Na ovoj dužnosti Vekarić je od samog postojanja Tužilaštva, od 2003. godine. Uveren je da je osnivanje ove institucije, kao i Veća za ratne zločine okružnog suda u Beogradu, veliki izazov za srpsko pravosuđe. Obaveza ovih institucija je da se u skladu sa međunarodnim standardima krivično gone oni građani koji su te zločine i počinili. Lista zločina i broj počinilaca nisu mali. Na temelju rada Tužilaštva za ratne zločine, u martu prošle godine počelo je suđenje za ratne zločine počinjenje u Vukovaru, podignuta je optužnica za zločine u Zvorniku i u hotelu kod Đakovice. Pri kraju je istraga protiv pripadnika Škorpiona za zločine nad Bošnjacima kod Trnova, kao i protiv pripadnika Munje za zločine na Kosovu i Metohiji. U toku je i pred krivični postupak za slučaj poznat kao Batajnica, a odnosi se na preko trideset izvršenja na Kosovu u 1999. godini. Za Bruna Vekarića složenost, zaista pionirskog i trnovitog, rada u Srbiji predstavlja izazov. Izriče bezkompromisne ocene o teškoćama u radu Tužilaštva. Jasno je da je rad ove institucije vezan za rad policije. Vekarić smatra da je veoma loše i zabrinjavajuće što ni jedna krivična prijava nije podignuta od strane policije. Suprotstavlja se žestoko čestoj politizaciji slučajeva ratnih zločina, negiranju zločina i prebacivanju krivice na drugu stranu.
U trideset-osmogodišnji život Bruna Vekarića naslagalo se, na žalost, dosta burnih i tužnih sećanja: ratovi na bivšem prostoru Jugoslavije, žrtve, siromaštvo, sramota, odlazak najbliskijih prijatelja u daleko inostranstvo, tragično ubistvo Zorana Đinđića. Bio je sekretar ministra pravde u toj vladi. Kada govori o vremenu provedenom u toj vladi, Vekarić naprosto emituje optimizam i entuzijazam. Ne veruje da se takav snažan i jedinstven kolektivni duh, čiji je imenitelj bio sveobuhvatne promene, može da ponovi. Kritičan je u oceni i kaže da su propuštene šanse da se obračunamo sa svim tragovima režima Slobodana Miloševića, kao što uvredljivim smatra i reinkarnaciju njegovih ljudi u našoj političkoj svakodnevnici. Spremnost da se suprotstavi neljudskom i nemoralnom ponašanju, Vekarić radi strasno i veoma često sa visokim stepenom rizika za sopstvenu sigurnost. U njegovom životu i radu jasno je da ga goni želja da donese pravdu u domove žrtava.
****
RSE: Portparol Tužilaštva za ratne zločine i savetnik za medije tužioca za ratne zločine – nije li vas teže moglo zadesiti?
VEKARIĆ: U ovom vremenu to je zaista delikatan posao. Verovatno me moglo zadesiti i nešto gore. Neki ljudi su za neka svoja nastojanja, oni koji su pokušali zemlju voditi u boljem pravcu, završili mnogo gore. Ne bih smeo ni da pomislim šta bi sve nekoga ko radi predano svoj posao u ovom vremenu moglo zadesiti.
RSE: Da li se osećate bezbednim?
VEKARIĆ: Optimista sam i u tom smislu ne želim da razmišljam, a to je verovatno pogrešno. Bilo je nekih situacija na početku ovoga posla koje bi mogle da ukažu da postoji određeni stepen nesigurnosti za ljude koji se bave ovim poslom, za one koji se bave ratnim zločinima i još više za one koji se bave organizovanim kriminalom. Bilo je nekih incidenata. Jednom tužiocu su razlupana oba automobila. Jednom sam u tržnom centru Merkator bio ugrožen. Bilo je nekih slučajeva koje nismo želeli, zbog toga da ne bi prizivali zlo, objaviti u javnosti.
RSE: Šta se dogodilo u tržnom centru Merkator?
VEKARIĆ: Jedan gospodin, koji je protiv isporučenja Ratka Mladića, me je dobro udario. Nakon toga sam se zabrinuo za svoju bezbednost. Prije dva dana su prošla dva momka pored mene koja su uzvikivala imena pomenutog gospodina i još jednog političara iz tih krajeva. Kada su prolazili pored mene prepoznali su me i na taj način su mi poželeli dobar dan.
RSE: Imate porodicu i decu. Kako članovi vaše porodice na to reaguju?
VEKARIĆ: Oni brinu za mene, a ja njih ne mešam u ovakve stvari, niti ih opterećujem svojim poslom. Tako će i ostati.
RSE: Kako se oseća čovek koji treba da objasni javnosti da treba suditi onima koje, veliki deo te iste javnosti u Srbiji, smatra herojima?
