Dostupni linkovi

logo-print

Uljudno sa radikalima


Gost Press kluba je Željko Bodrožić, otac troje dece. Novinar je i glavni urednik Kikindskih novina, koje, na žalost, više ne izlaze u Kikindi, nego su dodatak novosadskom Dnevniku. Portparol je Građanskog saveza Srbije. Dobio je zaštitu Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Ta institucija je naložila državi Srbiji da poništi kaznu kojom je sankcionisano Bodrožićevo pravo na izražavanje.


RSE: Pošto ste više puta tuženi, Komitet za ljudska prava Ujedinjenih nacija je naložio državi Srbiji da se poništi kazna koja vam je izrečena zbog navodnog uznemiravanja javnosti.

BODROŽIĆ: Krivično sam kažnjen zbog uvrede Dmitra Šegrta, tadašnjeg visokog funkcionera Socijalističke partije Srbije, a danas Socijaldemokratske partije Nebojše Čovića. Na svim ročištima u Kikindi, potom na Okružnom sudu, a kasnije i u zahtevima za zaštitu zakonitosti, smo se pozivali na slobodu izražavanja, na sve evropske konvencije koje su do danas usvojene. Naši sudovi se nisu obazirali na to, već su potvrđivali presudu Opštinskog suda u Kikindi.

RSE: Voleli bi ste da bude novčano kažnjena i sudijica koja je izrekla kaznu.

BODROŽIĆ: Sudije koje su sudile, i koje su bile izabrane u vreme Miloševićevog režima, a znamo kako se onda većina sudija zapošljavala, su i posle 5. oktobra ostale na svojim mestima. Pretrčavale su na drugu stranu i ulagivale se novim vlastima kako bi dobili demokratski legitimitet, iako su nastavile da sude po starim pravilima. Oni ne snose nikakve sankcije. Oni će sada reći da im je svejedno šta kaže Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Država će morati od poreskih obveznika da uzme pare i da ih isplati meni, ili da isplati bilo kog drugog novinara koji će u budućnosti, možda, dobiti istu takvu presudu. Pored svega, oni će ostati neokrnjeni.

RSE: U Kikindi su ranije na vlasti bili DS i Reformisti, Ligaši Nenada Čanka i Građanski savez Srbije. Na poslednjim izborima pobedili su Socijalisti i Radikali. Malo je verovatno da je to dogodilo u jednoj građanskoj sredini. Šta su oni prvo uradili? Da li su počeli da se svete?

BODROŽIĆ: Da. Prva odluka na prvoj skupštini je bila smena u informativnom centru. Smenili su direktora i nekoliko glavnih i odgovornih urednika. Nas nekoliko je dalo otkaze i pokrenuli smo naše Kikindske novine. Oni su u svojim promenili pismo. Njima je jako bitno da se štampaju na ćirilici. Mi svoje štampamo na latinici. I u tome su videli naše izdajstvo države i nacije. To je bio njihov prvi potez. I po drugim javnim preduzećima i ustanovama je krenula hajka na sve one ljude koji su na neki način, ili članovi stranaka demokratske alternative, ili su im naklonjeni, ili su kritikovali, pre svega, Radikale jer su oni veći deo te vlasti. Nastavili smo da izlazimo sa Kikindskim, nedeljno, u okviru Dnevnika, tako da i dalje imamo svoj nedeljnik.

RSE: Vaša žena, koja nije političar, ali dragoceni inženjer, je izgubila posao.

BODROŽIĆ: Ona je bila na porodiljskom bolovanju zbog trećeg deteta. Nisu je zbog toga mogli odmah otpustiti iz Direkcije za izgradnju grada, gde je radila. Sačekali su dan kada je završila porodiljsko bolovanje i uručili joj otkaz, iako nemaju građevinskog inžinjera, iako je ona dobar stručnjak, barem po onome što kažu ljudi koji rade u toj branši. Direktor joj je saopštio da nema drugog izlaza, da je predsednik opštine rekao da ona mora da bude otpuštena pošto je moja supruga. Uputio je na sud jer veruje da će ga morati dobiti. Ostala je bez posla. Nije ona jedini slučaj. Osveta se proširila i na druge osobe koje su na bilo koji način vezane za nekoga ko je politički protivnik Radikala ili Socijalista.

RSE: Vi ste i portparol Građanskog saveza Srbije. Građanski savez je sve bliži i bliži Liberalno-demokratskoj partiji Čedomira Jovanovića. Šta će to biti, koalicija ili utapanje?

BODROŽIĆ: Mislim da su Čedomir Jovanović i LDP sve bliži i bliži Građanskom savezu. Raduje nas što naša politika, i ono za šta se zalaže Građanski savez, ima još veću podršku, pa neka se zove i Liberalno demokratska partija. Bilo bi dobro da sutra bude još više partija koje će ući u taj savez. Za sada imamo jako dobru saradnju sa LDP-om, donedavno frakcijom. Naše akcije su zajedničke. Za sada smo predizborni savez koji će biti obelodanjen sledeće godine. Računa se da će sledeća godina biti izborna i da će na izborima LDP i GSS nastupiti zajedno, uz mogućnost da nam se pridruže još neke stranke, naročito stranke iz bivšeg DOS-a koje su ostale dosledne politici promena u Srbiji i stvaranju jedne građanske Srbije. Pre svega mislim na gospodina Žarka Korača, Socijaldemokratsku uniju. Liga Vojvodine je naš kvalitetan partner. To je neki blok koji može da igra dosta značajnu ulogu u budućem političkom životu Srbije.

RSE: Obzirom da je građanska opcija u Srbiji u manjini, u odnosu na populističku varijantu koju Radikali i Socijalisti neguju, kakve su vaše šanse?

BODROŽIĆ: Mnogo toga govori da treba biti pesimista kada se priča o građanskoj Srbiji. Evidentno je da veliki broj ljudi koji misle svojom glavom, koji žele neku proevropsku Srbiju, apstinira sa izbora i iz javnog života. Mislimo da postoji šansa da se jedan veliki broj ljudi ponovo animira, kao što je nekada bilo u dva navrata, tokom zimskih protesta 1996/1997 godine i tokom promena 2000. godine, kada je građanska Srbija pokazala da ima snage da menja stvari i da kada dogori ustane i pokaže da postoji. Naravno da teški događaji kod ljudi koji normalno razmišljaju stvaraju apatiju i gađenje prema politici. I mi imamo problem sa tim kako taj deo Srbije aktivirati i kako ih okupiti, kako te ljudi naterati da izađu na izbore i glasaju za građansku opciju. Verujem da će izbori 2006. godine pokazati da ima mesta i za nas, ali da će i dalje preovlađivati populističke stranke koje podilaze nekom opštem viđenju situacije u Srbiji i van nje. To će trajati još neko vreme, ali je to proces koji će morati doneti neke rezultate.

RSE: Pre nekoliko dana je jedan od viđenijih članova LDP-a, Nenad Prokić, izjavio da toj partiji ne bi bila strana ni neka vrsta saradnje sa Radikalima. Da li je to stav same stranke, ili je to njegovo lično mišljenje?

BODROŽIĆ: Znajući mnoge ljude iz LDP-a, a znajući i stavove Nenada Prokića, mislim da je više govorio o uljudnom odnosu prema Radikalima. Bez obzira šta mnogi od nas mislili o toj partiji i njenim članovima, oni imaju veliki broj glasača u Srbiji. Po mnogima, treba uložiti napor i njih pacifikovati, napraviti ih nekom vrstom pristojne stranke. Po tom pitanju sam pesimista, ali uvažam kada neko misli da se može razgovarati sa njima. Ne verujem da tu ima bilo kakve odluke LDP-a, niti mislim da će u bliskoj budućnosti ikada biti ikakve koalicione saradnje sa Srpskom radikalnom strankom. Predlog i inicijativa da se političke strasti stišaju i da konačno počnemo da se ponašamo uljudno, opet idu sa građanske strane. Vidimo da Radikali ne odustaju od svoje političke demagogije i političke vulgarnosti koju ispoljavaju na svakom koraku.

RSE: Činjenica je da niko neće, možda i u narednih deset godina, moći sam da vlada Srbijom, moraće da se ide u koalicije. Gde vidite sebe? Partija Žarka Korača je jako mala. Postoji još malih partija koje imaju dobar stav prema reformama i Evropi, ali to nije dovoljno.

BODROŽIĆ: Nije dovoljno i zbog toga smo prilično razočarani aktualnom politikom Demokratske stranke, koja sve više zauzima prostor DSS-a, a DSS još više odlazi u desno. Demokratska stranka treba da bude stožer građanskog i demokratskog bloka. Treba da postoji jedna velika građanska stranka. Čim ste velika stranka, morate da sakrijete ekstremne stavove i da ih ostavite unutar partije, a da u javnosti izlazite sa pomirljivim stavovima, da okupljate što više ljudi. To je bila Demokratska stranka Zorana Đinđića. Pravac koji je Zoran Đinđić trasirao je vodio ka tome da jednog dana Demokratska stranka bude Građanski savez iz devedesetih godina, u smislu politike koju sprovodi i vrednosti za koje se zalaže. Sa Borisom Tadićem DS je ponovo pobegla u centra. Lako je moguće da pređe malo u desno, kao što se dogodilo početkom devedesetih godina, a ne da se pozicionira ulevo, kao što je to zamislio Zoran Đinđić i ljudi oko njega od 2000. godine pa na ovamo. DS je član socijalističke Internacionale i postojala je intencija da se ona pozicionira na levom centru. Razočarenje DS-om je prilično rašireno u Građanskom savezu. Verujem da bez nekih većih promena u Demokratskoj stranci ne možemo da računamo sa tim da će Srbija dobiti dobru vladu u narednih pet godina. Ako imamo takvu Demokratsku stranku, koja mora da ulazi u koaliciju sa DSS-om, još konzervativnijom strankom, i da prave još više ustupaka tom delu političke scene, onda je to prilično tegoban proces koji će se zbog toga i odužiti. Ponadali smo se da će DS, naročito posle velikog udarca, ubistva Zorana Đinđića, još više dati gas da ide njegovom trasom. Međutim, usledio je pad vlade i promene u Demokratskoj stranci, tako da se sada DS prilično udaljila od građanskog demokratskog bloka, kojem pripadamo i mi.

RSE: Šta kažu vaši vršnjaci na sve ovo što se dešava na javnoj i političkoj sceni? Da li su zadovoljni ekonomskim nivoom u Srbiji?

BODROŽIĆ: Naravno da su nezadovoljni svojim socijalnim statusom. Većina mojih drugara je još uvek nesređena u životu. Retko ko ima posao. Još manje njih ima porodicu. Još manje njih ima ideju šta će sutra da radi sa sobom. Veliki broj njih je napolju. Otišao je veliki broj mojih vršnjaka, i to onaj bolji deo, tokom devedesetih. Onaj koji se ne može snaći u svojoj zemlji, još teže će se snaći na Zapadu. Prilična je apatija i jako je teško pokrenuti te ljude da učine nešto i za sebe i za svoju zemlju i za svoju decu i za svoju buduću porodicu. Doživeli su toliko razočarenja i toliko su izgubili nadu u bilo kakvu promenu, u brzu promenu na bolje, da je danas jako teško naterati ih da se pridruže nekom pokretu, ili da budu aktivni u javnosti. Danas je teško i anketirati nekoga po političkim pitanjima. Svi odmahnu rukom i kažu da ih politika ne interesuje. Razumem takvo ponašanje, ali s druge strane, ne razumem takav stav jer nema ko drugi to da uradi mesto njih. Samim tim ostavljaju veći prostor retrogradnim snagama kojima odgovara zatvorena i ksenofobična Srbija, u kojoj se veličaju mitovi, u kojoj bogati bivaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Zauzvrat imaju svaki dan ludnicu oko sebe. Moraju da brinu jer će možda sutra da se zaratiti. To život čini dinamičnijim, ali u onom suludom, negativnom smislu. U tom kontekstu i ja još uvek neumorno apelujem na moje kolege, drugove, prijatelje da se malo više angažuju. Neke uspem da ubedim. Moja ekipa je dosta vezana za novine u kojima radimo. Uglavnom smo okupljeni oko naše redakcije. Stalno ima nekih događanja i činimo stvari u Kikindi drugačijim. Pokušavamo nešto da promenimo jer ne želimo da budemo samo hroničari dešavanja u jednoj varošici u Banatu, nego želimo da budemo i aktivni učesnici. Možda je to i razlog zbog čega mi i imamo toliko tužbi jer turamo prst u oko ljudima koji su navikli da drže neprikosnovenu vlast, da li političku ili ekonomsku, da li sudsku ili policijsku. Zbog toga smo s jedne strane omraženi kod tih krugova, a s druge strane popularni kod običnog sveta, koji nas vide kao neku šansu da se isprave nepravde i da kažu javno ono što im leži na duši. To je imperativ za sve nas da radimo i dalje i da pokažemo mlađima da ima nade.

RSE: Kako vaši sugrađani komentarišu suludo ponašanje na javnoj sceni? U dijalozima i u javnim medijima političari jedni druge nazivaju najgorim imenima i ne slušaju jedni druge. Govore svi u isti glas, samo što se ne pobiju. Ponašanje poslanika u Skupštini je strašno. Ponašanje nezainteresovanih poslanika u Saveznoj Skupštini je još gore. Imali su pet ili šest sednica i zaradili su ogromne pare za to vreme, a gotovo ništa da nije urađeno.

BODROŽIĆ: Mene su pitali kako sam se osećao pošto sam učestvovao u jednoj takvoj emisiji, u Klopci, na BK Televiziji. Ja delim novinare na one koji su novinari i propagandisti. Dugo sam odolevao da učestvujem u takvim emisijama. Kada sam postao portparola stranke, onda sam izgubio pravo da nešto zakeram oko toga. Doživeo sam niz uvreda u toj emisiji, bez razloga, od Radikala koji je u njoj učestvovao iz Novog Sada. Iz reakcija ljudi vidim da im je od svega toga muka. Napravljena je jedna velika kaljuga. I onog, koji je bio neukaljan, uhvatili su za rukav i uvukli u to blato. Sada smo svi mi u toj areni i sve je manje gledalaca koji to gledaju jer se to blato polako širi na tribine. Beže od toga i to više ne žele da gledaju. Novinar sam i političar, pa imam zanimanja za te stvari, mada je i meni već muka i ne mogu to da gledam. Efekt toga je da su ljudi, koji su verovali da postoje normalni političari, izgubili veru i u ono malo normalnih. Došlo se do trenutka kada svi kažu kako su svi političari isti. Čim on crpi toliko uvreda, mora da ima debeo razlog za to. U neku ruku su u pravu jer je politika postala unosna profesija u Srbiji i malo je ostalo od onog duha devedesetih, kada su ljudi ulazili u to iz čisto plemenitih razloga, da neke stvari promene, da naprave sebi barem malo bolji život od ovo malo života što živimo. Takvi su politiku napustili, a ovi koji su ostali doima se da to rade samo iz nekog debelog ličnog interesa i da tu više nema interesa države i nacije. Izgleda da je politika samo go biznis.

RSE: Da sam vas 5. oktobra 2000. godine pitala kako vidite Srbiju kroz pet godina, šta bi ste mi odgovorili?

BODROŽIĆ: Pošto sam nepopravljivi optimista, naravno da bih rekao da će Srbija biti demokratska država, na korak od Evropske unije, da će kriminalci biti u zatvorima, da će se sprovesti lustracija, da će neki ljudi biti zauvek zaboravljeni, da nikada više na televiziji neću videti Vučelića i Ivicu Dačića. Mislio sam da će se i Srpska radikalna stranka vratiti na mesto koje joj pripada, fašističko nacionalističkoj opciji. Mislio sam da će ljudi živeti bolje što se tiče primanja, da će ljudi početi masovno da se vraćaju sa Zapada u Srbiju. Neki su se i vratili posle 5. oktobra, ali su videli da je rano i da je bolje da se ponovo vrate u Ameriku ili u Kanadu. Bio sam pun optimizma. Naravno da sam znao da je pri kreiranju pobede protiv Miloševića napravljeno mnogo kompromisa, počev od toga da nam Vojislav Koštunica bude predsednički kandidat. To se meni lično nikada nije sviđalo, zato što, i kao novinar i kao neko iz Građanskog saveza, znam šta su izjavljivali tokom devedesetih i znam kako su se uvek ograđivali od opozicije. Znam da, kao stranka, nisu učestvovali u divnom građanskom buntu 1996/1997 godine, kada je Srbija pokazala da ima mnogo normalnih građana koji žele evropsku i modernu Srbiju. To sve je upućivalo da se moraju praviti neki kompromisi. I pored tih kompromisa mislio sam da je to dobar put i da se može vremenom to sve ispraviti. Očigledno sam se prevario, kao i mnogi u Srbiji. Očigledno je da nismo računali da je taj naopaki sistem toliko žilav i toliko jak, mada smo znali da su spremni na sve. Ipak smo sve to previše olako shvatili i dopustili smo da se sve to izmigolji iz naših ruku. To gledam po svom mestu. Da mi je neko tada rekao da ću kroz pet godina živeti u radikalskoj Kikindi i da će se neki naši kikindski Vučelići vratiti na velika vrata kroz Srpsku radikalnu stranku, ili kroz SPS, ne bih mu verovao, ili bih mu rekao da je to ružno predviđanje koje je moguće samo ukoliko dođe neka kataklizma. Očigledno da sam se prevario u tim procenama. Verovatno će doći još jedna šansa. U to ne sumnjam. Oni se moraju ponovo istrošiti. Oni su već toliko puta pokazali da imaju sulude varijante vladanja koje se smuče građanima i na kraju ih oteraju. Ali meni opet prođe pet godina života i malo po malo ulazim u drugu polovinu. Ljudi iz moje generacije sve su manje zainteresovani za bilo kakve drastične promene. Kada nismo uspeli dok smo bili mladi, šta ćemo sada.

RSE: Vi ste ipak optimista, čim verujete u drugu šansu?

BODROŽIĆ: Uvek sam optimista. Ne bih radio ni ovaj novinarski posao da nisam optimista. Kod mene postoji prepreka što i dalje ne krijem da sam član Građanskog saveza. Nemam nekih velikih političkih ambicija. Želim da pomognem toj stranci zbog toga što mislim da je iskrena i plemenita, da zastupa jednu normalnu politiku i da nema u svom članstvu, ili ima veoma mali broj, političara koji su alavi na vlast, ili alavi na moć. Zbog toga i ne krijem da sam član Građanskog saveza. Uvek sam tu da pomognem stranci, a to otežava moj posao novinara da budem nezavisan i da budem pravedan. Osim te prepreke u novinarstvu, u Srbiji postoji toliko prepreka koje vam zgade i profesiju i život. Bez obzira na sve i dalje sam optimista i radim svoj posao. Verujem da u Srbiji još uvek ima ljudi koji žele da pročitaju dobre novine, da pročitaju prave i objektivne vesti i da se za to vredi na neki način i žrtvovati, da za to vredi imati neku misiju. Kada sam na novinarskom planu optimista, gde ništa nije ružičasto, moram i na generalnom. Mnoge stvari su se promenile u pozitivnom smislu od 5. oktobra na ovamo, zahvaljujući spoljnom uticaju i faktoru međunarodne zajednice, na žalost, zahvaljujući i svim tim ratnim strahotama. Narod je prošao kroz strašne godine. Radikali u Kikindi nisu pobedili na politici velike Srbije, nego su pobedili zbog socijalnih tema koje su nametnuli. Navodno, oni će rešiti nezaposlenost. Primali su Mađare u stranku da pokažu da su i oni za građansku opciju. Tako su dobili izbore u Kikindi. I u Kikindi, i u drugim gradovima Srbije, demokratske stranke su vladale punih osam godina, a mnogo toga nije na čast tim strankama. Apatija, nezainteresovanost i ozlojađenost birača je dovela do toga da Radikali prevagnu na izborima. Verujem da će oni ponovo pokazati koliko su nesposobni, koliko su njihove priče demagoške i prazne i da će šansu ponovo dobiti neki drugi ljudi, mlađi i normalniji, koju će ovaj put mnogo bolje iskoristiti.
XS
SM
MD
LG