“Bacil nikad ne umire i nikad ne nestaje. Može desetinama godina spavati u nameštaju ili rublju, strpljivo čekati u sobama, podrumima, sanducima i maramicama i starim hartijama i može biti da će doći dan kada će na nesreću ljudi i njima za pouku, kuga probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u kakvom srećnom gradu.”
Ponoćni gost Radija Slobodna Evropa je ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević. Namerno sam pokušala da krenemo ovu priču koja negde spaja zdravlje i filozofiju, koja spaja mračne prognoze Albera Kamija iz njegovo romana “Kuga”, sa ovim što zapravo snalazi savremeni svet. Kad sa savremenog sveta bacimo akcenat na samu Srbiju, koja je nemoćnija od mnogo razvijenijih zemalja da se suprostave svemu tome, kako to vama izgleda i može li se uopšte napraviti taj spoj između filozofije i zdravlja? Ima li uopšte svrhe pokušavati da se objasniti naciji u čemu je suštinski naš problem i koliko su ove discipline povezane, s obzirom da vlada tolika panika koja se svodi na to, vakcina ili ne.
MILOSAVLJEVIĆ: Što se tiče opasnosti pandemija u toj stvari možemo reći da je Srbija Evropa ili Srbija je svet. Zato što je pandemija globalna pretnja, u stvari od 16. veka naovamo, u svakom veku tri do četiri puta čovečanstvo se sretalo sa epidemijama velikih razmera koje su izbijale za kratko vreme i od te bolesti se razboljevalo od 25 do 30 posto čovečanstva i dolazilo je do velike smrtnosti. Virus gripa, inače, ima tu osobinu da svakih sto godina dva-tri puta napravi čudo. I pošto su u 20. veku tri puta takve situacije bivale, a prošlo je već 30-40 godina bez pandemije, epidemiolozi matematikom verovatnoće kažu da smo sada najbliži riziku od pandemija jer je ptičiji grip koji je bolest ptica, na Dalekom istoku počeo da se prenosi na ljude, i zaista to jeste globalna pretnja. To je moguća zbog toga što komuniciramo i što se krećemo širom planete vrlo brzo, a pošto se radi o ptičijem gripu, ptice selice još dodatno komplikuju stvar svojom selidbom između Sibira i Afrike, preko naših predela, pojačavaju taj rizik i tu opasnost. S druge strane, imate odličan citat za početak. Kami je svevremenski a u stvari u medicini uvek ima puno filozofije i preispitivanja i na kraju mnogo pesimizma. Niko drugi nije svesniji ljudske prolaznosti nego lekari koji vide čoveka onda kada mu je najteže, onda kad je najmanje moćno biće koje menja prirodu, a više krhka struktura u kojoj čak duša ili intelekt i sve ono što čini ljudsku vrstu odjednom nestane pred nekom bolešću koju izaziva eto takav virus ili takav bacil koji se krije u novinama, po podrumima, kako je Kami rekao. Tako da negde između, na tim terazija života i smrti, bolesti i zdravlja, opasnosti, Srbija sa svojim egzistacionim problemima kao država i kao društvo, samo bi joj još trabalo jedan takav preteći virus pandemije na sve to što imamo u poslednjih 10, 20 ili možda 50, 60 ili moža 100 ili 200 godina. Ako hoćemo da budemo otvoreni i ako hoćemo da pogledamo sebe unutra onda naši problemi sežu mnogo dalje od ovih 15 godina. Ali ovih 15 godina svet je trčao i nije gubio vreme, mi smo izgubili silno vreme i zbog toga kad se danas suočimo sa rizkom od pandemije onda se zapravo radi o organizaciji društva, o društvenom reagovanju na problem. Srećom, postoji svetska zdravstvena organizacija koja na neki način integriše i moćne i manje moćne, i bogate i siromšne, i pruža podršku svima podjednako. Dakle, postoji mreža laboratorija širom sveta, više od stotinu ih ima, jedna od njih je i u našoj zemlji, u Torlaku je referentna labaratorija za virusologiju, i postoji sistem međusobnog obaveštavanja, znači, delimo zajednički informacije. Prema tome, svet je u 21. veku sigurno spremniji da na opasnost pandemije odreaguje efikasnije nego pre sto ili dvesta godina. Dokaz za to je sposobnost i spremnost da je u prvom trenutku kad se desi novi mutirani virus moguće napraviti vakcinu u najrazvijenim labaratorijama u roku od tri, četiri meseca. Recimo taj famozni virus H5N1, moćni proizvođači vakcina su već zapravo proizveli vakcinu samo što nije sigurno da će pandemiju izazvati taj virus. Tačnije, najverovatnije je da ga neće izazvati taj nego neki drugi. Znači, svet će biti spremniji da reaguje i Srbija će na neki način imati benefit od međunarodnog okruženja od mreže međusobnih informacija. Ali, ako prebacimo čitav problem na teren zaista egzistencije i filozofije, onda je to ljudska sudbina, pobedićemo sada ovu pandemiju, doći će nekada druga ili treća, četvart, peta. Čovečanstvo se nikad neće rešiti bolesti.
RSE: U prvom delu razgovora u kome pokušavamo da govorimo i iz nekog egzistencijalističkog ugla, meni je jako zanimljivog što vi povezujete zdravstvo, medicinu i filozofiju koje i treba povezivati. Mislim da to što su te nauke počele toliko da se odvajaju i što ljudi misle jako usko unutar svojih struka, dovodi do toga da dolazi do ovakvih histerija, recimo kada se pojavljuju određene epidemije, i ne samo epidemije nego i druge pojave u socijalnom životu u Srbiji. Da se još malo zadržimo kod toga što Kami kaže da bacil nikad ne umire i nikad ne nestaje i da može da spava godinama u nameštaju i rublju i čekati svoj čas. S druge strane, recimo, možemo da se setimo i Sartrovih muva i onu užasnu situaciju u jednom gradu kojeg napadaju muve i gde se niko muva ne može osloboditi. To zaista izgleda jezivo bilo da čitamo ili gledamo kao pozorišnu predstavu, i još na kraju vidimo da se uopšte ne radi o zdravstvenom i higijenskom problemu nego da je higijena jednog naroda i njegovo zdravlje usko povezano zapravo sa bićem toga naroda, sa političkim bićem, sa svakim čovekom i sa njegovim osećanjem vremena i sveta u kojem živi. Dakle, u tom smislu vas pitam kako povezati Srbiju danas, ovaj gubitak indentita nacije u ovom prelaznom trenutku u kome sa jedne strane pregovaramo o onome što je bila najskuplja srpska reč, kako se to kaže, Kosovu, i gde više od polovine ljudi smatra da je to otišlo zanavek, a opet taj indentitet više ne sme ni da se pominje zato što to ima veze sa nekim drugim stvarim, i s druge strane sa pregovorima o ulasku u Evropsku uniju. Dakle, u takvom trenutku povezati te dve stvari, to što on govori, te muve Sartrove, tu bolest društvenu, mentalno stanje nacije sa zdravstvenim. Šta onda dobijamo?
MILOSAVLJEVIĆ: Strah je deo ljudske prirode nezavisno od toga gde čovek živi, ali kad na taj način govorimo o Srbiji, znate, ima jedan dobar putopis s kraja 19. veka, znači to je npr. 1870, 1880, gde putopisac putuje od Beograda do Smedereva i kaže - ako hoćete da putujete od Beograda do Smedereva pa zanoćite i ako hoćete da spavate u krevetu, moraće te da poneset krevet. I onda opisuje kako su izgledala sela i kuće. To je jedan od prvih putopisa koji govori zapravo o tome što je tada bila činjenica, polovina stanovništva je umiralo od turbekoloze, bila je elementarna nehigijena zapravo svuda. On opisuje kako su izgledala ognjišta i sobe u kojima su spavali zajedno odrasli i deca, kako su izlazilo noću na hladnoću i varaćalo unutra. Znači, mi smo krajem 19. veka imali takvu Srbiju. I ne bi hteo da kažem da je to opravdanje zbog čega danas gubimo svoj indentitet, ali put koje jedna nacija pređe za sto godina može da bude jako dugačak, može da ostvari neke velike ambicije naroda. Ako još imate nesreću da se svakih 50 godina polomite u nekom ratu i da pogubite biološku osnovu, onda nije čudo što u ovih petnaestak godina izgubite indentitet. Kad izgubite 530.000 najboljih mladih koji odu iz zemlje tražeći nešto bolje van ove zemlje i okrenu se i pri tom i vide da baš niko ne pušta suzu za njima, onda u Srbiji koja ostane bez takve mlade generacije i ne može da bude neka stimulativna atmosfera, takva da će građani biti svesani da će svaki čovek biti dovoljno mentalno snažan, a u ovih 15 godina je znao da gubi porodicu, da gubi egzistenciju, da gleda kako ljudi gube život pored njega. Znao je da bude toliko ponižen da radi za pet maraka, ja to stalno ponovaljam, ljudi brzo zaboravljaju. Mi smo nosili na dežurstvo peškir i sapun od kuće jer na poslu nije ni bilo ni peškira ni sapuna. Znali smo da neke lekove za hitne intervencije nosimo u džepu za nedaj bože, jer smo znali da ih nemamo u bolnici. Tako da nije lako posle svega toga ostati normalan u nekom smislu mentalnog zdravlja nacije, to je jedno poststresno stanje. Zapravo posle jednog dramatičnog stresa koji je već hroničan jer je trajao više godina, imate odjednom inhibiciju pozitivne energije, odsustvo motivacije, imate traženje indentita koji se pogubio, i kad na sve to dođe pretnja pandemije onda je za ovakvu populaciju to ponekad spasonosna slamka, pa umesto da razmišljamo o nekim stvarima koje smo ovih 15 godina propustili da uradimo a drugi su to uradili dva puta brže od nas, sad nam je lakše da se bavimo virusom. To paradoksalno zvuči, ali opasnost od pandemije na neki način je zamena teza na nacionalnom nivou, i to ponekad nije loše. Onda ne vidite koliko velike probleme oko sebe imate pa se bavimo virusom, bolešću za koju ne znamo kad će početi, protiv koje još nema vakcine. Ali onda odjednom, naravno, svi vole o tom da znaju puno i da pričaju. Sa druge strane, kad se radi o pandemiji informacija je veoma važna i stvarno je važno da ljudi znaju tačne razmene pretnje.
RSE: U takoj Srbiji kakvu ste vi sad opisali, rekli ste da to traje od 19. veka a verovatno i od ranije u raznim vidovima, osim što je sam narod izložen svim tim nedaćema, verovatno je jako teško biti lekar takvom narodu. Verovatno je, kao što je jako teško biti prosvetitelj, kao što je jako teško učiniti bilo šta dobro u ovakvim situacijama, u kužnim vremenima, da tako kažem, a verovatno da je mnogo teško biti ministar zdravlja ukoliko hoćete da to radite odgovorno i ukoliko to nećete da radite partijski. Ja imam utisak da ste vi još iz onog vremena, dakle, kada ste se sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem dogovarali da preuzmete tu funkciju, pre nego što su nastupili svi oni kasniji sukobi koji se i nisu ticali vas nego su se opet ticali partijskih stvari, da ste se sa velikom radošću prihvatili njegovu ideju o tome kakva bi trebala da bude reforma zdravstva. Koja je to bila ideja?
MILOSAVLJEVIĆ: Hvala vam na ovim rečima zato što to za mene jeste bio profesionalni izazov. Zapravo Zoran Đinđić je tada, krajem 2001. godine, mi smo imali prvi razgovor kad je Širak bio u Beogradu, to je bio decembar mesec, čini mi se, jedna od njegovih rečenica prilikom tog razgovora bila je, sad biti ministar zdravlja je prilika da se za svoju profesiju i građane napravi nešto što će imati rezultat u narednih 10-15 godina. I to je za mene u tom trenutku zaista predstavljalo izazov, bio je jedan poseban kontekst u stručnom smislu, znači ja sam neke stvari zaokružio na fakultetu i na klinici, ovo je za mene bio izazov. Ja sam ga tako shvatio. Bez obzira što zdravstvo nikada ne može da bude potpuno van i mimo politike, moguće je raditi taj posao na mestu ministra zdravlja tako da vam pre svega neki stručni principi budu glavna vodilja i da politika za to služi, a ne da bude obratno, da vam to mesto služi da biste odradili nekakve političke stvari. I kao što sam u tom prvom pokušaju da radim ovaj posao, a i posle toga sam nekako pokušavao da mirim te dve stvari koje nam nekad izgledaju nepomirljive, tako mi se sada iz ove perspektive čini da ima smisla. Mada je tragično ubistvo premijera Đinđića u svakom slučaju ukočilo Srbiju i vratilo je unazad, mi to sad vidimo potpuno jasno. Ja sam ove nedelje bio u Skupštini i branio zakone iz oblasti zdravstva. Plan je bio da ih donesemo 2003. i sve je moglo da bude brže, naravno, ali u životu se nekad stvari tako komplikuju dramatično i teško i verovatno da Srbija još dugo neće moći da ima jedan uhodan put. Mi još nismo naučili prve lekcije iz parlamentarizma, demokratije, iz normalnog života, da bi kod nas bilo dosadno i da bi izašli iz tog perioda tranzicije u kome ima toliko neizvesnosti da nikada niste potpuno sigurni kad počne mandat jedne vlade, nezavisno koja je vlada u pitanju. U Srbiji će još dosta vlada biti sa manjinskom podrškom, sa nategnutim većinama, sa velikim rizikom i kod krupnih stvari. To je verovatno naša sudbina, odnosno ja kažem i drugi narodi su imali isto to vreme, tih 15 godina, samo su neki tih 15 godina iskoristili maksimalno dobro, a mi smo proćerdali. I mi više nemamo vremena da gubimo takvo neko vreme i mi moramo u stvari da radimo mnogo brže. Kad govorim o tome šta danas znači biti ministar zdravlja u Srbiji, to znači da budete non-stop na krstu i da odgovarate stalno za nešto što nije dobro. Ako je nešto dobro onda se to podrazumeva i onda je to neko drugi uradio. Ako nije dobro uradio, ko god da je uradio vi ćete morati da odgovarate. Ja sam toga bio svestan i kad sam prihvato ovu funkciju nisam mislio da će biti toliko teško. Smatrao sam, znate, u početku sam imao iluziju i još uvek me drži jednim delom ali prilično razbijena, da stručnjaci mogu da budu iznad tih političkih razlika i da kad se radi na primer o zdravstvu, da ću moći da ubedim svoje kolege u Skupštini bez obzira kojoj partiji pripadaju da se okupimo oko nekih stvari koje su iznat toga. Međutim, u realnom životu stvari idu drugačije, ali ima smisla naravno radite ovaj posao kad ga gledate kao profesionalac. Ja sam pre svega lekar i nastavnik medicinskog fakulteta i to je moja osnovna vokacija. Ja sebe ne vidim u budućnosti kao nekog ko se bavi politikom. Za mene je politika sredstvo da neke stvari u svom poslu uradim. Teško je biti lekar ali je to takođe i privilega na neki način, jer biti lekar znači lečiti, ali ne samo lečiti nego i tešiti i buditi nadu i biti neki oslonac bolesnom čoveku kome nekad nije ni važno i kad je neizlečiva bolest. Znate, mnogo je važnije da vas razume. Ja sam dobio na poklon od jedne moje pacijentkinje 2002. u junu kad sam ušao u Ministarstvo zdravlja jednu kutijicu i onda mi je gospođa rekla, kad vam bude teško vi otvorite. Ja otvorim a unutra piše: “I to će proći”.
RSE: Podstakla sam vas da govorite o tom periodu kada vas je Zoran Đinđić pozvao u svoju ekspertsku vladu i bitno je naglasiti da je on smatrao da ministar zdravlja treba da bude čovek koji je ekspert pre svega. Naravno da su sukobi nastali kada je G17 postala stranka, ali mislim zaista da to nije vaš problem ni tada ni sada. Ja ne bih da sada o tome razgovaramo ali je bitno pomenuti, njegova ideja je bila i to vam je predložio da za narednih 10 do 15 godina napravite plan što je ono što može da usreći čoveka koji je lekar i koji pokušava sa savešću da radi svoj posao. E, sad nažalost što tako nije bilo to je opet taj usud Srbije sa kojom smo i krenuli ovu priču.
SLUŠALAC: Kako možete da mi objasnite, u vreme Tita ovaj narod nije plaćao zdravstvo, nije plaćao medikamente, nije plaćao školstvo, i živelo se. Nije plaćao ni u vreme Slobodana Miloševića sve to. Imam ćerku, odlična je učenica, završava četvrti razred, nema teorije da mogu dalje dete da školujem, finansijski je nemoguće. Vi znate da je naša zemlja na sto i nekom mestu po korupciji, znači školstvo korupmpiano, sudstvo, zdavstvo, policija, vojska. Sledeće, u vezi pandemije, ljudski je da mi učinimo sve što je u našoj moći, medicina, zdravstvo, eksperti, stručnjaci, itd, ali nije ljudski i za to osuđujem vladu, takođe i predsednika Srbije, jer mislim da nedovoljno rade da zaštite narod na Kosovu i Metohiji. To je poražavajuće, užasno, toliko necivilizovano, divljaštvo u sred Evrope. I nešto lično, čovek sam koji ima dijagnozu da mora da koristi ortopetske cipele do kraja života. Međutim, da bi dobio te cipele moram da odem iks puta i iks dana počev od socijalnog, kod ortopeda kome oduzimam vreme bespotrebno, jer je konstatovana dijagnoza, kod komisije, kod protetičara itd. Pa taj put, je toliko besmislen da je to neshvatljivo. Ovo razmotrite, bilo bi strahovito efikasno, i uštedelo bi se, na kraju krajeva... Ako ne znate, ja sam čuo, u susedstvu, u Austriji, čovek ode samo kod ortopeda, naruči cipele, i to svake godine samo tako....
MILOSAVLJEVIĆ: Evo da krenemo od sredine, od Kosova, velikog problema i patnji naroda, i od toga da mi ne činimo dovoljno i da se ne vidi da se čini dovoljno. Pa to što imamo problem u ovom trenutku sa Kosovom i Metohijom to je otprilike neki ceh za ono idilično vreme koje je gospodin pomenuo, znači u vreme kada nismo plaćali ni prosvetu ni zdravstvo. Ja sam kao dete odrastao u tom vremenu u kome smo svi uljuljkivani da smo mi jedna bogata zemlja koja ima da pokrije sve svoje potrebe. Međutim, mi jesmo tada živeli na tuđi račun i mislim da građani moraju toga da budu svesni, i mislim da najveći broj građana i jeste svestan. Mi nismo stvarali taj novac svojim radom i proizvodima nego smo živeli na tuđ račun i onda je na kraju đavo došao da naplati, da svede račune i da kaže sad to morate da vratite nazad. I to vraćanje nazad, to su problemi gde god se okrenete. Okrenete se prema jugu imate problem sa pokrajinom sa kojom kobojagi imate sva prava da kažete da je to vaša teritorija, da je to vaš narod, a sa druge strane imate niz ograničenja da ne možete da otputujete kako treba. I svakako da je teško sad rešavati taj problem i teško je reći građanima, slušajte, nema besplatnog zdavstva i besplatnog školstva. Prvo, moramo svi mnogo više da radimo kao zemlja, kao država da zaradimo više da bi mogli onda da delimo i da pokrijemo sve što nam treba i u zdravstvu i u školstvu. I to prosto tako stoji. Što se tiče cipela ortopedskih dobro je da je taj građanin te cipele dobio jer se nije žalio da ih opšte nije dobio, nego se žalio što mora svaki put da ide i da ispoštuje celu proceduru da bi ih dobio. Odgovor bi bio, sirotinjo i bogu si teška, to je poruka nama samima. Znači, kad nemate dovoljno u zdravstavenom fondu i kad morate da se dovijate da imate i za insulin i za hitnu pomoć i za citostatike i za obnavljanje bolnice i druge lekove, onda što se ortopedskih cipela tiče morate i to da kontrolišete i da tražite tu proceduru svaki put da se ne bi desilo da se novac troši za ortopedska pomagala više nego što treba.
RSE: Koja bi to bila opasnost da gospodin ode kod lekara da to bude kratka procedura. Šta bi se moglo desiti, da uzme dva ortopedska pomagala?
MILOSAVLJEVIĆ: Da uzme duplo, na primer, da uzme onda kad mu treba i kad mu ne treba. Sad je ne znam o čemu se radi zapravo ali ortopedske cipele se u principu prave u našem Zavodu za ortopedska pomagal i tu nema nekih velikih problema. Podzakonski akt koji definiše ova ortopedska pomagala upravo promenjen pre nekoliko nedelja. Tu je bilo problema. Recimo, vi napravite godišnji tender, to je bilo pre dve i po godine, napravljen konkurs sa firmama koja pravi ortpedska pomagala, dogovorite se za jednu cenu, i onda oni počnu da manipulišu ljudima. Kad čovek dođe kod njih da uzme to pomagalo oni kažu, fond je platio toliko, a vi morate da doplatite još 30 posto. I to je bila jedna stvar koja nije bila legalna i onda su ugovori raskinuti. Sad je promenjen podzakonski akt i raspisan je novi konkrus.
RSE: A kada je reč o Kosovu i Metohiji od čega ste vi krenuli odgovarajući slušaocu na pitanja rekli ste da je pršlost bila takva i da je ona dovela do toga da je stanje takvo kakvo jeste. Međutim, u tom datom stanju a pred pregovore o Kosovu u kojima se, opet, svi zaklinju u svašta, a najviše se priča o teritorijama, da li to pitanje zdravstvene zaštite ljudi spada zapravo u korpus pitanja da se i dalje o Kosovu misli više teritorijlano nego što se misli o sudbini ljudi koji su tamo i koji su između ostalo i zdravstveno nezaštićeni.
MILOSAVLJEVIĆ: Verovatno ste u pravu, mada zdravstvena nezaštićenost ili zaštićenost ako već govorimo o zdravstvenoj zaštiti na Kosovu i Metohiji onda ovaj deo severni i enklave u centralnom Kosovu gde živi srpsko i ostalo nealbansko stanovništvo ima zdravstvenu zaštitu od strane ustanova koje su u mreži zdravstvenih ustanova u Srbiji. Mi smo ovih nekoliko godina značajno ulagali, na primer u Zdravstveni centar u Kosovskoj Mitrovici koji je osposobljen da radi i više nego što bi normalno radio, da pokrije potrebe ljudi iz drugih delova. Sazidali smo novu zgradu infektivnog odeljenja, sad se završava hemodijaliza, obnovili zgradu pedijatrije koja je skoro gotova, potpuno novu zgradu Zavoda za zaštitu zdravlja u Kosovskoj Mitrovici, zatim u isturenim delovima, na primer u Gračanici, u Lapljem Selu, postoji nekoliko bolnica koje su zapravo male bolnice koje i dalje slove kao Kliničko-bolnički centar Prištine koji je tu izmešten sticanjem okolnosti. Sedam hiljada radnika zdravstvenih ima sa Kosova i Metohije, od toga tri i po hiljada je u Srbiji bez posla i dobija zagarantovanu platu, minimalac, a tri i po hiljada radi na Kosovu i Metohiji i dobija dvostruko veću platu da bi ostali dole i da bi ljudima pružali zdravstvenu zaštitu. Znači i u tim takoreći nemogućim okolnostima komunikacije ipak mreža zdravstvenih ustanova opstaje i radi svoj posao. Imamo na primer situaciju sa 500 Roma koji su proterani iz južne Mitrovice, kojima su spaljene kuće u mahali i koji su unazad šest godina na jednom prostoru gde ima više olova u zemlji jer je to jalovina iz Trepče. Oni su imali 2000. i 2001. godine ozbiljan problem sa trovanjem olovom. I dan danas imaju problem, jer inače, tomo se i dalje topi olovo na jedan način koji je kao u domaćoj radinosti. Mi smo zajedno sa Zavodom za zaštitu zdravlja u Kosovskoj Mitrovici, znači u severnom delu, izršili asanaciju terena, ispitivanje kocentracije olova u zemlji, vazduhu, kod dece, kod ljudi. Pravo rešenje je rešenje ovog celog problema zidanje kuća njima u mahali i vraćanje nazad, ali dok se to ne reši to je naš problem zajednički. Znači, takvih problema možemo da nabrajamo u nedogled. Mislim da u ovim okolnostima zdravstvena služba je jedan od sektora koji je očuvao život ljudi na Kosovu i Metohiji. To ćete čuti od mnogih ljudi u Mitrovici i u centralnim enklavama. Međutim, ponavljam, to je problem koji se nije javio odjedanput i u jednoj godini, to je problem koji je eskalirao sada i doveo do toga da sad razgovaramo o nekim stvarima koje bi treblo da se podrzumevaju, a to je zapravo račun za ova prošla vremena.
SLUŠAOC: Imam problem, radi se o mom bratu koji je hindikepiran. Godine 1997. mu je ugrađena šipka u kičmu. To rađeno na Ortopedskoj klinici na Banjici odakle je upućen je u Centar za rehabilitaciju u Novi Sad, na neurologiju. Na neurologiji su rekli da nije za njih i vratili su ga kući. S obzirom da je imao ugrađen kateter, došlo je do krvarenja, pa onda smo od lekara opšte prakse dobili uput ponovo za Centar za rehabilitaciju, odakle su ga uputili u Urgentni centar. Mojim sestrama koje imaju 71 i 72 godine, nisu dali čak ni nekog da im pomogne ga odgura do Urgentnog centra jer je počeo je da krvari, ne može da kontroliše fiziološke potrebe... Zahvaljujući zaista humanim lekarima u Urgengnom centru dobio je uput i primljen je na interno odeljenje, gde su ga primili sa šećerom visokim od 24, sa infekcijom od katetra. Konstatovano je da je u pitanju paraplegija. Operisan je, da bi sad ostao invalid u kolicima. On dobija samo negu 4.000 dinara zbog toga što je hendikepiran. Šta tu mi sad možemo da uradimo? Na internom će biti otprilike dve nedelje, dobio je uput sa Melence. I kad bude na terapiji, on neće više moći da hoda, nego će biti u kolicima. Mi smo sve u penziji, bolesne, na koju način mi njega da negujemo?
MILOSAVLJEVIĆ: Tu se postavljaju dva pitanja iz gospođine priče. Jedno je da li je došlo do pogoršanja posle operacije zbog operacije kao komplikacije nečega što se desilo tokom operacije, to je jedna dimenzija. Tu smo mi u nekom sistemskom smislu po novom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti koji je usvojen, insistirali na tome da se svaka procedura detaljno objasni i da se dobije pisana saglasnost bilo pacijenta bilo njegovih najbližih pre nego što se bilo koja procedura uradi. Nekada se događaju komplikacije operacije ili neke intervencije koje su prosto po zakonu verovatnoće, po zakonu velikog broja a ne greškom lekara, a nekada se desi i greška. U Zakonu o komorama insistiramo na tome da lekari moraju da imaju osiguranje za slučaj stručnog propusta ili greške. U gospođinoj priči ima primera i razumnog dobrog ponašanja lekara, a opet ima primera ovog drugog. Znate kako, erozija morala u celoj državi, u celom društvu dovela je do toga da se izgubi indentitet raznih profesija. To je najstrašnije kad se desi u lekarskoj struci, onda kad je neko vaš bolestan onda vidite koliko je to strašno. Opet, znači druga dimenzija problema je nega i uslovi za negu tako teškog bolesnika. I sad za ovo prvo mi u Ministarstvu zdravlja reagujemo na pismene pritužbe, na nešto što se dogodilo ako čovek sumnja da je to nastalo greškom ili komplikacijom precedure za koje je neko odgovoran, vršimo stručni nadzor. Posle 12 godina sistematski se radi redovan stručni nadozor, radimo i vanredni nadzor i insistiramo stvarno na tome da se isteraju prava pacijenata na čistac. Što se ovog drugog tiče, to je opet naše siromaštvo. Znači postoji dodatak za negu trećeg lica, insistiramo na tome da opet u novoj organizaciji bolnica pet do deset posto postelja budu za hroničnu dugotrajno hospitalizaciju. To se jednim delom odnosi na palijativno zbrinjavanje, znači kada imate bolesti, a takih nažalost ima koje su neizlečive, bilo da su to zloćudni tumori u nekim odmaklim fazama, bilo da su neke progresivne mišićne distrofije, bolesti koje dovode do nepokretnosti pa je neophodna nega pre svega, ne toliko lečenje lekovima nekim postupcima nego prosto maksimalna vrhunska nega. To je palijativno zbrinjavanje. Mi smo 21. i 22. oktobra imali Evropsku konferenciju o palijativnom zbrinjavanju pod pokroviteljstvom Saveta Evrope. Usvojeni su beogradski zaključci. Znači mi kao doktori prvo potpuno novu oblast učimo, za nas palijativno zbrinjavanje nije ni postojalo. Mi to ne razumemo jednostavno, dok u drugim evropskim zemljama palijativno zbrinjavanje i u bolnicama, s jedne strane, i u hospisima (to su ustanove u kojima nema doktora nego su sestre), ustanovama u kojima se s jedne strane sprovodi nega, a s druge strane terapija bola u tim teškim oboljenjima, a s treće strane tu postoji jedna psihološka podrška i mogućnost da porodica bude tokom celog dana i noći ili veći deo dana i noći. To je jedna oblast u koju tek ulazimo. Ja znam da gospođa od ovog mog odgovora neće imati nikakvu konkretnu, direktnu vajdu. Mogu da kažem da smo na raspolaganju svima koji imaju nekakav problem a da sumnjaju da se u sistemu nešto desilo što je oštetilo zdravlje nekog njihovog najbližeg ...
RSE: Kome onda da se obrate?
MILOSAVLJEVIĆ: ... mogu da se obrate, postoje institucija koju smo opet obrazovali 2002. i na tome insistiramo u novom zakonu, insitucija zaštitnka prava pacijenata u zdravstvenoj ustanovi. Za to još nemamo naviku ali zdravstvena inspekcija nikad nije bila aktivnija nego ovih godinu i po, dve i može, znači, može direkno Ministarstvu, direktno meni pisano da se obarate pa da onda vidimo šta možemo da uradimo ispitamo slučaj.
RSE: Jel’ to stvarno dolazi do vas?
MILOSAVLJEVIĆ: Dolazi, ispitujemo svaki takav slučaj. Mi dobijemo od prilike mesečno 300 različitih pritužbi od kojih je najveći broj vezan za neljubaznost i za dužinu čekanja, ali ovi teški slučajevi budu ispitani stvarno, organizujemo vanredne stručne nadzore na ginekologijama, na hirurgijama... Znači za svaki ovakav slučaj stvarno sprovedemo proceduru.
RSE: Ppomenuli ste eroziju morala koja postoji nažalost i u zdravstvu. Svedoci smo, svakodnevno u štampi vidimo masu primera te erozije morala, a to opet pripada onom uvodnom delu naše priče koji nije slučajan kako god ljudima izgledalo. Nije slučajno da smo povezali i Kamija i kužna vremena i tako dalje, jer erozija morala jeste deo društva u kojem živimo.
@IVAN VULEKIĆ iz Šida: Mene zanima ako sam imao 34 godine radnog staža, da li se beneficiran staž uračunava kad se bude delile akcije, i ako sam uplaćivao za stambeni fond 34 godine da li se priznaje za penziju?
MILOSAVLJEVIĆ: Ja bi voleo da mogu da odgovorim na ovakva pitanja, očigledno da građani imaju poverenje u ministra koje god on struke bio, ali stvarno ne mogu da vam kažem precizno na šta sve imate pravo. Ovo je pitanje radnog zakonodavstva, trebalo je pitati ministra za rad i socijalna pitanje.
RSE: Malopre, kada sam pitala kome građani mogu da se žale i te pritužbe, rekli ste da vi primate preko 300, kako ste rekli, mesečno?
MILOSAVLJEVIĆ: Mesečno bude toliko pritužbi mom savetniku za zaštitu prava pacijenata.
RSE: A šta je, gospodine Milosavljeviće, sa onim ombudsmanom za mogućnost ...
MILOSAVLJEVIĆ: To je zaštitnik prava pacijenata.
RSE: Jel' to postoji?
MILOSAVLJEVIĆ: Kako da ne, u svakoj zdravstvenoj ustanovi, samo ga mi zovemo zaštitnik prava pacijenata ili pravnik, ili zdravstveni radnik. U svakoj zdravstvenoj ustanovi treba na vidnom mestu da bude istaknuto njegovo ime i prezime i da ima mogućnosti da mu se u toku celog radnog vremena građani požale, a ne samo načelniku i direktoru.
RSE: Znate li možda za neku bolnicu ili dom zdravlja gde se tačno zna, kome čovek da se požali ako ga nego šikanira, gde je na vidnom mestu na ulazu u bolnicu ili Dom zdravlja...
MILOSAVLJEVIĆ: Mi godinu dana unazad sprovodimo nešto što se zove nacionalno upustvo o jačanju kvaliteta rada u zdravstvenim ustanovama i 23. decembra ćemo prvi put u Srbiji objaviti prve tri najbolje ustanove, na primer u primarnoj zaštiti i u sekudarnoj. Ova institucija koju smo započeli 2002. godine, znači zaštitnik prava pacijenata, jedno vreme smo ga zvali pacijentov advokat pa se advokati pobunili zbog korišćenja tog termina na način koji nije prikladan sa njihovog aspekta, ombudsman je reč koja nam nije mnogo bliska, znači zaštitnik prava pacijenata je potpuno normalna institucija u svakom uređenom zdravstvenom sistemu i mi ćemo na tome insistirati i u novom zakonu. Takođe smo to predvideli a evo, vežbamo dve godine i to daje rezultate samo što to nije toliko vidljivo i što još nije toliko zaživelo, ja imam kao ministar savetnika za ova pitanja. Gospođa Maja Ivetić je advokat i onda ona koordinira rad ovih zaštitinika prava pacijenata po Srbiji, od njih prikuplja izveštaje, analizira koje su to najčešće žalbe i tih pritužbi ima oko 300 mesečno, to je to što stigne do nje. Inače, većina se odnosI na dužinu čekanja, ali imali smo postupanja po nekim od ovih žalbi, premeštanja sa radnog mesta na drugo radno mesto zbog neljubaznosti.
RSE: Kada je reč o tome kome građani mogu da se požale na to šta se dešava kada dođu u bolnicu ili dom zdravlja, mene je podstakao recimo jedan tekst koji sam pročitala pre nekoliko dana u štampi, ova mini afera u vezi sa pojavom lažnog tetabulina u pojedinim domovima zdravlja. Dakle, ljudi koji su mogli da dobiju sepsu i razne druge vrlo opasne posledice zbog trovanja dobili su običnu destilisanu vodu umesto leka. Ljudi koji su u tom periodu dobili tetabulin pitaju kako oni da znaju da li su dobili pravi, a onda se u novinskom tekstu odgovara da bi domovi zdravlja trebalo da ih obaveste jer imaju evidenciju ko je primio, ali da je toliki broj ljudi u pitanju da niko ne može na sebe da preuzme obavezu da ih sve obavesti, tako baš piše. Onda se tekst završava nečijm zaključkom da nije zabeležen nijedan slučaj trovanja u tom periodu pa je to dokaz da niko nije dobio lažni tetabulin. Jel vamo to zvuči malo sumanuto?
MILOSAVLJEVIĆ: Sumanuto je da se, pre svega, desi da umesto tetabulina prodaje destilovana voda. Ali ovde se ne radi o maloj aferi nego se radi velikom privrednom kriminalu. Zato što su veledrogerije koje su bile nadležne da uvezu tetabulin i da ga prodaju, falsifikovale sva dokumenta vezana za uvoz i za promet. I ta stvar je zaista u policiji i bogami po zakonu se odgovara oko deset godina zatvora za ugrožavanje zdravlja stanovništva. Znači, to je privredni kriminal najgore vrste.
RSE: S jedne strane, a s druge strane ko je odgovoran što nije atestiran tetabulin?
MILOSAVLJEVIĆ: Falsifikovan je papir o atestu, svi papiru su falsifikovani. Vi imate ovde, recimo, ampulu koja je tetabulin i imate sve papire koji se odnose na taj tetabulin kao da su originalni, kao da je vršen atest. To je bio povod, posle toga smo uveli da se papiri štampaju sa sedmostrukom zaštitom u kovnici novca. Svaki papir vezan za lekove u Agenciji za lekove sada ima zaštitu kao novčanica i ne može da se falsifikuje. Kada je uočeno da se malo razlikuje ampula od oubičajene, onda je urađen test i konstatovano da je unutra destilovana voda nešto veće kiselosti. Ono što je dobro, znači sreća u nesreći, važno je da je vakcina protiv tetanusa proizvodena u Torlaku kako treba. Tetabulin je serum koji se daje da zaštiti onoga ko se ubode na zarđali ekser ili ima tešku povredu, znači da ga pokrije u prvim danima dok ne počne vakcina da deluje. Pošto smo mi svi vakcinisani kao mala deca di te per vakcinu protiv tetanusa, onda kad se povredimo dobijemo samo jednu dodatnu dozu koja se zove buster doza kada se poveća količina antitela u krvi. Pa kad je velika povreda onda se doda i serum da vas zaštiti tih prvih par dana. Tako da srećom zbog redovnog vakcinisanja nije bilo posledica zbog ovoga. Tačno je da je veliki broj ljudi, oko 19.000 ljudi širom zemlje ali u stotinak ustanova, a to znači po ustanovi ima pet, deset ili petnaest ljudi, i mi smo pažljivo dali naloge i ispitano je na terenu. Zaista jeste jedan od dokaza koji je ovde bio komentarisan od strane mog pomoćnika da, eto, nije bilo slučajeva prijavljenih neželjenih efekata pa iz toga izvlačimo zaključak koji, između ostalog, ružno zvuči, slažem se. Ali radi se zaista o ozbiljnom privrednom kriminalu i možda bi bilo dobro reći, ono što je dobar znak a to je da je sistem prepoznao problem i da ga je izneo potpuno na videlo, da ga je otvorio kao problem i rešio. Jer inače ako neko misli da toga ranije nije uopšte bilo onda se vrlo vara. U suštini i Agenciji za lekove i inspekcija nijednu stvar nismo shvatali kao tabu temu ili kao nešto što treba sakriti, naprotiv. Sa svim se izlazilo u javnost, i kad je bila neprijatna, strašna stvar prenošenja HIV-a transfuzijom krvi, što je strašno i događa se jednom u milion slučajeva ali se dogodi, i kada se desilo to sa tetabulinom. Važno je da sistem to prepozna i da ubuduće se eliminiše mogućnost da se tako nešto desi.
RSE: Da ne prikriva.
MILOSAVLJEVIĆ: Tako je, da ne prikriva nijednu činjenicu, bilo da se radi o pretnji pandemije, bilo da se radi o ovakom propustu, bilo da se radi o lekarskoj grešci, bilo da se radi o nekom propustu drugog profesionalca u sistemu. Nažalost, to se događa, događa se u mnogo razvijenijim i uređenijim sistemima. Znate, procena je, na primer, da vijagra, jedan od lekova koji su najprovodaniji i na kome se zarađuje mnogo novca, procena je da je 40 posto prodate vijagre u Evropi falsifikat. Mi smo čak imali ideju da svako pakovanje leka ima hologramsku zaštitu, međutim, to toliko poskupljuje pakovanje da se farmaceutska industrija pobunila. Ali zato zaštita svih ovih papira odsad pa nadalje je takva da neće moći da bude falsifikata.
SLUŠALAC: @elim da vas pitam u vezi ustanove Narodni front. Veliki broj medicinskih sestara i babica, više od 30 odsto radi dve, tri, a pojedine čak i pet godina preko omladinske zadruge bez uplaćivanja doprinosa za radni staž, za platu od oko 8.000 dinara. Da li uopšte postoji mogućnost da se tu nešto učini? U Višegradskoj, recimo, nije takva praksa jer se primaju na zamenu ako neko ode na duže bolovanje, one se prime i primaju punu platu. I drugo, da li će uskoro biti otvoreno porodilište u krugu bolnice “Dragiše Mišović”.
MILOSAVLJEVIĆ: “Mišović” će biti otvoren u toku 2006. godine da li brže ili manje sporije zavisi od priliva novca. Mada istini za volju, evo, toliko dugo ne radi ipak se žene porađaju u ovim drugim porodilištima. Oni doduše kukaju da su imaju puna porodlišta i da imaju jako mnogo posla, ali i treba da budu puna i treba da bude optimalna iskorišćenost prostora i ljudi. Prva dva podzakonska akta po novom zakonu o zdravstvenoj zaštiti biće za dve nedelje gotova, jedan će biti mreža ustanova a drugi akt definiše standarde što se tiče broja ljudi, prostora i radne norme. Kada sada u prvoj polovini decembra u Vojvodini iz vojvođanskih ustanova ode još jedan broj ljudi, mislim da će ih biti oko 1500, dobrovljno sa otpremninom, mi ćemo polovinom decembra raspisati konkrus za otprilike 800 do 1000 ljudi na nacionalnom nivou i to će biti otprilike više od 200 doktora i više od 700 medicinskih sestara. I mislim da to posle dugog vremena treba da bude jedan pošten poziv za zapošljavanje onih koji čekaju posao na birou. Hiljadu lekara čeka na posao i nekoliko hiljada medicinskih sestara. Eto, to je direktan odgovor. Ovo što je gospođa rekla to je dovijanja upravo da se što manje potroši za što više obavljenog posla i to je zbog oskudice novca, ali prihvatam ovo kao kritiku i u stvari ovo zaslužuje inspekciju rada. Međutim, što se novih mesta tiče, do Nove godine se može očekivati raspisivanje konkursa koji će biti rešavan u januaru i to je nešto što mi sada možemo da uradimo i ono što ja mogu da kažem, mi recimo znamo da će se za narednih 10 godina smanjiti broj lekara za 2500 odlaskom u penziju ali će zato 6500 doći novih lekara koji završavaju fakultete. To su studenti koji su sada na fakultetima. Konkretno znači, januar mesec je jedan sistematski veliki prijem.
RSE: Kad ste sad pomenuli te zakonske i podzakonske akte koji su upravo usvojeni u Skupštini, eto tu opet potvrde s početka ove naše priče i novog paradoksa. Znači zdravlje ljudi, zaštita i očuvanje tog zdravlja je prioriteno pitanje verovatno i nacije i prioritetno pitanje svakog pojedinca ponaosob, pa ipak potpuno neprimetno je prošao set zakona o zdravstvu u Skupštini zato što su se svi bavili skandalom koji je nastao oko budžeta, sporovima koji su nastali na relaciji kupovne stranaka, tajkunizacija itd. Neverovatno je koliko je zdravlje ljudi dobija neko poslednje mesto da tako kažem, a opet sam veoma srećna što ljudi postavljaju ovakva pitanja ministru zdravlja a ne politička pitanja. To je dobar znak da se brinu o svom zdravlju, da žele da vas pitaju ono što ih zanima, i što imaju poverenja da vas pitaju.
MILOSAVLJEVIĆ: Ja se slažem s vama da je to dobar znak što se zdravlja tiče. Što se zakona tiče ja imam precenjenu ideju da su svi gledali Skupštinu i da su znali da se usvajaju zakoni o zdravstavu, nisu čak ni doktori, ni sestre u toliko velikom broju... ali jeste bilo važno doneti Zakon o komorama. Posle 60 godina imaćemo ponovo komore u zemlji sa licencama. Imamo Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji uvodi decentaralizaciju, koji planira izbor direktora konkursom, koji uvodi neke nove pojmove, licencu, akreditaciju, kvalitet, procenu zdravstavenih tehnlogija, tadicionalnu medicinu. Zakonom o osiguranju utvrđeni su procenti participacije pa onda odjedanput poplava naslova u novinama, sve će morati da se plaća. To nije tačno. To što piše u zakonu je maksimalni nivo partricipacije, a svake godine vlada će donositi odluku koji je to nivo za tu godinu. I ja mogu da kažem da za ovu 2006. biće isto kao i sad. Ono što će biti oštrije što se tiče plaćanja biće stomatološke usluge. Znači, bez ikakvog plaćanja sto posto pokriveno će biti za decu, za trudnice, za starije i za hitna stanja, a ono drugo će biti plaćeno a koliko će to iznositi biće regulisano podzakonskim aktom. Ali sve ono drugo u procentima neće biti neophodno jer je već donet finansijski plan Fonda za 2006. godinu. Glavna ušteda je u tih 7140 ljudi koji su dobrovoljno otišli i mislim da bi to bio fer potez da se zdravstavenim radnicima ponudi da uz stimulativnu otpremninu odu. Verovatno ćemo to ponuditi jednom broju nemedicinskih radnika kojih ima viška kad uporedimo sa standardima. Što se zdravlja tiče, hteo bih da kaže da je glavni prostor za naše bolje zdravlje okretanja preventivi i zdravim stilovima života. Mi smo zemlja u kojoj građani nedopustivo mnogo puše i nezdravo se hrane i nedopustivo su često gojazni i fizički neaktivni, i dve trećine ljudi u ovoj zemlji umire zbog bolesti koje su direktno povezane sa rizičnim faktorima ponašanja. Mi se trudimo da pokrenemo taj zarđali točak prevencije i zdravih stilova života i na tome smo jako mnogo radili. Mi stravično mnogo pušimo kao pupulacija, mi imamo socijalno prihvatljivo konzumiranje alkohola. Za nas ništa nije strašno što naša deca piju pivo sa 16-17 godina i što puši svaka treća devojčica. Podaci iz ispitivanja koja smo radili kod đaka drugog razreda gimnazije u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, zapavo su zabrinjavajući. Znači tu je jedan veliki prosotor koji moramo da pomerimo. Ove godine će jedan dinar od svake paklice da ide u poseban fond za zdravstvo od kojih će se 400 miliona dati za opremu, 400 miliona za lekove i 200 miliona za agresivne kampanje protiv i za graničavanje duvana. Danas je Skupštini Srbije i Crne Gore ratifikovana okvirna konvencija za kontrolu duvana Svetsle zdravstvene organizacije koju smo potpisali prošle godine. Trebalo je godinu dana da se ratifikuje i mi se time pridružujemo jednom spisku zemalja kojih trenutno ima više od sto koje su ratifikovali dokument. Šta on znači? On znači prekretnicu. Dosad smo imali obrazloženje da sto godina seljaci sade duvan i hoće da se duvan prerađuje. Imamo duvansku industriju, privatizovali smo je, i obično se kaže kako možete da budete protiv duvana kad to puni budžet. To je kratkoročna logika. Dugoročna logika kaže da svakog dana 30 ljudi u Srbiji umre zbog bolesti koje su direktno povezane sa duvanom, a deset hiljada ljudi na godišnjem nivou.
RSE: Kad smo ratifikovali, šta time dobijamo?
MILOSAVLJEVIĆ: Znači nacija mora da ima strategiju šta će biti 10, 20 godina sa duvanom, ograničavanje proizvodnje, zabrana reklamiranja, obeležavanje. Mi sme već neke stvari usvojili.
RSE: A hoćemo imati zabranu reklamiranja, zabranu pušenja na javnim mestima kao što imaju sve te zemlje.
MILOSAVLJEVIĆ: Zabarana pušenja je regulisana zakonom koji se uopšte ne primenjuje i mi smo ovih godinu dana radili mnogo na iskorenjivanju u zdravstavenim ustanovama i školama. Rigorozno ćemo sada kažnjavati, kaznena politika će biti promenjena. Jeste zabaranjeno reklamiranje, obeležavanje na paklici je usvojeno ali je duvanska industrija lobiranjem uspela da taj amandman odloži za januar 2007, tako da ćemo tek od 2007. imati ona grozomorna upozorenja jer procene kažu da se za sedam posto se smanji procenat pušača kod mladih ako vide upozorenje “pušenje ubija”
RSE: Da, jer sama paklica cigareta ne izgleda ni elegantno ni primamnjivo sa tim crnim upozorenjem koja jako asocira na čitulju i psihološki deluje.
MILOSAVLJEVIĆ: To i jeste cilj. Mi smo prvih godinu dana išli u jednu afirmativnu kampanju i moram da kažem da smo za tri godine uspeli da umesto 10 odsto danas 28 odsto građana prepoznaje Ministarstvo zdravlja kao mesto nekakve aktivnosti protiv duvana.
RSE: A šta kažete na pesimiste ali možda i realne pesimiste koji kažu da sve te razvijene zemlje koje su svojim građanima oštro zabranile upotrebu duvana na javnim mestima i preduzele sve te zakonske odredbe o kojima vi govorite, u Srbiji su privatizacijom duvanske industrije našle odlično mesto gde će ubirati profit jer u svojim zemljam to ne mogu da rade?
MILOSAVLJEVIĆ: Pa jeste, to je tipična priča. Sad nema fabrika u Karolini i Virdžiniji nego ih ima na primer u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji i naše je da ih teramo dalje, odnosno da ih potpuno zatvaramo. Ovo je prvi javni zadravstveni međunarodni dokument, ova okvirna konvencija koja pokazuje opredeljenst čitavog čovečanstva da je duvan zlo. Evo, Slovenija je za 12 godina intezivnih aktivnosti uspela prošle godine prvi put da ima smanjivanja broja obolelih od raka pluća samo zbog toga što su na prvom mestu u Evropi po malom broju pušača. Znači to može samo je taj posao mukotrpan i on zahteva višegodišnji rad. Mi smo tek počeli da ga radimo. Izgubili smo ove godine kad smo mislili da to nije važno, kad je kod nas šverc cigareta bio dominantan. Kad mi kao Ministarstvo tražimo da cigarete poskupe ne za dinar nego da poskupe za 10, 20 dinara, onda nam je kontra argument da se time povećava procenat švercovanih cigareta. Međutim, danas to više nije argument jer postoje kontrola granica, postoje akcizne markice. Znači sad je to već dovedeno u legalan tok. I ovo je jedan važan korak, ratifikacijom dokumenta koji ćemo inplementirati, mi ćemo sad Vladi predložiti savet za kontrolu duvana kojim treba da presedava ministar zdravlja po funkciji. Taj Savet treba da predloži strategiju. Recimo, imamo fabrike duvana, u redu. Hajde da se dogovorimo šta ćemo za 20 godina. Kad ćemo početi poljoprivrednike da stimulišemo da počnu da sade nešo drugo i da u stvari prosto zatvorimo taj prostor jer duvanska industrija ovde je kupila tržište. Nije njih mnogo briga za naše farmere i za pravljenje profita u našoj poljoprivredi nego je kupila tržište za koje se tačno zna, ako ima polovinu stanovništva koje puši on tačno ima projekciju šta će se događati u narednih deset godina.
RSE: Vama je bez sumnje veoma teško da se nosite sa tim svim moćnicima, ali mislim da ćete se složiti sa mnom da je potrebna veoma agesivna medijska kampanja i svaka druga sa vaše strane, i ogromna upornost da se putem medija građanima objasni koliki se pritisci vrše da se Ministarstvu zdravlja ne dozvoli da preduzme u vezi sa zaštitom zdravstava ljudi sve ono što bi ste želeli.
MILOSAVLJEVIĆ: Pa jeste, mi smo pokušavali i dalje pokušavamo i radimo na tome. Mi smo u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom imamo jednu razvijenu mrežu sada već savetovalište za odvikavanje, imamo animiranje medija da nam pomognu, imaćemo na nacionalnom nivou kampanju tokom 2006. Videćete radićemo na nekoliko načina i preko Evropske agencije za rekostrukciju radimo projekat preventivnih usluga u domovima zdravlja. U 25 domova zdravlja će ići potpuno nova velika kampanja za ograničavanje duvana i to moramo ponavljati iz godine u godinu da bi kroz desetak godina imali nekakav jasan rezultat.
DRAGICA: Podržavam sve ove reforme, ali moram da kažem da ih nisam ovako zamišljala. Da se sve reže skalpelom, a da su istovremeno nameti sve veći, a zarade sve manje. Posebno što se zna kako smo živeli poslednjih godina osiromašili, a da istovremeno pljačkaši ostaju netaknuti i dalje korupcijom uvećavaju svoj lopovlukom stečeni kapital. Kad god se raspravlja o nekom reformskom zakonu ministri izađu sa tako tužnim izjavama, a dr Milosavljević, ministar, sada o ovom Zakonu o zdravstvu kaže ne može onaj koji do 18 godine nije vodio brigu o svojim zubima da danas dobije besplatno zube. Ja bih molila ministre da povedu računa o svojim izjavama jer to zaista vređa dostojanstvo nas poštenih ljudi.
MILOSAVLJEVIĆ: Nisam baš tako rekao, nego je bilo je pitanje oko plaćanja stomatoloških usluga. Znate kad morate da štedite, a moramo da štedimo jer u zdravstvenom sistemu trošimo više u odnosu na bruto nacionalni dohodak nego što zarađujemo, to je naš problem. Mi smo navikli da imamo bolje i više i sad je problem kad morate da uštedite. Onda smo rekli, hajdemo prvo da štedimo na racionalnosti i na viškovima pa smo ponudili ljudima novac da odu pa je otišlo 7100 ljudi i otićiće još nemedicinskog osoblja tamo gde ih je više. A onda drugo, uštede su na nemedicinskim davanjima i u stomatološkim uslugama. Rekli smo besplatno je preventivna stomatologija, besplatne su hitna usluga, besplatno je za trudnice, besplatno je za starije, a opravdanje za to je preventivna stomatologija za preglede do 18. godine. Ako čovek, to sad govorim o nekoj budućnosti, ne ispoštujete preventive preglede pa mu onda treba veštačka vilica sa 40 ili 50 godina, onda će morati sam da je finansira. Nisam hteo da budem ciničan, zaista.
SLUŠALAC iz Novog Pazara: Zašto Novi Pazar ne dobije status regionalnog centra s obzirom da je veličine Kraljeva, možda i nešto veći, i s obzirom da prema njemu gravitiraju opštine Raška, Sjenica, Tutin pa čak iz Leposasvića dolaze?
MILOSAVLJEVIĆ: U zdravstsvenom smislu ne postoje regionalni centri, postoje opšte bolnice koje se nalaze nekad u centru okruga a nekada ne. Znači, ne postoji regionalna bolnica kao termin.
SLUŠALAC iz Novog Pazara: Upravo ta korupcija u zdravstvu. Znam komšiju traže mu 20.000 evra, na VMA ...
MILOSAVLJEVIĆ: Sasvim slučajno znam konkretan slučaj. Radi se o gospođi koja treba da ode na VMA da bi se uradili jedna intervencija ali to je bilo nerazumevanje zbog toga što je jasno rečeno da kad ima uput koji je overen, a gospođa je dobila uput koji je overen u filijali fonda jer postoji konzilijarno mišljenje da to ne može da se uradi u Kliničkom centru i da treba da ide na VMA, neće platiti ni dinar i to će biti urađeno.
JOVANA ĐORĐEVIĆ: Reč je o ženi koja je 1942. godište do koje mi je izuzetno stalo. Muštraju je da ide na komisiju, na raznorazna ispitivanja da bi dobila neku crkavicu i neku olakšicu. Inače će reč o distrofiji progresivnoj, ima problema sa arterosklerozom, kamenjem u žuči... Reci ti mi, moli vas, kako da postupi.
MILOSAVLJEVIĆ: Ja verujem da može da ide neko umesto nje, ali opet morate razumeti da postoje nekada komplikovane procedure. To je baš zbog toga da bi bilo što manje promašaja i zloupotrebe i da bude više para za one kojima je stvarno potrebno. Neka poroba neko umesto nje da nosi papire na komisiju i da završi te poslove. Ako je stvarno neko pravo povređeno ja sam tu da pripomognem iz ministarstva ako može.
RSE: Povodom Svetskog dana borbe protiv side u Beogaradu otvorena nacionalna kancelarija za HIV. Možete kratko da kažete šta ona podrazumeva i kako se tretira?
MILOSAVLJEVIĆ: To je projekat za koji nam pomaže globalni fond Ujedinjenih nacija do kraja 2006. godine u preventivnom u smislu kampanje za podizanje svesti stanovništva o značaju side i sprečavnju širenja, i rezultate tog projekta ćemo zadržati kao svoje. Prvi znak je Nacionalna kancelarija koja u stvari treba da pruži logističku podršku za primenu nacionalne strategije koju smo doneli februara 2005. godine. To je plan šta ćemo u narednih 10 godina da radimo u borbi protiv side. U institutu za zaštitu zdravlja “Milan Jovnović Batut” otvorili smo kancelariju sa troje zaposlenih. Sektor za razvoj Ujedinjenih nacija će nam pomoći u ovoj godini, a od 2007. mi sami to finansiramo.
RSE: Sve se to dešavalo u okviru svetske kampanje “@ivot je ono što od njega napraviš”. O tome smo takođe pričali u prvom delu, mislim da će svako izvući neku pouku.
SLUŠALAC: Imam 86 godina. Pre 33 godine sam imala tešku saobraćajnu nesreću u kojoj sam povredila vratne pršljenove, lomila rebra itd, i to mi sada u ovim godinama pravi problem. Ja sam 2002. tražila pomoć u kući jer živim poptuno sama i dobila sam je posle dve godine čekanja. Tada sam živela na Novom Beogradu. Od 1. avgusta sam u Beogradu kod Palilulske pijace. Sada kad sam se preselila i sredila sva dokumenta ne mogu da dobijem pomoć. Ja sam sa Domom zdravlja na Paliluli sve sredila, ali su mi rekli da moram sve ispočetka da podnosim, a ono što sam na ranije imala odobreno to mi ne priznaju ništa.
MILOSAVLJEVIĆ: U Gradskom zavodu za gerantologiju direktor se zove doktorka @ikić, jeste li možda sa njima razgovarali? U Kralja Milutina je sedište Zavod za gerontologiju i možete direktno da ih pozovete. Znači javite se dr @ikić u Gradskom zavodu za gerantologiju, a ako imate neki problem možete da pozovete i sutra pre podne Ministarstvo.
MIRJANA iz Novog Sada: Ministarstvo za prosvetu i sport dalo je 350 stipendija za talentovane studente. Vidim da ima dosta studenata medicine i koji imaju prosek 9,3 i 9,7 i oni bi morali, i svi bi želeli i kao roditelji, i društveni radnici, da oni ostanu u zemlji. Pitanje je da li ti studenti koji dobijaju stipendije da li imaju čemu da se nadaju?
MILOSAVLJEVIĆ: Hvala na lepim rečima, imaju čemu da se nadaju. Evo dokaza, mi ćemo do Nove godine objaviti konkurs za otprilike između 200 i 300 mladih lekara koji će dobiti posao. Naša projekcija u narednih pet godina je takva da mislim da ćemo svake godine moći da na ovaj način obnavljamo kadar. Imamo sad računicu što se tiče standarda i što se tiče prirodnog odliva, odlaska u penziju i mislim da ima nade za mlade.
AKEKSANDRA TODOROVIĆ: Ali htela sam samo da vas pitam za pušenje. Mislim da bi trebalo da dominira ekonomski kriterijum. Koleginica koja je sedela sa mnom u kancelariji ima alergiju na duvan i ona puši i plaća 100 dinara tablete protiv alergije. Kada bi te tablete koštale 5000... Znate da u Americi pušači plaćaju mnogo veće osiguranje. Kod nas vozač u autobusu puši. Da li mogu da se preduzmu drastične mere, da vaše ministarstvo na primer da telefon na koji ja kao građanin mogu da se javim i kažem da je vozač taj i taj pušio danas u autobusu. Samo kazne te vrste i ništa drugo…
MILOSAVLJEVIĆ: Ja se slažem se da iz prve faze afirmativne kampanje u kojoj smo pričali nemojte pušiti, više vitamina manje nikotina, moramo sada preći na represiju i zaista će kaznene mere biti sada rigoroznije nego ranije, to je sigurno.
MILJANA, student medicine: Ja sam jedna od onih 6500 koji dolaze i za koje vi sada pripremate teren. Htela sam da pozdravim reforme i da kažem doktoru da samo tako nastavi, a mi ćemo se truditi da on sutra dobije saradnike adekvatne.
RSE: Hoćete li vi kao budući kolega ministrov da se pridržavate te maksime ove svetske kampanje “@ivot je ono što od njega napraviš” u svakom smislu.
MILJANA: Naravno, evo ja sad baš spremam jedan ispit i to je moj skroman doprinos. U stvari možda bi imalo jedno kratko pitanje. Moja majka je lekar i nisam baš razumela kada ste pričali o drugom naletu otpuštanja...
MILOSAVLJEVIĆ: Odlaska sa stimulativnom otpremninom. To će biti za nemedicinske radnika kojih ima u višku po standaradima.
MILJANA: Znači, nema potrebe da se plaši.
MILOSAVLJEVIĆ: Nema niko potrebe da se plaši, ovo je bilo dobrovoljno uz stimulativnu otpreminu. Sad ćemo se truditi korak po korak u narednih pet godina da jednim akcionim planom sredimo tamo gde ima više da bude manje, tamo gde ima manje da bude više.
LUKIŠIĆ, pomorski oficir: Zbog čega ste uvrstili refundaciju medikamenata preko socijalnog. To je samo šetnja i mučenje ljudi da štrapaciraju, a ionako dobijaju medikamente. Suvišna je po mom mišljenju ta refundacija. Znači, ono što pripada pacijentu on dobije bez obzira na sve okolnosti ali treba se bazirati da imamo starijih i bolesnih ljudi koje nema ko da opslužuje. Kako će oni da refundiraju svoj novac? Mislim da je to suvišno i trebalo bi do ukinuti tu refundaciju.
MILOSAVLJEVIĆ: Pa ukidamo refundaciju. Sve više se lekovi nalaze tamo gde trebaju da budu, u apoteci gde ih dobijate na recept uz participaciju, i u bolnici, tamo gde se dobijaju. Znači, refundiranja ima sve manje.
RSE: Ne znam da li vi delite moju radost što pitanja slušalaca nisu bila politička.
MILOSAVLJEVIĆ: Da, zaista. Vrlo mi je bilo prijatno i čudi me da toliko puno sveta u ovo doba je budno. Vodili smo lep razgovor i nadam se da je bilo koristi za građane. Možda će biti praktične vajde od ovih telefona i dogovora da se jave i sutra da rešimo neki konkretan problem.
RSE: Ali vam je sada jasno da ste vi tu da stičete poverenje i da to poverenje sutra opravdate. Znači ovo poverenje koje su vam ljudi ukazali ne gledajući u vama partijskog funkcionera već ministra zdravlja. Jako odgovorna stvar, slažete li se?
MILOSAVLJEVIĆ: Drago mi je što to tako, potpuno sam saglasan sa vama. Naravno, poverenje se stiče, neguje, gradi i jača, i nije dato jednom za svagda. Politika ga uopšte ne garantuje, ni ministarsko mesto.
Ponoćni gost Radija Slobodna Evropa je ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević. Namerno sam pokušala da krenemo ovu priču koja negde spaja zdravlje i filozofiju, koja spaja mračne prognoze Albera Kamija iz njegovo romana “Kuga”, sa ovim što zapravo snalazi savremeni svet. Kad sa savremenog sveta bacimo akcenat na samu Srbiju, koja je nemoćnija od mnogo razvijenijih zemalja da se suprostave svemu tome, kako to vama izgleda i može li se uopšte napraviti taj spoj između filozofije i zdravlja? Ima li uopšte svrhe pokušavati da se objasniti naciji u čemu je suštinski naš problem i koliko su ove discipline povezane, s obzirom da vlada tolika panika koja se svodi na to, vakcina ili ne.
MILOSAVLJEVIĆ: Što se tiče opasnosti pandemija u toj stvari možemo reći da je Srbija Evropa ili Srbija je svet. Zato što je pandemija globalna pretnja, u stvari od 16. veka naovamo, u svakom veku tri do četiri puta čovečanstvo se sretalo sa epidemijama velikih razmera koje su izbijale za kratko vreme i od te bolesti se razboljevalo od 25 do 30 posto čovečanstva i dolazilo je do velike smrtnosti. Virus gripa, inače, ima tu osobinu da svakih sto godina dva-tri puta napravi čudo. I pošto su u 20. veku tri puta takve situacije bivale, a prošlo je već 30-40 godina bez pandemije, epidemiolozi matematikom verovatnoće kažu da smo sada najbliži riziku od pandemija jer je ptičiji grip koji je bolest ptica, na Dalekom istoku počeo da se prenosi na ljude, i zaista to jeste globalna pretnja. To je moguća zbog toga što komuniciramo i što se krećemo širom planete vrlo brzo, a pošto se radi o ptičijem gripu, ptice selice još dodatno komplikuju stvar svojom selidbom između Sibira i Afrike, preko naših predela, pojačavaju taj rizik i tu opasnost. S druge strane, imate odličan citat za početak. Kami je svevremenski a u stvari u medicini uvek ima puno filozofije i preispitivanja i na kraju mnogo pesimizma. Niko drugi nije svesniji ljudske prolaznosti nego lekari koji vide čoveka onda kada mu je najteže, onda kad je najmanje moćno biće koje menja prirodu, a više krhka struktura u kojoj čak duša ili intelekt i sve ono što čini ljudsku vrstu odjednom nestane pred nekom bolešću koju izaziva eto takav virus ili takav bacil koji se krije u novinama, po podrumima, kako je Kami rekao. Tako da negde između, na tim terazija života i smrti, bolesti i zdravlja, opasnosti, Srbija sa svojim egzistacionim problemima kao država i kao društvo, samo bi joj još trabalo jedan takav preteći virus pandemije na sve to što imamo u poslednjih 10, 20 ili možda 50, 60 ili moža 100 ili 200 godina. Ako hoćemo da budemo otvoreni i ako hoćemo da pogledamo sebe unutra onda naši problemi sežu mnogo dalje od ovih 15 godina. Ali ovih 15 godina svet je trčao i nije gubio vreme, mi smo izgubili silno vreme i zbog toga kad se danas suočimo sa rizkom od pandemije onda se zapravo radi o organizaciji društva, o društvenom reagovanju na problem. Srećom, postoji svetska zdravstvena organizacija koja na neki način integriše i moćne i manje moćne, i bogate i siromšne, i pruža podršku svima podjednako. Dakle, postoji mreža laboratorija širom sveta, više od stotinu ih ima, jedna od njih je i u našoj zemlji, u Torlaku je referentna labaratorija za virusologiju, i postoji sistem međusobnog obaveštavanja, znači, delimo zajednički informacije. Prema tome, svet je u 21. veku sigurno spremniji da na opasnost pandemije odreaguje efikasnije nego pre sto ili dvesta godina. Dokaz za to je sposobnost i spremnost da je u prvom trenutku kad se desi novi mutirani virus moguće napraviti vakcinu u najrazvijenim labaratorijama u roku od tri, četiri meseca. Recimo taj famozni virus H5N1, moćni proizvođači vakcina su već zapravo proizveli vakcinu samo što nije sigurno da će pandemiju izazvati taj virus. Tačnije, najverovatnije je da ga neće izazvati taj nego neki drugi. Znači, svet će biti spremniji da reaguje i Srbija će na neki način imati benefit od međunarodnog okruženja od mreže međusobnih informacija. Ali, ako prebacimo čitav problem na teren zaista egzistencije i filozofije, onda je to ljudska sudbina, pobedićemo sada ovu pandemiju, doći će nekada druga ili treća, četvart, peta. Čovečanstvo se nikad neće rešiti bolesti.
RSE: U prvom delu razgovora u kome pokušavamo da govorimo i iz nekog egzistencijalističkog ugla, meni je jako zanimljivog što vi povezujete zdravstvo, medicinu i filozofiju koje i treba povezivati. Mislim da to što su te nauke počele toliko da se odvajaju i što ljudi misle jako usko unutar svojih struka, dovodi do toga da dolazi do ovakvih histerija, recimo kada se pojavljuju određene epidemije, i ne samo epidemije nego i druge pojave u socijalnom životu u Srbiji. Da se još malo zadržimo kod toga što Kami kaže da bacil nikad ne umire i nikad ne nestaje i da može da spava godinama u nameštaju i rublju i čekati svoj čas. S druge strane, recimo, možemo da se setimo i Sartrovih muva i onu užasnu situaciju u jednom gradu kojeg napadaju muve i gde se niko muva ne može osloboditi. To zaista izgleda jezivo bilo da čitamo ili gledamo kao pozorišnu predstavu, i još na kraju vidimo da se uopšte ne radi o zdravstvenom i higijenskom problemu nego da je higijena jednog naroda i njegovo zdravlje usko povezano zapravo sa bićem toga naroda, sa političkim bićem, sa svakim čovekom i sa njegovim osećanjem vremena i sveta u kojem živi. Dakle, u tom smislu vas pitam kako povezati Srbiju danas, ovaj gubitak indentita nacije u ovom prelaznom trenutku u kome sa jedne strane pregovaramo o onome što je bila najskuplja srpska reč, kako se to kaže, Kosovu, i gde više od polovine ljudi smatra da je to otišlo zanavek, a opet taj indentitet više ne sme ni da se pominje zato što to ima veze sa nekim drugim stvarim, i s druge strane sa pregovorima o ulasku u Evropsku uniju. Dakle, u takvom trenutku povezati te dve stvari, to što on govori, te muve Sartrove, tu bolest društvenu, mentalno stanje nacije sa zdravstvenim. Šta onda dobijamo?
MILOSAVLJEVIĆ: Strah je deo ljudske prirode nezavisno od toga gde čovek živi, ali kad na taj način govorimo o Srbiji, znate, ima jedan dobar putopis s kraja 19. veka, znači to je npr. 1870, 1880, gde putopisac putuje od Beograda do Smedereva i kaže - ako hoćete da putujete od Beograda do Smedereva pa zanoćite i ako hoćete da spavate u krevetu, moraće te da poneset krevet. I onda opisuje kako su izgledala sela i kuće. To je jedan od prvih putopisa koji govori zapravo o tome što je tada bila činjenica, polovina stanovništva je umiralo od turbekoloze, bila je elementarna nehigijena zapravo svuda. On opisuje kako su izgledala ognjišta i sobe u kojima su spavali zajedno odrasli i deca, kako su izlazilo noću na hladnoću i varaćalo unutra. Znači, mi smo krajem 19. veka imali takvu Srbiju. I ne bi hteo da kažem da je to opravdanje zbog čega danas gubimo svoj indentitet, ali put koje jedna nacija pređe za sto godina može da bude jako dugačak, može da ostvari neke velike ambicije naroda. Ako još imate nesreću da se svakih 50 godina polomite u nekom ratu i da pogubite biološku osnovu, onda nije čudo što u ovih petnaestak godina izgubite indentitet. Kad izgubite 530.000 najboljih mladih koji odu iz zemlje tražeći nešto bolje van ove zemlje i okrenu se i pri tom i vide da baš niko ne pušta suzu za njima, onda u Srbiji koja ostane bez takve mlade generacije i ne može da bude neka stimulativna atmosfera, takva da će građani biti svesani da će svaki čovek biti dovoljno mentalno snažan, a u ovih 15 godina je znao da gubi porodicu, da gubi egzistenciju, da gleda kako ljudi gube život pored njega. Znao je da bude toliko ponižen da radi za pet maraka, ja to stalno ponovaljam, ljudi brzo zaboravljaju. Mi smo nosili na dežurstvo peškir i sapun od kuće jer na poslu nije ni bilo ni peškira ni sapuna. Znali smo da neke lekove za hitne intervencije nosimo u džepu za nedaj bože, jer smo znali da ih nemamo u bolnici. Tako da nije lako posle svega toga ostati normalan u nekom smislu mentalnog zdravlja nacije, to je jedno poststresno stanje. Zapravo posle jednog dramatičnog stresa koji je već hroničan jer je trajao više godina, imate odjednom inhibiciju pozitivne energije, odsustvo motivacije, imate traženje indentita koji se pogubio, i kad na sve to dođe pretnja pandemije onda je za ovakvu populaciju to ponekad spasonosna slamka, pa umesto da razmišljamo o nekim stvarima koje smo ovih 15 godina propustili da uradimo a drugi su to uradili dva puta brže od nas, sad nam je lakše da se bavimo virusom. To paradoksalno zvuči, ali opasnost od pandemije na neki način je zamena teza na nacionalnom nivou, i to ponekad nije loše. Onda ne vidite koliko velike probleme oko sebe imate pa se bavimo virusom, bolešću za koju ne znamo kad će početi, protiv koje još nema vakcine. Ali onda odjednom, naravno, svi vole o tom da znaju puno i da pričaju. Sa druge strane, kad se radi o pandemiji informacija je veoma važna i stvarno je važno da ljudi znaju tačne razmene pretnje.
RSE: U takoj Srbiji kakvu ste vi sad opisali, rekli ste da to traje od 19. veka a verovatno i od ranije u raznim vidovima, osim što je sam narod izložen svim tim nedaćema, verovatno je jako teško biti lekar takvom narodu. Verovatno je, kao što je jako teško biti prosvetitelj, kao što je jako teško učiniti bilo šta dobro u ovakvim situacijama, u kužnim vremenima, da tako kažem, a verovatno da je mnogo teško biti ministar zdravlja ukoliko hoćete da to radite odgovorno i ukoliko to nećete da radite partijski. Ja imam utisak da ste vi još iz onog vremena, dakle, kada ste se sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem dogovarali da preuzmete tu funkciju, pre nego što su nastupili svi oni kasniji sukobi koji se i nisu ticali vas nego su se opet ticali partijskih stvari, da ste se sa velikom radošću prihvatili njegovu ideju o tome kakva bi trebala da bude reforma zdravstva. Koja je to bila ideja?
MILOSAVLJEVIĆ: Hvala vam na ovim rečima zato što to za mene jeste bio profesionalni izazov. Zapravo Zoran Đinđić je tada, krajem 2001. godine, mi smo imali prvi razgovor kad je Širak bio u Beogradu, to je bio decembar mesec, čini mi se, jedna od njegovih rečenica prilikom tog razgovora bila je, sad biti ministar zdravlja je prilika da se za svoju profesiju i građane napravi nešto što će imati rezultat u narednih 10-15 godina. I to je za mene u tom trenutku zaista predstavljalo izazov, bio je jedan poseban kontekst u stručnom smislu, znači ja sam neke stvari zaokružio na fakultetu i na klinici, ovo je za mene bio izazov. Ja sam ga tako shvatio. Bez obzira što zdravstvo nikada ne može da bude potpuno van i mimo politike, moguće je raditi taj posao na mestu ministra zdravlja tako da vam pre svega neki stručni principi budu glavna vodilja i da politika za to služi, a ne da bude obratno, da vam to mesto služi da biste odradili nekakve političke stvari. I kao što sam u tom prvom pokušaju da radim ovaj posao, a i posle toga sam nekako pokušavao da mirim te dve stvari koje nam nekad izgledaju nepomirljive, tako mi se sada iz ove perspektive čini da ima smisla. Mada je tragično ubistvo premijera Đinđića u svakom slučaju ukočilo Srbiju i vratilo je unazad, mi to sad vidimo potpuno jasno. Ja sam ove nedelje bio u Skupštini i branio zakone iz oblasti zdravstva. Plan je bio da ih donesemo 2003. i sve je moglo da bude brže, naravno, ali u životu se nekad stvari tako komplikuju dramatično i teško i verovatno da Srbija još dugo neće moći da ima jedan uhodan put. Mi još nismo naučili prve lekcije iz parlamentarizma, demokratije, iz normalnog života, da bi kod nas bilo dosadno i da bi izašli iz tog perioda tranzicije u kome ima toliko neizvesnosti da nikada niste potpuno sigurni kad počne mandat jedne vlade, nezavisno koja je vlada u pitanju. U Srbiji će još dosta vlada biti sa manjinskom podrškom, sa nategnutim većinama, sa velikim rizikom i kod krupnih stvari. To je verovatno naša sudbina, odnosno ja kažem i drugi narodi su imali isto to vreme, tih 15 godina, samo su neki tih 15 godina iskoristili maksimalno dobro, a mi smo proćerdali. I mi više nemamo vremena da gubimo takvo neko vreme i mi moramo u stvari da radimo mnogo brže. Kad govorim o tome šta danas znači biti ministar zdravlja u Srbiji, to znači da budete non-stop na krstu i da odgovarate stalno za nešto što nije dobro. Ako je nešto dobro onda se to podrazumeva i onda je to neko drugi uradio. Ako nije dobro uradio, ko god da je uradio vi ćete morati da odgovarate. Ja sam toga bio svestan i kad sam prihvato ovu funkciju nisam mislio da će biti toliko teško. Smatrao sam, znate, u početku sam imao iluziju i još uvek me drži jednim delom ali prilično razbijena, da stručnjaci mogu da budu iznad tih političkih razlika i da kad se radi na primer o zdravstvu, da ću moći da ubedim svoje kolege u Skupštini bez obzira kojoj partiji pripadaju da se okupimo oko nekih stvari koje su iznat toga. Međutim, u realnom životu stvari idu drugačije, ali ima smisla naravno radite ovaj posao kad ga gledate kao profesionalac. Ja sam pre svega lekar i nastavnik medicinskog fakulteta i to je moja osnovna vokacija. Ja sebe ne vidim u budućnosti kao nekog ko se bavi politikom. Za mene je politika sredstvo da neke stvari u svom poslu uradim. Teško je biti lekar ali je to takođe i privilega na neki način, jer biti lekar znači lečiti, ali ne samo lečiti nego i tešiti i buditi nadu i biti neki oslonac bolesnom čoveku kome nekad nije ni važno i kad je neizlečiva bolest. Znate, mnogo je važnije da vas razume. Ja sam dobio na poklon od jedne moje pacijentkinje 2002. u junu kad sam ušao u Ministarstvo zdravlja jednu kutijicu i onda mi je gospođa rekla, kad vam bude teško vi otvorite. Ja otvorim a unutra piše: “I to će proći”.
RSE: Podstakla sam vas da govorite o tom periodu kada vas je Zoran Đinđić pozvao u svoju ekspertsku vladu i bitno je naglasiti da je on smatrao da ministar zdravlja treba da bude čovek koji je ekspert pre svega. Naravno da su sukobi nastali kada je G17 postala stranka, ali mislim zaista da to nije vaš problem ni tada ni sada. Ja ne bih da sada o tome razgovaramo ali je bitno pomenuti, njegova ideja je bila i to vam je predložio da za narednih 10 do 15 godina napravite plan što je ono što može da usreći čoveka koji je lekar i koji pokušava sa savešću da radi svoj posao. E, sad nažalost što tako nije bilo to je opet taj usud Srbije sa kojom smo i krenuli ovu priču.
SLUŠALAC: Kako možete da mi objasnite, u vreme Tita ovaj narod nije plaćao zdravstvo, nije plaćao medikamente, nije plaćao školstvo, i živelo se. Nije plaćao ni u vreme Slobodana Miloševića sve to. Imam ćerku, odlična je učenica, završava četvrti razred, nema teorije da mogu dalje dete da školujem, finansijski je nemoguće. Vi znate da je naša zemlja na sto i nekom mestu po korupciji, znači školstvo korupmpiano, sudstvo, zdavstvo, policija, vojska. Sledeće, u vezi pandemije, ljudski je da mi učinimo sve što je u našoj moći, medicina, zdravstvo, eksperti, stručnjaci, itd, ali nije ljudski i za to osuđujem vladu, takođe i predsednika Srbije, jer mislim da nedovoljno rade da zaštite narod na Kosovu i Metohiji. To je poražavajuće, užasno, toliko necivilizovano, divljaštvo u sred Evrope. I nešto lično, čovek sam koji ima dijagnozu da mora da koristi ortopetske cipele do kraja života. Međutim, da bi dobio te cipele moram da odem iks puta i iks dana počev od socijalnog, kod ortopeda kome oduzimam vreme bespotrebno, jer je konstatovana dijagnoza, kod komisije, kod protetičara itd. Pa taj put, je toliko besmislen da je to neshvatljivo. Ovo razmotrite, bilo bi strahovito efikasno, i uštedelo bi se, na kraju krajeva... Ako ne znate, ja sam čuo, u susedstvu, u Austriji, čovek ode samo kod ortopeda, naruči cipele, i to svake godine samo tako....
MILOSAVLJEVIĆ: Evo da krenemo od sredine, od Kosova, velikog problema i patnji naroda, i od toga da mi ne činimo dovoljno i da se ne vidi da se čini dovoljno. Pa to što imamo problem u ovom trenutku sa Kosovom i Metohijom to je otprilike neki ceh za ono idilično vreme koje je gospodin pomenuo, znači u vreme kada nismo plaćali ni prosvetu ni zdravstvo. Ja sam kao dete odrastao u tom vremenu u kome smo svi uljuljkivani da smo mi jedna bogata zemlja koja ima da pokrije sve svoje potrebe. Međutim, mi jesmo tada živeli na tuđi račun i mislim da građani moraju toga da budu svesni, i mislim da najveći broj građana i jeste svestan. Mi nismo stvarali taj novac svojim radom i proizvodima nego smo živeli na tuđ račun i onda je na kraju đavo došao da naplati, da svede račune i da kaže sad to morate da vratite nazad. I to vraćanje nazad, to su problemi gde god se okrenete. Okrenete se prema jugu imate problem sa pokrajinom sa kojom kobojagi imate sva prava da kažete da je to vaša teritorija, da je to vaš narod, a sa druge strane imate niz ograničenja da ne možete da otputujete kako treba. I svakako da je teško sad rešavati taj problem i teško je reći građanima, slušajte, nema besplatnog zdavstva i besplatnog školstva. Prvo, moramo svi mnogo više da radimo kao zemlja, kao država da zaradimo više da bi mogli onda da delimo i da pokrijemo sve što nam treba i u zdravstvu i u školstvu. I to prosto tako stoji. Što se tiče cipela ortopedskih dobro je da je taj građanin te cipele dobio jer se nije žalio da ih opšte nije dobio, nego se žalio što mora svaki put da ide i da ispoštuje celu proceduru da bi ih dobio. Odgovor bi bio, sirotinjo i bogu si teška, to je poruka nama samima. Znači, kad nemate dovoljno u zdravstavenom fondu i kad morate da se dovijate da imate i za insulin i za hitnu pomoć i za citostatike i za obnavljanje bolnice i druge lekove, onda što se ortopedskih cipela tiče morate i to da kontrolišete i da tražite tu proceduru svaki put da se ne bi desilo da se novac troši za ortopedska pomagala više nego što treba.
RSE: Koja bi to bila opasnost da gospodin ode kod lekara da to bude kratka procedura. Šta bi se moglo desiti, da uzme dva ortopedska pomagala?
MILOSAVLJEVIĆ: Da uzme duplo, na primer, da uzme onda kad mu treba i kad mu ne treba. Sad je ne znam o čemu se radi zapravo ali ortopedske cipele se u principu prave u našem Zavodu za ortopedska pomagal i tu nema nekih velikih problema. Podzakonski akt koji definiše ova ortopedska pomagala upravo promenjen pre nekoliko nedelja. Tu je bilo problema. Recimo, vi napravite godišnji tender, to je bilo pre dve i po godine, napravljen konkurs sa firmama koja pravi ortpedska pomagala, dogovorite se za jednu cenu, i onda oni počnu da manipulišu ljudima. Kad čovek dođe kod njih da uzme to pomagalo oni kažu, fond je platio toliko, a vi morate da doplatite još 30 posto. I to je bila jedna stvar koja nije bila legalna i onda su ugovori raskinuti. Sad je promenjen podzakonski akt i raspisan je novi konkrus.
RSE: A kada je reč o Kosovu i Metohiji od čega ste vi krenuli odgovarajući slušaocu na pitanja rekli ste da je pršlost bila takva i da je ona dovela do toga da je stanje takvo kakvo jeste. Međutim, u tom datom stanju a pred pregovore o Kosovu u kojima se, opet, svi zaklinju u svašta, a najviše se priča o teritorijama, da li to pitanje zdravstvene zaštite ljudi spada zapravo u korpus pitanja da se i dalje o Kosovu misli više teritorijlano nego što se misli o sudbini ljudi koji su tamo i koji su između ostalo i zdravstveno nezaštićeni.
MILOSAVLJEVIĆ: Verovatno ste u pravu, mada zdravstvena nezaštićenost ili zaštićenost ako već govorimo o zdravstvenoj zaštiti na Kosovu i Metohiji onda ovaj deo severni i enklave u centralnom Kosovu gde živi srpsko i ostalo nealbansko stanovništvo ima zdravstvenu zaštitu od strane ustanova koje su u mreži zdravstvenih ustanova u Srbiji. Mi smo ovih nekoliko godina značajno ulagali, na primer u Zdravstveni centar u Kosovskoj Mitrovici koji je osposobljen da radi i više nego što bi normalno radio, da pokrije potrebe ljudi iz drugih delova. Sazidali smo novu zgradu infektivnog odeljenja, sad se završava hemodijaliza, obnovili zgradu pedijatrije koja je skoro gotova, potpuno novu zgradu Zavoda za zaštitu zdravlja u Kosovskoj Mitrovici, zatim u isturenim delovima, na primer u Gračanici, u Lapljem Selu, postoji nekoliko bolnica koje su zapravo male bolnice koje i dalje slove kao Kliničko-bolnički centar Prištine koji je tu izmešten sticanjem okolnosti. Sedam hiljada radnika zdravstvenih ima sa Kosova i Metohije, od toga tri i po hiljada je u Srbiji bez posla i dobija zagarantovanu platu, minimalac, a tri i po hiljada radi na Kosovu i Metohiji i dobija dvostruko veću platu da bi ostali dole i da bi ljudima pružali zdravstvenu zaštitu. Znači i u tim takoreći nemogućim okolnostima komunikacije ipak mreža zdravstvenih ustanova opstaje i radi svoj posao. Imamo na primer situaciju sa 500 Roma koji su proterani iz južne Mitrovice, kojima su spaljene kuće u mahali i koji su unazad šest godina na jednom prostoru gde ima više olova u zemlji jer je to jalovina iz Trepče. Oni su imali 2000. i 2001. godine ozbiljan problem sa trovanjem olovom. I dan danas imaju problem, jer inače, tomo se i dalje topi olovo na jedan način koji je kao u domaćoj radinosti. Mi smo zajedno sa Zavodom za zaštitu zdravlja u Kosovskoj Mitrovici, znači u severnom delu, izršili asanaciju terena, ispitivanje kocentracije olova u zemlji, vazduhu, kod dece, kod ljudi. Pravo rešenje je rešenje ovog celog problema zidanje kuća njima u mahali i vraćanje nazad, ali dok se to ne reši to je naš problem zajednički. Znači, takvih problema možemo da nabrajamo u nedogled. Mislim da u ovim okolnostima zdravstvena služba je jedan od sektora koji je očuvao život ljudi na Kosovu i Metohiji. To ćete čuti od mnogih ljudi u Mitrovici i u centralnim enklavama. Međutim, ponavljam, to je problem koji se nije javio odjedanput i u jednoj godini, to je problem koji je eskalirao sada i doveo do toga da sad razgovaramo o nekim stvarima koje bi treblo da se podrzumevaju, a to je zapravo račun za ova prošla vremena.
SLUŠAOC: Imam problem, radi se o mom bratu koji je hindikepiran. Godine 1997. mu je ugrađena šipka u kičmu. To rađeno na Ortopedskoj klinici na Banjici odakle je upućen je u Centar za rehabilitaciju u Novi Sad, na neurologiju. Na neurologiji su rekli da nije za njih i vratili su ga kući. S obzirom da je imao ugrađen kateter, došlo je do krvarenja, pa onda smo od lekara opšte prakse dobili uput ponovo za Centar za rehabilitaciju, odakle su ga uputili u Urgentni centar. Mojim sestrama koje imaju 71 i 72 godine, nisu dali čak ni nekog da im pomogne ga odgura do Urgentnog centra jer je počeo je da krvari, ne može da kontroliše fiziološke potrebe... Zahvaljujući zaista humanim lekarima u Urgengnom centru dobio je uput i primljen je na interno odeljenje, gde su ga primili sa šećerom visokim od 24, sa infekcijom od katetra. Konstatovano je da je u pitanju paraplegija. Operisan je, da bi sad ostao invalid u kolicima. On dobija samo negu 4.000 dinara zbog toga što je hendikepiran. Šta tu mi sad možemo da uradimo? Na internom će biti otprilike dve nedelje, dobio je uput sa Melence. I kad bude na terapiji, on neće više moći da hoda, nego će biti u kolicima. Mi smo sve u penziji, bolesne, na koju način mi njega da negujemo?
MILOSAVLJEVIĆ: Tu se postavljaju dva pitanja iz gospođine priče. Jedno je da li je došlo do pogoršanja posle operacije zbog operacije kao komplikacije nečega što se desilo tokom operacije, to je jedna dimenzija. Tu smo mi u nekom sistemskom smislu po novom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti koji je usvojen, insistirali na tome da se svaka procedura detaljno objasni i da se dobije pisana saglasnost bilo pacijenta bilo njegovih najbližih pre nego što se bilo koja procedura uradi. Nekada se događaju komplikacije operacije ili neke intervencije koje su prosto po zakonu verovatnoće, po zakonu velikog broja a ne greškom lekara, a nekada se desi i greška. U Zakonu o komorama insistiramo na tome da lekari moraju da imaju osiguranje za slučaj stručnog propusta ili greške. U gospođinoj priči ima primera i razumnog dobrog ponašanja lekara, a opet ima primera ovog drugog. Znate kako, erozija morala u celoj državi, u celom društvu dovela je do toga da se izgubi indentitet raznih profesija. To je najstrašnije kad se desi u lekarskoj struci, onda kad je neko vaš bolestan onda vidite koliko je to strašno. Opet, znači druga dimenzija problema je nega i uslovi za negu tako teškog bolesnika. I sad za ovo prvo mi u Ministarstvu zdravlja reagujemo na pismene pritužbe, na nešto što se dogodilo ako čovek sumnja da je to nastalo greškom ili komplikacijom precedure za koje je neko odgovoran, vršimo stručni nadzor. Posle 12 godina sistematski se radi redovan stručni nadozor, radimo i vanredni nadzor i insistiramo stvarno na tome da se isteraju prava pacijenata na čistac. Što se ovog drugog tiče, to je opet naše siromaštvo. Znači postoji dodatak za negu trećeg lica, insistiramo na tome da opet u novoj organizaciji bolnica pet do deset posto postelja budu za hroničnu dugotrajno hospitalizaciju. To se jednim delom odnosi na palijativno zbrinjavanje, znači kada imate bolesti, a takih nažalost ima koje su neizlečive, bilo da su to zloćudni tumori u nekim odmaklim fazama, bilo da su neke progresivne mišićne distrofije, bolesti koje dovode do nepokretnosti pa je neophodna nega pre svega, ne toliko lečenje lekovima nekim postupcima nego prosto maksimalna vrhunska nega. To je palijativno zbrinjavanje. Mi smo 21. i 22. oktobra imali Evropsku konferenciju o palijativnom zbrinjavanju pod pokroviteljstvom Saveta Evrope. Usvojeni su beogradski zaključci. Znači mi kao doktori prvo potpuno novu oblast učimo, za nas palijativno zbrinjavanje nije ni postojalo. Mi to ne razumemo jednostavno, dok u drugim evropskim zemljama palijativno zbrinjavanje i u bolnicama, s jedne strane, i u hospisima (to su ustanove u kojima nema doktora nego su sestre), ustanovama u kojima se s jedne strane sprovodi nega, a s druge strane terapija bola u tim teškim oboljenjima, a s treće strane tu postoji jedna psihološka podrška i mogućnost da porodica bude tokom celog dana i noći ili veći deo dana i noći. To je jedna oblast u koju tek ulazimo. Ja znam da gospođa od ovog mog odgovora neće imati nikakvu konkretnu, direktnu vajdu. Mogu da kažem da smo na raspolaganju svima koji imaju nekakav problem a da sumnjaju da se u sistemu nešto desilo što je oštetilo zdravlje nekog njihovog najbližeg ...
RSE: Kome onda da se obrate?
MILOSAVLJEVIĆ: ... mogu da se obrate, postoje institucija koju smo opet obrazovali 2002. i na tome insistiramo u novom zakonu, insitucija zaštitnka prava pacijenata u zdravstvenoj ustanovi. Za to još nemamo naviku ali zdravstvena inspekcija nikad nije bila aktivnija nego ovih godinu i po, dve i može, znači, može direkno Ministarstvu, direktno meni pisano da se obarate pa da onda vidimo šta možemo da uradimo ispitamo slučaj.
RSE: Jel’ to stvarno dolazi do vas?
MILOSAVLJEVIĆ: Dolazi, ispitujemo svaki takav slučaj. Mi dobijemo od prilike mesečno 300 različitih pritužbi od kojih je najveći broj vezan za neljubaznost i za dužinu čekanja, ali ovi teški slučajevi budu ispitani stvarno, organizujemo vanredne stručne nadzore na ginekologijama, na hirurgijama... Znači za svaki ovakav slučaj stvarno sprovedemo proceduru.
RSE: Ppomenuli ste eroziju morala koja postoji nažalost i u zdravstvu. Svedoci smo, svakodnevno u štampi vidimo masu primera te erozije morala, a to opet pripada onom uvodnom delu naše priče koji nije slučajan kako god ljudima izgledalo. Nije slučajno da smo povezali i Kamija i kužna vremena i tako dalje, jer erozija morala jeste deo društva u kojem živimo.
@IVAN VULEKIĆ iz Šida: Mene zanima ako sam imao 34 godine radnog staža, da li se beneficiran staž uračunava kad se bude delile akcije, i ako sam uplaćivao za stambeni fond 34 godine da li se priznaje za penziju?
MILOSAVLJEVIĆ: Ja bi voleo da mogu da odgovorim na ovakva pitanja, očigledno da građani imaju poverenje u ministra koje god on struke bio, ali stvarno ne mogu da vam kažem precizno na šta sve imate pravo. Ovo je pitanje radnog zakonodavstva, trebalo je pitati ministra za rad i socijalna pitanje.
