Dostupni linkovi

logo-print

Marko Đurica, višestruko nagrađivani fotoreporter agencije Reuters, u nekoliko navrata je boravio u ratom zahvaćenoj Ukrajini. Kroz objektiv svog fotoaparata pratio je proteste na Majdanu, prorusku pobunu u Donjecku i Lugansku i survavanje ove zemlje u sukob koji do danas ne jenjava. Deo tih radova predstavio je na izložbi "Ucryina" koja je postavljena u ustanovi kulture Parobrod u Beogradu. U intervjuu za Radio Slobodna Evropa Marko govori s kojim se profesionalnim izazovima suočava fotoreporter na kriznom području kakvo je Ukrajina, otkriva kako su mu pozirali maskirani proruski pobunjenici u Donjecku, te objašnjava kako u tom haosu žive “obični” ljudi.

Bilo da fotografiše civile u izbeglištvu ili vojnike u punoj ratnoj opremi, Marko Đurica to čini bez sezacionalizma i jeftine patetike. Ljudske sudbine u njegovim radovima iznad su dnevne politike i u fokus stavljaju – čoveka. Ništa čudno, s obzirom na to da se ovaj 40-godišnji fotoreporter “kalio” u Avganistanu, Izraelu i Srbiji tokom bombardovanja ’99.

Iskustvo je, dakle, važno, ali i strpljenje. U ratnoj zoni poput onih u Ukrajini fotoaparat se ne “poteže” naglo, jer bi neko mogao na vas potegnuti oružje.

“Vrlo je napeto, jer vi nosite kameru”, kaže Đurica. “Niko neće ni ovako po gradu da se slika, a ne neko ko nosi pušku. Samo mu još vi falite pored sve muke koju ima tamo. Morate jako pažljivo i polako da im pristupite. Prvo sat vremena bez kamere i onda ih pitate: ‘Da li bismo mogli da uradimo ovaj naš posao?’ Ako pristanu, onda ste uspeli. Eto, to je taj pristup koji je jako težak i oduzima mnogo vremena. Tamo nije moguće da se vozite, vidite nešto, izađete i slikate. To će neko pogrešno da protumači i neće biti dobro po vas.”

Takvih razgovora i pregovora naš sagovornik je imao mnogo. Posebno pamti višednevne pokušaje da uđe u zgradu regionalne Vlade u Donjecku, koju su zauzeli separatisti. Nakon što je preko bodljikave žice uspostavio kontakt sa grupom momaka i danima s njima razgovarao bez kamere, dobio je dozvolu od njihovog šefa da ih snimi u donjeckom parlamentu. Tako je nastala serija od 15 portreta pobunjenika koji su mu pojedinačno pozirali pod fantomkama i maramama na žutoj fotelji. Jednu od tih slika Reuters je uvrstio u izbor najboljih fotografija za 2014. godinu.

“’Kako ćeš da nas slikaš’, pita me šef. ‘Ja bih da slikam vaše portrete, ako može’, kažem. I oni jedan po jedan sednu u tu skupštinsku salu koja izgleda kao bioskopska sala. Ali bili su suviše stegnuti. Ja to odslikam i pita me onaj njihv šef, zovu ga ‘Meksikanac’: ‘Jesi li zadovoljan?’ Dok me to pita, ja gledam slike na displeju i kažem: ‘Vidi, ja uopšte nisam zadovoljan. Ovo izgleda skroz bezveze. Je l’ mi možemo to da ponovimo negde drugde?’ Kaže: ‘Pa, ‘ajde, ponovićemo. Reci gde hoćeš.’ Tu nađem tu žutu fotelju, namestim je ispod nekog neonskog svetla i kažem im: ‘Sad, molim vas, sedite kao kod kuće što sedite i opustite se. I eto.”

Ko su ti ad hoc “modeli” koje je beogradski fotoreporter snimio?

“Većina ih je baš iz Donjecka. Jedan je bio profesor istorije, drugi je inženjer, treći je besposlen, bio je tamo i jedan momak iz Rusije koji je tu došao da bude dobrovoljac”, objašnjava Đurica.

Osim onih koji su izabrali da nose puške, objektiv Đuričinog fotoaparata zabeležio je i fragmente života ljudi koji su zbog pušaka i puškaranja bili primorani da odu iz svojih gradova. Devojka praznog pogleda oslonjena o prozor autobusa, koji će je odvesti ko zna gde; ljudi koji ispred nekakve prikolice čekaju u redu za veknu hleba – te i slične slike su kontrateža slavodobitnim marševima maskiranih uniformi.

“Obični ljudi će ti reći: ‘E, mene ovo uopšte ne zanima. Nek idu i jedni i drugi kući, nek me puste da živim, meni samo treba moja kuća, malo da zaradim za porodicu i da mirno živim. Ništa me ne zanima. To će vam reći 99 posto ljudi, običnog naroda koji je tu. Jer, oni u principu pate. Ovi su neki došli iz kijeva tu da se bore, drugi su došli iz nekih sela, iz Rusije io bore se oko njihovih kuća i ruše im kuće. I jedni i drugi hoće da žive mirno. I jako je mala razlika. Nema šanse da primetiš ko je Ukrajinac, a ko Rus. Ja bih rekao da je to isti narod, iako se oni sad neće složiti, ali tako deluje svakom strancu koji ode tamo”, komentariše naš sagovornik.

Ipak, u svem tom haosu, stanovništvo se trudi da vodi normalan život, kaže Marko Đurica i opisuje sliku sa pustih ulica ratnog Donjecka.

“Nema saobraćaja, prolaze tenkovi, oni BTR-ovi, prilično napeta situacija. Prelazim jedan bulevar, pešački prelaz je recimo dvadeset metara dalje. Ali, tu nema nikoga, osim jedne ‘lade’ koja čeka na crvenom. I ja prelazim van pešačkog prelaza i čovek iz ‘lade’ otvori prozor i kaže mi: ‘Alo, gde prelaziš to, pešački prelaz je tamo.’ Običan čovek, civil. Oni se i dalje, bez obzira na celu situaciju, trude da imaju svoj neki stav – pozorište im radi, opera, ljudi idu. To su ti neki detalji koji su meni bili malo i smešni.”

Marko Đurica proveo je u poslednjih godinu dana četiri meseca u Ukrajini. Uglavnom je na istoku, gde se vode i najveće borbe. Ako bude potrebe, otići će ponovo.

U međuvremenu, prati život azilanata koji svakodnevno prolaze kroz Srbiju.

  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG