Da li građani Srbije plaćaju previše za održavanje Dvorskog kompleksa na beogradskom Dedinju, u kome stanuje porodica Aleksandra II Karađorđevića (unuka bivšeg jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ubijenog u Marseju 1934. godine) ili to nisu velika sredstva? Zavisi koga pitate.
Dok deo javnosti smatra da bi država, budući da je u njenom vlasništvu, održavanje Dvorskog kompleksa morala da plaća čak i da u njemu niko ne živi, drugi pak postavljaju pitanje zašto u objektu koji je proglašen za kulturno-istorijsko dobro porodica Karađorđević uopšte stanuje.
Iz Ministarstva kulture za Radio Slobodna Evropa (RSE) navode da je iz budžeta za 2019. godinu opredeljeno 62 miliona dinara (nešto više od 525 hiljada evra) za finansiranje redovnog održavanja, zaštite i korišćenja tog kompleksa u istoj godini.
O tome je, kako se navodi, potpisan godišnji ugovor, kojim je predviđeno preduzimanje mera preventivno-tehničke zaštite nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara u okviru spomenika kulture Dvorski kompleks, održavanje sigurnosnih sistema i fizičko obezbeđenje objekata, održavanje parkovske celine i druge mere.
Stanari Dvorskog kompleksa
Dvorski kompleks u elitnoj beogradskoj četvrti, u čijem okviru se nalaze rezidencije Kraljevski dvor i Beli dvor, podignut je po nalogu kralja Aleksandra Prvog dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kao rezidencija za njegove sinove Petra (budućeg kralja Petra II), Tomislava i Andreja.
Aleksandar Drugi Karađorđević koji sa porodicom živi u Dvorskom kompleksu sebe je nazivao prestolonaslednikom Jugoslavije, a od nestanka zemlje "pretendentom na presto prestolonaslednika".
Sin je jedinac poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II, koji je po okupaciji Kraljevine Jugoslavije izbegao u London, gde je i proveo najveći deo života.
Monarhija je krajem 1945. godine ukinuta od strane komunističke vlasti uspostavljene u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata.
Dvorski kompleks je 1947. godine, nacionalizovala tadašnja vlast, kada ovaj objekat postaje i zvanična rezidencija predsednika države i Komunističke partije Jugoslavije Josipa Broza Tita. Tokom predsedničkog mandata nekadašnjeg predsednika Jugoslavije i Srbije Slobodana Miloševića do 2000. godine, objekat je korišćen za političku aktivnost na unutrašnjem i međunarodnom planu.
U Srbiju se Aleksandar Karađorđević iz Velike Britanije vratio 2001. godine. Iste godine je ugovorom sa tadašnjom Saveznom Republikom Jugoslavijom dobio pravo da boravi u Dvorskom kompleksu na Dedinju.
To ne znači da je Dvorski kompleks vraćen Karađorđevićima. Naime, Vlada Srbije je 2010. godine taj kompleks proglasila za kulturno-istorijski spomenik i on kao takav mora ostati u vlasništvu države, pa država mora finansirati i njegovo održavanje, što i čini od 2004. godine.
Izdaci za Dvorski kompleks
U poslednjih pet godina, kako za RSE navode Ministarstva kulture, izdvojeno je ukupno 274 miliona dinara (2,3 miliona evra) za finansiranje redovnog održavanja, zaštite i korišćenja Dvorskog kompleksa.
"Građani sada izdvajaju manje novca za održavanje Dvorskog kompleksa nego što su činili u vreme komunizma kada je to bila rezidencija tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita", kaže za RSE istoričar Čedomir Antić, koji je i član Krunskog saveta (savetodavno telo krune).
On navodi da je humanitarna fondacija princeze Katarine (supruge Aleksandra Karađorđevića) do sada bolnicama u zemlji donirala više od 20 miliona evra, kao i da, pored drugih aktivnosti, dvor svake godine, u organizaciji Turističke organizacije Beograda, prodaje posetiocima ulaznice, a da taj novac ide državi.
Kapije Dvorskog kompleksa otvorene su za posetioce od aprila do decembra, a cena ulazinice je oko 5,5 evra.
"U istoriji srpskog dvora građani nisu više od njega dobijali, pošto su i Karađorđevići i Obrenovići ostavili mnogo više narodu nego što im je narod ikada dao. Dakle, ja hoću da kažem da kod nas nema monarhije, ali kruna radi više za narod nego Republika i više nego što rade neke evropske monarhije", uveren je Antić.
Šta građani plaćaju?
Iz odgovora Ministarstva kulture na upite RSE proizilazi da je gotovo polovina novca izdvojenog za održavanje Dvorskog kompleksa za prošlu godinu, odnosno oko 250.000 evra, potrošena na plate zaposlenih u kompleksu. Kako je precizirano, ima ih 30, među kojima je šest baštovana, sedam spremačica, dva majstora, četvoro koji obezbeđuju kulturna dobra unutar kompleksa, jedan zaposleni u Arhivi Dvorskog kompleksa, jedan za održavanje računarskog sistema, dva kustosa, vodič, jedan zaposleni u pravnoj službi, dvoje u finansijama i računovodstvu, po jedan u PR i Službi opštih poslova i direktor "Fonda Kraljevski dvor".
