Odluka na referendumu o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije i nema toliko veze sa EU koliko ima veze sa samim dešavanjima u Britaniji. Kada ljudi postanu uplašeni, postaju mnogo konzervativniji, kaže u Intervjuu nedelje RSE Lazar Džamić koji 17 godina živi u Londonu.
Ovaj marketinški stručnjak i pisac navodi da marketing postaje mnogo personalizovaniji zbog obilja podataka koje mi kao digitalni potrošači ostavljamo u digitalnom prostoru.
Najavljuje nastavak knjige "Čaj od šljiva", u kojoj piše o Srbima, Englezima i fantaziji emigracije.
RSE: Šta rezultat referenduma znači za samu Britaniju?
Džamić: To je pitanje na koje trenutno svi pokušavaju da nađu odgovor pošto se radi o istorijskoj odluci na mnogo načina. Većina upućenih komentatora, i pre nego što je došlo do glasanja a posebno sada, ima prilično loš scenario na temu šta će sve da se dešava u Britaniji i da li će Britanija proći kroz scenario koji je, na neki način, prošla i Jugoslavija – to je da će, na neki način, početi da se raspada, da će konstitutivni delovi Britanije početi da odlaze.
Škotska se pominje kao prva stvar, Severna Irska, odnosno čitava ta situacija sa Severnom Irskom je odmah sledeća stvar. Jedna od prvih stvari koje je Šin Fejn objavio u petak ujutru je da to sada kompletno menja priču i dogovor, i tako dalje. Tako da mnogi ljudi očekuju ne mnogo dobrih stvari po samom pitanju konstitutivnog sastava Britanije.
RSE: Šta je bio najvažniji razlog za ovu odluku o izlasku iz EU?
Džamić: Čitava priča i nema toliko veze sa EU koliko ima veze sa samim dešavanjima u Britaniji. Britanci su oduvek imali tu neku izolacionističku crtu koja je tretirala ostrvo kao poseban univerzum. Uvek je postojala ta neka priča, još od vremena kada je Velington pobedio Napoleona, priča "mi" i "oni", Evropa i Britanija, i to je oduvek postojalo, nije nikakva tajna. Međutim, oduvek je većina stanovništva duboko osećala da je Engleska deo evropskog kontinenta, naravno, i da pripada Evropi u nekom mentalnom, estetskom i bilo kom drugom smislu.
Međutim, ono što se desilo u poslednjih desetak godina nakon sloma na berzi, kada ljudi postanu uplašeni, postaju mnogo konzervativniji.
A druga stvar je politika konzervativne vlade, koja je već u drugom mandatu, neoliberalna politika u kojoj se sve reže i smatra se da država mora da bude jako mala i da se reže pomoć, i socijalna pomoć, i tako dalje. I to je faktički ljude dovelo do toga, pošto je kapital postao primarna stvar i potrebe kapitala su postale primarna stvar, da je jako veliki broj ljudi u Engleskoj sada na prilično nesigurnim poslovima, na jako malo plaćenim poslovima, ljudi rade dva ili tri posla da bi mogli da sastave kraj sa krajem. Ta količina stanovništva je dosta velika ovde.
Kada se na to doda i taj jedan mnogo boljestojeći izolacionistički sloj, koji će uvek da funkcioniše dobro zato što imaju nekretnine po inostranstvu, imaju biznis interese u inostranstvu, oni će vrlo lako da sednu u avion i da "džet setuju" od jednog mesta do drugog, njih to neće mnogo da pogodi, ali smatraju – ja sad imam svoju prćiju u kojoj ću da budem mnogo veći gazda nego da mi neko iz Evrope diktira da li ću moći da vodim biznis ovako ili onako, u smislu, da li ću moći da eksploatišem svoje radnike više nego što je to dozvoljeno u Evropi.
Da vrlo banalno pojednostavim, kad te dve stvari stavite na gomilu dobijete jednu veliku količinu ljudi koji su jako uplašeni. Za njih je status kvo jako loša stvar i oni hoće to da menjaju. Ali, to je glas protesta protiv straha, odnosno iz straha, a ne samo protiv Evrope. Faktički, njihov strah da će ostati bez posla je zbog populističke politike nekih političara u Britaniji dobio svoje ispoljavanje kroz sliku o tim talasima emigranata koji će sada da zapljusnu Britaniju iako je Britanija procentulano po glavi stanovnika primila najmanje imigranata u Evropi, a jedna je od zemalja koje su primile najmanje imigranata na svetu. Tako da se radi o iracionalnom strahu.
RSE: Čemu onda taj strah od imigracije, da li se pojačava godinama, kako se manifestuje?
Džamić: On se pojačava godinama zato što je to realna situacija, to je svetska situacija koja neće da ode, mi zaista imamo nove talase emigracije iz svih tih teritorija, koje ne samo da smo totalno zapostavili civilizacijski nego aktivno doprineli, mislim pre svega na Ameriku i Englesku, da se stvari pogoršaju na tim teritorijama i, naravno, ljudi beže iz pakla i beže gde god mogu. Sada taj talas ljudi dolazi do Evrope. I to je objektivna stvar, to se neće promeniti, to neće nestati tek tako.
Međutim, kada su ljudi ovde shvatili da sada preti opasnost da će imati te neke nove ljude koji će se "nakačiti", kako to oni misle, na sistem i društvene servise, koji su ionako kompletno srezani od strane konzervativne vlade, za domaće nema mnogo onda se postavlja pitanje da li će biti i za ove nove. I, naravno, onda je to okinulo jako mnogo strahova u ljudima i, naravno, bilo je čak hrana za populiste da na tome grade svoju priču.
RSE: Ali, otkud trendovi izolacije u eri globalizacije?
Džamić: Imate i globalizaciju neprijatnih stvari. Imate globalizaciju imigracije. Mi sad imamo talase imigracije kakvi nisu postojali još od pre Prvog svetskog rata ili posle Prvog svetskog rata gde su masovni talasi ljudi, recimo iz Irske, odlazili u Ameriku i tako dalje. Samo što smo mi već zaboravili na to, mi već pola veka živimo u jednom mnogo boljem sistemu, jednom stabilnom sistemu.
Sad imamo taj novi talas ljudi koji zapljuskuje naše teritorije, objektivno nešto sa time mora da se uradi, ne možemo da zabodemo glavu u pesak. Ili možemo da stavimo vojsku na granice i da ne pustimo nikoga što nije u skladu sa demokratskim razmišljanjima ili možemo da nađemo način da te ljude integrišemo.
I tu se pojavio problem kada imate zemlju u kojoj su usluge državne ustanove, za razliku od Nemačke ili mnogih drugih evropskih kontinentalnih zemalja, jako srezane, gde se socijalna politika jako reže, vlada reže novac tako da se zaista oseća u životu ljudi, onda ljudi počinju da budu uplašeni i kažu pa nema ni za mene kako če biti za nekog drugog.
RSE: Kako će se i koliko rezultat referenduma odraziti na život stranaca i imigranata?
Džamić: To niko ne zna. Svi su ovde jako uplašeni. Ali, niko ne zna šta će biti i trebaće neko vreme dok se sve to ispregovara, na koji način će to da se izdogovara to niko sada ne zna. Čak ne znaju ni mnogi pripadnici elite pošto se to nikada nije desilo ni za njihovog života. Tako da jedino što mogu da rade je da vuku neke paralele iz istorije.
Ja sam skoro bio na jednom skupu gde su bila tri lorda, nekoliko istaknutih akademika. Svi su bili kompletno šokirani čitavom pričom – kako je moguće da je ova zemlja otišla u tom pravcu. Zato što žive u nekom svom zaštićenom životu i nemaju mnogo kontakata sa stanovništvom.
Istorijski dugoročno, ako gledate trendove, postoji ta neka sklonost kompomisima, da u istorijskom vremenu, dugoročno gledano deset ili 20 godina, oni imaju tendenciju, barem je istorijski bilo tako, da ostaju u relativno umerenijim zonama. Ali, krakoročno da će biti vrlo problematično, to je prilično izvesno.
