Dostupni linkovi

logo-print
Politika zvaničnog Beograda nakon evropskog „nokdauna“ od 9. decembra najviše podseća na svojevrsno budno mesečarenje čoveka koji – nakon što ga je, recimo, udario automobil u prolazu - mehanički hoda (ne primećujući da posrće) u nekom pravcu za koji ni sam ne zna i ne pretpostavlja kuda zapravo vodi, ali ipak stupa njime, pokušavajući da ostavi utisak sigurnosti i samouverenosti. Poruka koju odašilje vlast svodi se na „kontinuitet“: „ostajemo pri politici koju smo i do sada zastupali jer je ta politika jedina moguća“.

Kako je moguće da „jedino moguća“ politika bude ona koja je – nemoguća? To jest, ona koja provereno ne daje plodove, jer je postavljena na nespojivim i međusobno se isključujućim kontradikcijama, što je mnogima jasno od početka, a sada je valjda jasno ama baš svima? To je pitanje koje se „ne sme“ postavljati unutar establišmenta i pratećih mu struktura, to bi bilo protiv dogme, naročito sada kada su izbori na pragu.

Pa ipak, svojevrsno „curenje“ je počelo, i to u samom epicentru. Koliko god da je orkestracija zataškavajućih glasova pokazivala neku vrstu dirigentske umešnosti, javnost je ipak dobro i pravilno shvatila šta se to nedavno dogodilo na zasedanju Konvencija Demokratske stranke, decembar 2010.

Konvencija Demokratske stranke, decembar 2010.

vrha Demokratske stranke, i šta to znači i na šta sve ukazuje. Bio je to više nego ozbiljan simptom pucanja ionako nametnutog i veštačkog jedinstva oko politike čiji kredo kao da je onaj „verujem, jer je apsurdno“. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas nije ni prvi ni jedini među istaknutim demokratama koji smatra da bi politika koju personalizuje ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić – dakle: personalizuje, ne i suštinski samostalno kreira – morala biti temeljito preispitana, a neko bi za njene već vrišteće neuspehe valjalo da ponese odgovornost, pa makar i iz „ritualno-egzorcističkih“ razloga, ne bi li javnost videla da ima posla sa odgovornim ljudima. Đilas je, pre će biti, samo onaj čija je pozicija unutar stranke i unutar političkog pejzaža Srbije najčvršća i najsigurnija, pa se najlakše odvažio da, kako kaže narod, „ćerku kara, snaji prigovara“. Da li je Boris Tadić dobro i tačno shvatio ozbiljan unutardemokratski mrmor nezadovoljstva, kojem je Đilas tek neka vrsta portparola? Nemojte sumnjati u to. Međutim, ima li Tadić dobar odgovor na to? Ako ga ima, odlično ga krije.

Šta to znači za raspored snaga u doglednoj budućnosti? Izbori se moraju održati u narednih manje od pola godine. „Kandidatura za kandidaturu“ dolazi na
Iz dana u dan se smanjuje verovatnoća da će februarski ili martovski odgovor EU biti pozitivan.
ponovno razmatranje negde na polovini tog perioda. Iz dana u dan se smanjuje verovatnoća da će februarski ili martovski odgovor EU biti pozitivan, jer teško da će Nemačka i njena nešto diskretnija pratnja „sniziti kriterijume“, a sa druge strane, iz srca vladajuće koalicije stižu uveravanja da se „mi držimo i držaćemo se svojih crvenih linija“, a da famozne „paralelne institucije“ na severu Kosova niti mogu da budu raspuštene, niti su one uopšte „paralelne“, nego su, naprotiv, jedino one legalne. Kako to? Pa, valjda tako piše u preambuli Ustava Srbije, a sve što tamo piše mora da je sušta istina. Evo, Oliver Ivanović, državni sekretar u beogradskom ministarstvu za Kosovo, smislio je sjajno rešenje na tom tragu: zašto se, umesto dosadnog insistiranja na nemogućem, Brisel i Priština naprosto ne bi lepo navikli na te institucije i priznali ih, pa da svi budemo srećni? Pa da, stvarno. Kako je moguće da se niko nije ranije setio tako genijalno jednostavnog rešenja?

Ovo je, dakle, odgovor vlasti. A šta bi želeo najveći deo opozicije? Isto to, samo mnogo gore. I, šta ćemo onda imati? Po svoj prilici, pola godine jalovog nadgornjavanja u retoričkom patriotizmu i mlaćenju prazne slame. U međuvremenu, prohujaće mimo Srbije još neki važni vozovi, ali ko mari? Na kraju će oni koji pobede u tom jalovom nadmetanju očuvati ili osvojiti vlast, i suočiti se s onim istim – samo još malo (ili mnogo) gorim – problemima koji su odavno na stolu. Pa dobro, hoće li bar tada napokon započeti njihovo ozbiljno rešavanje? Možda, ali ne bih nikome savetovao da na tu mogućnost stavi ijednu paru. Radije igrajte loto, dobitak je izvesniji.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG