Piše: Abbas Djavadi (Prevela: Jasmina Lazić)
Sredinom devedesetih godina prošlog veka, Aygul je pohađala jednu od stotinu "Gulenovih škola", osnovanih širom Turske kroz neregistrovanu mrežu Fethullaha Gulena, turskog sveštenika koji živi u egzilu u Sjedinjenim Američkim Državama od 1999. godine i u tema je prepirki SAD i Turske oko ekstradicije.
Sve je počelo pre oko 20 godina, kada je Aygulina kurdsko-alevitska porodica doselila u Ankaru iz sela na istoku Turske u region Tundželi.
Ko su Aleviti?
Jugoistok i istok Turske tradicionalno su dom mnogih Alevita kojih, kako se procenjuje ima između osam i deset miliona u Turskoj. Oni čine ogranak šiitskih muslimana, te postoje i turski i kurdski Aleviti.
Razlikuju se od šiita i sunita po mnogo čemu, uključujući i način na koji se mole. Oni to ne čine pet puta na dan. Njihove duhovne ceremonije su popraćene muzikom i narodnim pesmama.
Ne idu ni u džamije niti na hadžiluk, što većina muslimana čini. Žene Alevita ne pokrivaju glavu i ruke u javnosti. Takođe, Alevitima vera ne brani da konzumiraju alkohol.
Aygul, ne pišem njeno pravo ime kao ni prava imena njenih roditelja kako bih zaštitio njihovu privatnost, rođena je u glavnom gradu Turske i odrastala kao gradsko dete, poštujući alevitsku veru, ali istovremeno usvajajući turski kao prvi jezik.
Otac joj je radio kao "kapici", odnosno domar, i održavao zgradu sa mnogo stanova. Majka joj obično nije radila, ali bi povremeno čistila po kućama da bi pomogla porodični budžet.
"Aygul smo poslali u jednu od Gulenovih škola kada je imala petnaest godina", kaže njen otac.
"Zašto da ne? Te škole su bile jako dobre u pripremanju učenika za studije. Imali su izvrsne profesore. Osim toga, bile su i vrlo jeftine, a mi nismo mogli da priuštimo druge, skupe i dobre škole", ističe on.
Jeftino školovanje, odličan nastavni kadar i zagarantovano zaposlenje
Gulen, koji je u to vreme još bio u Turskoj, imao je razgranatu mrežu škola, fondacija, dobrotvornih ustanova i medijskih kuća, sve ukupno oko hiljadu institucija u kojima je bilo zaposleno više hiljada ljudi.
Nakon što su se, sedamdesetih godina prošlog veka, prvi put pojavile u Turskoj, Gulenove škole i univerziteti su se tokom decenija umnožavale, a početkom osamdesetih se proširile i u inostranstvu.
Škole, za koje se govorilo da ih finansiraju saosećajni poslovni ljudi i drugi neimenovani darodavci, bile su deo Gulenovog nastojanja da napravi "zlatnu generaciju", onu koja će agresivno da se obrazuje u sferi prirodnih nauka i stranih jezika, a sa druge strane biti izuzetno posvećena "turskim nacionalnim ciljevima".
Nakon nekog vremena Aygulini roditelji su uočili promene u njenom ponašanju: počela je da nosi maramu, da se redovno moli i da odbija da se rukuje sa muškarcima.
Njena majka Sabahat strahovala je da je njenoj ćerki "ispran mozak u školi i naročito u dugim satima tokom vanškolskih aktivnosti".
Novopridošli studenti u univerzitetima, školama i privatnim vannastavnim aktivnostima pod pokroviteljstvom "Hodže Efendije" ili Velikog Učitelja, kako su se pristalice obraćale Gulenu, imali su starije kolege ili povremeno "imame" koji bi im pomagali i "vodili" ih.
Starija braća "abisi" ili sestre "ablas" bili su dodeljeni dečacima i devojčicama uz dužno poštovanje.
Gulenov pokret je iznajmio hiljade stanova u kojima su se ti učenici okupljali – dečaci i devojčice odvojeno – za podučavanje, usmeravanje, izučavanje nauka, engleskog jezika, etike i religije.
Sedamdesetih su se pojavili i "agenti" Gulenovog misionarskog sektaškog rada.
Ispiranje mozga
Aygulin otac kaže da mu se dopadala Gulenova škola "sve dok je njegovoj ćerki pružala dobro i jeftino obrazovanje, garantovala upis na fakultet a kasnije i posao".
Bila je posebno atraktivna u Turskoj gde su nacionalni ispiti i usmeni intervjui predstavljali (i još uvek predstavljaju) velike teškoće za upis na fakultet ili zaposlenje u državnim službama.
No, nakon dve godine, Aygulina majka se pobunila. Rezultat toga je da su roditelji devojku ispisali iz Gulenove škole i poslali je u redovnu javnu školu i "regularno" vanškolsko obrazovanje kako bi dobila dodatno znanje iz nauka i stranog jezika i pripremila se za ispite na univerzitetu.
Niko tada nije mogao da predvidi da će samo deceniju kasnije, u julu 2016. godine, turski predsednik Recep Tayyip Erdogan i njegova vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) za neuspeli puč okriviti Gulena i njegove pristalice u turskoj vojsci, sudovima, obrazovnom sistemu i drugim vladinim institucijama, kao i u privatnom sektoru.
Nakon neuspelog puča, vlada je zatvorila sve privatne i javne ustanove za koje je procenjeno da su "povezane sa Gulenovom terorističkom organizacijom". U to spadaju 15 univerziteta i 934 škole, kao i nastavni centri, bolnice i klinike, fondacije asocijacije i poslovnice.
Oko 77.000 zaposlenih u državnoj službi – uključujući vojsku, policiju, sudstvo, tužilaštvo i obrazovne ustanove – su otpušteni.
U međuvremenu, Aygul je postala optimistična i ambiciozna mlada pravnica sa diplomom Pravnog fakulteta u Ankari.
Pitao sam je kako se oseća i da li je bila zadovoljna kada je, nakon dve godine, napustila Gulenovu školu.
"Da", rekla je "pogotovo kada se ispostavilo da su, kao što znate, krali ispitna pitanja od zaposlenih na univerzitetu i u vladinoj službi kako bi podigli broj svojih pristalica u državnoj nomenklaturi".
Aygul se osvrnuila na skandal koji je izbio 2010. godine, kada su takozvani gulenisti iz sfere visokog obrazovanja i zaposleni u državnoj administraciji optuženi da ostalim Gulenovim pristalicama daju unapred ispitna pitanja.
Aygulin je otac kazao: "Ne samo da ne poštuju zakon, oni rade protiv svih religijskih principa, a tvrde da su jedini pravi vernici… Ali, ono što me čini ljutim to je da su Erdogan i Gulen bili leva i desna ruka istog tela sve do 2013. godine, podržavajući jedan drugog. Sada jedan (Erdogan) vodi rat protiv drugog (Gulena), svaljujući svu krivicu ovoga sveta na svog nekadašnjeg saveznika".
Razlaz starih prijatelja
Kada je Erdoganova partija 2002. godine pobedila na parlamentarnim izborima i napravila jednostranačku vladu, izgledalo je da uživa aktivnu podršku Gulenovog pokreta. Činilo se da je ta podrška potrajala do sledećih izbora, a za uzvrat su i pokret i njegovi aktivisti tolerisani, čak podržavani od vlade od njenog formiranja do 2013. godine.
Međutim, čini se da je Erdogan početkom 2010. počeo da se distancira od Gulenovog poketa i da čisti vladine agencije od njegovih pristalica.
U naredne tri godine ispostavilo se da je Erdogan potpuno raščistio sa Gulenom, nakon što su procureli brojni audio i video zapisi, za koje je predsednik posumnjao da cure baš od Gulenovog pokreta, koji su skretali pažnju na korupciju u vladi i najužem krugu ljudi okupljenih oko aktuelnog prvog čoveka Turske.
Facebook Forum