Britanije nije kao pre 17 godina
RSE: Šta će se menjati u Evropi posle ovoga?
Džamić: To je, takođe, jedna od stvari o kojima mnogi govore i niko ne zna. Ali definitivno, po mišljenju mnogih komentatora i analitičara, to ide jako na ruku desničarskim partijama u Evropi i drugim zemljama koje imaju problem sa Evropom i sa ustanovljavanjem, "nametanjem", kako oni to vide, evropskih pravila. Njima će dati mnogo municije u napadu na trenutne vlade i daće podršku vladama koje su već u toj nekoj poziciji tako da ni kontinentalnu Evropu ne očekuje, kako izgleda, neki dobar period sem ukoliko se ne uradi neka vrsta drastične intervencije na pokušaju da se stabilizuju stvari.
RSE: Koja je razlika između Britanije danas u odnosu na onu u koju ste došli 1999. godine?
Džamić: To je odlično pitanje. Razlika je ogromna. Mi smo došli na talasu "kul Britanija", kako se zvala tada, sve je bilo u usponu, sve je bilo posle onih tačerskih godina u mnogo pozitivnijem i optimističkijem tonu, skoro kao u hipi fazonu 60-godina. Bilo je para koliko su ljudi hteli, besplatne su bile pare, sada znamo i zašto, zbog toga se sve i skršilo. Ali, potpuno je bila drugačija atmosfera, London je bio grad dobrodošlice u kome niko nije bio stranac. Nama niko nijednog trenutku nije komentarisao to što smo došli iz Srbije koja je bila u ratu u to vreme.
Sa jako lošim imidžom Srba i u engleskim i u evropskim medijima, apsolutno nismo imali ni jedan jedini komentar na tu temu. Potpuno je bila drugačija situacija, ulagalo se u socijalne servise, mnogo je sve to stabilnije delovalo i mnogo se više imao utisak da smo nekako egalitarni, ravnopravniji u čitavoj priči.
Međutim, ono što se desilo u poslednjih 17 godina, od kada smo mi ovde, je da je zemlja posle kraha na berzi kada su nestale pare, otišla udesno, došla je nova vlada koja je rekla "mi moramo da stegnemo kaiš", ali za njih je stezanje kaiša to da se vežu socijalne usluge za siromašne a ne da se steže kaiš za bogate ljude. Tako da je došlo do velikog raslojavanja.
London je uz Dubai postao jedna od najvećih platformi za pranje para svetskog kapitala. London je faktički pokupovan od arapskog, kineskog, ruskog i raznih drugih kapitala iz sveta, koji se na taj način legalizuje iz svih drugih delova sveta što je, naravno, napravilo da cene nekretnina odu drastično gore i učitelji i medicinske sestre, a da ne govorim o nekom ko je tek završio fakultet i počeo da radi, ne mogu ni da sanjaju da kupe stan ili kuću u Londonu, nego moraju da žive van Londona i da putuju po sat i po ili dva na posao svakog dana.
RSE: U svojim knjigama primećujete, i sada ste to pomenuli, da ste među Srbima koji su u Londonu dobili šansu u vreme ratova 90-ih i NATO bombardovanja zaključujući da je "bitna suština ispod prve pojavne opne – čovek". Kakvu šansu dobijaju današnji emigranti u Britaniji?
Džamić: Mislim da je to vrlo drugačije, posebno nakon glasanja. Mislim da će se to drastično promeniti. I dalje je to bila relativno benigna zemlja u kojoj je i dalje vladala meritokratija, znači bilo je mnogo važnije šta čovek zna da radi od toga odakle je neko. Mislim da će to sada početi da se menja polako i, nažalost, na gore jer neke druge stvari će posati mnogo bitnije. Sve zavisi u kom pravcu će otići politika ovde, da li će se uraditi neka vrsta korektivnog kursa ili ne, ali ako ove neprijatne tendencije sad isplivaju na površinu još više i zemlja počne da ide u mnogo jaču rasističku čak, ako mogu da kažem, priču, ali svakako nacionalističku, onda će se i dobrodošlica za strance drastično smanjiti.
S druge strane, Engleska je Engleska, biznis je biznis, i biznis uvek ima veliku važnost. Ako je neko dobar u tome što radi, ja i dalje mislim da će biti šansi, da vrata neće biti totalno zatvorena, i da oni shvataju da ne mogu da se takmiče na globalnom tržištu ako nemaju globalni intelektualni kapital u Engleskoj takođe. Tako da mislim da će se neka vrsta balansa tu napraviti na ovaj ili onaj način, ali previše je rano reći.
RSE: Dok je Britanija odlučila da izađe iz EU, Srbija se tek bori da u ovo društvo uđe. Da li je to još jedan pokazatelj dubokog istorijskog zakašnjenja Srbije?
Džamić: Ne bih kometarisao i ne bih definisao na taj način. Različite zemlje su na različitoj putanji nekog svog civilizacijskog razvoja, moramo samo da shvatimo da su u Britaniji mnoga merila svakodnevnog ponašanja, i u političkoj, i u ekonomskoj, i u ličnoj sferi, mnogo razvijenija u mnogim aspektima nego u Srbiji. Civilizacijski okviri u Britaniji su bili izgrađeni, dok se kod nas u tim aspektima još grade. Mi smo u različitim fazama razvoja na taj način. Nama je i dalje Evropa jako potrebna da nas vuče u tom pravcu i da nas, na neki način, spase od nas samih.
Britanija je tu imala neku drugačiju priču. Oni su oduvek smatrali da su mnogo demokratskiji, pošto su oni faktički kreirali pravila za ljudska prava u EU kada je ona osnovana, to su sve uradili britanski advokati, i tako dalje. Negde smatraju da su superiorniji i da u suštini nemaju šta više mnogo od Evrope ni da nauče ni da dobiju. Tako da mislim da se samo radi o različitim nivoima razvoja zemlje i osećanju moći i postignuća na te dve teritorije.
I dalje sam apsolutno ubeđen da naš cilj mora da bude Evropa, ili ako ne Evropa u bukvalnom smislu da postanemo deo Evrope što svakako mislim da treba da radimo, da je uvažavanje i usvajanje evropskih modernih demokratskih načina ponašanja nešto što je kritično za nas. Ja mislim da je to Rambo Amadeus jednom rekao "u Evropu se ne ulazi, Evropa se postaje". To je i dalje naš cilj i mora da bude naš cilj.
RSE: U knjizi "Čaj od šljiva" pišete o Srbima, Englezima i fantaziji emigracije. Kažete da je Srbija večni tinejdžer. Šta je to za šta Zapad nema razumevanja kada je u pitanju Srbija?
Džamić: Mislim da Zapad nema razumevanja za mnoge stvari, kao što i mi nemamo mnogo razumevanja za neke stvari na Zapadu. Mislim da to nije jednostavna priča. Jedan od ciljeva knjige je da ukaže na neke od tih stvari na način na koji mi shvatamo realnost i na način na koji se podrazumevaju stvari.
Prva i osnovna stvar, mislim da se Engleska sada suočava sa tom istom stvari, Engleska je postala mnogo iracionalnija u tih 17 godina i postala je mnogo više tinejdžer, na tu temu mnogo sličnija Srbiji nego što je ikada bila – a to je da su oni stalno imali tu tendenciju preispitivanja da li je to što mi radimo dobro i ta vrsta racionalne rasprave koja se u društvu dešava kroz medije je bila vrlo produktivna. Stalno su pitali da li je ovo što mi radimo ispravno, da li može bolje, da li može bolje. I prepoznavanje te činjenice da može bolje i da je drugi rešio na bolji način nešto što mi pokušavamo da rešimo, pa hajde da to iskopiramo, je bila dosta bitna.
Kada sam komentarisao Srbiju, moj utisak je da mi vrlo često mislimo da smo najpametniji na svetu, da mi već sve znamo i da niko drugi nema ničemu da nas nauči, a mislim da nas je to istorijski jako mnogo koštalo.
RSE: Pravili ste i paralelu zastupljenosti politike u svakodnevnom diskursu Engleza i kod nas. Koliko je engleska uzdržanost ustuknula u kampanji za referendum?
Džamić: Dosta, i to je ono što mislim da je najveći šok za mnogo ljudi. U suštini, politika do danas nije bila mnogo prisutna u životu mnogih ljudi. Ljudi se ne bave ovde mnogo politikom. U svakodnevnom životu vrlo se malo o tome priča. Oni znaju ko je Dejvid Kameron i možda još nekoliko likova, ali van toga jako malo znaju ko je u vladi, ko je ministar čega. Jako malo se zna među stanovništvom.
I tek u poslednje vreme, kada su počeli ovi rezovi, kada su političke odluke počele da utiču na ljude vrlo drastično, ljudi su počeli da bivaju više politizovani i to naravno taj sloj na koje je to najviše uticalo. Ovi ostali, srednja kalsa, ljudi kao ja i moja žena i naš krug ljudi, ljudi sa relativno dobrim poslovima i platama, i dalje žive u nekim svojim mehurovima i za njih je sve ok, ne interesuje ih politika, nemaju nikakav dodir sa politkom.
Ta se stvar sada promenila i politika će sada postati mnogo prisutnija u životima svih ljudi, ne samo tih koji su do sada bili pod udarom ekonomske politike nove vlade, nego će sada to postati jedan mnogo svakodnevniji deo života Engleske. I to je jedan od aspekata koji mislim da ovde mnogim ljudima jako smeta.
Evo recimo, kad sam pričao sa nekim našim ljudima ovde posle referenduma, verovali ili ne, to je jedna od stvari koja je najviše pogodila Srbe sa kojima sam razgovarao u Londonu, a to je da opet moramo da uvedemo politiku u naše svakodnevne razgovore i to nas je negde najviše ubilo u pojam.
RSE: U svojim knjigama pišete da je Srbija "pridevsko društvo", a da nasuprot tome Anglosaksonci žive u "glagolskim" a Skandinavci u "imeničnim" društvima. Možete li to da nam ilustrujete na nekim primerima?
Džamić: Referendum tu stavlja malo drugačije okvire, ali do sada, u poslednjih sedamnaest godina moja percepcija Engleske, na primer, i drugih evropskih zemalja je bila takva da… pogledajte, na primer, Skandinaviju. Tamo nikad nema velikih reči, nema uzbudljivih dijaloga. Nekako su stvari onakve kakve jesu, nazivaju se onakvim kakve jesu. Mirne, ravne. Ljudi se trude da se dogovore oko stvari i nekako su stvari onakve kakve jesu. Znači, imenica, kažete tu stvar, to je ta stvar, a hajdemo sada da vidimo šta ćemo da radimo s tim.
Anglosaksonska društva su ta – koristim anglosaksonski u vrlo specifičnom nekom mentalnom modelu društava (Singapur je anglosaksonsko društvo u tom smislu, takođe) – koja su kupila tu priču o primarnosti neoliberalne ekonomije u odnosu na sve ostale sfere života, uključujući tu i porodicu, i slobodno vreme, i prijatelje, i tako dalje. Sve je posvećeno radu. To su društva sa zasukanim rukavima neprestano. Sve je tu u budućnosti, ništa nije u sadašnjosti. Kako da se stigne u budućnost što brže i kako da se razviju stvari koje trenutno postoje da bi se napravili efikasniji ili profitabilniji načini da se napravi budućnost. To su društva koja nikad ne spavaju i koja nikada ne staju, na mnoge načine.
A "pridevska društva", to nismo samo mi, to je skoro 90 procenata sveta i ostatak planete. To su društva u kojima je važnije šta se priča nego šta se radi. To su društva u kojima je sve veliko, sve je pitanje života ili smrti. I svaka kritika je ili smrtna uvreda ili takav hvalospev da je nemoguće staviti u reči. Ne postoji neka sredina, sve je u ekstremima, sve je u etiketama, sve je u nalepnicama, sve je u površini – i u dobrom i u lošem smislu. Tako da, po meni, kada sam o tome razmišljao, na koji način mogu da sumiram moja iskustva sa nekim različitim zemljama tokom mojih putovanja, gramatika mi je pala na pamet, odnosno da postoje ta tri gramatička načina da se definišu različita društva.
Marketing postaje mnogo personalizovaniji
RSE: Stručnjak ste za digitalni marketing, mada kažete da se to u Londonu više ne zove digitalni nego je sve samo maketing. Koji trendovi tek dolaze?
Džamić: Ima nekoliko zanimljivih trendova. Prvo, kao što ste rekli, sve je sada marketing. Sve, bar u ovakvim zemljama. I sve je digitalno, svi mediji su digitalni ili većina medija je digitalna, i televizija je digitalna i tako dalje. Postavlja se veliko pitanje – šta je potrebno uraditi u nekoj novoj sredini gde je količina sadržaja koji nam se nudi beskonačna i gde neko ne može tek tako da prekine vaš tok korišćenja, nego mora da nađe mnogo pametniji način.
U suštini, mogu da vas jednim klikom kompletno izbrišem i zaboravim na vas i da vas izbegnem. Ako gledam utakmicu i krene mi oglas, moraću negde da ostanem tu, bar neko vreme, da ne bih propustio kada krene ponovo utakmica. Ali, u digitalnom prostoru vrlo lako može da se ode na drugu neku stranu.
Činjenica je da ljudi, firme, brendovi i kompanije moraju na nove načine da se angažuju oko potrošača, da budu otkriveni u tom digitalnom prostoru obilja i da angažuju ljude da ne budu ignorisani. Znači, da uspeju da uđu u njihov vrlo ograničeni repertoar pažnje koji svi mi u ovakvim društvima imamo. Probiti se kroz tu barijeru je vrlo bitna stvar. Marketing postaje mnogo personalizovaniji zbog obilja podataka koje mi, kao digitalni potrošači, ostavljamo u digitalnom prostoru.
Ti signali sada mogu da se koriste na mnogo inteligentnije načine: da te poruke koje se stavljaju pred potrošače budu mnogo relevantnije za njih individualno, nego neke generičke poruke kako je to, recimo, bilo u tradicionalnim medijima. Veštačka inteligencija ulazi na velika vrata, u smislu da će dobar deo advertajzinga, pretpostavljam u naredne tri godine, bar polovina digitalnog marketinga biti isključivo na bazi veštačke, a ne ljudske inteligencije. Biće automatizovana ili već jeste automatizovana u ogromnoj meri i to se svake godine pojačava sve više i više. To doprinosi nekoj novoj efikasnosti za ljude i firme koji se time bave, ali postavlja mnoga nova pitanja na temu šta će se desiti sa promenom samih industrija i agencija koje moraju da nađu neke nove načine da ostanu relevantne.
RSE: Osim knjiga iz oblasti marketinga i već pomenute "Čaj od šljiva", interesantno je da ste napisali i knjigu o stripu Alan Ford "Cvjećarnica u Kući cveća" u kojoj analizirate zašto su Jugosloveni usvojili Alana Forda. I nastavljate da pišete. Alan Ford, emigracija, šta je sledeće?
Džamić: Sledeće će svakako biti druga knjiga "Čaj od šljiva", koja bi, ako sve bude kako treba, mogla da izađe početkom sledeće godine sa novih 30 eseja upoređivanja različitih aspekata života u Britaniji i u Srbiji, samo ovaj put će to biti, naravno, pod velikim uticajem referenduma. To je apsolutno neizbežno i probaću da jedan deo toga, takođe, ubacim u knjigu.
Definitivno ću morati da završim svoj engleski roman koji pišem na engleskom već nekoliko godina. Jednostavno, nisam imao vremena da se time pozabavim kako treba, ali se nadam da ću do kraja godine uspeti da ga završim i to bi bio roman o emigraciji, ali za svetsko tržište na englskom. Plus verovatno jedan ili dva projekta koji čuče u fijoci ako bude bilo vremena da se time pozabavim, pošto planiram da u narednim mesecima oslobodim mnogo više vremena za pisanje, a mnogo manje za boravak u kancelariji.
Facebook Forum