Dostupni linkovi

logo-print

Kokan Mladenović: Ko se u Srbiji plaši Šekspira?


Pozorišni reditelj Kokan Mladenović koji postavlja provokativne predstave u celom regionu, ali ne i u beogradskim institucionalnim pozorištima, otkriva za RSE zašto su mu dva pozorišta odbila saradnju na predstavi "Cezar", kakve je probleme imao sa savetnikom predsednika Republike zbog predtsave "Doktor Nušić" zbog scene sa falsifikovanim diplomama, na kojoj predstavi su se među publikom našli autor satirične emisije "24 sata" Zoran Kesić i zaštitnik građana Saša Janković, kako je povezao "Okovanog Prometeja" sa Džulajanom Asanžom, odnosno aferom Vikiliks.

RSE: Kakve su vaše asocijacije na Praznik rada, Prvi maj?


Mladenović: Vrlo lepe. Mene to podseća na radosne trenutke detinjstva, na jednu srećnu i uspešnu zemlju, kakva je bila SFRJ. Sve u svemu, na neke radosne ljude, koji su znali šta slave i kako da slave. Takve su mi asocijacije i na 29. Novembar, na Božić i na Uskrs. Nekada je bilo mnogo više radosti i bili smo ponosni na zemlju u kojoj živimo. Mislim da se osećanje ponosa nikada neće vratiti u odnosu na zemlju u kojoj danas živimo.

RSE: Neke od tih praznika, koji više nisu praznici, privatno poslavljate?


Mladenović: I dalje tradicionalno proslavljam 25. Maj. Za mene je Dan mladosti bio divan i radostan praznik. I dan danas, sa svojim prijateljima, redovno proslavljam 25. Maj. Na mojoj terasi živi bista Josipa Broza Tita od 52 kilograma i mudro posmatra Dorćol.

RSE: Zašto nema levice u Srbiji? Da li vi kao levičar imate svoju političku opciju na meniju današnje Srbije?


Mladenović: U Srbiji, ne samo da ne postoji levica, ne postoji niti jedan politički pravac. Sve naše političke partije imaju različite programe, a neke od njih se deklarišu kao leve partije. Ti programi isključivo služe da bi imali odštampan status i program partije. Sve ostalo je na prodaju.

Da nije tako, ne bi dolazili u nemoguću situaciju da formalno ekstremno levi mogu sa ekstremno desnim, da crni mogu sa žutima, plavi sa zelenima... Razlika programa suštinski nema. To je gomila malih privrednika koji se deklarišu kao političari. Postoji ekstremna desnica, nesrećni LDP i još nesrećniji Čedomir Jovanović, koji u venčanici čeka ne bi li ga oženio predsednik Vlade, ne bi li prodao još ono malo ideala koji stoje iza te grupe ljude, postoji obesmišljena DS.

RSE: Vas su smatrali bliskim DS-u?


Mladenović: Ako izuzmemo Savez socijalističke omladine, nikada nisam bio član nikakve organizacije, a kamoli stranke. Čovek od pozorišta, ili od umetnosti, ne bi smeo da ima tu vrstu deklarativnog angažmana. Svaka umetnost počiva na nekim apsolutnim vrednostima. Ako je moral, onda je maksimalni mogući moral, pravda, čestitost, ljubav. To su neki standardi koje nemate zašto da ponižavate nekim prinudno dnevnopolitičkim vrednostima. Meni je uvek velika nelagoda kada ljudi iz kulture odlaze u političke vode. Mislim da samim tim sebi izbijaju argumente za ravnomernu i pravdoljubivu kritiku društva u kojem živimo.

RSE: Da li se u radu pozorišta, sa ekipama, zbog različitih političkih stavova, sudarate? Da li imate nekih nesporazuma na tom terenu?


Mladenović: Nemam. Ne treba manipulisati pozorišnim ljudima da biste rekli svoje stavove. Mi smo trenutno u poziciji, pogotovo u Srbiji, da je normalno pozorište, političko pozorište. Zalaganje za istinske vrednosti doslovce znači zalaganje zapolitičku promenu. Ako živite u zemlji gde je pravda obesmišljena i gde poštenje ne postoji, gde je nemoral postao glavni oblik morala, sve što radite u vašim predstavama protiv toga,tumači se kao politika. To nije zalaganje zapolitičko pozorište i promenu političkog sistema. To je zalaganje za normalni život.

RSE: Da li ste osetili nekada, obzirom na vaše predstave koje su vrlo provokativne, pa i u političkom smislu, da ste na ivici da skliznete ili da ste skliznuli u politički pamflet?


Mladenović: Nisam, ali mislim da smo se mi generalno, kao narod opšte nekulture, iselili iz metafora. Nekada smo bili narod velike literature. Taj isti narod je dao Isidoru Sekulić, Crnjanskog, Ivu Andrića, nadrealiste... bio na vrhuncu svog umetničkog i intelektualnog razvoja. Danas, sveopštim uprošćavanjem društva, u situaciji gde je sve postalo estrada, gde neki od saučesnika u kulturnom genocidu nad našim narodom dobijaju društvena priznanja za doprinos kulturi, metafora, sama za sebe, nema tu snagu koju je imala u nekom obrazovanijem narodu, kakav smo nekada bili. Mislim da se danas mora govoriti direktno, ma kako to bilo neprijatno.

RSE: Rekli ste nedavno da je Srbija danas idealna pozornica za Ibija, a ipak "Ibija" nema u našim pozorištima, pa ni pod vašom rediteljskom rukom.


Kokan Mladenović

Kokan Mladenović

Mladenović: Oblik naše političke vladavine trenutno je ibijevština, sprovođenje nekontrolisanih hirova jednog čoveka. Kada neko sa 20-tak čamaca, punih novinara, pliva ili plovi kroz poplavljeni Obrenovac, i daje intervju, dok oni kojima su potrebni ne dobijaju čamce, kada neko pokrene celu medijsku mašineriju da iznosi decu iz snegova i smetova, da to bude glavna udarna vest, mi svi statiramo u Ibijevskoj PR kampanji jednog čoveka.

Mog "Ibija", ili bilo čijeg Ibija, trenutno u Srbiji nema, jer je naš kukavičluk postao mera naše umetnosti. Vrlo retko ćete naći hrabre iskorake. Oni, po pravilu, nisu u Beogradu i, po pravilu, nisu u institucionalnim pozorištima.

RSE: Da li ste pokušali da postavite Ibija?


Mladenović: Jesam. Imao sam grdni nesporazum sa mojim omiljenim pozorištem iz Novog Sada oko dogovora da ćemo napraviti autorsku predstavu. Kada su saznali da je ta predstava "Kralj Ibi", naši dragi Mađari su se uplašili od mogućeg konflikta sa državom u kojoj žive. Tako Ibija nije bilo.

Naša nacionalna desnica nema monopol na glupost. Mađarski ekstremizam u Srbiji, srpski ekstremizam, hrvatski ekstremizam – pobratimi su po gluposti. Imenovanje upravnika i vodećih ljudi kuće, isključivo po populističkoj liniji, a zarad sprovođenja nacionalnog interesa u kulturi, uvek daje poguban i podjednako glup rezultat. Naše pozorišne uprave i naša pozorišta, kao da odbijaju da se suoče sa realnim životom. Toliko ima provokativnih tema i toliko ovo vreme priziva Brehta, politički angažman ili društveni angažman kroz teatar, a mi se o to oglušujemo.

Negativna selekcija kadrova u kulturi uzela je ogroman danak. Kada na jedno mesto stavite upravnike teatara iz vremena mojih studija, s kraja prošlog veka, kao što su Jovan Ćirilov, Vida Ognjenović, Borka Pavićević, a s druge strane samo ispišite imena njihovih današnjih naslednika na tim mestima, obuzme vas ozbiljna nelagoda. To je vidljivije u svetu pozorišta, ali mi smo zemlja nedostojnih naslednika. Gotovo ni na jednom mestu našeg društvenog, političkog ili kulturnog života, ne postoje dostojni naslednici prethodnika, kao što ni mi nismo dostojni naslednik jedne zemlje, koja je imala ozbiljnu kulturnu politiku.

RSE: Da li ste vi proterani iz beogradskih pozorišta ili ste svojevoljno otišli i svoj angažman usmerili na pozorišta van glavnog grada i van centrale?


Mladenović: Odgovor je dvojak. Uspešne sezone, koje imam iza sebe u teatrima u Sloveniji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji, čine me uspešnim i srećnim čovekom. Pravim svoj teatar na mestima gde to može da se napravi. Sujeta mi ne dozvoljava da to smatram porazom. Realno gledano, da, proteran sam i to jeste veoma ozbiljan poraz.

Ideal zajednice mi je skupina hrabrih i plemenitih ljudi koji su u vreme Španskog građanskog rata, sa svih strana mislećeg sveta, dolazili da se bore za jednu ideju, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Ta internacionala ljudi, koji su želeli da promene svet na bolje, kojem god narodu pripadali,moj je ideal. Nas desetine kolega iz ovog dela Evrope se srećemo po raznim festivalima i svi zajedno činimo neku novu Internacionalu. Pokušavam da predstave koje radim budu angažovane i da govore o našem vremenu.

Sveopšti raspad sistema nije specifičnost samo Srbije. Kod nas ima svoje ekstremne oblike, ali sunovrat morala, življenje u svetu bez ideološke matrice, besramnost novog kapitala u odnosu na obične ljude -neke su teme koje su primenljive bilo gde u svetu, pogotovo u zemljama tranzicije, kakva jeste Istočna Evropa.

Posljednje što sam radio je “Prosjačka opera” Džona Geja, original iz 1728. godine. Taj sjajni pisac je uspostavio, prvi put u istoriji literature, trougao između političke vlasti, visokog kriminala i policijsko-sudskog sistema. Ukazao je da je to jedno. Dve stotine godina kasnije Breht je hteo da proveri da li to funkcioniše u njegovo vreme i došao je do istog zaključka. Gotovo sto godina kasnije smo mi u Temišvaru, sa sjajnim mađarskim ansamblom, napravili našu predstavu. Ništa se nije promenilo. Jednom uspostavljen sistem korupcije, sistem manipulacije običnim ljudima i dan danas traje. To je ta vrsta angažmana.

U Rumuniji sam radio Eshilovog “Okovanog Prometeja”, ali kao priču o Džulijanu Asanžu, oVikiliksu . Ondašnji Prometej se usudio da udari na jednu novu besramnu generaciju bogova i bio izolovan. Džulijan Asanž već više od dve godine živi u ambasadi Ekvadora u Londonu, izolovan od sveta,jer se usudio da udari na neke nove bogove koji vladaju današnjim svetom.

Vrlo se teško menjaju obrasci ponašanja kroz ljusku istoriju, koja baš i nije tako predugačka. Naše je samo da nađemo nove forme i nove odgovore na ta večna pitanja, ali pitanja su uglavnom ista.

RSE: U vašim predstavama koristite vrlo često muziku i ona ima značajnu ulogu. Na primer u “Dogvilu”, songovi su čak možda i noseći. Isto su vrlo zanimljivi i songovi u “Doktoru Nušiću”. Zašto vam je toliko značajna muzika?


Mladenović: Muzika pravi prečicu, direktno do emocija gledalaca, ume da radikalizuje stvar. Bolje percipiramo stvari kroz muziku. Pozorište je nastalo kao muzičko pozorište. Breht je shvatio da bi bez tolikog učešća muzike i songova u njegovim predstavama stvari otišle isključivo u pravcu političke borbe u teatru. Mora da postoji jedna prijemčiva forma koja će vam omogućiti da kažete neke radikalnije stvari, nego što bi ste obično rekli sa scene.

Mislim da je Marčelo perjanica, ne samo svoje generacije u Srbiji, nego jedan od onih ljudi koji ima hrabrost da kaže sve što ga tišti u vremenu u kojem živi, i tona sav glas. Isto takosongovi u “Dogvilu”, taj neki neopank, namerno radikalni, stalno kontriraju u odnosu na atmosferu u “Dogvilu”.

RSE: “Dogvil” je rađen po istoimenom filmu. Govori o klaustrofobičnoj Srbiji. Zanimljiva je završna scena gde se diže pokretni zid, puknu svetla grada Beograda i glumci kažu – “To je taj vaš grad”. Kakav je to grad koji se predstavlja u “Dogvilu”?


Mladenović: Posljednji stih u tom songu je – “Ovo nije moj grad”. Živim u Beogradu 25 godina i nakon toga napišem song koji se tako završava. Ovo nije moj grad, kao što verujem da ovo nije moja zemlja.

RSE: Radili ste zanimljiv projekt sa kojim učestvujete na Sterijinom pozorju, “Doktor Nušić”, po Nušiću, sa Kruševačkim i Somborskim pozorištem. Ni tu niste bez direktnih aluzija na ono što se danas događa u Srbiji, na primer sa falsifikovanim diplomama. Nije teško prepoznati lik na kojeg se to odnosi. Da li ste imali problema sa lokalnim vlastima?


Mladenović: Naravno da jesmo. Odmah nakon premijere “Doktora Nušića” u Kruševcu imali smo vrlo neprijatne razgovore sa savetnikom predsednika Nikolića za kulturu, Radoslavom Pavlovićem, koji je u dobrom staljinističkom maniru insistirao da se izbaci čitava scena iz predstave ili predstave neće biti. Uz još nekoliko prigodnih ucena, taj razgovor se završio. Ništa nismo promenili.

To pokazuje mizernu svet, ne samo političara, nego i ljudi od formalne kulture koji su uvek spremni da zbog lične udobnosti žrtvuju ono što su bili ideali struke i profesije. U Srbiji se trenutno dešavaju neverovatne stvari, da neki od najuspešnijih glumaca u istoriji služe kao dvorske lude nove vlasti, da pozorište kolektivno žmuri pred nesrećom naroda i pred devijantnim sistemom koji ukida svako kritičko mišljenje.

Pozorište mora da postavlja neprijatna pitanja i mora da bude onaj kamenčić koji žulja cipelu jednog vremena, ne dajući joj da hoda tako slavodobitno, kako to rade naši novinari i političari. Više od 2000 godina, sve do Gutemberga, bili smo jedino sredstvo masovne komunikacije, to stalno zaboravljamo. Jedini mas medij. Ko god je htio nešto važno da kaže kroz istoriju, to je radio uglavnom preko pozorišta. Onda se pozorište, zbog nas ovakvih kakvi jesmo, odreklo javne reči, odreklo te moći i povuklo u neki siguran svet, zabran, u primanje plata, u tople obroke i dopune. To je kolektivna svest naših pozorišnih ljudi.

RSE: U publici ste imali zanimljive ličnosti protekle nedelje u predstavi “Dogvil”?


Mladenović: “Dogvil” je, na našu veliku sreću, postao zborno mesto jedne normalne, drugačije Srbije. Sem Marčela, koji je već postao prijatelj i saradnik, koji kontinuirano prati ono što mi radimo, kao što i mi s oduševljenjem gledamo njegove nastupe i nove stvari, na našoj predstavi su bili i Zoran Kesić i Saša Janković i cela jedna plejada mislećih ljudi koji se suprotstavljaju ovom ludilu. Ako je “Dogvil” adresa za skupljanje neke drugačije Srbije, onda sam ja jako ponosan da tako jeste.

“Dogvil” je počeo kao društveni projekt, ne kao rad na jednoj predstavi. Ta društvena platforma na Fejsbuku, na stranici “Dogvil”,odgovor je gomile ljudi na par hiljada pitanja koje smo im postavljali na temu nasilje u porodici, nasilje nad ženama, netoleranciji prema gej populaciji, strancima, sunovratu društvenih vrednosti i tako dalje. Njihovi odgovori su legitimni delovi teksta same predstave. Video materijali i fotografije su nastali od onoga što nam je, ne samo čitava Srbija, nego i čitav region slao kao svoj doprinos našoj predstavi. “Dogvil” je platforma nekoliko hiljada učesnika u procesu nastanka same predstave. Ti razgovori koji se vode nakon “Dogvila”, po okolnim klubovima, u samom Mikseru, po meni su početak jedne ozbiljne društvene platforme.

RSE: Niste uspeli sa “Ibijem”, da li ćete uspeti sa “Cezarom”?


Mladenović: U produkciji Budva grada teatra će biti premijera “Julija Cezara” 13. jula u Budvi na festivalu. Sve to je pod ogromnom presijom. Moje drago Kruševačko pozorište je moralo da odstupi od projekta. Nekada autoritativno pozorište grada Sombora je moralo pre neki dan da istupi iz produkcije. Do te mere je ucenjivačka moć lokalnih vlasti velika da onemogućava rad na jednom velikom delu klasične literature, na jednom komadu koji je na žalost postavio standarde svih propalih revolucija.

Način na koji je Šekspir reinterpretirao izvorni tekst pokazuje ogromnu svest o političkoj manipulaciji. Šekspir uspostavlja obrazac propale revolucije, koji se ciklički ponavlja kasnije kroz istoriju. Da li pričamo o francuskoj revoluciji, da li o Sartrovim “Prljavim rukama”, ali ciklus propalih revolucija po istom principu gotovo je nešto što prati noviju istoriju. Mi nemamo monopol nad propalom revolucijom. Naša revolucija je propala po istom obrascu, kako su propale i razne pre nje.

U Šekspirovom “Cezaru” nema dnevne politike, ali ne možemo da prepoznamo neke obrasce. Kada Brut govori o “Cezaru”, kaže: „Zar ceo Rim da postoji samo zbog jednog čoveka? Zar da se cela slavna istorija stavlja pod jedan jedini skut? Da li je važniji jedan čovek ili demokratija, da li je važniji Cezar ili Rim?“ Tako odlučuje da bude deo zavere koja ubija Cezara.

Plašiti se Šekspira u Srbiji danas, je vrlo zanimljiva tema za neki drugi razgovor.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG