Dostupni linkovi

logo-print

Da li Vašington priželjkuje pad Putina?


Vladimir Putin, ilustrativna fotografija

Vladimir Putin, ilustrativna fotografija

Piše: Jurij Žigalkin (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Da li je kabinete u Kremlju zahvatila panika? Šta je posejao Vladimir Putin: idealnu buru ili dugogodišnji zastoj? Šta može da izazove krah ruskog autoritarnog sistema? Da li Vašington priželjkuje pad Vladimira Putina? Ovo i slična pitanja razmatraju američki politolozi Vilijam Pomeranc, zamenik direktora Kenanovog instituta Centra „Vudrou Vilson“ u Vašingtonu i Leon Aron, rukovodilac Odeljenja za proučavanje Rusije vašingtonskog instituta American Enterprise.

Politička budućnost Vladimira Putina i sistema koji je on izgradio postala je u poslednje vreme predmet interesovanja američkih analitičara.

Najpesimističnija ocena današnjeg stanja u Rusiji izneta je u članku Aleksandra Motilja, profesora Rutgers univerziteta, objavljenom u časopisu Foreign Affairs pod naslovom „Ugašeno svetlo za režim Vladimira Putina“. Po mišljenju Motilja, Kremlj je postao žrtva tri krize: ekonomske, krize strukture vlasti i spoljnopolitičke krize izazvane fatalnim uvlačenjem države u dva rata - u Ukrajini i Siriji. Autor predviđa „smutna vremena“ za Rusiju u kojima se može očekivati mnogo toga: tradicionalnih talasanja na periferiji države i, neretkih u ruskoj istoriji, dvorskih zavera i prevrata i nezadovoljstva u vojsci i među plaćenicima, koji će morati da se pomire s porazom. „Rusija se nalazi na pragu idealne bure“, zaključuje Motilj i preporučuje susedima Rusije i zapadnim prestonicama da se pripreme za njen raspad i reke izbeglica.

Nedavno je i Džordž Soroš, u tekstu na sajtu Project Syndicate, upozorio zapadne lidere da će Rusija 2017. doživeti ekonomski kolaps, a da neredi u zemlji mogu da počnu i ranije.

U komentaru za informativnu agenciju Reuters pravnik i politilog Vilijam Pomeranc piše o „provejavanju panike“ koje je, po njegovom mišljenju, primetno u Kremlju. U čemu je on video panično raspoloženje?

„Nagoveštaje panike vidim u tome što ruska vlast u borbi protiv krize predlaže poteze koji u suštini nikako ne mogu da pomognu. Prvi primer je ideja privatizacije državnih korporacija, koja bi trebalo da obezbedi priliv novca u državnu blagajnu. Ministarstvo ekonomskog razvoja izjavljuje da je spremno da predloži prodaju akcija vodećih kompanija poput „Aeroflota“ i „Rosnjefta“, pri čemu se svakako ne misli da se većinski paket akcija proda privatnim investitorima. Odmah potom, Putin izjavljuje da neće biti hitne rasprodaje vlasništva. On faktički ograničava krug mogućih kupaca na ruske oligarhe. U toj epizodi vidim odraz paničnih raspoloženja u vlasti i dezorganizaciju u njenim strukturama, koje ne mogu da nađu odgovarajuće rešenje. Drugi primer je tako zvani 'antikrizni plan', koji je donet prošle godine. Nisu ostvarene ni dve trećine predviđenih mera, a vlast je krajem godine objavila da se kriza završila i da Rusiji nisu potrebne nove antikrizne mere. Onda dolazi januar. Padaju cene nafte, pada rublja, vlast odlučuje da je potreban novi antikrizni plan. Međutim, sada nemaju novca za njegovo ostvarenje.“

RSE: Šta mislite, da li Vladimir Putin razume šta se zaista zbiva s ruskom ekonomikom, da li je svestan opasnosti kakvu donosi kriza?

Pomeranc: Možda. Međutim, njegov problem je u tome što ne može da predloži efikasna rešenja. Svakom profesionalnom ekonomisti je jasno da su za prevladavanje krize neophodne strukturalne reforme ekonomije. Takve predloge u poslednjih godinu i po dana iznosi Kudrin, nekadašnji ministar finansija Rusije. Ali, sistem vlasti koji je Putin izgradio ne može da sebi dozvoli takve reforme, pošto bi one dovele do rušenja tog sistema. Putin očigledno računa na strpljenje ljudi.

RSE: Može li se pretpostaviti šta predstavlja najslabiju kariku u tom sistemu? Šta može da izazove njegov krah?

