Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Napredni kurs „upodobljavanja“


Skupština Vojvodine

Skupština Vojvodine

Povremeno u javni i politički život Srbije naizgled niotkuda „uplovi“ neka reč - do tada skoro neprimetna i izuzetno retko upotrebljavana – i postane nekovrsni hit, iliti „znak vremena“, sve dok se prilike ne promene, pa je odmeni neka druga. Trenutno je vršilac dužnosti novokomponovanog hita reč „upodobljavanje“; teško je opisati, izvan teoloških kategorija, šta bi taj termin uopšte izvorno imao značiti, ali u aktuelnoj primeni je postao neka vrsta šifre za automatsko, direktivno preslikavanje odnosa partijskih snaga na republičkom, dakle parlamentarnom nivou, na niži nivo, u gradove i opštine. Prostije rečeno, radi se o tome da se parlamentarna koalicija SNS-SPS-URS uspostavi i u lokalnim samoupravama „gde god to matematika omogućava“. A gde matematika to ne omogućava baš sasvim, ali nije ni predaleko od toga da bi možda mogla da omogućava uz izvestan kreativni napor svesnih društvenih faktora, matematici se može i priskočiti u pomoć, recimo bizarnim i nadrealnim odborničkim transferima, čak i kolektivnim pretrčavanjima celih odborničkih grupa u novi pobednički tabor (pod neretko vrlo ekscentričnim izgovorima koji su zaumni žanr za sebe). Nekad u skladu s političkom voljom stranačkih centrala, a nekad i mimo ili direktno protiv nje. Zašto da ne – „neposlušni“ odbornici mogu samo da budu najureni iz matičnih im stranaka, ali ko mari za tu simboličku kaznu, kad su im sinekure „na lokalu“ svejedno obezbeđene, jer im je mandat zagarantovan kao neka vrsta privatnog vlasništva, mada ga zapravo nisu stekli „na ime“, kako se radi u većinskom izbornom sistemu.

Mnoge su gradske i opštinske uprave, naročito po Vojvodini, u proleće konstituisane po inerciji dotadašnje koalicione saradnje demokrata i socijalista, no kada je ona pukla otvorio se ambis za koji još nije sigurno koga će sve da proguta, mada su demokrate, naravno, prve na udaru. Bilo je oko ovog „upodobljavanja“ poslednjih nedelja poprilično političkog teatra, to jest teatralnosti, ispodžitnog natezanja, isprobavanja snaga i svakovrsne trgovine, a nešto nalik na ishod za sada izgleda ovako: voljno ili nevoljko, socijalisti su „legli na rudu“ i počeli da demontiraju svoje lokalne saveze sa demokratama i da uspostavljaju nove većine, sa naprednjacima kao okosnicom.

Zbog njegove specifične političke težine u mnogo smislova – to valjda ne treba posebno obrazlagati – Novi Sad je najinteresantniji i najuzbudljiviji deo ove priče. Ili je to bar dok se ne „otvori beogradska priča“, za koju je trenutno interesantno, pa i uzbudljivo, baš to što se – još ne otvara.

Boris Tadić i Dragan Đilas

Boris Tadić i Dragan Đilas

Kako god bilo, tektonski potres koji je pogodio Demokratsku stranku nakon 20. maja toliki je da se sve što se dešava na političkoj sceni Srbije najdirektnije odražava baš na nju i njene, malo je reći nesređene, unutrašnje odnose, pa je tako i sa ovom pričom oko „upodobljavanja“. Ona je, naime, mogla ugroziti ionako krhko interesno jedinstvo vladajuće koalicije, ali izgleda da je to bar za sada izbegnuto. Zato je uputnije pogledati šta ubrzani proces razlaganja vlasti demokrata „na lokalu“ znači za ovu stranku.

Kada je postalo jasno da je DS ostao bez mogućnosti da formira novu vladinu većinu, isprofilisalo se svojevrsno dvojstvo „pobednika“ i „gubitnika“, pri čemu je ove potonje imao reprezentovati sam Boris Tadić, a onda i svi njegovi najbliži saradnici, dok su „pobednici“ bili Bojan Pajtić i Dragan Đilas. Otuda i celo ovo zamešateljstvo oko predviđenih promena u DS-u.

Sada, međutim, u već poodmakloj fazi „upodobljavanja“, stvari počinju da izgledaju bitno drugačije. Vojvođanske demokrate jesu ostvarile ubedljivu pobedu na pokrajinskom nivou, preubedljivu da bi mogla biti osporena bilo kakvim „rastezanjem matematike“, ali ne treba zaboraviti da su demokrate do sada kontrolisale sve najvažnije gradove u Vojvodini (i znatnu većinu manjih). Sada su već ostali bez Zrenjanina, Pančeva, Sremske Mitrovice, Rume, a pitanje je dana kada će i formalno izgubiti Sombor, Kikindu i, kao vrhunac, Novi Sad (ako ligašica Aleksandra Jerkov ne uspe svojim manevrisanjem da tu stvar prolongira na još neki mesec, ili ako ne dođe do prinudne uprave ili novih izbora u glavnom gradu Vojvodine). To znači da pokrajinska uprava ostaje „bez baze“, zatočena u zgradi Banovine kao u nekakvoj kuli od slonovače, a tu onda o pravoj pobedi nema mnogo smisla govoriti. Stešnjena u sendvič između Beograda i „lokala“, Pajtićeva pokrajinska vlast nužno, po sistemskoj logici stvari, postaje pretežno operetska i ceremonijalna. Mada, doduše, može – iz frustracije i kontre – da pojača proautonomistička osećanja u Vojvodini, ali pitanje je bi li političku korist iz toga izvukle baš demokrate.

Na koncu, „beogradska situacija“ jeste krajnje zanimljiva. Aleksandar Vučić, koji bi trebalo da je alfa i omega aktuelne vlasti, kaže da Beograd do daljeg „neće dirati“, jer je narod glasao kako je glasao, međutim to umilno fraziranje nije odgovor ni na jedno pitanje, nego samo otvara nova. Kako to da vlast baš samo Beograd ne želi za sebe, a sve drugo želi? Iako joj je „matematički moguće“ da ostvari većinu. Argument da je Beograd drukčiji jer bi tu u igru morali da ubace Koštuničin DSS naprosto je neozbiljan, jer je DSS ionako već u igri, i u Novom Sadu i drugde. Zato „misterija Beograd“ prirodno razvija izvesne čaršijske „teorije zavere“, poput one da „Vučić drži Đilasa u šaci“ i zato ne želi da ga dira, jer ovaj treba za njega da obavi ko zna već šta. Ta priča nekako baš odgovara meri poslovične čaršijske pameti, uvek obrnuto proporcionalne s maštom. Mnogo verodostojnijom se čini jedna druga mogućnost. Naime, ako mu se oduzme Beograd – ovako kako Pajtiću oduzimaju Vojvodinu, grad po grad – onda Đilas gubi onu jedinu komparativnu prednost nad Tadićem, kao osnovu za sve priče o unutarpartijskom raskolu: i on, naime, onda postaje „gubitnik“ i nalazi se u istom sosu sa aktuelnim predsednikom demokrata. Tako se Đilasu suštinski umanjuju šanse za unutarpartijski prevrat, koji navodno priprema, čak bi se sam taj prevrat u potpunosti obesmislio. Nagradno pitanje, naravno, glasi: da li je novoj vlasti iz nekog razloga u interesu da bar za sada „ne dira Đilasa“ da ga ne bi slabila u unutardemokratskim trvenjima, i ako je tako – zašto je tako?

U svakom slučaju, „upodobljavanje“ se nastavlja, a dok se politički akteri i kibiceri bave živopisnim nuspojavama tog procesa, Srbija je sve dalje od Evropske unije, ali je zato sve bliže Putinovoj Rusiji. A možda je i to nekakvo „upodobljavanje“ nečemu? E sad, ako se ono nekome ne sviđa, možda je o tome trebalo (dublje i trezvenije) da misli u maju. Posle upodobljavanja, poznato je – nema kajanja. To jest, kajanja ima, ali nema vajde od njega.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG