Boro Kitanoski, mirovni aktivist iz Makedonije. Djeluje u Mirovnoj akciji koja se bavi suočavanjem s prošlošću od rata 2001., u Makedoniji.
Organizacija prikuplja životne priče ljudi koji su proživjeli rat, arhivira ta sjećanja, te ih objavljuje u knjigama i publikacijama. Mirovna akcija organizira susrete ljudi sa različitih strana, drži treninge izgradnje mira i suočavanja s prošlošću.
U Dnevniku promišlja kakav bi odnos prema prošlosti trebala imati društva na Balkanu. Zabrinjava ga što je u Makedoniji zabranjeno "pušiti u kafanama, ali se zato mogu amnestirati ratni zločini". 11. jula prisjeća se genocida u Srebrenici, te sa gorčinom govori o policijskom saopćenju o smrti urednika magazina Fokus Nikole Mladenova.
* Subota 06.07.
Nalazim se u Mavrovu kao deo trenerskog tima na Osnovnom treningu izgradnje mira koji organizuju dragi prijatelji i prijateljice iz Centra za nenasilnu akciju, Sarajevo i Beograd (www.nenasilje.org). Već nam je osmi dan treninga, mnogo se radujem što su me pozvali. Danas se opet (kao i juče) ceo dan bavimo suočavanjem s prošlošću. Ujutru gledamo slajdove spomenika iz ratova 90-ih u Bosni, pa malo pričamo o tome, šta sve tu ima, koje su potrebe za memorijalizaciju ratnih događaja, koje i kakve sve to poruke šalju danas svojim izgledom, lokacijom, odabiru reči kojima opisuju šta se tu zbivalo. Šta i kome poručuju kada ih nema tamo gdje bi ih trebalo biti. I naravno da su spomenici ratova i u ostalim državama regije slični. Uhvatila me neka nelagoda, ne znam šta je gore, kada stvarno sedne neka komisija, ili šta već, da osmisli šta to želi postaviti ili kada se uopšte ne promisli, pa se oslika narativ rečima i simbolima kojima se svakodnevno priča u svome etničkom/verskom, kakvom god već, dvorištu.
Malo kasnije promišljamo o tome kakav bismo mi to odnos prema prošlosti željeli u društvima odakle dolazimo. Pa kakav bismo odnos željeli da naše komšije ostvare. Odakle nama kredibilitet da tražimo to od njih. Pa još malo promišljamo svoju ličnu ulogu u procesu suočavanja s prošlošću, kakve to ima veze sa pomirenjem. I tako, vozi dan...
Završavamo dan dugim noćnim pričama u obližnjoj kafani ispod oblaka dima od cigareta. Neću da pomenem ime kafane, jer je pušenje u kafanama ozbiljan zločin u današnjoj Makedoniji (za razliku od ratnih, koji se amnestiraju), ne bih nikako htio da neko zatvori to lepo planinsko skrovište. Pa se malo zezamo highlightima dana. „Rat nije elementarna nepogoda.“ „Taj dan kada je počeo rat.“ „I onda je došao rat.“ Kao, sve bilo lepo, bajno, krasno,.. i onda nam se jednog dana desio rat. Kada ustvari počinju pripreme za rat?
* Nedelja 07.07.
Poslednji dan treninga. Malo promišljamo naše vlastite uloge u procesu izgradnje mira, malo se osnažujemo za nenasilne akcije, tražimo gdje je moje mesto u tome, šta bih ja to tu mogao.
Na pauzi za ručak nas dočekuje grupa dece koji imaju neko takmičenje u triatlonu (ako se to tako zove) – trčanje, plivanje, pa vožnja biciklom do hotela. Naletimo na neku curicu 8-9 godina, koja ne može da uzme daha, koliko je jadna drhtala od umora i hladnoće (gore u Mavrovu je jako hladno čak i ljeti). Učesnici/e treninga joj pokušavaju pomoći. Srećom, jedan od učesnika/ca je doktor, pa pomaže više njih. Pričali mi kasnije: pitali jednu odraslu ženu koja je bila tu sa malim takmičarima, gde je lekar, ona kaže da nemaju. Koja je temperatura vode? Kaže da nema pojma jer je ona tu samo roditelj. Samo roditelj. Zamisli... I mi smo svi „samo“ nešto. Ja sam samo _______, ima ko da se brine o tome. Nije to moja stvar. Gledaj svoja posla. Šta ja tu mogu... Sve mi to ima uveliko veze sa izgradnjom mira i našim odnosom prema odgovornosti za situacije u kojima se nađemo, a i društva u kojima živimo. I naravno da nije lako prepoznati vlastitu ulogu u društvima koji nagrađuju ovakav odnos, u društvima koji nipošto neće da se menjaju.
Na kraju je „naš“ doktor dobio medalju od organizatora.
Nastavljamo se sećati treninga te polako izlazimo iz njega. Ono što je meni bila odlika ove grupe je blagost i dobra volja da nam bude bolje. Nije nam uvek jasno ni kako, ni šta tačno, ali, neki osjećaj u smislu: hajde pa, dosta nam je više, hočemo ba, da živimo ko ljudi. Šta god to značilo. Ta neka opšta želja za bolje i dobra voljada idemo ka tome nam je uveliko pomogla da prođemo kroz neke poprilično delikatne teme i da na kraju ipak izađemo na zelenu granu, što bi rekao N.
Onda se malo grlimo i opraštamo od ljudi koji odlaze.
* Ponedeljak 08.07.
Dan za put. Ujutru se opet pozdravljamo sa grupama koji odlaze, opet grlimo, mašemo. Ja idem sa trenerskim timom, voze me do Skopja, čeka ih dug put do Sarajeva preko Kragujevca i Beograda. Skopsko me sunce ošamuti. Hvatam prvi autobus za Prilep, hoću kući. Autobus je takav raspad da ga je teško i opisati. A kompanija se zove „Prince“. I bus mi je malo bolestan. Pričao nam doktor vic pre neki dan o glisti koja se u šumi hvalila da je strašna aždaja. Pa je pita meda, kakva bre aždaja, pa vidi se kakva si sićušna, sva nikakva. Kaže ona njemu: pa malo sam bolesna. Puni smo umišljenih zmajeva, samo su eto baš danas, kada ih malo bolje pogledaš, proanaliziraš, malo eto, bolesni.
* Utorak 09.07.
Mozak na ler, srce ful. Pričam sa sinom, družimo se, pričam mu gde sam bio, što me nije bilo 15 dana (u Mavrovo sam došao direktno sa nekog drugog događaja), pokušavam da mu pokažem nekoliko slika, kaže dobro, dobro, ajmo izaći u čaršiju da malo šetamo. Šetamo, pa kuhamo.
* Sreda 10.07.
Propao je plan da neću ništa da radim bar do petka – stigla je knjiga izbegličkih životnih priča iz rata 2001-e. Šaljem na proofreading, malo gledam, treba da i ja prođem kroz sav materijal. Kasnije se nalazim sa kolegom, sutra odlazi na odmor, te pričamo o tekovnim stvarima. Ponese nas priča, pa zaglavimo malo duže.
Propao je i drugi plan, da neću da gledam vesti bar do petka – konačno je javno tužiteljstvo u visokom sastavu izašlo na pres konferenciju da nakon tri mjeseca (!) iznese nalaze istrage za saobraćajnu nesreču u kojoj je poginuo osnovač i urednik dnevnih i nedeljnih novina Fokus, Nikola Mladenov. Kažu, bila je saobraćajna nesreća, izletio je kroz prednje staklo automobila, nisu ga spasili vazdušni jastuci, iako su se aktivirali. Nisu našli nijedan od njegovih mobilnih telefona i nije tačno da su ga locirali preko signala od mobilnog. Ne znaju kada je tačno nastupila smrt, i nisu pričali sa radnicima na putarini jer to nije relevantno, a kamere nisu radile ili ih nema. Javašluk ili namera, nemam pojma. Možda smo svi mi malo bolesni...
Upratim i vest da će bar nedeljni Fokus početi opet da izlazi u petak. Pre pogibije Mladenova, ja sam ga jedva nalazio u gradu, jer su distributeri masovno odbijali da ga prodaju. Ne vidim ni jednog jedinog razloga zašto bi ovog puta bilo drugačije.
* Četvrtak 11.07.
Kaže Katarina na tviteru (@katarinakg): „Dan "a kad su oni nama...", jubilarni, 18. put.” Godišnjica Srebrenice je prva vest na svim medijima u Makedoniji, bar one koje sam upratio. Uglavnom se baziraju na utvrđenim činjenicama, puste i po koje svedočenje. Stiže me umor. Spavam ceo dan.
* Petak 12.07.
Došao sam do ureda. Pokušavam organizirati šta sve imam za uraditi pre godišnjeg. Sastanak sa kolegama. Hteli bismo da knjiga uđe u štampu najkasnije u augustu, a onda u septembar da krenemo sa promocijama i susretima. Hteli bi još neke stvari. Pažljivo biramo male korake u veoma uskom polju.
Organizacija prikuplja životne priče ljudi koji su proživjeli rat, arhivira ta sjećanja, te ih objavljuje u knjigama i publikacijama. Mirovna akcija organizira susrete ljudi sa različitih strana, drži treninge izgradnje mira i suočavanja s prošlošću.
U Dnevniku promišlja kakav bi odnos prema prošlosti trebala imati društva na Balkanu. Zabrinjava ga što je u Makedoniji zabranjeno "pušiti u kafanama, ali se zato mogu amnestirati ratni zločini". 11. jula prisjeća se genocida u Srebrenici, te sa gorčinom govori o policijskom saopćenju o smrti urednika magazina Fokus Nikole Mladenova.
* Subota 06.07.
Nalazim se u Mavrovu kao deo trenerskog tima na Osnovnom treningu izgradnje mira koji organizuju dragi prijatelji i prijateljice iz Centra za nenasilnu akciju, Sarajevo i Beograd (www.nenasilje.org). Već nam je osmi dan treninga, mnogo se radujem što su me pozvali. Danas se opet (kao i juče) ceo dan bavimo suočavanjem s prošlošću. Ujutru gledamo slajdove spomenika iz ratova 90-ih u Bosni, pa malo pričamo o tome, šta sve tu ima, koje su potrebe za memorijalizaciju ratnih događaja, koje i kakve sve to poruke šalju danas svojim izgledom, lokacijom, odabiru reči kojima opisuju šta se tu zbivalo. Šta i kome poručuju kada ih nema tamo gdje bi ih trebalo biti. I naravno da su spomenici ratova i u ostalim državama regije slični. Uhvatila me neka nelagoda, ne znam šta je gore, kada stvarno sedne neka komisija, ili šta već, da osmisli šta to želi postaviti ili kada se uopšte ne promisli, pa se oslika narativ rečima i simbolima kojima se svakodnevno priča u svome etničkom/verskom, kakvom god već, dvorištu.
Malo kasnije promišljamo o tome kakav bismo mi to odnos prema prošlosti željeli u društvima odakle dolazimo. Pa kakav bismo odnos željeli da naše komšije ostvare. Odakle nama kredibilitet da tražimo to od njih. Pa još malo promišljamo svoju ličnu ulogu u procesu suočavanja s prošlošću, kakve to ima veze sa pomirenjem. I tako, vozi dan...
Završavamo dan dugim noćnim pričama u obližnjoj kafani ispod oblaka dima od cigareta. Neću da pomenem ime kafane, jer je pušenje u kafanama ozbiljan zločin u današnjoj Makedoniji (za razliku od ratnih, koji se amnestiraju), ne bih nikako htio da neko zatvori to lepo planinsko skrovište. Pa se malo zezamo highlightima dana. „Rat nije elementarna nepogoda.“ „Taj dan kada je počeo rat.“ „I onda je došao rat.“ Kao, sve bilo lepo, bajno, krasno,.. i onda nam se jednog dana desio rat. Kada ustvari počinju pripreme za rat?
* Nedelja 07.07.
Poslednji dan treninga. Malo promišljamo naše vlastite uloge u procesu izgradnje mira, malo se osnažujemo za nenasilne akcije, tražimo gdje je moje mesto u tome, šta bih ja to tu mogao.
Kakav bismo mi to odnos prema prošlosti željeli u društvima odakle dolazimo. Pa kakav bismo odnos željeli da naše komšije ostvare. Odakle nama kredibilitet da tražimo to od njih.
Na kraju je „naš“ doktor dobio medalju od organizatora.
Nastavljamo se sećati treninga te polako izlazimo iz njega. Ono što je meni bila odlika ove grupe je blagost i dobra volja da nam bude bolje. Nije nam uvek jasno ni kako, ni šta tačno, ali, neki osjećaj u smislu: hajde pa, dosta nam je više, hočemo ba, da živimo ko ljudi. Šta god to značilo. Ta neka opšta želja za bolje i dobra voljada idemo ka tome nam je uveliko pomogla da prođemo kroz neke poprilično delikatne teme i da na kraju ipak izađemo na zelenu granu, što bi rekao N.
Onda se malo grlimo i opraštamo od ljudi koji odlaze.
* Ponedeljak 08.07.
Dan za put. Ujutru se opet pozdravljamo sa grupama koji odlaze, opet grlimo, mašemo. Ja idem sa trenerskim timom, voze me do Skopja, čeka ih dug put do Sarajeva preko Kragujevca i Beograda. Skopsko me sunce ošamuti. Hvatam prvi autobus za Prilep, hoću kući. Autobus je takav raspad da ga je teško i opisati. A kompanija se zove „Prince“. I bus mi je malo bolestan. Pričao nam doktor vic pre neki dan o glisti koja se u šumi hvalila da je strašna aždaja. Pa je pita meda, kakva bre aždaja, pa vidi se kakva si sićušna, sva nikakva. Kaže ona njemu: pa malo sam bolesna. Puni smo umišljenih zmajeva, samo su eto baš danas, kada ih malo bolje pogledaš, proanaliziraš, malo eto, bolesni.
* Utorak 09.07.
Mozak na ler, srce ful. Pričam sa sinom, družimo se, pričam mu gde sam bio, što me nije bilo 15 dana (u Mavrovo sam došao direktno sa nekog drugog događaja), pokušavam da mu pokažem nekoliko slika, kaže dobro, dobro, ajmo izaći u čaršiju da malo šetamo. Šetamo, pa kuhamo.
* Sreda 10.07.
Propao je plan da neću ništa da radim bar do petka – stigla je knjiga izbegličkih životnih priča iz rata 2001-e. Šaljem na proofreading, malo gledam, treba da i ja prođem kroz sav materijal. Kasnije se nalazim sa kolegom, sutra odlazi na odmor, te pričamo o tekovnim stvarima. Ponese nas priča, pa zaglavimo malo duže.
Propao je i drugi plan, da neću da gledam vesti bar do petka – konačno je javno tužiteljstvo u visokom sastavu izašlo na pres konferenciju da nakon tri mjeseca (!) iznese nalaze istrage za saobraćajnu nesreču u kojoj je poginuo osnovač i urednik dnevnih i nedeljnih novina Fokus, Nikola Mladenov. Kažu, bila je saobraćajna nesreća, izletio je kroz prednje staklo automobila, nisu ga spasili vazdušni jastuci, iako su se aktivirali. Nisu našli nijedan od njegovih mobilnih telefona i nije tačno da su ga locirali preko signala od mobilnog. Ne znaju kada je tačno nastupila smrt, i nisu pričali sa radnicima na putarini jer to nije relevantno, a kamere nisu radile ili ih nema. Javašluk ili namera, nemam pojma. Možda smo svi mi malo bolesni...
Upratim i vest da će bar nedeljni Fokus početi opet da izlazi u petak. Pre pogibije Mladenova, ja sam ga jedva nalazio u gradu, jer su distributeri masovno odbijali da ga prodaju. Ne vidim ni jednog jedinog razloga zašto bi ovog puta bilo drugačije.
* Četvrtak 11.07.
Kaže Katarina na tviteru (@katarinakg): „Dan "a kad su oni nama...", jubilarni, 18. put.” Godišnjica Srebrenice je prva vest na svim medijima u Makedoniji, bar one koje sam upratio. Uglavnom se baziraju na utvrđenim činjenicama, puste i po koje svedočenje. Stiže me umor. Spavam ceo dan.
* Petak 12.07.
Došao sam do ureda. Pokušavam organizirati šta sve imam za uraditi pre godišnjeg. Sastanak sa kolegama. Hteli bismo da knjiga uđe u štampu najkasnije u augustu, a onda u septembar da krenemo sa promocijama i susretima. Hteli bi još neke stvari. Pažljivo biramo male korake u veoma uskom polju.