"U principu poreski obveznici plaćaju sve, pa tako i ovo. Vlasnik koji je sada Republika Srbija mora te objekte da održava u dobrom stanju jer je zakon na to obavezuje. Taj trošak za održavanje morala bi da preuzme i da u tom objektu živi neko drugi ili da je prazan", kaže direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić.
Govoreći o troškovima Dvorskog kompleksa i porodice Karađorđević, Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001. godine, u vreme kada se porodica Karađorđević vratila u zemlju, postavlja pitanje zašto oni u tom kompleksu žive.
"Dedinjski kompleks je proglašen kulturnim dobrom. Karađorđevići mogu biti obeštećeni po zakonu o restituciji koji predviđa novčani maksimum pojedinačne restitucije jer fond za restituciju ima određeni iznos preko kojeg Srbija ne bi mogla da vraća. Dakle, postoji maksimum koji će ta porodica dobiti. Naravno, oni povremeno pokreću ovo i razna druga pitanja, ali jedno od zanimljivih pitanja je sledeće: ako je to već kulturno-istorijski kompleks, koji je to poseban razlog da oni u njemu stanuju i tretiraju to kao svoje vlasništvo", kaže Korać za RSE.
Pitanje vlasništva i obeštećenja
Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je donet 2011. godine, propis je kojim se rešava pitanje vraćanja denacionalizovane imovine potomcima nekadašnjih vlasnika. Karađorđevići tu nisu izuzetak.
Zahtev da im se vrati dedinjski kompleks podneli su zakonski naslednici pokojnog jugoslovenskog kralja Aleksandra I, odnosno, naslednici njegovih sinova, kralja Petra II (prestolonaslednik Aleksandar II), i prinčeva Tomislava i Andreje.
Porodica Aleksandra Karađorđevića podnela je 2014. godine zahtev da im se taj kompleks vrati. Agencija za restituciju dve godine kasnije odlučila je po zahtevu.
"Mi donosimo rešenje 22. januara 2016. godine kojim se odbija zahtev Karađorđevića za vraćanje i obeštećenje Dvorskog kompleksa", kaže za RSE Ivana Živković, direktorka područne jedinice Beograd u Agenciji za restituciju.
Agencija se pozvala na Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (poznatiji kao zakon o restituciji) iz 2011. godine, koji predviđa da se dvorski kompleks na Dedinju izuzima od vraćanja u naturalnom obliku, ali i od obeštećenja i navodi da će se status Dvorskog kompleksa na Dedinju, koji ima status kulturnog i istorijskog dobra, urediti posebnim zakonom. Takav zakon do danas nije donet.
Međutim, po žalbi Karađorđevića, Upravni sud je krajem avgusta 2018. godine poništio deo rešenja Agencije kojim se odbacuje obeštećenje i doneo suprotnu odluku.
"Po stavu Upravnog suda koji mi moramo da prihvatimo jer tu više nema prostora za tumačenje, Dvorski kompleks će ići na obeštećenje", kaže Ivana Živković.
Sledi sada, kako objašnjava Ivana Živković, procenjivanje tržišne vrednosti dedinjskog dvorskog kompleksa i parcele, što je posao Poreske uprave, kako bi se dobila osnovica za obeštećenje potomaka ove dinastije. Ali, to obeštećenje nije bez limita.
"Koliko god da se proceni, a Dvorski kompleks će se proceniti verovatno na nekoliko miliona evra, maksimum koji neko može da dobije po jednom bivšem vlasniku je 500 hiljada evra", navodi Živković.
To znači da naslednici Petra Drugog, Tomislava i Andreja, za koje po nalogu kralja Aleksandra Prvog podignut Dvorski kompleks, maksimalno mogu da dobiju ukupno 1,5 miliona evra.
Strahinja Sekulić navodi da je svaka država uređivala restituciju u skladu sa svojim mogućnostima. Protokol 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim slobodama i pravima ne nameće državama-ugovornicama bilo kakve opšte obaveze u vezi sa restitucijom imovine, niti im je nametnuto bilo kakvo ograničenje na slobodu da određuju obim restitucije imovine.
Karađorđevići, navodi Sekulić, nisu stavljeni u neravnopravan položaj, bilo zakonom bilo postupanjem Agencije, već se zakon primenjuje na njih kao i na sve druge podnosioce zahteva.
Kraljevske palate u svetu
Vlasništvo kraljevskih palata čak ni u današnjim monarhijama nije prosta jednačina.
Kraljevske rezidencije u Kraljevini Norveškoj, recimo, u vlasništvu su države i otvorene su za javnost, ali su na raspolaganju kraljevskoj porodici.
Polovina dvorskih kompleksa u Kraljevini Danskoj u vlasništvu je države.
Posedi na kojima boravi i deluje belgijska kraljevska porodica većinom su u vlasništvu države, dok su mali deo njih samostalne javne ustanove i time finansijski nezavisne.
U nekim monarhijama, poput Velike Britanije, postoji razlika osnova iz kojih proističe vlasništvo dvorskog kompleksa. Bakingemska palata nije privatna svojina kraljice kao pojedinca već njeno vlasništvo na temelju toga što je suveren.
Versajski dvorac u današnjoj Republici Francuskoj u svojini je države, iako je vekovima bio sedište monarha.
Facebook Forum