Alternativa je postala umetnost koja se pita

Beograd već nekoliko decenija važi za veoma značajno mesto na mapi takozvane podzemne scene regiona, koja i u današnje vreme ima svoju stalnu i posvećenu publiku. Ta alternativna scena je prošla nekoliko faza, od rušioca kanona osamdesetih godina, konceptualnim pristupom, preko protivljenja sveopštoj ratnoj histeriji 90-tih, dok se danas, usprkos vidljivim iskoracima, ne miri sa stvarnošću u umetničkim institucijama.

Preispitivanje i suprotstavljanje meinstrimu kroz film, pozorište, prozu, poeziju i muziku, zaštitni je znak alternativne kulture začete na prostoru nekadašnje zajedničke države, koja danas prestavlja formalno odvojenu, ali povezanu tendenciju u zemljama nastalim njenim rastakanjem. Svoju, možda i najznačajniju ulogu u Srbiji imala je tokom ratnih godina, kada je država bila zatrovana ratno-huškačkom politikom, ali i kičom i šundom kao potpirivačima najnižih strasti.

U takvom odnosu snaga i periodu potpune državne kontrole javnog prostora 90-tih godina nastaju Dah teatar, CZKD i REX, gde su se mogli čuti stavovi suprotstavljeni državnoj politici.

Ipak, posle oktobarskih promena i pada Miloševića donekle se menja i pozicija alternativne kulture, objašnjava Milena Dragićević Šešić sa Fakulteta dramskih umetnosti:

„Tako da alternativa više nije da deluje baš u prikrajku. Ona je puštena i sa javne scene, sa manjim ili većim uzletima. To jeste umetnost koja se pita, umetnost koja provocira, koja nastoji da naš uljuljkani konformizam prosto malo razdrma i da nas malo destabilizuje i natera da mislimo, jer očito da ni kritička, ni analitička misao u širem smislu danas prosto nisu potrebne, sem da analiziramo proizvode i cene. Otprilike mozak 90 odsto ljudi se svodi samo na to", kaže Milena Dragićević Šešić.

Kulturni centar grad, „Božidarac”, „Parobrod”, BIGZ, posebno klub „Čekaonica” , neka su od prestoničkih mesta gde se mogu videti neobične izložbe, učestvovati u radionicama, slušati odlična muzika ili čak recitovati autorska poezija.

Ovakvi i slični događaji, iako možda ne toliko brojnu, imaju svoju posvećenu publiku. Razlog je, smatra muzičarka Ivana Rašić, koja nastupa pod imenom Sajsi MC, neposredniji odnos, pogotovo što publiku sa druge strane, prema njenom mišljenju, čeka okoštala mejnstrim kultura:

„To je za one ljude koji žele da odu malo dalje, koji dovode u pitanje neke stvari. To je za ljude koji žele nešto više, kojima su umetnost i muzika jako bitni. To se odvija na nekom skroz drugačijem nivou. Taj nivo je intenzivniji i humaniji.“

Zatišje na književnoj sceni

Uprkos gotovo bezizlaznoj situaciji, u kojoj se nalazi domaća kinematografija, pa samim tim i alternativni film, jedan od zaštitnih znakova ovdašnje umetnosti se ipak nekako održava.

Posle velikog uspeha „Klipa” mlade rediteljke Maje Miloš, nagrade su pobrali i „Krugovi” Srdana Golubovića i „Rabbitland”, mladih autora Ane Nedeljković i Nikole Majdaka, čija tematika je u potpunoj koliziji sa popularnih sadržaja kojima se većina okreće:

(VIDEO: Rabbitland trejler)

Tu je i pozorište, gde se može videti veliki broj, kako glumačkih tako i spisateljskih talenata. Jedna od značajnijih je pozorišna trupa Drama mental studija, sa do sada realizovanih tridesetak pozorišnih komada, među kojima je i predstava Pola-Pola. Spisateljica ove predstave i suosnivačica Drama mental studija, Milena Bogavac, smatra da njihovi komadi nailaze na dobar prijem publike zbog jasnoće kojom obrađuju društvene teme:

„Naše predstave su prosto popularne, posebno u kontekstu tog rada nezavisne scene, gde je problem to što, iako je vrlo progresivna, često jedni drugima glumimo publiku. Sve ostaje u jednom auto-getoizovanom svetu elitista u modernoj kulturi. Mislim da naše predstave u sebi imaju to nešto što jeste populističko i razumljivo svima. Insistiramo na tome da su patetika i humor u neverovatnoj vezi, da su neodvojive jedna od drugoga. Tako da predstave čini popularnim smisao za humor i prilično vedar način na koji se bavimo raznim teškim socijalnim temama.“

Posle perioda procvata srpske proze i pojave nekoliko pisaca alternativne scene, koji su obeležili devedesete, čini se da trenutno na ovdašnjoj književnoj sceni vlada stvaralačko zatišije. To međutim, književni kritičar Vladimir Arsenić, vidi samo kao trenutno stanje, jer je uveren da ima autora koji će izbiti u prvi plan:

„Meni se čini da je najvitalniji deo srpske književne scene trenutno okupljen oko Kulturno propagandnog kompleta Beton. Mislim da je to jedna generacija koja, ne samo što je formirala jednu vrstu važnih i postavila neka od najvažnijih pitanja koja se tiču ovdašnje književnosti, već je generisala i neke druge stvari, ne samo u Srbiji, već i u regionu.“

Da li će biti nekih većih iskoraka na ovdašnjoj alternativnoj sceni, osim od inspiracije umetnika, naravno zavisi i od finansija. S obzirom na to da se ekonomska situacija konstantno pogoršava, situacija je sve teža i teža, prevashodno zbog toga što se zbog krize donatori povlače, a podrška države i grada alternativnim projektima je sve ređa.