Pomeranc: Putin ima nekoliko ozbiljnih problema. Jedan od njih su finansijski problemi regiona. Mnogi od njih su faktički bankrotirali i preživljavaju samo zahvaljujući dotacijama iz Moskve. Drugi problem ili slaba karika su ulaganja u oružane snage i vođenje dva rata, u Siriji i Ukrajini. Nedavni iznenadni susret Viktorije Nuland i Vladislava Surkova tokom kojeg je razmatrana situacija na istoku Ukrajine svedoči da Putin traži izlaz iz Ukrajine ili promenu situacije koja bi dovela do ukidanja sankcija. Ipak, ne vidim skori raspad sistema koji je izgradio Putin, jer nema opozicije.

RSE: Znamo da su se mnogi autoritarni sistemu srušili bez nagoveštaja brzog kraja. Čaušesku je, recimo, do poslednjeg dna smatrao da ga narod obožava.

Pomeranc: Paralela je samo u tome što većina tih ljudi nije videla da su došli do samog kraja. U pozadini je uvek pogoršanje ekonomske situacije, ali to može da traje veoma dugo. Čaušesku je pao kad su mu okrenule leđa službe bezbednosti. Isto se desilo s Janukovičem. Zbog toga je u Putinovom slučaju osnovno pitanje – ima li dovoljnu podršku službi bezbednosti. Zasad ne vidim nikakve znakove opadanja nivoa te podrške. Sudeći po mnogim znacima, kriza u Rusiji će potrajati. Radi se ne o nekoliko meseci, već o nekoliko godina. Svaka nerešena kriza neizbežno dovodi do tačke ključanja. Dakle, pitanje je hoće li Putin naći odgovarajuće načine prevladavanja problema. Ako je rešenje u rušenju trgovačkih radnji u Moskvi u kojima su milioni Moskovljana kupovali prehrambene proizvode, pretpostavljam da će Kremlj na kraju krajeva počiniti grešku koja će izazvati katstrofalne posledice – kaže Vilijam Pomeranc.

RSE: Gospodine Aron, nekoliko uglednih američkih politologa u isto vreme govori o približavanju kolapsa režima Vladimira Putina. Moj prethodni sagovornik vidi nagoveštaje panike, pa i očaja. Vidite li vi nešto slično?

Aron: Ne vidim paniku, a pogotovo očajanje. Autoritarni režimi imaju proverena sredstva kad je u pitanju pogoršavanje stanja. To su teror i rat. Razlike su samo u dimenzijama . Teror se, zasad, ne može upoređivati ni sa staljinističkim, čak ni sa sovjetskim. Isto važi i za ratove. Kad je Putin 2012. ponovo došao na mesto predsednika, on je jasno video da je pod velikim znakom pitanja dotle važeći ugovor – vi se ne gurajte u politiku, mi ćemo vam povećavati životni standard. Tad je počeo da pravi političku rokadu: baza lojalnosti režimu postepeno se pomera sa stalno rastućih prihoda stanovništva na nacionalno-patriotsku mobilizaciju. Ta rokada došla je do vrhunca u proleće 2014, a taj vrhunac bio je njegov govor povodom aneksije Krima.

RSE: Pojedini uvaženi američki politolozi ukazuju na iznenadnu pojavu planova za privatizaciju, saopštenja o spremnosti ruske vlade da prihvati evroobveznice, na navodne pregovore Kerija i Surkova o povlačenju Rusije iz Ukrajine... Oni smatraju da su to znaci ozbiljnog uznemirenja u Kremlju. Jeste i saglasni s tim?

Aron: Ne vidim u tome ništa revolucionarno. Režim ne kaže: jeste, pogrešili smo, hajde da uradimo ono što već 5-6 godina savetuje Kudrin. To bi podrazumevalo radikalno poboljšanje klime za ulaganja putem zaštite vlasništva, čisto i pošteno sudstvo. Ne primećujem ništa od toga. Ne vidim nikakvu paniku, nikakva strateška pomeranja.

RSE: Slažete li se s tezom Aleksanda Motilja o dezintegraciji Putinovog političkog sistema, famozne vertikale vlasti?

Aron: Ne slažem se. Ne vidim nagoveštaje dezintegracije, vidim objektivne poteškoće. Suština je u tome kako će režim prevladavati te poteškoće. On može da načini ogroman broj grešaka i da dođe do sloma. Međutim, može i da pokuša da ih prevlada i zaobiđe, uz primenu uobičajenih sredstava autoritarnih režima, a to su: rat, imidž opkoljene tvrđave, „peta kolona“, teror.

RSE: Mnogi analitičari i istoričari ističu da je slom mnogih režima bio neočekivan za njihove vođe. Svoj pad nije predviđao Čaušesku, nisu ni neki sovjetski rukovodioci, pa ni Hruščov. Da li ispod površine možda sazreva nešto što ne vidi ni Kremlj, pa ni vi?

Aron: Sve je moguće. Naš instrumentarij ograničen je dvema stvarima: vidimo ono što se događa na površini i rukovodimo se istorijskim iskustvom. Na bazi te dve stvari ne vidim nekakav skori kraj.

RSE: Može li se definisati šta je to revolucionarna situacija. Ili je Lenjin fantazirao pokušavajući da to svede na nekakvu naučnu osnovu: oni dole neće, oni gore ne mogu.

Aron: Ne upuštajući se u detalje, tvrdim da su sve priče o tom da je Sovjetski Savez bio osuđen na propast, da je ekonomija bila takva i takva, sve su to besmislice. Ja sam to veoma dubinski istraživao. Da nije bilo Gorbačova, SSSR bi se održavao. Jeste, ekonomija je loša. Međutim, postoje hronične i smrtne bolesti. Tako zvani objektivni strukturni činioci – koje volimo svi mi kvazimarksisti, koji sve razmatramo na bazi ekonomije – oni postoje. Ali, u Sevenoj Koreji se gladuje već 60 godina i gladovaće se još 60 ako Kimovi ostanu na vlasti. Braća Kastro su uvela bonove za sve u državi i to traje.

RSE: U tom slučaju postavlja se pitanje da li je Putin sposoban da u ovakvoj situaciji predupredi prelazak hronične bolesti u smrtonosni stadijum. Mnogi njegovi postupci u proteklih 15 godina navode na to da on neadekvatno razume svet koji ga okružuje i motive delovanja zapadnih prestonica. On vidi nekakve lične ispade protiv njega tamo gde ih apsolutno nema, on vidi organizaciju „šarenih revolucija“.

Aron: Putin je 2012. načinio odličan strateški izbor kad je baza legitimnosti režima postepeno preneta s ekonomije na nacionalno-patriotsku mobilizaciju. Zbog toga nisam uveren da je on baš tako neadekvatan i da se ne razume u krupna pitanja. Taktika je nešto drugo, ali on ima instinkt u krupnim stvarima.

RSE: Zar ne vidite opasnost da apsurdnog odgovora Putina ukoliko on oseti ili ga ubede da Vašington tek što ga nije svrgao s vlasti? Mislite li da veruje u zavere Bele kuće ili samo igra predstavu za mase?

Aron: Kad sam pisao poslednju knjigu, pročitao sam mnogo memoara bivših sovjetskih moćnika. Oni veruju u to. Kastro veruje u ono što govori, Kim veruje, Gadafi i Sadam Husein verovali su u ono što su govorili. Kako je govorio čuveni sociolog Robert Merton, moj profesor na univerzitetu Kolumbija: ako ljudi smatraju da je nešto realnost, to postaje realnost i njihovom delovanju. Ne znam do čega to može da dovede. Bilo bi suludo da dovede do toga da počnu da usmeravaju na Vašington bojeve glave i interkontinentalne balističke rakete i da kažu da samo što nismo počeli rat. Ipak, mislim da do toga neće doći.

RSE: Koliki vek dajete režimu Vladimira Putina?

Aron: Oduševljen sam ovom novinarskom provokacijom. Mogu da vam dam dijapazon – od jedne do 20 godina.

RSE: A možete li reći šta bi moglo da bude okidač koji će dovesti do kolapsa?

Aron: U istoriji Rusije smene režima gotovo uvek bile su povezane s nekakvim spoljnim vojno-političkim porazima ili uzmacima. Krimski rat – reforme Aleksandra Drugog; rusko-japanski rat – prva revolucija; neuspesi u Prvom svetskom ratu – boljševička revolucija. Konačno, smena Hruščova usledila je posle ponižavajućeg, s tačke gledišta elite, povlačenja s Kube. Avganistan je doneo početak glasnosti i perestrojke. Zbog čega želim da kažem da najverovatnije to može da bude okidač? Zbog toga što zaokret od ekonomije ka moralno-patriotskoj mobilizaciji i spoljna politika predstavljena kao niz blistavih uspeha i pobeda otadžbine na međunarodnoj sceni deluje kao narkotik. Međutim, buđenje i otrežnjenje uvek su veoma bolni. Nekakav lom, recimo, teoretski,mobilizacija u Ukrajini koja bi vratila Krim ili jugoistok Ukrajine, pokušaj udara na baltičke države nekakvim hibridnim ratom i otporom kao u finskom ratu 1940, niz terorističkih akata kao odgovor na operacije Rusije u Siriji – sve to može da smanji moralno-patriotski zanos. Tigar kojeg je osedlao Putin, moralno-patriotski tigar je veoma lep. Međutim, nevolja s tim tigrom je u tome što mu je potrebno sveže meso, čim krvavije tim bolje, u količinama koje stalno moraju da se povećavaju. Čini mi se da fitilj najverovatnije može da bude upaljen izvan Rusije, a ne u samoj Rusiji.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG