Dostupni linkovi

Zašto vlast u Srbiji toleriše nasilje ultradesničara


Pristalice desničarskog pokreta "Naši"

Pristalice desničarskog pokreta "Naši"

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o ultradesničarskim organizacijama u Srbiji. Sagovornici su bili Milan Antonijević, direktor YUCOM-a, Komiteta pravnika za ljudska prava iz Beograda, i beogradski reditelj Stevan Filipović, koji se u svojim filmovima bavi desnim ekstremizmom.

Bilo je reči o pretnjama koje ultranacionalisti upućuju nevladinim organizacijama i ličnostima koje se bore za ljudska prava i kako se vlast i pravosuđe prema tome odnose, da li su ekstremni desničari ohrabreni promenom vlasti u Srbiji, zašto ministar pravde izjednačava ultranacionalistički pokret Naši sa Helsinškim odborom za ljudska prava, zašto se u delu javnosti nevladine organizacije, koje dobijaju finansijsku pomoć sa Zapada, optužuju da su špijunske, dok se one koje dobijaju pomoć iz Rusije smatraju patriotskim, ko je omogućio ultradesničarima da postanu deo vlasti u nekim opštinama, o odnosu Srpske pravoslavne crkve prema ultradesničarima, zašto je Vojvodina posebna meta ekstremista, kao i o tome zašto jedan deo mladih privlače ultranacionalističke ideologije.

Omer Karabeg: Šta je to što je ohrabilo ultranacionaliste da opet postanu agresivni, objavljuju spiskove nepoželjnih organizacija i pojedinaca i prete im?

Milan Antonijević: Pošto sam ja pravnik govoriću o pravnim razlozima. Jedan od glavnih razloga je odluka Ustavnog suda Srbije iz novembra prošle godine da ne zabrani Srpski narodni pokret Naši iako je tužilac sakupio dosta dokaza. To je onda shvaćeno kao da je organizacijama koje promovišu mržnju dato zeleno svetlo da s tim nastave. I zaista, nakon te odluke Ustavnog suda počinje kampanja progona organizacija, medija i pojedinaca koji se bave ljudskim pravima.

Stevan Filipović: Mislim da je to reakcija na signale koje šalje nova vlast koju oni, uslovne rečeno, doživaljavaju kao svoju. Ne treba imati ne znam kakvo pamćenje da se setimo šta su svojevremeno pričali Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, a donekle i Ivica Dačić. Mislim da su oni dobrim delom kreatori politike koja je kao posledicu imala stvaranje tih organizacija. Da ne pričam o zabrani Parade ponosa, puštanju iz zatvora Uroša Mišića, i drugim stvarima. Većina njih to čita kao jasan signal da su jači od države.

Omer Karabeg: Gospodine Antonijeviću, da li i Vi smatrate da su ultranacionalisti ohrabreni promenom vlasti u Srbiji. Sada su na vlasti one stranke koje su nekada negovale agresivnu nacionalističku retoriku.

Očigledno je da u vladi nema spremnosti da se osudi promovisanje mržnje i proganjanje organizacija i pojedinaca.

Milan Antonijević: Ove organizacije su sigurno ohrabrene dolaskom tih stranaka na vlast. Primetno je da ova vlast ne reaguje i ne ograđuje se od njihovih izjava i akcija. Očigledno je da u vladi nema spremnosti da se osudi promovisanje mržnje i proganjanje organizacija i pojedinaca. Pomenuo sam Ustavni sud koji je, očigledno misleći da se je u Srbiji promenila politika, odlučio da ne zabrani organizaciju Naši, iako je nekoliko meseci pre toga zabranio Obraz.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da je ministar pravde, Nikola Selaković, nedavno u jednoj emisiji gotovo izjednačio pokret Naši sa Helsinškim odborom za ljudska prava Srbije. Da li je to pokazatelj odnosa sadašnje vladajuće kolacije prema ultradesničarima?

Stevan Filipović: Plašim se da smo se tu negde dotakli samog ključa problema. Reč je o tezi o dva ekstemizma koju nacionalisti već duže vremena plasiraju. Ministar Selaković se samo oslanja na tu tezu. Ne znam kako su oni došli do toga da izjednače ljude koji pozivaju na odsecanje glava i ubijanje onih koji su različiti i ljude i organizacije koji se bave ljudskim pravima i pozivaju na toleranciju. Naravno da je to apsurdno, ali ta priča se lepo primila među običnim narodom zato što se već dugo vremena vodi propaganda da su nevladine organizacije, koje se bore za ljudska prava, strani plaćenici i izvor svih zala u Srbiji. Ta priča je toliko agresivno forsirana preko tabloida i državnih medija da se to uzima zdravo za gotovo. Tako da danas sajt B92 prenosi tekst iz Večernjih novosti koji je tako koncipiran da se predstavnica Helsinškog odbora tretira kao jedan ekstrem, dok su drugi ekstrem ultradesničari koji su, istina, naučili da malo civilizovanije pričaju, ali mi dobro znamo ko su oni i kakve se parole mogu čuti na njihovim skupovima.