VEKARIĆ: Veoma teško. Naša kancelarija za odnose sa javnošću startala je sa pozicije velikog minusa u odnosu na patriote, na one koji su sebe prikazivali herojima zbog svega onoga što su učinili na prostorima bivše Jugoslavije. To nije samo krivica tih koji su takve stvari zaista radili, već čitavog društva jer oni bez podrške takvog društva i režima ne bi mogli da egzistiraju u njemu. Društvo, režim, je davalo podršku tim ljudima, posebno u vreme kada su se ti zločini dešavali. Bilo je sasvim normalno u javnosti da se drugi ubijaju, mada je javnost bila upoznata sa onim što se dešava u okruženju. Zatim dolazi faza koju možemo nazvati prikrivanjem svega onoga što se dešavalo. Tada ozbiljni međunarodni subjekti počinju da se interesuju za sve one ratove koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije. Nakon toga kreće kampanja koja je obuhvatala negiranje i relativizaciju zločina. To je po meni čak najmračnija faza, ako izuzmemo samo izvršenje ratnog zločina. Dolazi do potpune relativizacije svega što se dešavalo i do potpune odsutnosti želje da se sa takvim stvarima društvo suoči. U svim strukturama društva možemo naći korene podrške ovakvom stavu. To je ono što je mene, kao relativno mladog čoveka, zaista deprimiralo. Zahvaljujući oktobarskim promenama 2000. godine, dolazi do velikog preokreta i potrebe za suočavanjem. Međutim, još uvek to suočavanje kreće stidljivo ka pravosudnim organima, po meni, možda i previše sporo. Tek 2003. godine dolazi do početne faze, kada zločini polako poprimaju oblik predmeta u sudovima i tužilaštvima i kreću da se procesuiraju. To je po meni veoma bitna faza jer dolazi do suočavanja sa zločinima.
RSE: Kako reaguju oni koji nisu zadovoljni vama jer želite da sudite ratne zločine. Šta je sa onima koji smatraju da to ide veoma sporo?
VEKARIĆ: O ovima iz prve kategorije zaista ne vodim računa. Ti koji pokušavaju da se predstave kao patriote, već dugo vremena najveću štetu nanose svom narodu. Ti ratni zločini su sramota za individualce koji su ih počinili u ime nekog naroda. O drugima zaista želimo da vodimo računa jer oni donekle imaju pravo. Kažu da to sve sporo ide. Tako je, ali ja mogu da govorim samo sa pozicije nekoga ko predstavlja Tužilaštvo za ratne zločine Srbije. U poslednje dve godine, od kada postojimo, a mi smo veoma mlada pravosudna institucija, smo učinili i mnoge dobre stvari u smislu izvođenja pred lice pravde mnoge za koje mislimo da su učestvovali u brojnim ratnim zločinima.
RSE: Jedna izjava je na vas ostavila snažan utisak i često je citirate. ''Da li ćemo se mi suočiti sa onim što je bilo devedesetih godina, ili ćemo ovaj teret ostaviti u amanet nekim budućim generacijama u Srbiji? Kako ćemo im objasniti zašto nismo imali odlučnosti da se sa tim suočimo?''
VEKARIĆ: To je rekao Đorđe Đorđević koji je bio naš saradnik. Smatram da niko nema pravo da optereti buduće generacije sa onim što su učinili njihovi preci, tako da ta izjava zaista sve govori. Moramo individualizovati odgovornost, moramo reći da su neki naši sunarodnici u naše ime činili grozne zločine i ta lica moramo izvesti pred lice pravde. Za mene je neobično važno to da damo značaj glasu žrtava. Svi mi znamo za pojedine generale, čuli smo i za Gotovinu i za Ratka Mladića, kao i za brojne političare koji su izručivani Hagu na razne načine, ali su zaboravljena tolika imena brojnih žrtava koja su, ni kriva ni dužna, stradala na prostorima bivše Jugoslavije, a to su desetine hiljada ljudi koji su bili krivi što su živeli na određenom prostoru u nezgodnom vremenu. Jako je pogrešno mešati neke buduće ekonomske dobitke, ulazak u Evropsku uniju sa kažnjavanjem zločina i izručenjem pojedinih lica Haškom tribunalu. Žrtva ima pravo na zadovoljene pravde.
RSE: Da li je značajna činjenica da su porodice stradalih u Ovčari prisutne na suđenju u Beogradu?
VEKARIĆ: Kako da ne. To je zaista veoma važno i učinili smo sve da se to dogodi. U više navrata je tužilac primao porodice žrtava. Gospođa Nataša Kandić je dala veliki doprinos da te žrtve dođu u Beograd.
RSE: Kako izgleda kada se u sudnici priča o tim užasnim detaljima, kada se svedoči o tome šta se događalo, uz prisustvo najbližih žrtvama?
VEKARIĆ: Svi su veoma zadovoljni načinom na koji se odvija to suđenje. To je nešto što nas hrabri. Tužilaštvo za ratne zločine, pored Veća za ratne zločine, jedino je mesto gde žrtve mogu zatražiti i institucionalnu zaštitu. To je glas koji se upućuje javnosti. Ali, ono pravo i ono zaista realno zadovoljenje pravde se može naći jedino pred sudom. Za nas je zadovoljavajuće da makar tračak pravde uđe u domove porodice žrtava.
RSE: Da li mislite da će se posle suđenja i kada se sazna šta je sve rađeno u Vukovaru, promeniti odnos javnosti prema tome jer prema nekim istraživanjima 35-40 odsto građana Srbije smatra da je suđenje za Ovčaru zavera protiv Srbije i srpskog naroda?
VEKARIĆ: To je dobar procent. Ja imam lošije podatke za nas kao Tužilaštvo. Mislim da javnost sve više saznaje i prihvata činjenicu da se tamo desio zločin. Kroz određene analize koje radimo jasno se to vidi. Obaveštenost javnosti u odnosu na ratne zločine, pa i Ovčara, koja je za sada jedini predmet u fazi glavnog pretresa, ukazuje da je veća obaveštenost javnosti za nas ohrabrenje da će se i nakon izricanja presude stav javnosti za nijansu promeniti. Ne želim kroz statistiku da gledam ratne zločine, ali to je proces koji traje. Ne možete lako izbrisati 12 godina Miloševićeve vladavine i prikazivanja kroz medije potpuno nerealne i lažne slike o tome šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije, već moramo uložiti veliki trud. Mi to radimo kroz našu kancelariju i stvaramo jedan široki fond ljudi koji žele to da podrže. To nas ohrabruje.
RSE: Kako su ratovi devedesetih uticali na vaš život?
VEKARIĆ: Oni su mene, kao i većinu mladih ljudi odavde, prebacivali van granica naše zemlje. Proveo sam mnogo vremena u nekim dalekim tačkama Azije, Afrike i Amerike. Dosta sam putovao u to vreme, kako poslom, kako naukom i gledao sam da budem što manje ovde. Teško sam podnosio propadanje jedne države za koju sam zaista bio emotivno vezan.
RSE: Da li se vaša porodica raspolutila u tim državama?
VEKARIĆ: Otac mi je Dubrovčanin, ali ovde živi više od 50 godina. Majka mi je Beograđanka. Imao sam jako puno rođaka koji su bili sa druge strane granica koje su kasnije uspostavljene. Deda, koji je bio vojno lice iz Dubrovnika, morao je u izbeglištvo u Švajcarsku kada je bio granatiran Dubrovnik. Teško je podneo sve to.
RSE: Sa jedne strane je ogroman broj zločina koji su učinjeni u devedesetim i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu. Sa druge strane je Tužilaštvo. Pokrenuto je suđenje samo za Ovčaru?
VEKARIĆ: Tako je. Postoje dve strategije. Jedna strategija, koju bi moglo Tužilaštvo da zastupa, je da se pošto-poto podignu optužnice protiv svih eventualnih počinilaca na osnovu informacija koje imaju brojne nevladine organizacije i informacija koje kruže po medijima. Na taj način možemo da uđemo vrlo brzo u takve postupke i da doživimo krah na sudu jer je mnoge stvari teško dokazati ukoliko ne priđete ozbiljno predmetima. Mnogi ljudi koji su učestvovali u ratnim zločinima dobili bi oslobađajuću presudu. Tako bi se izvršila legalizacija njihovog zločina. Mi to ne želimo. Na nekim slučajevima, koji su veoma poznati našoj javnosti, kao što su Batajnica ili Zvornik, radimo predano i mogu da upotrebim nekoliko konkretnih dokaza da je to zaista tako. Haški Tribunal nam je ustupio u junu prošle godine slučaj Zvornik. U tom predmetu je tada bilo troje optuženih. Danas ih je sedmero uhapšenih i trebamo ih izvesti pred lice pravde. Četvoricu njih smo kroz naš rad otkrili i izveli pred sud. Ovčara je imala trojicu osumnjičenih koji su se pojavili u Hagu kao potencionalni izvršioci ratnog zločina. Mi smo došli do preko njih dvadeset. To je nešto što ukazuje na koji način mi radimo. Tek sada su se stekli uslovi. Formalno postojimo nešto više od dve godine, ali praktično postojimo manje od dve godine, tako da taj rad koji smo uložili u tih 18 meseci tek će sada rezultirati.
RSE: Da li to najavljujete ubrzano otvaranje procesa?
VEKARIĆ: Očekujemo da će biti najmanje šest slučajeva pred Većem za ratne zločine u toku 2006. godine.
RSE: Slučaj Batajnica je jedna, od nekoliko, pronađenih masovnih grobnica sa telima kosovskih Albanaca. Ove nedelje je najavljeno da će vrlo brzo početi taj proces?
VEKARIĆ: Tužioc je na konferenciji za štampu rekao da će ubrzo otvoriti slučaj Batajnica. To je jedino što u ovom trenutku mogu da kažem, jer je slučaj još uvek u fazi u kojoj ne mogu davati precizne izjave.
RSE: Zar nije neobično da su 2000. godine na nekoliko mesta pronađene masovne grobnice, a onda je odjednom sve zaćutalo?
VEKARIĆ: Jeste neobično. To je faza kada je Tužilaštvo, opterećeno brojnim hipotekama iz prošlosti i nekim kadrovima koji su bili u to vreme u nekim drugim strukturama sistema, u policiji, sve to stavilo u fioku i na neki način na tom polju se nije ništa bitno dešavalo. Tada se izručio Milošević i krenuli su neki aranžmani sa Haškim tribunalom, mada nisam pobornik takve strategije. Možda je tadašnja politička elita mislila da će se na tome i završiti.
RSE: Šta znači podatak da policija nije podnela krivičnu prijavu ni za jedan slučaj počinjenog ratnog zločina? Da li se Tužilaštvo često sreće sa preprekama samo zato što ovo društvo nije raščistilo sa prethodnim režimom?
VEKARIĆ: Kada se policiji da nalog da učini nešto, oni to urade onako kako im se kaže. Postoji potpuna inertnost u njihovom delovanju i u otkrivanju određenih zločina, kao i u podnošenju krivičnih prijava. Postoje objašnjenja za to. Mnogi ljudi, koji i danas rade u tim strukturama, su bili i na Kosovu, možda i na nekim drugim frontovima, te se zbog toga osećaju ugroženim kada bi se takvi slučajevi otvarali.
RSE: Kako se Tužilaštvo odlučuje koje će zločine da procesuira? Ko su vaši ključni saradnici u tome? Da li je za vas dragoceno ono što je uradila Nataša Kandić kada vam je donela film do kojeg je došla? Kažu da ona ima dosta zanimljivu dokumentaciju o ratnim zločinima. Da li vi čekate da se ona vama javi, ili se Tužilaštvo obraća ljudima za koje zna da bi mogli biti potencijalni izvori dokaza?
VEKARIĆ: Kao neko ko je prolazio kroz sve faze Miloševićevog režima, divim se gospođi Kandić i mislim da je njen doprinos u zaštiti žrtava i doprinos u uvid šta se dešavalo u prethodnom vremenu, nesaglediv. Nataša iznosi određene generalne istine. Svi mi znamo da je bilo zločina na Kosovu. Jedno je ono što znamo, a drugo je da to dokažemo pred sudskim većem. Tu je neka linija razdvajanja između Nataše i nas. Mislim da svako u svom domenu zaista daje maksimalan doprinos da se zločin kazni i da je to ono što treba apsolutno podržati. Kao partner u ovom poslu je nevladin sektor bitan, ali regionalna saradnja je mnogo važnija. Nama su tužilaštva u Hrvatskoj i u Bosni veoma važna. Razmenom podataka dolazimo do veoma interesantnih stvari koje mogu rezultirati određenim postupcima. Došlo je do izuzetno dobre saradnje sa Tužilaštvom za ratne zločine u Srbiji i Državnog odvjetništva Hrvatske. Saradnja je perfektna. Nakon potpisivanja sporazuma radi se na mnogim slučajevima o kojima će se, možda, tek čuti. Oni su na pravi način ukinuli granicu između zločina i kazne.
RSE: Moglo bi se reći da je ključno u ovom trenutku za pokretanje postupaka i za pronalaženje dokaza, dovoljno jakih da se može pokrenuti postupak, regionalna saradnja?
VEKARIĆ: Glavni uslov jeste i saradnja sa drugim državama i nekim bitnim međunarodnim subjektima, a pre svega sa Haškim tribunalom. Pre 5. oktobra veoma je bio značajan doprinos Haškog tribunal jer su svi svedoci davali izjave za Haški tribunal. Haški tribunal je banka podataka koju svi pravosudni organi u regionu mogu na neki način koristiti.
RSE: Šta je saradnik-svedok?
VEKARIĆ: Uveden je institut svedok-saradnik, kako u organizovanom kriminalu, tako i u ratnim zločinima, koji je dao zaista veliki doprinos u otkrivanju svih ovih slučajeva. Pojavili su se ljudi, da li zbog griže savesti, ili zbog toga što bi na taj način došlo do oprosta onoga što su učinili, koji u tu kategoriju spadaju. U to vreme oni su otkrili veliki broj svojih saizvršioca koji su završili pred sudom i to je izuzetno značajno sa pravnog aspekta. Tek će se videti značaj toga kroz neke buduće procese.
RSE: U vreme Đinđićeve vlade ste bili u Ministarstvu pravde.
VEKARIĆ: Tako je. Skoro tri godine sam proveo u Ministarstvu pravde i bio sam sekretar ministra. To je za mene bilo jedno veliko iskustvo. Sastanci kod ministra finansija počinjali su u dva sata noću jer smo ceo dan radili. Završavali smo u pet u jutro, a u sedam smo išli ponovo na posao. Sednice vlade kod Zorana Đinđića su se nekada održavale i u ponoć. Na sto frontova su postojali problemi koje je ta vlada u prvom naletu, ali i kasnije, rešavala na najbolji mogući način. Uspeli smo da dobijemo zgradu od vojske, zahvaljujući ministru odbrane, Borisu Tadiću. Uspeli smo od nje da napravimo hram pravosuđa koji i sada dobro funkcioniše.
RSE: Da li je tačno da je jedna od tih sala trebala da dobije ime po Zoranu Đinđiću?
VEKARIĆ: Jeste. Postojale su određene ideje da se jedna od tih sala zove po pokojnom premijeru, ili da se zove po ubijenom sudiji koji je bio prvi borac protiv organizovanog kriminala. Odustalo se od toga kada je došlo do postepene smene vlasti. Raspisani su izbori i to se nije realizovalo.
RSE: U ponedeljak će na stolu mnogih ministara biti vaš novi časopis.
VEKARIĆ: Časopis se zove Pravda u tranziciji i suočavanje. Obuhvata i temu ratnih zločina. Upravo smo imali prezentaciju časopisa i svega onoga što on donosi potencijalnom čitaocu. Biće distribuiran državnim organima i svim poslanicima, ali i nevladinom sektoru, kao i pravosuđu i medijima. Obuhvata, pre svega, temu ratnih zločina na način da se opisuju žrtve i događaji, opisuju se načini na koji su ti zločini procesuirani.
RSE: Šta će ministar pravde, kada otvori taj časopis, vidite na Koraksovoj karikaturi?
VEKARIĆ: Koraks je nacrtao boginju pravde u zatvoru i mnoge koji izlaze iz zatvora u robijaškim odelima, neki i sa tašnama i mašnama. Njegova slika je inspirisana najnovijim događajima oko hapšenja sudija i raznim korupcijama, ali i nespremnosti vlasti da se suprotstavi nekim pojavama u društvu kojima bi se trebala suprotstaviti. Potpuno delim njegovo mišljenje.
RSE: Kako ste se osećali kada je vaš bivši ministar bio u zatvoru?
VEKARIĆ: Ne smem da govorim o tome kao neko ko radi u pravosuđu, ali mogu vam reći u svoje ime da su takve stvari pogubne za društvo. Ukoliko krenete u obračun sa političkim neistomišljenicima na način na koji su oni to uradili u slučaju Vladana Batića, onda to zaista predstavlja sumrak pravne države. Tako nešto ne bi smelo da se događa.
RSE: Kada će početi proces Batajnica?
VEKARIĆ: To zaista ne mogu da vam kažem.
U trideset-osmogodišnji život Bruna Vekarića naslagalo se, na žalost, dosta burnih i tužnih sećanja: ratovi na bivšem prostoru Jugoslavije, žrtve, siromaštvo, sramota, odlazak najbliskijih prijatelja u daleko inostranstvo, tragično ubistvo Zorana Đinđića. Bio je sekretar ministra pravde u toj vladi. Kada govori o vremenu provedenom u toj vladi, Vekarić naprosto emituje optimizam i entuzijazam. Ne veruje da se takav snažan i jedinstven kolektivni duh, čiji je imenitelj bio sveobuhvatne promene, može da ponovi. Kritičan je u oceni i kaže da su propuštene šanse da se obračunamo sa svim tragovima režima Slobodana Miloševića, kao što uvredljivim smatra i reinkarnaciju njegovih ljudi u našoj političkoj svakodnevnici. Spremnost da se suprotstavi neljudskom i nemoralnom ponašanju, Vekarić radi strasno i veoma često sa visokim stepenom rizika za sopstvenu sigurnost. U njegovom životu i radu jasno je da ga goni želja da donese pravdu u domove žrtava.
****
RSE: Portparol Tužilaštva za ratne zločine i savetnik za medije tužioca za ratne zločine – nije li vas teže moglo zadesiti?
VEKARIĆ: U ovom vremenu to je zaista delikatan posao. Verovatno me moglo zadesiti i nešto gore. Neki ljudi su za neka svoja nastojanja, oni koji su pokušali zemlju voditi u boljem pravcu, završili mnogo gore. Ne bih smeo ni da pomislim šta bi sve nekoga ko radi predano svoj posao u ovom vremenu moglo zadesiti.
RSE: Da li se osećate bezbednim?
VEKARIĆ: Optimista sam i u tom smislu ne želim da razmišljam, a to je verovatno pogrešno. Bilo je nekih situacija na početku ovoga posla koje bi mogle da ukažu da postoji određeni stepen nesigurnosti za ljude koji se bave ovim poslom, za one koji se bave ratnim zločinima i još više za one koji se bave organizovanim kriminalom. Bilo je nekih incidenata. Jednom tužiocu su razlupana oba automobila. Jednom sam u tržnom centru Merkator bio ugrožen. Bilo je nekih slučajeva koje nismo želeli, zbog toga da ne bi prizivali zlo, objaviti u javnosti.
RSE: Šta se dogodilo u tržnom centru Merkator?
VEKARIĆ: Jedan gospodin, koji je protiv isporučenja Ratka Mladića, me je dobro udario. Nakon toga sam se zabrinuo za svoju bezbednost. Prije dva dana su prošla dva momka pored mene koja su uzvikivala imena pomenutog gospodina i još jednog političara iz tih krajeva. Kada su prolazili pored mene prepoznali su me i na taj način su mi poželeli dobar dan.
RSE: Imate porodicu i decu. Kako članovi vaše porodice na to reaguju?
VEKARIĆ: Oni brinu za mene, a ja njih ne mešam u ovakve stvari, niti ih opterećujem svojim poslom. Tako će i ostati.
RSE: Kako se oseća čovek koji treba da objasni javnosti da treba suditi onima koje, veliki deo te iste javnosti u Srbiji, smatra herojima?
VEKARIĆ: Veoma teško. Naša kancelarija za odnose sa javnošću startala je sa pozicije velikog minusa u odnosu na patriote, na one koji su sebe prikazivali herojima zbog svega onoga što su učinili na prostorima bivše Jugoslavije. To nije samo krivica tih koji su takve stvari zaista radili, već čitavog društva jer oni bez podrške takvog društva i režima ne bi mogli da egzistiraju u njemu. Društvo, režim, je davalo podršku tim ljudima, posebno u vreme kada su se ti zločini dešavali. Bilo je sasvim normalno u javnosti da se drugi ubijaju, mada je javnost bila upoznata sa onim što se dešava u okruženju. Zatim dolazi faza koju možemo nazvati prikrivanjem svega onoga što se dešavalo. Tada ozbiljni međunarodni subjekti počinju da se interesuju za sve one ratove koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije. Nakon toga kreće kampanja koja je obuhvatala negiranje i relativizaciju zločina. To je po meni čak najmračnija faza, ako izuzmemo samo izvršenje ratnog zločina. Dolazi do potpune relativizacije svega što se dešavalo i do potpune odsutnosti želje da se sa takvim stvarima društvo suoči. U svim strukturama društva možemo naći korene podrške ovakvom stavu. To je ono što je mene, kao relativno mladog čoveka, zaista deprimiralo. Zahvaljujući oktobarskim promenama 2000. godine, dolazi do velikog preokreta i potrebe za suočavanjem. Međutim, još uvek to suočavanje kreće stidljivo ka pravosudnim organima, po meni, možda i previše sporo. Tek 2003. godine dolazi do početne faze, kada zločini polako poprimaju oblik predmeta u sudovima i tužilaštvima i kreću da se procesuiraju. To je po meni veoma bitna faza jer dolazi do suočavanja sa zločinima.
RSE: Kako reaguju oni koji nisu zadovoljni vama jer želite da sudite ratne zločine. Šta je sa onima koji smatraju da to ide veoma sporo?
VEKARIĆ: O ovima iz prve kategorije zaista ne vodim računa. Ti koji pokušavaju da se predstave kao patriote, već dugo vremena najveću štetu nanose svom narodu. Ti ratni zločini su sramota za individualce koji su ih počinili u ime nekog naroda. O drugima zaista želimo da vodimo računa jer oni donekle imaju pravo. Kažu da to sve sporo ide. Tako je, ali ja mogu da govorim samo sa pozicije nekoga ko predstavlja Tužilaštvo za ratne zločine Srbije. U poslednje dve godine, od kada postojimo, a mi smo veoma mlada pravosudna institucija, smo učinili i mnoge dobre stvari u smislu izvođenja pred lice pravde mnoge za koje mislimo da su učestvovali u brojnim ratnim zločinima.
RSE: Jedna izjava je na vas ostavila snažan utisak i često je citirate. ''Da li ćemo se mi suočiti sa onim što je bilo devedesetih godina, ili ćemo ovaj teret ostaviti u amanet nekim budućim generacijama u Srbiji? Kako ćemo im objasniti zašto nismo imali odlučnosti da se sa tim suočimo?''
VEKARIĆ: To je rekao Đorđe Đorđević koji je bio naš saradnik. Smatram da niko nema pravo da optereti buduće generacije sa onim što su učinili njihovi preci, tako da ta izjava zaista sve govori. Moramo individualizovati odgovornost, moramo reći da su neki naši sunarodnici u naše ime činili grozne zločine i ta lica moramo izvesti pred lice pravde. Za mene je neobično važno to da damo značaj glasu žrtava. Svi mi znamo za pojedine generale, čuli smo i za Gotovinu i za Ratka Mladića, kao i za brojne političare koji su izručivani Hagu na razne načine, ali su zaboravljena tolika imena brojnih žrtava koja su, ni kriva ni dužna, stradala na prostorima bivše Jugoslavije, a to su desetine hiljada ljudi koji su bili krivi što su živeli na određenom prostoru u nezgodnom vremenu. Jako je pogrešno mešati neke buduće ekonomske dobitke, ulazak u Evropsku uniju sa kažnjavanjem zločina i izručenjem pojedinih lica Haškom tribunalu. Žrtva ima pravo na zadovoljene pravde.
RSE: Da li je značajna činjenica da su porodice stradalih u Ovčari prisutne na suđenju u Beogradu?
VEKARIĆ: Kako da ne. To je zaista veoma važno i učinili smo sve da se to dogodi. U više navrata je tužilac primao porodice žrtava. Gospođa Nataša Kandić je dala veliki doprinos da te žrtve dođu u Beograd.
RSE: Kako izgleda kada se u sudnici priča o tim užasnim detaljima, kada se svedoči o tome šta se događalo, uz prisustvo najbližih žrtvama?
VEKARIĆ: Svi su veoma zadovoljni načinom na koji se odvija to suđenje. To je nešto što nas hrabri. Tužilaštvo za ratne zločine, pored Veća za ratne zločine, jedino je mesto gde žrtve mogu zatražiti i institucionalnu zaštitu. To je glas koji se upućuje javnosti. Ali, ono pravo i ono zaista realno zadovoljenje pravde se može naći jedino pred sudom. Za nas je zadovoljavajuće da makar tračak pravde uđe u domove porodice žrtava.
RSE: Da li mislite da će se posle suđenja i kada se sazna šta je sve rađeno u Vukovaru, promeniti odnos javnosti prema tome jer prema nekim istraživanjima 35-40 odsto građana Srbije smatra da je suđenje za Ovčaru zavera protiv Srbije i srpskog naroda?
VEKARIĆ: To je dobar procent. Ja imam lošije podatke za nas kao Tužilaštvo. Mislim da javnost sve više saznaje i prihvata činjenicu da se tamo desio zločin. Kroz određene analize koje radimo jasno se to vidi. Obaveštenost javnosti u odnosu na ratne zločine, pa i Ovčara, koja je za sada jedini predmet u fazi glavnog pretresa, ukazuje da je veća obaveštenost javnosti za nas ohrabrenje da će se i nakon izricanja presude stav javnosti za nijansu promeniti. Ne želim kroz statistiku da gledam ratne zločine, ali to je proces koji traje. Ne možete lako izbrisati 12 godina Miloševićeve vladavine i prikazivanja kroz medije potpuno nerealne i lažne slike o tome šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije, već moramo uložiti veliki trud. Mi to radimo kroz našu kancelariju i stvaramo jedan široki fond ljudi koji žele to da podrže. To nas ohrabruje.
RSE: Kako su ratovi devedesetih uticali na vaš život?
VEKARIĆ: Oni su mene, kao i većinu mladih ljudi odavde, prebacivali van granica naše zemlje. Proveo sam mnogo vremena u nekim dalekim tačkama Azije, Afrike i Amerike. Dosta sam putovao u to vreme, kako poslom, kako naukom i gledao sam da budem što manje ovde. Teško sam podnosio propadanje jedne države za koju sam zaista bio emotivno vezan.
RSE: Da li se vaša porodica raspolutila u tim državama?
VEKARIĆ: Otac mi je Dubrovčanin, ali ovde živi više od 50 godina. Majka mi je Beograđanka. Imao sam jako puno rođaka koji su bili sa druge strane granica koje su kasnije uspostavljene. Deda, koji je bio vojno lice iz Dubrovnika, morao je u izbeglištvo u Švajcarsku kada je bio granatiran Dubrovnik. Teško je podneo sve to.
RSE: Sa jedne strane je ogroman broj zločina koji su učinjeni u devedesetim i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu. Sa druge strane je Tužilaštvo. Pokrenuto je suđenje samo za Ovčaru?
VEKARIĆ: Tako je. Postoje dve strategije. Jedna strategija, koju bi moglo Tužilaštvo da zastupa, je da se pošto-poto podignu optužnice protiv svih eventualnih počinilaca na osnovu informacija koje imaju brojne nevladine organizacije i informacija koje kruže po medijima. Na taj način možemo da uđemo vrlo brzo u takve postupke i da doživimo krah na sudu jer je mnoge stvari teško dokazati ukoliko ne priđete ozbiljno predmetima. Mnogi ljudi koji su učestvovali u ratnim zločinima dobili bi oslobađajuću presudu. Tako bi se izvršila legalizacija njihovog zločina. Mi to ne želimo. Na nekim slučajevima, koji su veoma poznati našoj javnosti, kao što su Batajnica ili Zvornik, radimo predano i mogu da upotrebim nekoliko konkretnih dokaza da je to zaista tako. Haški Tribunal nam je ustupio u junu prošle godine slučaj Zvornik. U tom predmetu je tada bilo troje optuženih. Danas ih je sedmero uhapšenih i trebamo ih izvesti pred lice pravde. Četvoricu njih smo kroz naš rad otkrili i izveli pred sud. Ovčara je imala trojicu osumnjičenih koji su se pojavili u Hagu kao potencionalni izvršioci ratnog zločina. Mi smo došli do preko njih dvadeset. To je nešto što ukazuje na koji način mi radimo. Tek sada su se stekli uslovi. Formalno postojimo nešto više od dve godine, ali praktično postojimo manje od dve godine, tako da taj rad koji smo uložili u tih 18 meseci tek će sada rezultirati.
RSE: Da li to najavljujete ubrzano otvaranje procesa?
VEKARIĆ: Očekujemo da će biti najmanje šest slučajeva pred Većem za ratne zločine u toku 2006. godine.
RSE: Slučaj Batajnica je jedna, od nekoliko, pronađenih masovnih grobnica sa telima kosovskih Albanaca. Ove nedelje je najavljeno da će vrlo brzo početi taj proces?
VEKARIĆ: Tužioc je na konferenciji za štampu rekao da će ubrzo otvoriti slučaj Batajnica. To je jedino što u ovom trenutku mogu da kažem, jer je slučaj još uvek u fazi u kojoj ne mogu davati precizne izjave.
RSE: Zar nije neobično da su 2000. godine na nekoliko mesta pronađene masovne grobnice, a onda je odjednom sve zaćutalo?
VEKARIĆ: Jeste neobično. To je faza kada je Tužilaštvo, opterećeno brojnim hipotekama iz prošlosti i nekim kadrovima koji su bili u to vreme u nekim drugim strukturama sistema, u policiji, sve to stavilo u fioku i na neki način na tom polju se nije ništa bitno dešavalo. Tada se izručio Milošević i krenuli su neki aranžmani sa Haškim tribunalom, mada nisam pobornik takve strategije. Možda je tadašnja politička elita mislila da će se na tome i završiti.
RSE: Šta znači podatak da policija nije podnela krivičnu prijavu ni za jedan slučaj počinjenog ratnog zločina? Da li se Tužilaštvo često sreće sa preprekama samo zato što ovo društvo nije raščistilo sa prethodnim režimom?
VEKARIĆ: Kada se policiji da nalog da učini nešto, oni to urade onako kako im se kaže. Postoji potpuna inertnost u njihovom delovanju i u otkrivanju određenih zločina, kao i u podnošenju krivičnih prijava. Postoje objašnjenja za to. Mnogi ljudi, koji i danas rade u tim strukturama, su bili i na Kosovu, možda i na nekim drugim frontovima, te se zbog toga osećaju ugroženim kada bi se takvi slučajevi otvarali.
RSE: Kako se Tužilaštvo odlučuje koje će zločine da procesuira? Ko su vaši ključni saradnici u tome? Da li je za vas dragoceno ono što je uradila Nataša Kandić kada vam je donela film do kojeg je došla? Kažu da ona ima dosta zanimljivu dokumentaciju o ratnim zločinima. Da li vi čekate da se ona vama javi, ili se Tužilaštvo obraća ljudima za koje zna da bi mogli biti potencijalni izvori dokaza?
VEKARIĆ: Kao neko ko je prolazio kroz sve faze Miloševićevog režima, divim se gospođi Kandić i mislim da je njen doprinos u zaštiti žrtava i doprinos u uvid šta se dešavalo u prethodnom vremenu, nesaglediv. Nataša iznosi određene generalne istine. Svi mi znamo da je bilo zločina na Kosovu. Jedno je ono što znamo, a drugo je da to dokažemo pred sudskim većem. Tu je neka linija razdvajanja između Nataše i nas. Mislim da svako u svom domenu zaista daje maksimalan doprinos da se zločin kazni i da je to ono što treba apsolutno podržati. Kao partner u ovom poslu je nevladin sektor bitan, ali regionalna saradnja je mnogo važnija. Nama su tužilaštva u Hrvatskoj i u Bosni veoma važna. Razmenom podataka dolazimo do veoma interesantnih stvari koje mogu rezultirati određenim postupcima. Došlo je do izuzetno dobre saradnje sa Tužilaštvom za ratne zločine u Srbiji i Državnog odvjetništva Hrvatske. Saradnja je perfektna. Nakon potpisivanja sporazuma radi se na mnogim slučajevima o kojima će se, možda, tek čuti. Oni su na pravi način ukinuli granicu između zločina i kazne.
RSE: Moglo bi se reći da je ključno u ovom trenutku za pokretanje postupaka i za pronalaženje dokaza, dovoljno jakih da se može pokrenuti postupak, regionalna saradnja?
VEKARIĆ: Glavni uslov jeste i saradnja sa drugim državama i nekim bitnim međunarodnim subjektima, a pre svega sa Haškim tribunalom. Pre 5. oktobra veoma je bio značajan doprinos Haškog tribunal jer su svi svedoci davali izjave za Haški tribunal. Haški tribunal je banka podataka koju svi pravosudni organi u regionu mogu na neki način koristiti.
RSE: Šta je saradnik-svedok?
VEKARIĆ: Uveden je institut svedok-saradnik, kako u organizovanom kriminalu, tako i u ratnim zločinima, koji je dao zaista veliki doprinos u otkrivanju svih ovih slučajeva. Pojavili su se ljudi, da li zbog griže savesti, ili zbog toga što bi na taj način došlo do oprosta onoga što su učinili, koji u tu kategoriju spadaju. U to vreme oni su otkrili veliki broj svojih saizvršioca koji su završili pred sudom i to je izuzetno značajno sa pravnog aspekta. Tek će se videti značaj toga kroz neke buduće procese.
RSE: U vreme Đinđićeve vlade ste bili u Ministarstvu pravde.
VEKARIĆ: Tako je. Skoro tri godine sam proveo u Ministarstvu pravde i bio sam sekretar ministra. To je za mene bilo jedno veliko iskustvo. Sastanci kod ministra finansija počinjali su u dva sata noću jer smo ceo dan radili. Završavali smo u pet u jutro, a u sedam smo išli ponovo na posao. Sednice vlade kod Zorana Đinđića su se nekada održavale i u ponoć. Na sto frontova su postojali problemi koje je ta vlada u prvom naletu, ali i kasnije, rešavala na najbolji mogući način. Uspeli smo da dobijemo zgradu od vojske, zahvaljujući ministru odbrane, Borisu Tadiću. Uspeli smo od nje da napravimo hram pravosuđa koji i sada dobro funkcioniše.
RSE: Da li je tačno da je jedna od tih sala trebala da dobije ime po Zoranu Đinđiću?
VEKARIĆ: Jeste. Postojale su određene ideje da se jedna od tih sala zove po pokojnom premijeru, ili da se zove po ubijenom sudiji koji je bio prvi borac protiv organizovanog kriminala. Odustalo se od toga kada je došlo do postepene smene vlasti. Raspisani su izbori i to se nije realizovalo.
RSE: U ponedeljak će na stolu mnogih ministara biti vaš novi časopis.
VEKARIĆ: Časopis se zove Pravda u tranziciji i suočavanje. Obuhvata i temu ratnih zločina. Upravo smo imali prezentaciju časopisa i svega onoga što on donosi potencijalnom čitaocu. Biće distribuiran državnim organima i svim poslanicima, ali i nevladinom sektoru, kao i pravosuđu i medijima. Obuhvata, pre svega, temu ratnih zločina na način da se opisuju žrtve i događaji, opisuju se načini na koji su ti zločini procesuirani.
RSE: Šta će ministar pravde, kada otvori taj časopis, vidite na Koraksovoj karikaturi?
VEKARIĆ: Koraks je nacrtao boginju pravde u zatvoru i mnoge koji izlaze iz zatvora u robijaškim odelima, neki i sa tašnama i mašnama. Njegova slika je inspirisana najnovijim događajima oko hapšenja sudija i raznim korupcijama, ali i nespremnosti vlasti da se suprotstavi nekim pojavama u društvu kojima bi se trebala suprotstaviti. Potpuno delim njegovo mišljenje.
RSE: Kako ste se osećali kada je vaš bivši ministar bio u zatvoru?
VEKARIĆ: Ne smem da govorim o tome kao neko ko radi u pravosuđu, ali mogu vam reći u svoje ime da su takve stvari pogubne za društvo. Ukoliko krenete u obračun sa političkim neistomišljenicima na način na koji su oni to uradili u slučaju Vladana Batića, onda to zaista predstavlja sumrak pravne države. Tako nešto ne bi smelo da se događa.
RSE: Kada će početi proces Batajnica?
VEKARIĆ: To zaista ne mogu da vam kažem.