Dnevnik: Ah, taj Vidovdan

Zlatoje Martinov je esejist, prozni pisac, književni kritičar, glavni i odgovorni urednik časopisa za politička, društvena i kulturna pitanja Republika. Objavio je Osmeh Emi Majer i Preljubnička biblija, eseje Hermeneutika književne estetike, antologiju srpske poezije za djecu Svetu na dar. Radi na novoj zbirci priča. Član je Međunarodnog PEN centra.

U Dnevniku piše kako časopis Republika nastavlja svoju borbu protiv stihije straha, mržnje i nasilja, te kako su Balkanci, silom prilika, postali poligloti. 28.juna zapisuje: "Ah, taj Vidovan. Osvanuo je konačno! Sednica Vlade će biti održana u Kruševcu, 'gradu bijelome', sve u čast radosnog nam Vidovdana. Teške ekonomske i socijalne prilike gurnute su opet u drugi plan".

Subota, 22. jun

Nakon jučerašnjeg pakleno vrelog dana ispunjenog redakcijskim obavezama, osvanula je nešto manje vruća subota u kojoj me je, umesto toliko željenog odmora, čekao važan sastanak sa profesorom Čarlsom Ingraoom, autorom zamašnog projekta o ratnim zbivanjima i žrtvama na tlu bivše Jugoslavije pretočenog u knjigu pod naslovom Jugoslovenske kontroverze, čije je drugo englesko izdanje upravo izašlo, a sprema se i drugo dopunjeno izdanje na naša četiri jezika - (srpski, hrvatski, bošnjački, crnogorski, mi Balkanci smo, eto, silom prilika postali prave poliglote). Razgovaramo o knjizi, dosadašnjim dometima prvog srpskog izdanja u našoj javnosti i načinima da se drugo izdanje bolje i vidljivije prezentuje. Profesor Ingrao je ubeđen da bi mi iz Republike tu mogli mnogo da učinimo jer smo se i sami tokom bezmalo četvrt veka postojanja kao list bavili ovim i sličnim temama. Ne mogu reći da mi kao glavnom uredniku ne prijaju takve njegove tvrdnje, da svi mi u redakciji to više od ikog drugog želimo, ali ipak ukazujem na činjenicu da je naš medijski domet ograničen na srpsku intelektualnu publiku levičarske i antiratne orijentacije, a ne na najširu javnost. A upravo ona, ta najšira javnost, odnosno građani morali bi da spoznaju istinu o „ratovima gospodina Miloševića“ kako sam te ratove imenovao pre tačno dvadeset godina u jednom svom antiratnom tekstu. Surovu istinu da je rat vođen u njihovo ime za ciljeve velikosrpske teritorijalne ekspanzije. Ipak, obećavam, Čarliju (kako ga mi prijatelji zovemo) da će Republika svakako učiniti sve da novo izdanje ove knjige postigne veću receptivnu prohodnost. To nam je uostalom posao, Republika iz broja u broj nastavlja svoju borbu protiv stihije straha, mržnje i nasilja.

Nedelja, 23. jun

Ujutro rano odlazim u Vrujce, u svoju vikendicu. Za mesec i više dana koliko nisam bio, trava je narasla toliko da je košenje placa bogme potrajalo čak puna dva sata. Nije bilo lako po vrućini, ali malo fizičkog rada nikada nije naodmet.
Ne nosim lap top, ali tu je mobilni telefon koji nekoliko puta tokom uređivanja placa uzaludno zvoni. Vidim propuštene pozive i preslušavam poruke sa govorne pošte: Igor Marojević mi javlja da je na putu i neće stići da napiše svoju kolumnu za julsko-avgustovski broj, izvinjava se, ali kaže, valjda meni za utehu, da nam obojici sleduju honorari (skromni) od zagrebačkog Quoruma. Naime u najnovijem broju ovog kultnog hrvatskog književnog časopisa objavljen je Igorov i moj razgovor o njegovom dosadašnjem književnom opusu u okviru temata predstavljanja srpskih pisaca. Ponovno uspostavljanje ratom prekinutih veza i razmena književnih i drugih ideja sa drugima u regionu je upravo ono što nam je svima preko potrebno. Ta činjenica me ispunjava radošću i nadom da, iako razum i politika retko kad idu istim putem, barem mi koji se ne bavimo politikom, već nam je draža duhovna sfera, jasno pokažemo kako postoji šansa ne za samo za međusobno pomirenje, već za sve vidove saradnje sa najbližim narodima u okruženju.
Sledeća poruka je od koleginice iz redakcije Vere Vujošević koja je juče prisustvovala protestnom skupu umetnika u centru Beograda. Javlja da će napisati tekst o tome. Umetnici su rešili da više ne budu zatočenici samoizolacije i dignu glas protiv uništavanja kulture i njenih vrednosti u Srbiji. „Stop uništavanju kulture“ je slogan koji je uz otkucavanje 12 sati na velikom časovniku na Trgu republike, simbolički označio da je strpljenje umetnika, pozorišne, filmske i književne javnosti na kraju. Okidač za proteste bio je upravo završeni konkurs Ministarstva kulture Srbije za Savremeno stvaralaštvo koje je dodelilo ionako oskudna sredstva nekim opskurnim nacionalističkim udruženjima. Taj protest dakako treba podržati, ali bi on morao da bude kontinuelan i dosledan i da sadrži više principijelnih normi od kojih nijedna grupa kulturnjaka neće odstupiti u trenucima kada vlast pokuša da zaigra na kartu „podmiti pa vladaj“, tu srpsku varijantu stare latinske poslovice.
Kasno uveče sam u Beogradu uz svoj lap top i naravno u svojoj e-pošti!

Ponedeljak, 24. jun

Pristižu tekstovi za julsko-avgustovski broj Republike pa ceo dan radim na redigovanju. U pauzama slušam vesti i ne mogu da se načudim razmerama koje dobija ovaj neverovatni skandal oko male mature. Provaljeni testovi, ispiti poništeni nakon dugog većanja u Vladi, uzaludan trud đaka i uzaludno potrošen novac njihovih roditelja na spremanje dece za polaganje male mature. Da li je moguće da vlast nije sposobna da organizuje jedno obično polaganje ispita? Da li je moguće da je korupcija uzela toliko maha da je prodrla u svaku, ama baš svaku pa i najmanju poru današnjeg srpskog društva? Ili je ona nesrećna radnica u štampariji - koja je u svom brushalteru prokrijumčarila testove kako bi ih (pro)dala prijateljima i susedima koji su ih dalje prodavali u početku za 1000 evra, a kasnije i za samo pedeset, valjda po principu daj šta daš - samo paradigma sve veće socijalne bede i moralnog ambisa pred kojim stoji današnja Srbija? Pri čemu ministar prosvete odbija svaku pomisao o svojoj moralnoj krivici. Ostavka ne dolazi u obzir, kaže, upućujući tako bezobzirnu poruku našoj javnosti ili možda neki novi moralni nazor po kome se ubuduće treba vladati i koji glasi: vlastoljublje kao životni smisao!
Uveče kasno okušavam da radim na zbirci priča koja je već odavno trebalo da bude napisana, a izdavač mi je ostavio i rok: 31 12. 2013. Hm, ima još vremena, zaključujem i gasim kompjuter dok mi se oči sklapaju od umora i želje za snom.

Utorak, 25. jun

Sastanak u redakciji, zaključen je broj. Slede tehnička priprema i prelom. Zanimljiva diskusija među nama o tome koliko je rad u Srbiji determinanta vrednosti, a koliko samo fizička snaga koja podržava i unapređuje proizvodnju i stvara profit tajkunima. Zaključili smo da je u svakom slučaju rad danas ponižen do krajnjih granica, a morao bi imati širi društveni značaj nego što to pruža sama pozicija ključnog elementa u stvaranju novih vrednosti na radnom mestu. Jer rad doprinosi stvaranju identiteta i samopoštovanja pojedinca, on je sredstvo preko kojeg se unosi poredak u lični život i uopšte uspostavlja značenje samog života. Rad nudi ekonomsku samodovoljnost, status u društvu, porodičnu stabilnost. Na žalost ne i u Srbiji, i u tome smo svi bili složni. Čovek treba da radi da bi bolje živeo, a nikako obrnuto. Pala mi je na pamet jedna misao Dalaj-lame o tome koji kaže: “Čovek žrtvuje svoje zdravlje kako bi zaradio novac, posle žrtvuje novac kako bi ozdravio, onda je toliko zabrinut za budućnost da ne uživa u sadašnjosti, a rezultat toga je da ne živi ni u sadašnjosti ni u budućnosti, živi kao da nikada neće umreti, a potom umire, a da zapravo nikada nije ni živeo.” Koliko samo istine u ovih nekoliko rečenica! Dalaj-lama je imao u vidu Zapad i zapadnog čoveka. A na nas u današnjoj Srbiji, jedino se mogu odnositi njegove reči koje govore o zabrinutosti za budućnost i neuživanju u sadašnjosti!
Konačno uveče uspevam da iz davno napisanih teza razvijem priču za buduću zbirku i dovedem je skoro do samog kraja. Tek je peta, a imam još sedam priča sve u tezama i konceptu... Ali dobro, daleko je decembar!

Sreda, 26. jun

Već nekoliko dana kako je osvežilo i temperatura vazduha se spustila, posle onih užasnih žega, na prijatnih 20 stepeni. U gradu sam, sedim u bašti restorana „Sunce“ kod Doma omladine gde imam sastanak sa urednikom časopisa Sveske. Razgovaramo o mogućnostima saradnje dva časopisa. Još pre deset godina smo organizovali vrlo uspešnu zajedničku tribinu pod naslovom Periodika u Srbiji, i od tada osim indivdualne saradnje (redovno pišem u Sveskama književnu kritiku iz broja u broj) do danas nismo uspeli da napravimo zajedničku akciju. Čuo je za saradnju sa zagrebačkim Quorumom pa ga interesuju detalji. Saglasni smo da na jesen napravimo neku tribinu ili panel na književne teme sa osvrtom na društvena zbivanja odnosno na pitanje kulture u najširem smislu te reči.
U medijima opet grme Toma, Ivica i Vučić i poručuju Evropskoj uniji, čitaj Angeli Merkel: „Nećemo milostinju“ „Zaslužili smo dobijanje datuma“, „Srbija neće nikoga da moli“. „Ako ne dobijemo datum mi ćemo narodu reći istinu“, „Nema više prolaznih vremena, mi sada moramo proći kroz cilj“...
Kako me ta preteća intonacija, podseća na devedesete: „Srbija se saginjati neće“, „Nismo zaslužili te ničim izazvane sankcije“, „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“, „Niko sa strane neće upravljati Srbijom“...
Naravno okolnosti i vreme su drugačiji, pa je i selekcija reči drugačija. Ali ton preteći ton, nekakva besmislena i bez ikakvog pokrića „ponosna nadmoć“ i nekakvo „naše“ uslovljavanje drugih, (ako... mi ćemo...) ostaju isti. Ne kaže se uzalud: vuk dlaku menja, a ćud nikako. Daj Bože da grešim!

Četvrtak, 27. jun

Sa tehničkim urednikom čitavo pre podne. Radimo na prelomu lista. Republika treba da se pojavi na kioscima 1. jula. Kako je leto na pragu, već po ustaljenom običaju krajem juna izdajemo dvobroj za jul-avgust. Posebno mi je drago što ćemo objaviti poslednji prevod nedavno preminule filozofkinje i prevoditeljke Eleonore Prohić. Reč je o intervjuu sa Edgarom Morenom i Stefanom Heselom koji je prvog marta objavio francuski Le Monde. Tekst prevoda su uredile njene kćeri Natalija Mićunović i Asja Prohić. Eleonora Prohić je bila osoba širokih duhovnih horizonata, sa fantastičnim rasponom interesovanja od filozfije, estetike, sociologije, književnosti do muzike. Podarila je našoj ex jugoslovenskoj kulturi prevode najznačajnijih svetskih mislilaca od rečenih Morena i Hesela, do Žan Pol Sartra, Mišela Fukoa, Žaka Deride, Ežena Delakroe, Žaka Atalija, Nikolasa Buvijea, Keneta Vajta... Eleonoru pamtim ne samo kao teoretičarku kulture i muzike kojoj je bila privržena (predavala je filozofiju muzike na Muzičkoj akademiji u Sarajevu) nego i kao neustrašivu borkinju za ljudska prava i protiv suludog rata koji je devedesetih godina divljao na našim prostorima. Ništa manje nije bila hrabra ni 1996/97 tokom protestnih šetnji protiv izborne krađe od strane Miloševićevog režima. Takvoj ženi, eto, Republika posvećuje jedan mali hommage, na skroman način odužujući joj se objavljivanjem njezinog poslednjeg ntelektualnog napora - prevoda napred rečenog intervjua.
Uveče slušam i gledam vesti na svim televizijama. Nemački Bundestag je usvojio deklaraciju po kojoj Srbija ne može započeti pregovore o članstvu pre januara 2014. godine. Tačnije, ako do tada Srbija u potpunosti primeni sporazum koji je uz posredovanje Evropske unije postigla sa Kosovom, pregovori mogu početi u januaru. Opet Dačić i Vučić, međutim, slušaju ono što bi želeli da čuju, a ne ono što je stvarno rečeno. Naročito Dačić koji kaže: „nema nikakvih uslovljavanja, mi smo praktično dobili datum u januaru i to je najveći uspeh jedne vlade od kad u Srbiji postoji višestranačje. Najzad jedan Vidovdan koji je radostan za Srbe.“
Eh, Vidovdan! Kako se samo svi poštapaju njime! Vuk Drašković je, živo se sećam, 1992. godine dramatično i operetski komično pozivao: braćo, izađimo na protest na svetli dan, Vidovdan, tad će se videti ko je vera a ko je nevera.
I nazvaše to Vidovdanski protest. Kad je Sloba izručen Haškom tribunalu 2001. godine, jedan politički analitičar, koga inače mi između sebe zovemo „nezavisni analitičar DSS-a“, gostujući u jednoj televizijskoj emisiji je uzviknuo: Pa zar na Vidovdan!
U izbornoj kampanji za predsednika Srbije s jeseni 2003. godine, jedan od dvojice predsedničkih kandidat a je obećao: „Ako ozbiljno radimo ubeđen sam da ćemo najkasnije na Vidovdan 2014. godine postati članica Evropske unije.“ I on je očito imao u vidu epsku tragiku tog verskog praznika i stogodišnjicu Sarajevskog atentata, pa je, dodvoravajući se biračkom telu, politički upotrebio Vidovdan kao mogući dan konačne radosti za Srbiju versus srednjovekovnoj kosovskoj tragediji i „gubitku carstva“. Tako je Vidovdan od mitološke metafore tragike postao politički upotrebna metafora. Čega? Pa već prema potrebi, tuge ili radosti, svejedno.

Petak, 28. jun

Ah, taj Vidovdan. Osvanuo je konačno! Dnevnik moram da završim do podneva, a sednica Saveta Evrope počinje kasno posle podne. Kakva će biti konačna odluka? Hoće li Srbija dobiti datum za početak pregovora ili samo mesec? Bilo kako mu drago, naši političari će već uz pomoć poslušnih medija, a takvi su u Srbiji danas u većini, umeti da javnosti prepričaju svoju verziju onoga što će u Briselu odlučiti. Vlada Dačić-Vučić je odlučna: kakva god odluka bila, ovaj Vidovdan ima da bude radostan i tačka!
U tu svrhu danas će sednica Vlade biti održana u Kruševcu „gradu belome“, sve u čast tog radosnog nam Vidovdana. Teške ekonomske i socijalne prilike gurnute su opet u drugi plan. O njima će ozbiljno i kritički pisati samo nekoliko istinski nezavisnih medija. Među njima i Republika. Zato zaklapam korice Dnevnika i hitam da što pre završimo tehničku pripremu i predamo list u štampariju.