Milan Antonijević

Milan Antonijević

Milan Antonijević: Očigledno je da je to višegodišnja taktika i da je to dalo određene rezultate. One koji šire tezu o dva ekstremizma zapitao bih da li su ikada videli nekoga iz Helsinškog odbora, YUCOM-a, Beogradskog centra za ljudska prava ili drugih organizacija da je išao na vojnu obuku, da je u ruci držao kalašnjikov i da na taj način želi da nameće svoje ideje, dok s druge strane imate organizacije, kao što su Naši, koje se očigledno spremaju da se na militantan način obračunaju sa nama. Ne znam na koji način se te dve stvari mogu izjednačiti. To je isto kao kada biste pokušali izjednačiti nacističke stranke u Nemačkoj tridesetih godinama sa strankama levice. Te organizacije u svojim programima zagovaraju širenje mržnje i sve ono što naš ustav zabranjuje. Tu priču o dva ekstrema mediji proturaju da bi relativizovali sve ono čime se bave nevladine organizacije i da bi stvorili sliku da u Srbiji postoji nekakva borba između dva ekstrema, a da je istina negde u sredini, odnosno u onome što zastupa vlada Srbije.

Omer Karabeg: Ultradesničari naročito insistiraju na priči da su sve nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima, a koje dobijaju finansijsku pomoć iz inostranstva, u stvari strani špijuni i izdajnici. Nije to samo njihovo mišljenje. To mišljenje podržava i deo nacionalistički orijentisane intelektualne javnosti.

Ta priča o izdajnicima i stranim plaćenicima je iz arsenala Miloševićeve i Šešeljeve retorike, koja se sada samo nastavlja negde istim, a negde drugim sredstvima.

Stevan Filipović: U toj priči ima jedan veliki previd. Kada kažu inostranstvo, oni misle na Evropsku uniju i Ameriku, a previđaju da je dobar deo ultradesničara vrlo tesno povezan sa Rusijom. Zapravo, najdirektnije i najotvorenije nastupaju kao eksponenti ruske spoljne politike, ali mediji o tome ne pišu. Inače, ta priča o izdajnicima i stranim plaćenicima je iz arsenala Miloševićeve i Šešeljeve retorike, koja se sada samo nastavlja negde istim, a negde drugim sredstvima.

Omer Karabeg: Pravosuđe se već duže vremena, ne samo za vreme ove vlasti nego i za vreme prethodne, prilično tolerantno odnosi prema ultranacionalističkim organizacijama. Vrlo teško se pokreće postupak protiv njih, a i kad se pokrene kazne su blage, a kada su oštre, kao u slučaju ubistva Francuza Tatona, onda viša sudska instanca te kazne prepolovi. Mislite li da se sudije boje zbog agresivnosti ultradesničara ili na neki način prate signale vlasti?

Milan Antonijević: Naše pravosuđe se u pojedinim slučajevima bukvalno izvinjava onima koji su vršili krivična dela. Kada pogledate listu odluka koje je doneo Apelacioni sud kao viša instanca, steknete utisak kao da ne postoji želja da se ovo društvo obračuna sa krivičnim delima koje čine ultranacionalisti. Mnoga krivična dela su ostala nekažnjena. Mi još uvek nemamo epilog za brojne slučajeve koji su se desili u poslednjih desetak godina, kao što je, recimo, paljenje džamije. U međuvremenu su ove ultranacionalističke organizacije narasle, misleći da imaju podršku, a očigledno su je i imale od pojedinih političkih struktura. Danas vidimo da oni dobijaju krila i da čak postaju deo vlasti u pojedinim delovima Srbije.

Omer Karabeg: Gospodine Antonijeviću, kada ste rekli da oni učestvuju u vlasti, da li ste mislili na to da je lider pokreta Naši, Ivan Ivanović, odbornik u Skupštini opštine Aranđelovac na listi Nove Srbije, koja je deo sadašnje koalicione vlasti?

Milan Antonijević: Da, na to sam mislio. Inače, njemu je poverena funkcija direktora gradske biblioteke u Aranđelovcu. Zaista deluje groteskno da neko ko promoviše mržnju bude na čelu ustanove koja bi trebalo da obrazuje mlade ljude. Zastrašujuće je da se kultura promoviše na taj način, to mi deluje kao podsmevanje svemu onome što su vrednosti propisane ustavom i drugim aktima ove države.

Danas se u vrhu vlasti nalaze ljudi koji su učestvovali u poprilično strašnim stvarima.

Stevan Filipović: To je logična posledica nastojanja da se da legimitet tim ljudima. U medijima imamo konstantnu relativizaciju onoga što ultradesničari rade i onda na kraju dođemo u situaciju da oni postanu legitimni sagovornici. Ako ih sud ne zabrani, šta ih onda sprečava da izađu na izbore, dobiju neke glasove i učestvuju u vlasti. Ali, to je deo mnogo šireg problema. Danas se u vrhu vlasti nalaze ljudi koji su učestvovali u poprilično strašnim stvarima. Dobro znamo šta je bila Srpska radikalna stranka u vreme Vojislava Šešelja, a tada su drugu i treću poziciju u toj stranci zauzimali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Neki kažu da svugde u Evropi postoji ekstremna desnica, ali tamo nema takvih partija čiji su lideri završili u Haškom tribunalu gde im se sudilo za ratne zločine. Međutim, kada se to prihvati kao normalno - a tu postoji ogromna odgovornost Demokratske stranke za transformaciju radikala u legitimne sagovornike na političkoj sceni - onda dođe do toga da oni budu predsednici i ministri.

Omer Karabeg: Ultradesničari često napadaju Vojvodinu. Nekako im je stalna meta, pale njenu zastavu i prete onima koji se zalažu za autonomiju te pokrajine.

Milan Antonijević: Ne znam na koji način i koliko su oni podržani od vlade, ali očigledno je da se otvaranjem pitanja Vojvodine pokušava da skrene pažnja sa tema kao što su ekonomija i Kosovo. Vidimo da ultradsničarske organizacije niču kao pečurke po celoj Vojvodini, da raste netrpeljivost i da je sve više incidenata.

Stevan Filipović: Možda je Vojvodina izabrana zato što ulatradesničari skupljaju poene podgrejavanjem međunacionalnih konflikata, a takve konflikte ne možete napraviti u centralnoj Srbiji, već samo u međunacionalnoj Vojvodiji. Optužbama za separatizam oni izazivaju konflikte, jer samo u takvoj klimi mogu da prodaju svoje ideje.

Omer Karabeg: Gospodine Filipoviću, Vi ste se u svom filmu Šišanje bavili nasiljem među mladima. Zašto jedan deo mladih privlače ultranacionalističke ideologije?

Stevan Filipović

Stevan Filipović

Stevan Filipović: U tom filmu mi je najvažnije bilo da pokažem upliv ultradesničarskih ideja na ono što se zove mainstream, što je dominantni diskurs. Iako ne nose nacistička obeležja, skinhedsi o kojima govorim u filmu veruju i rade ono što je sama suština fašističke ideologije. Kada se kaže fašizam kod nas se često misli na italijanski fašizam ili nemački nacizam kao neke izolovane ideologije. Međutim, reč je o sistemu vrednosti, koji je ovde jako dugo propagiran. Ti mladi ljudi su rezultat tog procesa. Klice svega toga vidim u vladi Vojislava Koštunice i onome što je dominantni disksurs njegove partije - Srpske demokratske stranke.

Milan Antonijević: U našem obrazovnom sistemu deca se susreću sa idejama koje su daleko od civilizacijskih vrednosti. Imate slučajeve da profesori diskriminišu Rome i osobe drugačije seksualne orijentacije i dele ljude po nacionalnoj i verskoj osnovi, što itetako ostavlja traga u svesti mladih ljudi. Mi smo nedavno radili jedno istraživanje koje je pokazalo da je više od 80 posto učenika bilo svedok nekog oblika diskriminacije, što je poražavajuće. Međutim, mogu se na prste jedne ruke izbrojati postupci protiv diskriminacije, koji su pokrenuti u školama. Slučajevi diskriminacije se zataškavaju, jer ni direktori škola, ni profesori ne shvataju koliko je važno mladima poslati poruku da je diskriminacija nedopustiva. U takvoj atmosferi logično je da mladi ljudi lutaju, da nalaze utočište u ekstremističkim organizacijama i u ideologijama koje su nespojive sa 21. vekom.

Omer Karabeg: Koji su to društveni slojevi iz kojih se registruju pristalice pokreta kao što su Naši, Obraz, Nacionalni stroj ?

Stevan Filipović: Znam da bi bilo lakše prihvatiti da su to mladi ljudi iz siromašnih porodica, bez nekog obrazovanja, ali istraživanja pokazuju da oni potiču iz svih slojeva. Mislim da je nedostatak komunikacije između roditelja i dece jedan od razloga što mladi ljudi idu u tom smeru. Roditelji pripadaju jednoj poraženoj generaciji, koja je izgubila svaku komunikaciju sa decom. I onda su mladi ljudi prepušteni lešinarima kojih ima svuda okolo.

Milan Antonijević: I moja saznanja govore da to nisu samo mladići iz siromašnih porodica, već iz svih društvenih slojeva. Bilo je slučajeva da su pojedine ultradesničarske organizacije vodili mladi ljudi koje su roditelji slali na školovanje u inostranstvo.

Omer Karabeg: Ko stoji iza ultradesničarskih organizacija? Postoji li neko ko ih organizuje? Da li oni obavljaju poslove za nekoga?

Stevan Filipović: To je vrlo teško utvrditi, možemo samo da nagađamo, a onda ulazimo u domen teorije zavere, a to ne volim. Ipak, postoje neki primeri koji ukazuju na direktne veze. Na onoj jedinoj Paradi ponosa održanoj 2010. godine kada je došlo do sukoba ekstremista sa policijom, Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora se maskirao i inflitrirao među huligane da vidi kako to funkcioniše. Video je da oni imaju motorole, da s nekim komuniciraju. Tu su bili i neki pripadnici crkve, tako da nije bilo teško izvući zaključak da je to ipak bilo organizovano. Ali to je teško dokazati.

Milan Antonijević: Treba pogledati kako se finansiraju ove grupe da bi se videlo da li tu ima uticaja države, crkve ili bilo koga sa strane. Poznato je da su im bile ustupane prostorije za rad. To je bio način podrške i davanja legitimiteta njihovim aktivnostima. Setite se da je novac iz rudnika Kolubara direktno išao za finasiranje nekih od ovih organizacija.

Omer Karabeg: Da li je to bila odluka direktora ili je u pitanju bio politički nalog, s obzirom da je Kolubara javno preduzeće?

Teško je znati da li je sudija doneo neku odluku zato što ga je neko pozvao telefonom, ili zato što je pretpostavio da će njome zadovoljiti one na vlasti.

Milan Antonijević: Očigledno je bilo takvih naloga, a možda je direktor i sam doneo odluku, jer je takva bila klima. Slično je i sa pravosuđem. Teško je znati da li je sudija doneo neku odluku zato što ga je neko pozvao telefonom, ili zato što je pretpostavio da će njome zadovoljiti one na vlasti.

Omer Karabeg: Gospodine Filipoviću, pomenuli ste sumnje o ulozi nekih ljudi iz crkve tokom demonstracija protiv Parade ponosa 2010. godine. Zar ne bi bilo normalno da se Srpska pravoslavna crkva ogradi od onoga što rade ultradesničarske organizacije, jer ono što one rade nije u skladu sa hrišćanskim vrednostima?

Stevan Filipović: Ne znam koliko ima zalaganja za hrišćanske vrednosti u izjavama najviših crkvenih velikodostojnika. Kao neko ko nije vernik, ja tu crkvu prvenstveno doživljavam kao političku organizaciju, a koliko vidim i oni sami sebe vrlo često tako doživljavaju. Oni su konstantno u velikom sukobu sa temeljnim principima sekularne države. Čuli smo patrijarha nekoliko puta kako, uslovno rečeno, poziva u boj za Kosovo, čuli smo njegove izjave o tome kako Srbiji treba kralj ili car. Ne znam šta da vam kažem. Setimo se samo šta je Amfilohije Radović pričao uoči i neposredno posle Parade ponosa, a onda je posle toga na televiziji bio prilog u kome je jedan od tih mladih huligana, koji je imao 15-16 godina, bukvalno citirao to što je on rekao. Neku priču o Sodomi i Gomori. Sumnjam da je mladi huligan pročitao Bibliju i da je baš izvukao taj pasus kao razlog što je izašao na ulicu da krene na učesnika Parade ponosa. Naravno da će ljudi iz crkve posle toga uvek da se ograde, da peru ruke od svega i da kažu da je nasilje nešto strašno i da su oni protiv nasilja, ali posledice ostaju.

Milan Antonijević: Ja u ponašanju crkve vidim dualizam poruka koji govori o njenoj nemogućnosti da zauzme jasan stav koji bi bio u skladu sa hrišćanskim vrednostima. Naravno, ima i iskakanja pojedinih visokih zvaničnika crkve na čije izjave je reagovala i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić. Mislim da je ona ukazala na Amfilohijevu nedopustivu izjavu o Paradi ponosa.

Omer Karabeg: Očekujete li da će, s obzirom na ekonomsku i socijalnu krizu u Srbiji, jačati ultradesničarski pokreti?

Stevan Filipović: To teško mogu da predvidim, ali ono što stvarno ne bih voleo je da ideologija tih pokreta postane dominantna državna politika. Postoje neke indicije da se to neće desiti, ali nemam razloga da verujem u to.

Milan Antonijević: Ja sam optimista i verujem da država i mediji mogu da se izbore s tim pojavama koje štete ugledu zemlje i mogu se, u krajnjoj liniji, obiti o glavu onima koji pokušavaju da ovu zemlju vode ka Evropskoj uniji.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Programa na južnoslovenskim i albanskom jeziku 1994. godine. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG