Dostupni linkovi

logo-print

Kod lekara kao u supermarket


Gošće Press kluba su dve lekarke: doktorka Radmila Trnčić, direktorka Doma zdravlja u Novom Beogradu i doktorka Ljiljana Maksimović, specijalista opšte medicine.

RSE: Dom zdravlja Novi Beograd je najveći u celoj Srbiji?

TRNČIĆ: Tako je. Ukoliko se izuzmu niški i novosadski domovi zdravlja, koji podrazumevaju kompletan grad, onda je Dom zdravlja Novi Beograd najveći, ranije na Balkanu, a sada sigurno u Srbiji. Dom zdravlja ima 1.030 zaposlenih i pokriva oko 300.000 pacijenata.

RSE: Niste svi u jednoj zgradi, već imate i isturena odelenja?

TRNČIĆ: Nismo svi u istoj zgradi. Imamo tri centralne zgrade i osam isturenih ambulanti opšte medicine. Četiri isturene ambulante Doma zdravlja Novi Beograd pokrivaju medicinu rada.

RSE: Koliko dugo radite kao lekar?

MAKSIMOVIĆ: Radim kao lekar 28 godina.

RSE: Šta smatrate svojim uspehom, a šta neuspehom?

MAKSIMOVIĆ: Mislim da je moj najveći uspeh to što se u meni, bez obzira na okolnosti u kojima sam radila, ni malo nije smanjila ljubav prema poslu i spremnost da pomognem ljudima koji mi se obraćaju, bez obzira u kojim uslovima, u kom vremenu, ko su, koliko su stari, ili od čega boluju. Došla sam u osnovnu primarnu zaštitu računajući da ću jednoga dana biti porodični lekar. To je za mene vrhunac davanja sebe ljudima. Da li ću za svoj radni vek doživeti da zaživi porodični lekar, ne znam. To smatram našim sveopštim neuspehom. Tek kada celu porodicu sagledate u celini, možete adekvatno da procenite o kakvoj bolesti se radi i kolika je šansa da pomognemo pacijentu.

RSE: Jako dugo se priča o porodičnom lekaru. Imate li informaciju kada bi to moglo da zaživi?

TRNČIĆ: Što se ove teme tiče, još uvek diskusije nisu završene, još uvek ne znam kada će to da zaživi.

RSE: Mislim da se svaki bolestan čovek i obraduje kada mu dođe lekar kući. Oseća se opuštenije. Mnogi ljudi imaju strah kada se nađu pred belim mantilom.

TRNČIĆ: I ja sam specijalista opšte medicine. Većina nas lekara se trudila da ima kompletne porodice u svojoj kartoteci. Uvek smo rado primali generacije jedne porodice jer na taj način najbolje znate njihov socijalni status, genetske predispozicije i još puno toga.

RSE: Koliko vaši lekari zarađuju?

TRNČIĆ: Lekar bez specijalizacije zaradi oko 23.000. Lekar specijalista zaradi oko 27.000, a lekar specijalista sa stažom od 35 godina oko 31.000.

RSE: Koliko Vi zarađujete?

MAKSIMOVIĆ: Zarađujem od 28.000 do 30.000.

RSE: Koliko dnevno primate pacijenata?

MAKSIMOVIĆ: Dnevno primam oko četrdesetak pacijenata. Kod nas je šalterski tip i na jednom šalteru rade tri lekara. Dogodi se, obično u vreme odmora, da morate da primate i pacijente svoga kolege. Tada se broj pacijenata povećava. Samo brzinom razmišljanja i veštinom kojom vladamo uspevamo da sagledamo čoveka u tako kratkom vremenu i da adekvatno reagujemo na problem zbog kojeg je došao.

RSE: Kako možete da obradite toliko pacijenata, a da to ne bude površno?

MAKSIMOVIĆ: Jedan moj stažista, sjajna studentica sa odličnim prosekom, koja je na vreme završila fakultet, jednom je na kraju radnog vremena počela da plače. Pitala sam šta joj je. Rekla je da je boli glava, jer ne umije tako brzo da misli kao ja. Morate da umete da posmatrate ljude, kako kucaju, kako ulaze u ordinaciju, kako vas pozdravljaju, kako sedaju. Često je tu cela dijagnoza. Naravno da su tu i pregled i dopunske analize, ali te prve analize vam munjevito prolaze glavom i slažete mozaik. Sada sve češće, nakon završenog radnog vremena, imam potrebu da nikoga ne vidim, niti čujem, da se osamim i malo rasteretim. Nekada sam toliko na sebe ljuta koliko toga znam o svojim pacijentima, pre nego što otvorim karton, pre nego što mi kažu šta ih muči.

RSE: Medicina u svetu je mnogo iznad onoga što je kod nas, zahvaljujući i savršenoj opremi. Kako stojite sa opremom?

TRNČIĆ: Mogu se pohvaliti da je u tri zadnje godine dosta toga učinjeno za nabavku postojeće opreme u Domu zdravlja. Bez dijagnostike koja treba da prati rad lekara u ordinaciji, nemate ništa. Bez potrebne opreme nećete ni imati kompletnu sliku o zdravstvenom stanju pacijenta. Pokušali smo u svim službama da nabavimo opremu koja je potrebna za najbolji mogući rad. Što se naše prakse tiče, potreban je dobar aparat za merenje pritiska, dobre slušalice. Aparaturu na rendgenu i u laboratoriji smo obnovili tako da su naši rezultati validni.

RSE: Šta vi smatrate svojim najvećim uspehom, a šta neuspehom?

TRNČIĆ: Zadovoljna sam time što sam svoje snage usmerila ka tome da se podigne nivo i vrati dobro ime Doma zdravlja Novi Beograd. Za svoj neuspeh sebe ne mogu da krivim jer nisam mogla ništa posebno da učinim u smislu materijalne situacije ljudi koji rade u Domu zdravlja. Ne mogu da se pomirim sa tim da su ove plate ni približno adekvatne onom radu koji se u posao ulaže. Oko 10.000 ljudi uđe dnevno u naš Dom zdravlja, po raznim osnovama. Budu usluženi i napuste, manje-više, zadovoljni naše prostorije. U laboratoriju dnevno uđe oko 550 ljudi. Naš Dom zdravlja je mali grad koji vri svakoga dana. Lekari imaju po 40 do 50 pacijenata dnevno. To je izuzetan napor. Smatram da je odgovornost jednog lekara velika i da bi za to trebao biti adekvatno nagrađen.

RSE: Koliko dugo ste direktorka?

TRNČIĆ: Još malo i tri godine, ali sam prije toga dugo godina provela u ordinaciji, na šta sam ponosna.

RSE: Da li imate pritužbi pacijenata da postoji korupcija u vašem Domu zdravlja?

TRNČIĆ: Od kada sam na ovom mestu, nisam imala niti jednu pritužbu pacijenta, ni na jednog od naših zaposlenih. Korupcijom ne smatram ako vam pacijenta donese najveću jabuku sa pijace ili 200 grama kafe. Što se tiče većih iznosa, ili nečega sličnog, niko mi se nije obratio sa žalbom na nekoga.

RSE: Kako komentarišete slučaj sa lažnim bolestima da bi neko ranije otišao u penziju? U to su upetljani mnogi lekari iz Smedereva i Beograda.

TRNČIĆ: Lekari primarnog dela opšte medicine, kada obrađuje pacijenta, imaju pred sobom nalaze mnogih specijalista iz raznih oblasti. Ukoliko bilo kod od specijalista napiše neku dijagnozu, unosite je u finalni izveštaj koji ide pred invalidsku komisiju, bez toga da se upuštate u ispravnost dijagnoze. Ne vidim da mi u primarnoj medicini možemo nešto da promenimo i da možemo da utičemo na sve to.

RSE: Koliko se politika meša u zdravstvo? Da li vam je bilo potrebno da pripadate nekoj partiji da bi ste bili postavljeni na rukovodeće, tako značajno mesto, najvećeg doma zdravlja u Srbiji?

TRNČIĆ: Prvo je ministar Milosavljević raspisao konkurs. Ne znam ko se sve javio. Nije bila potrebna pripadnost nekoj političkoj opciji, već vizija vođenja jedne tako velike kuće. Pretpostavljam da je to presudilo.

RSE: Da li to podrazumeva i da ste dobar menadžer pa možete da dobijete neku donaciju za neke aparate koji su potrebni, ili to sve ide iz budžeta?

TRNČIĆ: Ne ide iz budžeta. Skoro tri godine fond koji nas finansira daje nam za plate, za materijal i opremu.

RSE: Ali fond se finansira iz budžeta?

TRNČIĆ: Tako je, ali nema ništa predviđeno u ugovoru koji se sa njim potpiše za aparate koje trebamo i investicije za održavanje zgrada. Tu jeste potreban tim koji birate, koji će da diše na isti način. Ima tu i donatora, šarma, poznavanja, ličnih kreditnih kartica da bi se došlo do boljitka. Ne žalim se.

RSE: Šta se promenilo u odnosu pacijent-lekar, od vremena kada ste počinjali, do danas?

MAKSIMOVIĆ: Ne bih mogla da kažem da se nešto bitno promenilo. Jedino se promenilo to što danas mladi ljudi odlaze kod lekara kao u supermarket. Kada sam počela da radim kao lekar, svoje pacijente sam naučila da kažu kakve imaju tegobe i šta ih je nateralo da dođu. Ako su mene odabrali, onda moraju i da mi veruju da ću se potruditi da rešim njihov problem na najbolji mogući način. Ne mogu da traže od mene da im propišem nešto jer su o tome čuli ili pročitali, ali mogu da pitaju šta mislim o određenom leku i da li bi im odgovarao.

RSE: Šta bi ste savetovali nekome ko ulazi u vašu profesiju?

TRNČIĆ: Potrebno je mnogo ljubavi za ovaj posao. Ne razmišljate o materijalnom dobru, bar za sada ne. Morate naučiti da volite ljude i da čoveka gledate u celini. Pretpostavljam da je to savet svih nas u primarnoj zdravstvenoj zaštiti jer nikada ne znate gde ćete završiti.

RSE: U poslednje vreme smo bombardovani katastrofičnim vestima o mogučnošću pandemije ptičje gripe. Postoji li nacionalna strategija za borbu protiv takvog gripa?

TRNČIĆ: Dobili smo pre nekoliko dana jedno obaveštenje o gripu te vrste, o tome kako se, i na koji način, širi i dokle je stigao. Za sada stanje nije alarmantno, kao što je bilo u vreme epidemije SARS-a. Očekujem da ćemo dobiti neke odrednice šta treba preduzeti.

RSE: Kako da živimo da bi smo bili što duže zdravi?

MAKSIMOVIĆ: Prvo morate da se potrudite da steknete mir u duši. Svi stresovi koji se događaju oko nas su pokretači bolesti u čoveku. Svako ima biološki manje vredan organ koji će stradati ako ne steknemo mir i ako ne umemo mirno da primimo sve ono što nam donosi dan. Morate da sagledate sebe, da vidite sebe kako reagujete na određene situacije, šta se sa vašim telom događa, da umete to da uočite. Ako uočite nešto neuobičajeno, treba da se posavetujete sa svojim lekarom. Lekar će proceniti koji pregledi treba da se urade. Svako je jedinstven i neponovljiv. Morate da se naučite kako da nam interpretirate bolesti. Mi moramo da naučimo kako da oslobodimo čoveka od straha, da nam kaže kakav problem ima. Često unutrašnji naboji u čoveku mu ne daju mogućnost da vidi pravu sliku o sebi i da nam kaže ono što treba. Naš zadatak je da sa dosta veštine i ljubavi pomognemo čoveku da bolje i kvalitetnije živi.

TRNČIĆ: Uz taj mir dodajem i puno ljubavi. U poslednje vreme ima dosta negativne energije u narodu, kao i nezadovoljstva. Sve češće viđam i mlade, nezadovoljne ljude. Treba biti zadovoljan onim što imaš. Ako nisi zadovoljan, onda se potruditi da to promeniš. Ništa ne pada s neba. Takođe, imajte razumevanja i za nas zdravstvene radnike. I mi smo samo živi ljudi. U Domu zdravlja Novi Beograd ima 150 samohranih majki, a sestrinska plata je oko 14 hiljada. Svako dolazi da reši svoj lični problem. Ponekada vrcne neka varnica. I kada nekoga prozovemo peko reda, ili damo prednost nekome, znamo zašto je to tako. To je u najvećem broju slučajeva medicinska indikacija. Veliki deo pacijenata ne može da se požali da satima čeka. Čine se napori da se čekanje smanji.
XS
SM
MD
LG