RSE: Malopre, kada sam pitala kome građani mogu da se žale i te pritužbe, rekli ste da vi primate preko 300, kako ste rekli, mesečno?
MILOSAVLJEVIĆ: Mesečno bude toliko pritužbi mom savetniku za zaštitu prava pacijenata.
RSE: A šta je, gospodine Milosavljeviće, sa onim ombudsmanom za mogućnost ...
MILOSAVLJEVIĆ: To je zaštitnik prava pacijenata.
RSE: Jel' to postoji?
MILOSAVLJEVIĆ: Kako da ne, u svakoj zdravstvenoj ustanovi, samo ga mi zovemo zaštitnik prava pacijenata ili pravnik, ili zdravstveni radnik. U svakoj zdravstvenoj ustanovi treba na vidnom mestu da bude istaknuto njegovo ime i prezime i da ima mogućnosti da mu se u toku celog radnog vremena građani požale, a ne samo načelniku i direktoru.
RSE: Znate li možda za neku bolnicu ili dom zdravlja gde se tačno zna, kome čovek da se požali ako ga nego šikanira, gde je na vidnom mestu na ulazu u bolnicu ili Dom zdravlja...
MILOSAVLJEVIĆ: Mi godinu dana unazad sprovodimo nešto što se zove nacionalno upustvo o jačanju kvaliteta rada u zdravstvenim ustanovama i 23. decembra ćemo prvi put u Srbiji objaviti prve tri najbolje ustanove, na primer u primarnoj zaštiti i u sekudarnoj. Ova institucija koju smo započeli 2002. godine, znači zaštitnik prava pacijenata, jedno vreme smo ga zvali pacijentov advokat pa se advokati pobunili zbog korišćenja tog termina na način koji nije prikladan sa njihovog aspekta, ombudsman je reč koja nam nije mnogo bliska, znači zaštitnik prava pacijenata je potpuno normalna institucija u svakom uređenom zdravstvenom sistemu i mi ćemo na tome insistirati i u novom zakonu. Takođe smo to predvideli a evo, vežbamo dve godine i to daje rezultate samo što to nije toliko vidljivo i što još nije toliko zaživelo, ja imam kao ministar savetnika za ova pitanja. Gospođa Maja Ivetić je advokat i onda ona koordinira rad ovih zaštitinika prava pacijenata po Srbiji, od njih prikuplja izveštaje, analizira koje su to najčešće žalbe i tih pritužbi ima oko 300 mesečno, to je to što stigne do nje. Inače, većina se odnosI na dužinu čekanja, ali imali smo postupanja po nekim od ovih žalbi, premeštanja sa radnog mesta na drugo radno mesto zbog neljubaznosti.
RSE: Kada je reč o tome kome građani mogu da se požale na to šta se dešava kada dođu u bolnicu ili dom zdravlja, mene je podstakao recimo jedan tekst koji sam pročitala pre nekoliko dana u štampi, ova mini afera u vezi sa pojavom lažnog tetabulina u pojedinim domovima zdravlja. Dakle, ljudi koji su mogli da dobiju sepsu i razne druge vrlo opasne posledice zbog trovanja dobili su običnu destilisanu vodu umesto leka. Ljudi koji su u tom periodu dobili tetabulin pitaju kako oni da znaju da li su dobili pravi, a onda se u novinskom tekstu odgovara da bi domovi zdravlja trebalo da ih obaveste jer imaju evidenciju ko je primio, ali da je toliki broj ljudi u pitanju da niko ne može na sebe da preuzme obavezu da ih sve obavesti, tako baš piše. Onda se tekst završava nečijm zaključkom da nije zabeležen nijedan slučaj trovanja u tom periodu pa je to dokaz da niko nije dobio lažni tetabulin. Jel vamo to zvuči malo sumanuto?
MILOSAVLJEVIĆ: Sumanuto je da se, pre svega, desi da umesto tetabulina prodaje destilovana voda. Ali ovde se ne radi o maloj aferi nego se radi velikom privrednom kriminalu. Zato što su veledrogerije koje su bile nadležne da uvezu tetabulin i da ga prodaju, falsifikovale sva dokumenta vezana za uvoz i za promet. I ta stvar je zaista u policiji i bogami po zakonu se odgovara oko deset godina zatvora za ugrožavanje zdravlja stanovništva. Znači, to je privredni kriminal najgore vrste.
RSE: S jedne strane, a s druge strane ko je odgovoran što nije atestiran tetabulin?
MILOSAVLJEVIĆ: Falsifikovan je papir o atestu, svi papiru su falsifikovani. Vi imate ovde, recimo, ampulu koja je tetabulin i imate sve papire koji se odnose na taj tetabulin kao da su originalni, kao da je vršen atest. To je bio povod, posle toga smo uveli da se papiri štampaju sa sedmostrukom zaštitom u kovnici novca. Svaki papir vezan za lekove u Agenciji za lekove sada ima zaštitu kao novčanica i ne može da se falsifikuje. Kada je uočeno da se malo razlikuje ampula od oubičajene, onda je urađen test i konstatovano da je unutra destilovana voda nešto veće kiselosti. Ono što je dobro, znači sreća u nesreći, važno je da je vakcina protiv tetanusa proizvodena u Torlaku kako treba. Tetabulin je serum koji se daje da zaštiti onoga ko se ubode na zarđali ekser ili ima tešku povredu, znači da ga pokrije u prvim danima dok ne počne vakcina da deluje. Pošto smo mi svi vakcinisani kao mala deca di te per vakcinu protiv tetanusa, onda kad se povredimo dobijemo samo jednu dodatnu dozu koja se zove buster doza kada se poveća količina antitela u krvi. Pa kad je velika povreda onda se doda i serum da vas zaštiti tih prvih par dana. Tako da srećom zbog redovnog vakcinisanja nije bilo posledica zbog ovoga. Tačno je da je veliki broj ljudi, oko 19.000 ljudi širom zemlje ali u stotinak ustanova, a to znači po ustanovi ima pet, deset ili petnaest ljudi, i mi smo pažljivo dali naloge i ispitano je na terenu. Zaista jeste jedan od dokaza koji je ovde bio komentarisan od strane mog pomoćnika da, eto, nije bilo slučajeva prijavljenih neželjenih efekata pa iz toga izvlačimo zaključak koji, između ostalog, ružno zvuči, slažem se. Ali radi se zaista o ozbiljnom privrednom kriminalu i možda bi bilo dobro reći, ono što je dobar znak a to je da je sistem prepoznao problem i da ga je izneo potpuno na videlo, da ga je otvorio kao problem i rešio. Jer inače ako neko misli da toga ranije nije uopšte bilo onda se vrlo vara. U suštini i Agenciji za lekove i inspekcija nijednu stvar nismo shvatali kao tabu temu ili kao nešto što treba sakriti, naprotiv. Sa svim se izlazilo u javnost, i kad je bila neprijatna, strašna stvar prenošenja HIV-a transfuzijom krvi, što je strašno i događa se jednom u milion slučajeva ali se dogodi, i kada se desilo to sa tetabulinom. Važno je da sistem to prepozna i da ubuduće se eliminiše mogućnost da se tako nešto desi.
RSE: Da ne prikriva.
MILOSAVLJEVIĆ: Tako je, da ne prikriva nijednu činjenicu, bilo da se radi o pretnji pandemije, bilo da se radi o ovakom propustu, bilo da se radi o lekarskoj grešci, bilo da se radi o nekom propustu drugog profesionalca u sistemu. Nažalost, to se događa, događa se u mnogo razvijenijim i uređenijim sistemima. Znate, procena je, na primer, da vijagra, jedan od lekova koji su najprovodaniji i na kome se zarađuje mnogo novca, procena je da je 40 posto prodate vijagre u Evropi falsifikat. Mi smo čak imali ideju da svako pakovanje leka ima hologramsku zaštitu, međutim, to toliko poskupljuje pakovanje da se farmaceutska industrija pobunila. Ali zato zaštita svih ovih papira odsad pa nadalje je takva da neće moći da bude falsifikata.
SLUŠALAC: @elim da vas pitam u vezi ustanove Narodni front. Veliki broj medicinskih sestara i babica, više od 30 odsto radi dve, tri, a pojedine čak i pet godina preko omladinske zadruge bez uplaćivanja doprinosa za radni staž, za platu od oko 8.000 dinara. Da li uopšte postoji mogućnost da se tu nešto učini? U Višegradskoj, recimo, nije takva praksa jer se primaju na zamenu ako neko ode na duže bolovanje, one se prime i primaju punu platu. I drugo, da li će uskoro biti otvoreno porodilište u krugu bolnice “Dragiše Mišović”.
MILOSAVLJEVIĆ: “Mišović” će biti otvoren u toku 2006. godine da li brže ili manje sporije zavisi od priliva novca. Mada istini za volju, evo, toliko dugo ne radi ipak se žene porađaju u ovim drugim porodilištima. Oni doduše kukaju da su imaju puna porodlišta i da imaju jako mnogo posla, ali i treba da budu puna i treba da bude optimalna iskorišćenost prostora i ljudi. Prva dva podzakonska akta po novom zakonu o zdravstvenoj zaštiti biće za dve nedelje gotova, jedan će biti mreža ustanova a drugi akt definiše standarde što se tiče broja ljudi, prostora i radne norme. Kada sada u prvoj polovini decembra u Vojvodini iz vojvođanskih ustanova ode još jedan broj ljudi, mislim da će ih biti oko 1500, dobrovljno sa otpremninom, mi ćemo polovinom decembra raspisati konkrus za otprilike 800 do 1000 ljudi na nacionalnom nivou i to će biti otprilike više od 200 doktora i više od 700 medicinskih sestara. I mislim da to posle dugog vremena treba da bude jedan pošten poziv za zapošljavanje onih koji čekaju posao na birou. Hiljadu lekara čeka na posao i nekoliko hiljada medicinskih sestara. Eto, to je direktan odgovor. Ovo što je gospođa rekla to je dovijanja upravo da se što manje potroši za što više obavljenog posla i to je zbog oskudice novca, ali prihvatam ovo kao kritiku i u stvari ovo zaslužuje inspekciju rada. Međutim, što se novih mesta tiče, do Nove godine se može očekivati raspisivanje konkursa koji će biti rešavan u januaru i to je nešto što mi sada možemo da uradimo i ono što ja mogu da kažem, mi recimo znamo da će se za narednih 10 godina smanjiti broj lekara za 2500 odlaskom u penziju ali će zato 6500 doći novih lekara koji završavaju fakultete. To su studenti koji su sada na fakultetima. Konkretno znači, januar mesec je jedan sistematski veliki prijem.
RSE: Kad ste sad pomenuli te zakonske i podzakonske akte koji su upravo usvojeni u Skupštini, eto tu opet potvrde s početka ove naše priče i novog paradoksa. Znači zdravlje ljudi, zaštita i očuvanje tog zdravlja je prioriteno pitanje verovatno i nacije i prioritetno pitanje svakog pojedinca ponaosob, pa ipak potpuno neprimetno je prošao set zakona o zdravstvu u Skupštini zato što su se svi bavili skandalom koji je nastao oko budžeta, sporovima koji su nastali na relaciji kupovne stranaka, tajkunizacija itd. Neverovatno je koliko je zdravlje ljudi dobija neko poslednje mesto da tako kažem, a opet sam veoma srećna što ljudi postavljaju ovakva pitanja ministru zdravlja a ne politička pitanja. To je dobar znak da se brinu o svom zdravlju, da žele da vas pitaju ono što ih zanima, i što imaju poverenja da vas pitaju.
MILOSAVLJEVIĆ: Ja se slažem s vama da je to dobar znak što se zdravlja tiče. Što se zakona tiče ja imam precenjenu ideju da su svi gledali Skupštinu i da su znali da se usvajaju zakoni o zdravstavu, nisu čak ni doktori, ni sestre u toliko velikom broju... ali jeste bilo važno doneti Zakon o komorama. Posle 60 godina imaćemo ponovo komore u zemlji sa licencama. Imamo Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji uvodi decentaralizaciju, koji planira izbor direktora konkursom, koji uvodi neke nove pojmove, licencu, akreditaciju, kvalitet, procenu zdravstavenih tehnlogija, tadicionalnu medicinu. Zakonom o osiguranju utvrđeni su procenti participacije pa onda odjedanput poplava naslova u novinama, sve će morati da se plaća. To nije tačno. To što piše u zakonu je maksimalni nivo partricipacije, a svake godine vlada će donositi odluku koji je to nivo za tu godinu. I ja mogu da kažem da za ovu 2006. biće isto kao i sad. Ono što će biti oštrije što se tiče plaćanja biće stomatološke usluge. Znači, bez ikakvog plaćanja sto posto pokriveno će biti za decu, za trudnice, za starije i za hitna stanja, a ono drugo će biti plaćeno a koliko će to iznositi biće regulisano podzakonskim aktom. Ali sve ono drugo u procentima neće biti neophodno jer je već donet finansijski plan Fonda za 2006. godinu. Glavna ušteda je u tih 7140 ljudi koji su dobrovoljno otišli i mislim da bi to bio fer potez da se zdravstavenim radnicima ponudi da uz stimulativnu otpremninu odu. Verovatno ćemo to ponuditi jednom broju nemedicinskih radnika kojih ima viška kad uporedimo sa standardima. Što se zdravlja tiče, hteo bih da kaže da je glavni prostor za naše bolje zdravlje okretanja preventivi i zdravim stilovima života. Mi smo zemlja u kojoj građani nedopustivo mnogo puše i nezdravo se hrane i nedopustivo su često gojazni i fizički neaktivni, i dve trećine ljudi u ovoj zemlji umire zbog bolesti koje su direktno povezane sa rizičnim faktorima ponašanja. Mi se trudimo da pokrenemo taj zarđali točak prevencije i zdravih stilova života i na tome smo jako mnogo radili. Mi stravično mnogo pušimo kao pupulacija, mi imamo socijalno prihvatljivo konzumiranje alkohola. Za nas ništa nije strašno što naša deca piju pivo sa 16-17 godina i što puši svaka treća devojčica. Podaci iz ispitivanja koja smo radili kod đaka drugog razreda gimnazije u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, zapavo su zabrinjavajući. Znači tu je jedan veliki prosotor koji moramo da pomerimo. Ove godine će jedan dinar od svake paklice da ide u poseban fond za zdravstvo od kojih će se 400 miliona dati za opremu, 400 miliona za lekove i 200 miliona za agresivne kampanje protiv i za graničavanje duvana. Danas je Skupštini Srbije i Crne Gore ratifikovana okvirna konvencija za kontrolu duvana Svetsle zdravstvene organizacije koju smo potpisali prošle godine. Trebalo je godinu dana da se ratifikuje i mi se time pridružujemo jednom spisku zemalja kojih trenutno ima više od sto koje su ratifikovali dokument. Šta on znači? On znači prekretnicu. Dosad smo imali obrazloženje da sto godina seljaci sade duvan i hoće da se duvan prerađuje. Imamo duvansku industriju, privatizovali smo je, i obično se kaže kako možete da budete protiv duvana kad to puni budžet. To je kratkoročna logika. Dugoročna logika kaže da svakog dana 30 ljudi u Srbiji umre zbog bolesti koje su direktno povezane sa duvanom, a deset hiljada ljudi na godišnjem nivou.
RSE: Kad smo ratifikovali, šta time dobijamo?
MILOSAVLJEVIĆ: Znači nacija mora da ima strategiju šta će biti 10, 20 godina sa duvanom, ograničavanje proizvodnje, zabrana reklamiranja, obeležavanje. Mi sme već neke stvari usvojili.
RSE: A hoćemo imati zabranu reklamiranja, zabranu pušenja na javnim mestima kao što imaju sve te zemlje.
MILOSAVLJEVIĆ: Zabarana pušenja je regulisana zakonom koji se uopšte ne primenjuje i mi smo ovih godinu dana radili mnogo na iskorenjivanju u zdravstavenim ustanovama i školama. Rigorozno ćemo sada kažnjavati, kaznena politika će biti promenjena. Jeste zabaranjeno reklamiranje, obeležavanje na paklici je usvojeno ali je duvanska industrija lobiranjem uspela da taj amandman odloži za januar 2007, tako da ćemo tek od 2007. imati ona grozomorna upozorenja jer procene kažu da se za sedam posto se smanji procenat pušača kod mladih ako vide upozorenje “pušenje ubija”
RSE: Da, jer sama paklica cigareta ne izgleda ni elegantno ni primamnjivo sa tim crnim upozorenjem koja jako asocira na čitulju i psihološki deluje.
MILOSAVLJEVIĆ: To i jeste cilj. Mi smo prvih godinu dana išli u jednu afirmativnu kampanju i moram da kažem da smo za tri godine uspeli da umesto 10 odsto danas 28 odsto građana prepoznaje Ministarstvo zdravlja kao mesto nekakve aktivnosti protiv duvana.
RSE: A šta kažete na pesimiste ali možda i realne pesimiste koji kažu da sve te razvijene zemlje koje su svojim građanima oštro zabranile upotrebu duvana na javnim mestima i preduzele sve te zakonske odredbe o kojima vi govorite, u Srbiji su privatizacijom duvanske industrije našle odlično mesto gde će ubirati profit jer u svojim zemljam to ne mogu da rade?
MILOSAVLJEVIĆ: Pa jeste, to je tipična priča. Sad nema fabrika u Karolini i Virdžiniji nego ih ima na primer u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji i naše je da ih teramo dalje, odnosno da ih potpuno zatvaramo. Ovo je prvi javni zadravstveni međunarodni dokument, ova okvirna konvencija koja pokazuje opredeljenst čitavog čovečanstva da je duvan zlo. Evo, Slovenija je za 12 godina intezivnih aktivnosti uspela prošle godine prvi put da ima smanjivanja broja obolelih od raka pluća samo zbog toga što su na prvom mestu u Evropi po malom broju pušača. Znači to može samo je taj posao mukotrpan i on zahteva višegodišnji rad. Mi smo tek počeli da ga radimo. Izgubili smo ove godine kad smo mislili da to nije važno, kad je kod nas šverc cigareta bio dominantan. Kad mi kao Ministarstvo tražimo da cigarete poskupe ne za dinar nego da poskupe za 10, 20 dinara, onda nam je kontra argument da se time povećava procenat švercovanih cigareta. Međutim, danas to više nije argument jer postoje kontrola granica, postoje akcizne markice. Znači sad je to već dovedeno u legalan tok. I ovo je jedan važan korak, ratifikacijom dokumenta koji ćemo inplementirati, mi ćemo sad Vladi predložiti savet za kontrolu duvana kojim treba da presedava ministar zdravlja po funkciji. Taj Savet treba da predloži strategiju. Recimo, imamo fabrike duvana, u redu. Hajde da se dogovorimo šta ćemo za 20 godina. Kad ćemo početi poljoprivrednike da stimulišemo da počnu da sade nešo drugo i da u stvari prosto zatvorimo taj prostor jer duvanska industrija ovde je kupila tržište. Nije njih mnogo briga za naše farmere i za pravljenje profita u našoj poljoprivredi nego je kupila tržište za koje se tačno zna, ako ima polovinu stanovništva koje puši on tačno ima projekciju šta će se događati u narednih deset godina.
RSE: Vama je bez sumnje veoma teško da se nosite sa tim svim moćnicima, ali mislim da ćete se složiti sa mnom da je potrebna veoma agesivna medijska kampanja i svaka druga sa vaše strane, i ogromna upornost da se putem medija građanima objasni koliki se pritisci vrše da se Ministarstvu zdravlja ne dozvoli da preduzme u vezi sa zaštitom zdravstava ljudi sve ono što bi ste želeli.
MILOSAVLJEVIĆ: Pa jeste, mi smo pokušavali i dalje pokušavamo i radimo na tome. Mi smo u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom imamo jednu razvijenu mrežu sada već savetovalište za odvikavanje, imamo animiranje medija da nam pomognu, imaćemo na nacionalnom nivou kampanju tokom 2006. Videćete radićemo na nekoliko načina i preko Evropske agencije za rekostrukciju radimo projekat preventivnih usluga u domovima zdravlja. U 25 domova zdravlja će ići potpuno nova velika kampanja za ograničavanje duvana i to moramo ponavljati iz godine u godinu da bi kroz desetak godina imali nekakav jasan rezultat.
DRAGICA: Podržavam sve ove reforme, ali moram da kažem da ih nisam ovako zamišljala. Da se sve reže skalpelom, a da su istovremeno nameti sve veći, a zarade sve manje. Posebno što se zna kako smo živeli poslednjih godina osiromašili, a da istovremeno pljačkaši ostaju netaknuti i dalje korupcijom uvećavaju svoj lopovlukom stečeni kapital. Kad god se raspravlja o nekom reformskom zakonu ministri izađu sa tako tužnim izjavama, a dr Milosavljević, ministar, sada o ovom Zakonu o zdravstvu kaže ne može onaj koji do 18 godine nije vodio brigu o svojim zubima da danas dobije besplatno zube. Ja bih molila ministre da povedu računa o svojim izjavama jer to zaista vređa dostojanstvo nas poštenih ljudi.
MILOSAVLJEVIĆ: Nisam baš tako rekao, nego je bilo je pitanje oko plaćanja stomatoloških usluga. Znate kad morate da štedite, a moramo da štedimo jer u zdravstvenom sistemu trošimo više u odnosu na bruto nacionalni dohodak nego što zarađujemo, to je naš problem. Mi smo navikli da imamo bolje i više i sad je problem kad morate da uštedite. Onda smo rekli, hajdemo prvo da štedimo na racionalnosti i na viškovima pa smo ponudili ljudima novac da odu pa je otišlo 7100 ljudi i otićiće još nemedicinskog osoblja tamo gde ih je više. A onda drugo, uštede su na nemedicinskim davanjima i u stomatološkim uslugama. Rekli smo besplatno je preventivna stomatologija, besplatne su hitna usluga, besplatno je za trudnice, besplatno je za starije, a opravdanje za to je preventivna stomatologija za preglede do 18. godine. Ako čovek, to sad govorim o nekoj budućnosti, ne ispoštujete preventive preglede pa mu onda treba veštačka vilica sa 40 ili 50 godina, onda će morati sam da je finansira. Nisam hteo da budem ciničan, zaista.
SLUŠALAC iz Novog Pazara: Zašto Novi Pazar ne dobije status regionalnog centra s obzirom da je veličine Kraljeva, možda i nešto veći, i s obzirom da prema njemu gravitiraju opštine Raška, Sjenica, Tutin pa čak iz Leposasvića dolaze?
MILOSAVLJEVIĆ: U zdravstsvenom smislu ne postoje regionalni centri, postoje opšte bolnice koje se nalaze nekad u centru okruga a nekada ne. Znači, ne postoji regionalna bolnica kao termin.
SLUŠALAC iz Novog Pazara: Upravo ta korupcija u zdravstvu. Znam komšiju traže mu 20.000 evra, na VMA ...
MILOSAVLJEVIĆ: Sasvim slučajno znam konkretan slučaj. Radi se o gospođi koja treba da ode na VMA da bi se uradili jedna intervencija ali to je bilo nerazumevanje zbog toga što je jasno rečeno da kad ima uput koji je overen, a gospođa je dobila uput koji je overen u filijali fonda jer postoji konzilijarno mišljenje da to ne može da se uradi u Kliničkom centru i da treba da ide na VMA, neće platiti ni dinar i to će biti urađeno.
JOVANA ĐORĐEVIĆ: Reč je o ženi koja je 1942. godište do koje mi je izuzetno stalo. Muštraju je da ide na komisiju, na raznorazna ispitivanja da bi dobila neku crkavicu i neku olakšicu. Inače će reč o distrofiji progresivnoj, ima problema sa arterosklerozom, kamenjem u žuči... Reci ti mi, moli vas, kako da postupi.
MILOSAVLJEVIĆ: Ja verujem da može da ide neko umesto nje, ali opet morate razumeti da postoje nekada komplikovane procedure. To je baš zbog toga da bi bilo što manje promašaja i zloupotrebe i da bude više para za one kojima je stvarno potrebno. Neka poroba neko umesto nje da nosi papire na komisiju i da završi te poslove. Ako je stvarno neko pravo povređeno ja sam tu da pripomognem iz ministarstva ako može.
RSE: Povodom Svetskog dana borbe protiv side u Beogaradu otvorena nacionalna kancelarija za HIV. Možete kratko da kažete šta ona podrazumeva i kako se tretira?
MILOSAVLJEVIĆ: To je projekat za koji nam pomaže globalni fond Ujedinjenih nacija do kraja 2006. godine u preventivnom u smislu kampanje za podizanje svesti stanovništva o značaju side i sprečavnju širenja, i rezultate tog projekta ćemo zadržati kao svoje. Prvi znak je Nacionalna kancelarija koja u stvari treba da pruži logističku podršku za primenu nacionalne strategije koju smo doneli februara 2005. godine. To je plan šta ćemo u narednih 10 godina da radimo u borbi protiv side. U institutu za zaštitu zdravlja “Milan Jovnović Batut” otvorili smo kancelariju sa troje zaposlenih. Sektor za razvoj Ujedinjenih nacija će nam pomoći u ovoj godini, a od 2007. mi sami to finansiramo.
RSE: Sve se to dešavalo u okviru svetske kampanje “@ivot je ono što od njega napraviš”. O tome smo takođe pričali u prvom delu, mislim da će svako izvući neku pouku.
SLUŠALAC: Imam 86 godina. Pre 33 godine sam imala tešku saobraćajnu nesreću u kojoj sam povredila vratne pršljenove, lomila rebra itd, i to mi sada u ovim godinama pravi problem. Ja sam 2002. tražila pomoć u kući jer živim poptuno sama i dobila sam je posle dve godine čekanja. Tada sam živela na Novom Beogradu. Od 1. avgusta sam u Beogradu kod Palilulske pijace. Sada kad sam se preselila i sredila sva dokumenta ne mogu da dobijem pomoć. Ja sam sa Domom zdravlja na Paliluli sve sredila, ali su mi rekli da moram sve ispočetka da podnosim, a ono što sam na ranije imala odobreno to mi ne priznaju ništa.
MILOSAVLJEVIĆ: U Gradskom zavodu za gerantologiju direktor se zove doktorka @ikić, jeste li možda sa njima razgovarali? U Kralja Milutina je sedište Zavod za gerontologiju i možete direktno da ih pozovete. Znači javite se dr @ikić u Gradskom zavodu za gerantologiju, a ako imate neki problem možete da pozovete i sutra pre podne Ministarstvo.
MIRJANA iz Novog Sada: Ministarstvo za prosvetu i sport dalo je 350 stipendija za talentovane studente. Vidim da ima dosta studenata medicine i koji imaju prosek 9,3 i 9,7 i oni bi morali, i svi bi želeli i kao roditelji, i društveni radnici, da oni ostanu u zemlji. Pitanje je da li ti studenti koji dobijaju stipendije da li imaju čemu da se nadaju?
MILOSAVLJEVIĆ: Hvala na lepim rečima, imaju čemu da se nadaju. Evo dokaza, mi ćemo do Nove godine objaviti konkurs za otprilike između 200 i 300 mladih lekara koji će dobiti posao. Naša projekcija u narednih pet godina je takva da mislim da ćemo svake godine moći da na ovaj način obnavljamo kadar. Imamo sad računicu što se tiče standarda i što se tiče prirodnog odliva, odlaska u penziju i mislim da ima nade za mlade.
AKEKSANDRA TODOROVIĆ: Ali htela sam samo da vas pitam za pušenje. Mislim da bi trebalo da dominira ekonomski kriterijum. Koleginica koja je sedela sa mnom u kancelariji ima alergiju na duvan i ona puši i plaća 100 dinara tablete protiv alergije. Kada bi te tablete koštale 5000... Znate da u Americi pušači plaćaju mnogo veće osiguranje. Kod nas vozač u autobusu puši. Da li mogu da se preduzmu drastične mere, da vaše ministarstvo na primer da telefon na koji ja kao građanin mogu da se javim i kažem da je vozač taj i taj pušio danas u autobusu. Samo kazne te vrste i ništa drugo…
MILOSAVLJEVIĆ: Ja se slažem se da iz prve faze afirmativne kampanje u kojoj smo pričali nemojte pušiti, više vitamina manje nikotina, moramo sada preći na represiju i zaista će kaznene mere biti sada rigoroznije nego ranije, to je sigurno.
MILJANA, student medicine: Ja sam jedna od onih 6500 koji dolaze i za koje vi sada pripremate teren. Htela sam da pozdravim reforme i da kažem doktoru da samo tako nastavi, a mi ćemo se truditi da on sutra dobije saradnike adekvatne.
RSE: Hoćete li vi kao budući kolega ministrov da se pridržavate te maksime ove svetske kampanje “@ivot je ono što od njega napraviš” u svakom smislu.
MILJANA: Naravno, evo ja sad baš spremam jedan ispit i to je moj skroman doprinos. U stvari možda bi imalo jedno kratko pitanje. Moja majka je lekar i nisam baš razumela kada ste pričali o drugom naletu otpuštanja...
MILOSAVLJEVIĆ: Odlaska sa stimulativnom otpremninom. To će biti za nemedicinske radnika kojih ima u višku po standaradima.
MILJANA: Znači, nema potrebe da se plaši.
MILOSAVLJEVIĆ: Nema niko potrebe da se plaši, ovo je bilo dobrovoljno uz stimulativnu otpreminu. Sad ćemo se truditi korak po korak u narednih pet godina da jednim akcionim planom sredimo tamo gde ima više da bude manje, tamo gde ima manje da bude više.
LUKIŠIĆ, pomorski oficir: Zbog čega ste uvrstili refundaciju medikamenata preko socijalnog. To je samo šetnja i mučenje ljudi da štrapaciraju, a ionako dobijaju medikamente. Suvišna je po mom mišljenju ta refundacija. Znači, ono što pripada pacijentu on dobije bez obzira na sve okolnosti ali treba se bazirati da imamo starijih i bolesnih ljudi koje nema ko da opslužuje. Kako će oni da refundiraju svoj novac? Mislim da je to suvišno i trebalo bi do ukinuti tu refundaciju.
MILOSAVLJEVIĆ: Pa ukidamo refundaciju. Sve više se lekovi nalaze tamo gde trebaju da budu, u apoteci gde ih dobijate na recept uz participaciju, i u bolnici, tamo gde se dobijaju. Znači, refundiranja ima sve manje.
RSE: Ne znam da li vi delite moju radost što pitanja slušalaca nisu bila politička.
MILOSAVLJEVIĆ: Da, zaista. Vrlo mi je bilo prijatno i čudi me da toliko puno sveta u ovo doba je budno. Vodili smo lep razgovor i nadam se da je bilo koristi za građane. Možda će biti praktične vajde od ovih telefona i dogovora da se jave i sutra da rešimo neki konkretan problem.
RSE: Ali vam je sada jasno da ste vi tu da stičete poverenje i da to poverenje sutra opravdate. Znači ovo poverenje koje su vam ljudi ukazali ne gledajući u vama partijskog funkcionera već ministra zdravlja. Jako odgovorna stvar, slažete li se?
MILOSAVLJEVIĆ: Drago mi je što to tako, potpuno sam saglasan sa vama. Naravno, poverenje se stiče, neguje, gradi i jača, i nije dato jednom za svagda. Politika ga uopšte ne garantuje, ni ministarsko mesto.