Dostupni linkovi

logo-print

Bojan Pajtić, ili: poslednja šansa za DS


S leva na desno: Bojan Pajtić, Dragan Đilas i Boris Tadić, 25. novembar 2012.

S leva na desno: Bojan Pajtić, Dragan Đilas i Boris Tadić, 25. novembar 2012.

Peti predsednik Demokratske stranke u njenoj istoriji dugoj četvrt veka (nakon obnavljanja) zove se Bojan Pajtić. Prethodni, četvrti predsednik Dragan Đilas potrajao je ubedljivo najkraće, i njegov period na vrhu do nedavno vodeće stranke u Srbiji bio je u znaku posvemašnjeg nazadovanja, gubljenja birača, osipanja stranke i, što je najgore, gubljenja svake razgovetne političke orijentacije; zapravo, ni termin "raspadanje" ne bi bio jako preteran.

Što ne znači nužno da je Đilas za to ekskluzivni krivac, ali po prirodi stvari još manje može značiti da on sa tim nema nikakve veze.

Možda je ovo dobar trenutak da se osvrnemo na "genealogiju slučaja". Bojan Pajtić je nesumnjivo presudno pomogao Đilasu u stranačkom detronizovanju Borisa Tadića nakon izgubljenih predsedničkih i prokockanih parlamentarnih izbora 2012. Bez pomoći Pajtića, iza kojeg je stajao tada još impresivno snažan vojvođanski deo DS-a, teško da bi Đilasu uspelo da sruši čak i onako oslabljenog, a bogme i dobrano "pogubljenog" Tadića.

Zašto je Pajtić tako prelomio? Zar zato što je uistinu verovao u najblaže rečeno dubiozan politički talenat i sposobnosti Dragana Đilasa? Ili možda pre zato što je procenjivao da je važnije ukloniti Tadića kao daleko relevantnijeg suparnika, a sa Đilasom će već ići mnogo lakše, kada dođe vreme?

Sve ovo, ovako formulisano, zvuči malo odviše "makijavelistički". Nije to bilo puko pitanje "vlasti", bilo u stranci ili državi (mada u politici uvek jeste i to). Pajtić i Tadić bili su s jedne strane "dobitna kombinacija", i vreme kada su oni dominirali Demokratskom strankom, svako na svojoj obali Dunava, ujedno je i ubedljivo najuspešnije vreme za tu stranku u njenoj istoriji. Ali, ispod te prividne idile sve vreme se odvijao ozbiljan koncepcijski, maltene ideološki rat, i stalno su razmenjivani udarci ispod stola. I zato, kada je Tadićeva pozicija gubitkom (diletantski i besprincipijelno prevremeno sazvanih) predsedničkih izbora suštinski oslabljena, Pajtić se nije mnogo dvoumio da pomogne da ga se odgurne sa kormila.

Bojan Pajtić

Bojan Pajtić

Sa Đilasom je Pajtić uspostavio neku vrstu "konfederacije", gotovo pa kopredsednikovanja, ali se mahom držao svog vojvođanskog feuda, a stranku kao celinu ipak je simbolizovao Đilas, što je za ionako na sve strane propuštajući brod DS bilo ravno katastrofi: nije Đilas nipošto čovek bez kvaliteta, a i u njegove najbolje namere prema DS-u ne treba sumnjati, ali radi se o političaru čiji javni nastup odaje svojevrsnu dubinsku autoritarnost, "tvrdoću" i patrijarhalnu konzervativnost, o lideru bez i mrvička one vrste "meke" harizme kakva mora da krasi predsednika jedne stranke oko koje se prevashodno okupljaju intelektualci i srednji sloj, ljudi obrazovaniji i širih shvatanja; dovoljno je da se setimo Mićunovića i Đinđića i uporedimo ih sa Đilasom, da poenta ove primedbe bude jasnija.

To, i još mnogo toga, naprosto nije moglo proći. Biti gradonačelnik je nešto drugo, to je ipak "tehnomenadžerska" pozicija kakvoj je bio dorastao, ali je Đilas kao čisto politička figura bio promašaj monumentalnih razmera. Bilo je dobronamernih posmatrača koji u na to na vreme upozoravali. No, kada ga se jednom dohvatila, Demokratska stranka je na njemu insistirala sa gotovo suicidalnom upornošću.

Ipak, nešto se u međuvremenu dogodilo, neke crvene linije političke autodestrukcije su pređene, i stranački organizam je sada odreagovao samoodbrambeno, makar oklevajući i u poslednji čas: izborom Bojana Pajtića, DS je pružio sebi novu šansu.

Šta to tačno znači?

Jedno treba da bude jasno: nema baš nikakve garancije da se s Bojanom Pajtićem urušavanje demokrata neće nastaviti, ali postoji i šansa za preokret; u drugačijem raspletu subotnjeg zasedanja, takve šanse naprosto ne bi bilo. Eto, to je ta razlika, koja može u konačnom ishodu da bude mala i nevažna, ali može da bude i fundamentalna, odlučujuća. Na Pajtiću je sada da pokaže da ima volju, znanje, autoritet i veštinu da stožernu stranku "građanske Srbije" ponovo učini najrelevantnijom političkom adresom u zemlji (od svega navedenog, Đilas je imao samo volju).

Zoran Đinđić

Zoran Đinđić

U načelu, Pajtić bi to mogao, jer je za razliku od svog oponenta autentičan političar sa dovoljno dubokim intelektualnim i drugim utemeljenjem u osnovnim vrednostima zarad kojih je stvorena Demokratska stranka. A nije makar i čisto simbolički nevažno ni to što je jedan od vrlo malobrojnih ljudi u vrhu današnjeg DS koji je bio na veoma visokim pozicijama i u "mitsko" vreme Zorana Đinđića.

Danas je Bojan Pajtić ubedljivo najviše pozicionirani demokrata u strukturi državne vlasti: predsednik je Vlade AP Vojvodine. To je izvor i njegove snage i slabosti. Udari naprednjačke strukture državne vlasti na "bastion" demokrata u zgradi Banovine u Novom Sadu i do sada su bili jaki, a sada će se po svoj prilici intenzivirati. Vlast ionako radi na tome da pronađe "krtice" koje će odlučujuće urušiti skupštinsku većinu Pajtićeve vlade, i ovih dana se čini da ih je možda napokon pronašla.

Pajtić je ipak u poziciji da se s jakim kartama bori za autonomiju pokrajinske administracije kao par excellence političko, ideološko i svetonazorno pitanje, a ne tek kao trivijalnu dilemu hoće li neki Kurta ili neki Murta biti na nekoj funkciji. Čak i ako u tome ne uspe i bude slomljen, od toga može da napravi ozbiljan politički kapital, i to ne samo u Vojvodini, nego na nivou države Srbije.

Kako god da se okrene, Demokratska je stranka ponovo u političkom ringu, sa mogućnošću da dosadašnje krajnje neartikulisano "opozicionarenje" zameni onim što je mnogo dostojnije profila političke organizacije koju su osnovali i bazični profil joj podarili elitni intelelektualci nekadašnjeg otpora jednopartijskoj tiraniji. Mnogo je tu posla za Pajtića, ko zna, možda i previše za njegov kapacitet čije limite još pouzdano ne znamo, ali prilika za povratak u igru jedne stranke koja je potrebna Srbiji ipak je tu.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG