Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Izduvavanje „faktora Šešelj“


Vojislav Šešelj

Vojislav Šešelj

Već je zgodno primećeno da je, takoreći u isto vreme, letelica File sletela na jednu kometu, a da je Vojislav Šešelj aterirao u Srbiju; ono prvo veliko je naučno dostignuće Evrope i celog čovečanstva, a ono drugo... Pa, tome drugom se još traži definicija (dostignuće sigurno nije, ali bi možda moglo da bude svojevrsni društveni eksperiment na živim ljudima). Štaviše, izgleda da je i sam Vojislav Šešelj još u potrazi za definicijom političkog smisla svog povratka. Osim što, naravno, zna da je tu zato da „sruši izdajnike“. Koje izdajnike, od bezbrojnih koje je Šešelj tako nazvao u svojoj višedecenijskoj karijeri proizvođača odvratnih etiketa? Naravno, one najgore, a najgori su uvek oni koji su ranije bili uz vas.

Ako ne računamo neposredno upletene aktere - bilo politički ili privatno, porodično - od povratka Šešelja najviše su očekivali politički kibiceri raznih vrsta, jedni sa strahom, drugi sa nadom. Najinteresantnija za posmatranje bila je ona sorta „novoopozicionara“ koja je nekako mislila da „samo Šešelj može doakati Vučiću i Nikoliću jer ih najbolje poznaje“. Takvi su možda bili zadovoljni prvih dan-dva, kada je haški vojvoda osuo paljbu po svojim bivšim saradnicima, koristeći uobičajen i sebi primeren arsenal. Valja verovati da je to razgorelo izvesnu vrstu malograđanske spletkaroške mašte, koja je u osvetniku povređene sujete umislila mogućeg „strateškog saveznika“, makar iz obostrane nužde. Onda je, međutim, Šešelj učinio nešto drastično skaredno, potvrđujući da se i onda radovao i da se i sada raduje ubistvu Zorana Đinđića, kojeg je usput iznova počastio običajenim kolopletom radikalskih epiteta. Posle je još dodao - zar je iko očekivao da bude drugačije? - i svoje uobičajene fantazme iz žanra „Karlobag-Virovitica“. Summa sumarum, Šešelj nije učinio ništa drugo osim što je naprosto „bio Šešelj“, baš onakav kakvim ga odavno znamo.

Svesno ili ne, Šešelj je tako „iz momenta“ odsekao sebi odstupnicu, nepogrešivo zauzevši ono isto mesto koje je na vrednosno-etičko-ideološkoj mapi politčke scene Srbije suvereno držao do odlaska u Hag. To mesto je suštinski izopšteničko, sa njim je nemoguće dublje sarađivati a da „kontaminacija“ koju zrači ne pređe i na vas. Tako je Šešelj odlično uradio tuđi posao, to jest, posao baš onih koje je tako preventivno ogradio od sebe: umesto da oni prema njemu postave „sanitarni kordon“, ispalo je obrnuto. To je nužno malo blamantno, ali u konačnici i nije mnogo važno - bitno je da je taj kordon iznova uspostavljen. Tačnije, bitno je nešto drugo: da svako ko sebe naziva prodemokratskim (evropskim, građanskim, liberalnim, levim...) opozicionarom u odnosu na sadašnju vlast ne treba da ima nikakvih iluzija da je „Vučića“ (kao metaforu, ako hoćete, mada je malo toga metaforičnog u onome što prečesto liči na ličnu svevlast) legitimno, ili uopšte i moguće, podrivati uz bitniju pomoć opozicione desnice, a da se kao rezultat tog napora - ako bi ovaj nekim čudom uspeo - ne uspostavi nešto još gore.

A žalosno je videti, uzgred budi rečeno, koliko se dobar deo kakve-takve opozicije ne snalazi, koliko je pogubljena u ovim okolnostima; najžalosnije na primeru Čedomira Jovanovića, ali i vojvođanske blamaže Borisa Tadića

Tako je demokratska opozicija najednom zatočena u nečemu što bi se moglo nazvati „sindrom 'belih listića'“. Sećate se, „beli listići“ su uzvišeno odbili da glasaju za „manje zlo“ pa su Srbiji naprtili veće - a onda se, videvši kakve su posledice, kukavički odrekli sopstvenih nemalih zasluga za takav ishod. Eto paradoksa, sada se pojavljuje „faktor Šešelj“ kao mogući agens rušenja „nepodnošljivog“ Vučića. Tačnije, pojavio se u tom svojstvu samo u vidu iluzije, na koji trenutak: hajde da de-demonizujemo Šešelja (kao onomad Nikolića), ne bismo li njime, onako propranim, onda rušili Vučića (kao onomad Tadića). A onda je sam Šešelj tu iluziju briljantno razbio u paramparčad svojim kanibalskim istupom, sprečavajući dezorijentisani deo opozicije da se dalje blamira.

A žalosno je videti, uzgred budi rečeno, koliko se dobar deo kakve-takve opozicije ne snalazi, koliko je pogubljena u ovim okolnostima; najžalosnije na primeru Čedomira Jovanovića, ali i vojvođanske blamaže Borisa Tadića. Demokrate, pak, jedini deluju kao respektabilnija organizovana snaga, ali i to jedva, jer Bojan Pajtić (još?) nije konsolidovao stranku tako da je njen politički stav uvek jasan i razumno nedvosmislen. Još tu ima „šumova“ koji odjekuju refrenima starih, zasluženo propalih DS-politika.

Sada, kada se tlo malo sleglo, sve više se čini da je i Šešeljev povratak bio iz žanra „svako čudo za tri dana“. Nije to neko naročito iznenađenje; više iznenađuju oni koji su iznenađeni, dakle, oni koji su očekivali da bude drukčije. Da li to znači da Šešeljeva politička reaktivacija ne otvara mogućnost baš nikakvog pomaka, bilo nabolje ili nagore? Ne, ne znači, bar ne nužno. On je faktor koji će, čak i „ne radeći ništa“, pokrenuti neke procese na desnici (formalno približavanje DSS i Dveri je jasan primer), ali na neki način i iznova izoštriti pitanje političkih i civilizacijskih vrednosti iza kojih se stoji - ili bez kojih se pada, bilo da ste vlast ili opozicija. Od jednog obolelog pritvorenika na dopustu, više nego dovoljno.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG