RSE: Rekli ste da će novi Ustav Srbije biti donet za devet meseci. Otkud tako precizno određivanje roka i ko će biti odgovoran ukoliko ni ovaj rok ne bude ispoštovan, kao i neki raniji?
MARKOVIĆ: Ne znam ko je prenio tu izjavu. Pretpostavljam da je to skraćena izjava koja se ticala pitanja da li je Ustav preduslov za otpočinjanje pregovora. Rekao sam da nije, ali da je važno da svi znaju da je Ustav preduslov za okončanje pregovora. Skupština Srbije će usvojiti do kraja septembra sve zakone koji su neophodni za početak pregovora. Potom počinju pregovori. Ako se držimo agende, pregovori će trajati devet meseci. Ako bi smo uspeli za devet meseci, onda bi to bio rok koji sve vreme moramo da imamo na umu kao rok za Ustav. Sigurno ti pregovori neće biti okončani ako Ustav ne bude donet.
RSE: Početkom leta evropski zvaničnici su optimistično najavljivali 5. oktobar kao početak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju. Sada su malo umereniji u tim najavama. Očekujete li da će petogodišnjica demokratskih promena u Srbiji biti datum kada će konkretan posao na pridruživanju Evropskoj uniji započeti?
MARKOVIĆ: Oktobar da, ali 5. oktobar sigurno ne. Čitav niz stvari koje su bitne za priključivanje ne počinju 5. oktobra. Koliko god da je to bilo simbolički važno i delu političkog establišmenta u Srbiji i Evropskoj uniji, sada svi znamo da će pregovori početi, ako sve bude u redu, 10. oktobra, a odluka o tome treba da bude doneta 3. oktobra konsenzusom u Briselu. Iskreno se nadam da će pre te odluke Narodna Skupština Srbije jednoglasno doneti odluku da vlada otpočne pregovore. Kao što je Rezolucija o pridruženju Evropskoj uniji, koja je jednoglasno doneta u Narodnoj Skupštini, bila prekretnica, ovo bi mogla da bude prekretnica ka većinskom konsenzusu koji je presudan za ulazak u Evropsku uniju i bio bi signal kojeg bi svi trebali da budemo svesni, a to je ispunjavanje standarda koji su deo ovih pregovora i oni su nešto što je prevashodno važno za nas, pa tek onda za Evropu.
RSE: Kao čovek koji balansira između raznih političkih interesa u Skupštini Srbije, imate li osećaj da postoji politički konsenzus da sve dominantne srpske političke snage žele ulazak u Evropsku uniju?
MARKOVIĆ: Pripadam ljudima koji se lako kreću centralnim tokom. Ne osećam da balansiram, već da dosta lako uspevam da uverim druge oko nekih ključnih stvari, da i oni idu tim tokom. Stvara se konsenzus oko ključnih pitanja, naročito ako posmatrate šta stranke rade, a ne šta pričaju. U Parlamentu se ta razlika lako uoči, mada ste svakim danom pred izazovom da je zanemarite i onda se zaprepastite kada čujete neke izjave. To je bilo vidljivo u mnogim situacijama. Pravi primer je donošenje Rezolucije. Dve velike grupacije, jedna koja podržava poziciju i jedna koja sebe naziva centralnom opozicijom, su korektno izašle tokom tog glasanja i na taj način su omogućile da u svim dokumentima piše da je Narodna Skupština jednoglasno usvojila Rezoluciju o pridruženju. Tokom narednih meseci, kada je održan čitav niz aktivnosti i okruglih stolova, još smo bili daleko od te pozitivne ocene, još su bili daleko ti politički uslovi koji su ovde doživljavani mnogo teže od ovog što je stvarno teško. Crkva se jasno izjasnila, što je u Srbiji uvek važno kada govorimo o tradiciji i o ključnim momentima ovih prethodnih 200 godina. U ovom trenutku ne postoji ni jedna ozbiljna politička stranka koja se izjašnjava protiv Evropske unije. Ne postoji ni jedna važna institucija izvan svetovnih institucija, ni jedna crkva, ni jedna verska zajednica na teritoriji Srbije koja je protiv, tako da već možemo da govorimo o tome da postoji jedan vrlo ozbiljan centralni konsenzus. Postoje euro-skeptici, ali još uvek nema nikoga ko je zbilja protiv. Euro-skepticizam je nešto što će nas čekati i u drugoj fazi. To je kao u dobrom romanu. Imate zaplet, kulminaciju, peripetiju, pa rasplet. Peripetija zna da bude strašno dosadna i nekada traje po stotine stranica pre nego što dođe onaj pravi rasplet. Kada se kulminacija odlaže, kao kod Hrvatske, onda to postaje problem. Mislim da ćemo to gledati i u slučaju Rumunije i Bugarske. Videćemo kako raste otpor u tim zemljama kada se sve ne obavi prirodnim tokom, a kada je u pitanju Evropa, to tako ide. Morate tačnim redosledom da usvajate neke propise i zakone i da sprovodite neke standarde. Ljudi ne znaju šta su pregovori. Od onoga što bi bila materija sto posto, 80 posto su zakoni i kontrola njihovog sprovođenja. Samo 20 posto su pregovori. To su pregovori čisto tehničke prirode zbog specifičnosti zemlje i zavisi kakva je veština vaših pregovarača. Znamo oko čega ćemo najviše pregovarati. To su neki uslovi koji se tiču spoljno-trgovinskih poslova da bi smo zaštitili neke grane u Srbiji, pre svega poljoprivredu. Onda ćemo nastojati da promenimo redosled pregovaranja, ali kada se dogovor uspostavi, morate striktno da ga poštujete. Ništa ne može da se preskače.
RSE: Sve parlamentarne stranke, osim Radikalne, najavile su da će podržati vladin predlog Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima kojim se omogućava formiranje privatnih penzionih fondova, kao dopunski vid osiguranja i time se završi reforma penzijskog sistema. Da li to na neki način znači da postoji konsenzus među dominantnom, vladajućom koalicijom, ali i među nekim opozicionim strankama kako bi to moglo da se obavi bez većih problema?
MARKOVIĆ: Spadam u ljude koji stranke ne dele na pozicione i opozicione. Liste šalju poslanike u Parlament, a na nekoliko lista su bili predstavnici različitih stranaka. Nikada nisam gledao detalje. To nisu stranačke liste, već postoji unutrašnji dogovor kao ugovor između trećih lica. Bio sam izabran glasovima preko 2/3 poslanika i pozicije i opozicije. Nastojim da ne pravim tu razliku, nego da govorim samo o poslanicima. Za mene je ključno da se skoro za sve zakone poslanici, i mimo svog biračkog tela, drugačije izjašnjavaju. Glasa obično daleko veća većina, nego ona koja podržava vladu ili izvršnu vlast. To govori da ta svest uvek prevazilazi dnevno političke potrebe. Nekada mi se poslanici žale da su protiv toga pričali, ali ja ih pitam da li znaju da su za to glasali. Penzije jesu jedan od politički najtežih problema, ali je stvarno najteže nešto što je tek pred nama. To je restruktuiranje javnih preduzeća. Ono je u svakoj tranziciji najteže. Najvažnije je ono što je već iza nas. To je utvrđivanje fiskalnog sistema, monetarnog sistema i makroekonomske politike. To smo već davno završili. Ovo su sada samo detalji.
RSE: Zakon o naftnoj industriji i Zakon o penzijama je bio uslov koji se trebao ispuniti prema MMF-u.
MARKOVIĆ: Treba da se potpiše ugovor vezan za šestu reviziju. Razgovori su bili prekinuti tokom vlade premijera Đinđića, a potpuno su obustavljeni tokom vlade gospodina Živkovića. Onda je trebalo ponovo otpočeti pregovore. Važno je da se završi šesta revizija jer je poslednja. Time bi smo završili ceo aranžman. Zemlja je dobila dosta pozitivnog iz tog aranžmana, a ne tiče se to samo MMF-a, već i otpisa prema Pariskom klubu koji se još uvek kontinuirano sprovodi u ugovorima između naše i pojedinačnih zemalja. Još uvek postoje zemlje koje to nisu prihvatile do kraja i sada imamo bilateralne sporazume. Tipičan primer je bila Rusija i Kina. Ovo su zakoni koji su bili pitanje političke stabilnosti. Zbog toga su toliko skrenuli pažnju na sebe. Ljudi ponekada izgube glavu od politike, od dnevne aktuelnosti i od političkih strasti. Povodom penzija ima dobrih i loših rešenja. Niko ništa nije rekao o ljudima koji imaju najmanje penzije. Njima će odmah biti za 50 posto uvećana penzija. Preko 70 posto Penzionog fonda danas odlazi na najviše penzije. Nisam čuo da je neko rekao da će one biti smanjene. U januaru ćemo imati situaciju koju odavno priželjkuju svi koji imaju penzionera u porodici. To rešenje je moralni dug. Kašnjenje će biti nadoknađeno na jedan specifičan način jer smo mi siromašna zemlja. Neko je rekao da je u njegovo vreme penzija bila 90 posto od plate. To su relativne kategorije. Penzije se tiču onog dela ljudi koji danas plaćaju ceh svemu lošem što se dešavalo svih prethodnih godina kada je postojala lažna socijalna kategorija i kada su svi glumili da nešto postoji u državi. To moramo da promenimo. Više nije pitanje da li hoćemo. Ova zemlja ima ispražnjene fondove. Daleko najteži deo tranzicije je onaj za koji je neophodna veća stabilnost, a to je reorganizacija javnih preduzeća. U svim zemljama u tranziciji to je bio najbolniji trenutak.
RSE: Može li Srbija i naredne godine da bude lider u reformama? Svetska banka je svrstala Srbiju u 12 zemalja koje su u protekloj godini najviše učinile na ovom planu. U isto vreme imamo upozorenje čelnika ove institucije da taj rezultat neće mnogo vredeti ukoliko se proces ne nastavi nesmanjenim tempom.
MARKOVIĆ: Mi smo kao jedan bolestan čovek. Operacija je izvršena, pacijent primenjuje lečenje i pokazuje veliki napredak. Dovoljno je da ne uzima lekove, ili naglo da ustanete iz postelje, da mu se stanje pogorša, čak i da poništi operaciju. Tako je otprilike i sa ovim. Mi smo zemlja koja se oporavlja posle teške bolesti, a to toliko dugo traje, da smo i zaboravili koliko je dobro biti zdrav. Povremeno izgubimo živce i kažemo da oporavak dugo traje, ali jedini način da ponovo stanemo na noge jeste da ispoštujemo sve ono što moramo.
RSE: Da li su vam prijale pohvale?
MARKOVIĆ: Te pohvale nisu bile prevashodno upućene Parlamentu. Prijale su mi izričite pozitivne ocene kada je ocenjivana Studija izvodljivosti i kada je Srbija dobila pozitivan signal za Evropsku uniju. Jedina institucija koja se pominjala po delovima svojih odbora jeste Narodna Skupština Republike Srbije. Ovo je nešto što je mnogima prijalo kao politički poen, ali sam ja to doživeo kao opomenu. Najteže je nešto održati. Lošu sliku o sebi stvaramo i kada smo u nečemu najbolji, a kakva je onda tamo gde smo loši. Niko ne misli da smo u privredi dobri i da smo kao društvo kolektivno dobri i uspešni. Nismo. Niko ne treba da se uznese trenutnom pohvalom i rezultatom. Mislim da su mnogi iz vlasti, kao i građani, doživeli ovu visoku ocenu Svetske banke kao potvrdu da se ide ka boljem. Zbog naše dnevne muke i zbog toga što se ljudi osećaju da žive loše, čak i tamo gde ne žive, zaboravili su razumno da razdvoje šta je dobro, a šta nije, u čemu napreduju, a u čemu ne. Toliko dugo traje ovo stanje u kome smo izgubili perspektivu da više ne primećujemo da napredujemo. Situacija nije crno-bela. Neke stvari idu dobro i sa njima društvo mora da nastavi. Ne tiče se ovo pozicije, niti opozicije, posebno sada kada su svi negde na vlasti. Jasno vidite u kojim oblastima se dobro radi. Tamo gde se dobro radi, već je nešto stvoreno i ranije. U Parlamentu, kada nešto izgovorim, ne vidim da se raduje ni pozicija, ni opozicija. I 1998. i 1999. godine smo donosili zakone, od kojih su neki bili kompatibilni. Danas na te zakone donosimo neke izmene i dopune. U periodu od 2001. do 2003. godine je donesen set zakona koji su izuzetno kompatibilni sa Evropskom unijom. Naravno da je sada doneto najviše takvih zakona, ali je i svest o tome najveća. Mi, kao i svi koji su siromašni, ne treba olako da se odričemo nečega što je postojalo. Nama treba sve dobro. Nikada više niko neće imati apsolutnu većinu, pa je možda bolje da se ljudi polako nauče da se prepoznaju po onome što je dobro urađeno i da nauče da sarađuju. Ako nešto treba ovoj zemlji, to je solidarnost. Na žalost, to će poslednje da nauče političke stranke, ali moraju da uče.
RSE: U vašem mandatu za ovih godinu i po dana doneto je više zakona nego u nekoliko prethodnih godina zajedno.
MARKOVIĆ: Meni je malo već i neprijatno jer zvuči strašno kada čovek to izgovori. Svi smo postali toga svesni. Uveo sam običaj da se svaka tri meseca rezultati rada prezentuju i poslanicima i javnosti. Naučio sam da godina ima četiri puta po tri meseca i da bi ste stigli do kraja godine dobro je da svaka tri meseca znate gde ste.
RSE: Koliko je ove godine donešeno zakona?
MARKOVIĆ: Prošle godine ih je usvojeno 88, a sa završetkom ovog glasanja će ih biti 174. U ovih devet meseci ih je doneseno još više nego u prošloj godini. Kada smo završili pregled prošle godine, mada je Skupština formirana tek u februaru, za devet meseci je usvojeno više zakona nego ikada u istoriji Parlamenta. Ljudi teško prihvataju da Skupština liči na nas same. U ulici vam se svi ne sviđaju, skoro niko, jer je mali broj ljudi sa kojima se družite i sarađujete. Naša Skupština jeste narodna. Malo je danas u Evropi skupština koje se tako zovu, ali zato ona liči na nas. Kada to gledate, uvek gledate one koji vam se ne sviđaju i koji vas nerviraju. Takvi često zovu kabinet, bune se protiv nečega i predlažu svašta. Ne vidimo rezultat. Kada vidite da je toliko veliki, uplašite se da se sami suviše ne uznesete. Poslednji izveštaj sam poredio sa prethodnim godinama. To je ljudima bliže i lakše vide činjenice. Onda je moguće uporediti, ne samo koji je broj zakona donesen, već i kakvih zakona. Evropa je dala ocenu. To su zakoni koji su omogućili da počnemo pregovore sa Evropom, ali treba videti koliko je prethodni saziv uradio, koliko je dobrih zakona izmenjeno i koliko je dobrih zakona u celini. Ova Skupština je, u ovom sazivu, donela najviše kompletnih, sistemskih zakona, ali je u nešto manjem procentu nego prethodni saziv donela izmene i dopune. Oko izmena i dopuna često ima više svađe nego oko sistemskim zakona. Ova Skupština je postavila Ginisov rekord pri donošenju budžeta koji je usvojen za sedam i po sati, naravno zbog zla. U tom trenutku je bio pogrom na Kosovu i bilo je pitanje da li će uopšte, ako iscuri rok, biti moguća ikakva plaćanja prema zdravstvu, policiji i vojsci. Tada su svi bili svesni da naprosto mora da se uspostavi budžet, kakav takav, dobar ili loš, inače sve staje. Zbog toga su se svi međusobno korektno ponašali. Nisu naravno svi glasali za, što bi bilo i smešno očekivati. Ukupna diskusija je trajala sedam i po sati. I pri donošenju sledećeg budžeta diskusija nije bila preduga. Svi veliki sistemski zakoni, zakoni koji inače izazivaju potrese, kao što je Zakon o železnici, Krivični zakon, koji je posle Ustava najvažniji zakonski akt, će biti usvojeni verovatno jednoglasno od strane svih stranaka. Takvi zakoni prolaze mnogo jednostavnije od izmena ili ukidanja zakona. Ukidaju se zakoni koji ništa ne rešavaju, samo se konstatuje da nešto više ne postoji, kao što je bilo ukidanje Zakona o privredi. Takav sistem više ne postoji. O tome se diskusije razvijaju danima. To je politika.
RSE: Da li je afera Mile Dragić uvod u raspad Državne zajednice Srbije i Crne Gore? Nisu retka razmišljanja da otvoreni napad ministra finansija, Mlađana Dinkića, na predsednika državne zajednice i ministra odbrane, uz otvorene kvalifikacije korupcije i krađe, predstavljaju klanje vola za kilo mesa. Da li je sve trebalo obaviti diskretnije jer ovako dolazi u pitanje opstanak zajedničke države, a sa njom možda i brzine euroatlantskih integracija?
MARKOVIĆ: Brzina euroatlantskih integracija ni na jedan način nije dovedena u pitanje, na zadovoljstvo i građana Srbije i građana Crne Gore. Zašto? Zato što je ključna odluka, koja postoji dugo u Srbiji, odluka na svim nivoima.
RSE: Da, ali i predsednik Tadić iz New Yorka šalje malo drugačije signale.
MARKOVIĆ: Ne komentarišem izjave niti jednog političara. Govorim o činjenicama. Činjenica je da su svi nivoi vlasti u Srbiji, i prethodni i ovi, jasno rekli - Srbija neće nametati nikakvo rešenje Crnoj Gori. Od trenutka kada je to rečeno postoje različite opcije koje se pojavljuju i postaju ustavne povelje. Ovim aranžmanom, koji je omogućio da se napravi jedan stand by aranžman do eventualnih redovnih izbora za državnu zajednicu, ili referenduma, je ostavljeno da Crna Gora sama odluči na koji način će biti zaštićeno političko opredelenje njenih građana. Srbija mora da štiti svoje građane, pa i građane koji su državljani Crne Gore. Ona naprosto ima tu obavezu, ali ne nameće nikakvo rešenje. Od tog trenutka se zna da će i pregovori koji se tiču evropskih integracija ići kroz šest tema. Četiri teme se vode od strane republika članica i ići će se upravo tim redosledom, obrnutim nego kod ostalih zemalja gde se upravo išlo od političkih pitanja ka ekonomskim. Ovde će se ići od ekonomskih ka političkim pitanjima. U međuvremenu će svakako biti rešeno. Zavisi od rešenja koje bude doneto u Crnoj Gori, a tiče se Crne Gore, bit će jasno da li će onda morati da se jačaju institucije državne zajednice. Trenutno i kada bi postojao princip pregovora kakav je postojao u ostalim zemljama, ne postoje institucije u državnoj zajednici koje bi trebale te pregovore da vode. Naprosto ih nema, ispražnjene su. Sem vojske ne postoji niti jedna institucija koja ima dovoljno zaposlenih i dovoljno kapaciteta koji mogu neki dogovor koji se postigne da učini održivim. Ili će se ići u jačanje tih institucija, pa makar samo za potrebe evropske integracije, ili će svaka država graditi svoje institucije. U Studiji izvodljivosti jasno piše da Srbija nije popunila sve svoje kapacitete. Ima kadrove, ali nije ih još sve uključila i nisu sve institucije na nivou, uračunavajući stručnu službu Narodne skupštine. Za Crnu Goru u toj istoj studiji piše da nema kapacitete, niti ima kadrove za neke od njih. Verovatno će ljudi u Crnoj Gori zato tražiti da se prave zajedničke institucije, nezavisno kakvo je rešenje. Onda će to biti ugovorno rešavano. Sasvim je izvesno da će Srbija rado pomoći Crnoj Gori, i u jednom i u drugom slučaju, jer je to u zajedničkom interesu. Naravno, najjednostavnije je da postoji jasna forma državne zajednice, da ta forma u nečemu jeste država, a u nečemu je samo savez. To je sada tako. U tom smislu bi bilo lakše pregovarati o vrstama afera. Ne mogu tako da govorim zato što Narodna Skupština nema apsolutno nikakve ingerencije na nivou državne zajednice. Bilo bi nekorektno kada bih ja govorio o sudstvu. To je isto kao kada bih tražio od sudije na utakmici da se izjašnjava o tome da li su mu neki igrači simpatični, ali njegova obaveza je da sudi drugačije. Ja samo mogu da govorim o iskustvu koje imam, a to je da se samo u jednom trenutku preklapa nadležnost skupštine i državne zajednice, a to je trenutak kada nema predsednika. Samo tada predsednik Narodne Skupštine mora da bude i neko ko mora da vrši poslove predsednika Srbije. Onda učestvuje u radu Vrhovnog saveta odbrane, onda sarađuje sa predstavnikom državne zajednice i sa predsednikom Crne Gore. Ja sam to morao da radim četiri meseca.
RSE: To je radio i vaš prethodnik.
MARKOVIĆ: Kako da ne. To se dešavalo. Imao sam sreće da u tom periodu nije bilo afera na ovom nivou, niti nije bilo nesrećnih slučajeva, čak ni slučajno stradalih vojnika, a kamoli nečeg drugog. Tada sam naučio da je ovo pitanje strašno osetljivo. Taj Vrhovni savet odbrane je pripremio i odobrio strategiju za koju je trebalo godinu dana da ona prođe Savet ministara i Skupštinu državne zajednice. Do te mere je teško na ovom nivou nešto sprovesti u delo. Svaka vrsta preteranog političkog zagrevanja svakako da pre svega šteti vojsci. Vojska je u teškom položaju zato što ona ima užasne finansijske probleme. Sa druge strane u toj vojsci postoji izuzetno kvalitetan podoficirski kadar, kao i vrlo kvalitetan oficirski kadar, pre svega u specijalnim jedinicama. Ne mislim na specijalce, nego na specijalizovane jedinice. U to sam se uverio i meni svaki put teško pada kada se iz ma kog drugog razloga dovodi u pitanje ugled ove vojske, koja inače preživljava transformaciju. Učinjen je ogroman napredak u vrlo teškim uslovima. S druge strane, pitanje je i nedefinisane vojske u okviru državne zajednice. Taj zakon se nikako ne donosi. Pri tome se zna tačan odnos i pravilo šta je na čijoj teritoriji kada je u pitanju sve ostalo sem vojske. Sa tim se toliko odugovlači da je samo bilo pitanje kada će se nešto ružno pojaviti, jer to jeste jednim velikim delom zastareo sistem, preopterećen sistem, sa viškom naoružanja, sa viškom prostora čije je održavanje skupo. Mnogi prostori su razrušeni. Nije bilo ni malo čudno očekivati da će se negde u toj oblasti pojaviti neka velika, uslovno privredna, afera. To su potencijalne nabavke. Protiv toga i ne želim da se izjašnjavam. Prvo moramo da imamo svest ko komanduje, ko određuje prioritete, ko nabavlja, ko finansira i zašto da bismo mogli da govorimo o svim detaljima. Ne volim kada se o vojnim stvarima suviše javno priča. Sa onim što se dešava u vojsci neophodno je nešto uraditi. Sad je tako i u sudstvu, pošto više ne postoji vojno sudstvo. Mi ćemo se privići i očekujem da ono naprosto uđe u nešto čime se bave nadležni organi, da se smire političke strasti. Nadam se da će se to i dogoditi. Ovo je i velika opomena do koje mere mora da se ubrza, ili privede kraju, reforma vojske. Ona dugo traje i u njoj učestvuje veliki broj ljudi. Na žalost, postoji toliko opterećujućih stvari iz prošlosti. Nekoliko sjajnih ljudi je iz različitih razloga moralo da bude penzionisano. Tako se vojska suočava sa gotovo nerešivim problemima. Sasvim je izvesno da se neće dogoditi da nešto što je vezano za aferu koja se tiče vojske razori državnu zajednicu. Može da bude samo obrnuto.
RSE: Vi ste čovek koji se dosledno drži načela da svaki predstavnik vlasti mora da se drži svog opisa posla. Zar niko od partijskih ili koalicionih kolega ministra finansija, gospodina Dinkića, nije mogao da mu kaže da on jeste kompetentan i kvalifikovan da procenjuje da li su fakture za nabavku vojne opreme naduvane, ali da on nije pozvan da sudi o tome da li je našoj vojsci potrebno 59 hiljada pancira i šlemova? Bojim se da tako i one stručne primedbe, za koji dobar deo javnosti smatra da su na mestu, gube na uverljivosti.
MARKOVIĆ: Spadam u ljude koji se nikada nisu izjašnjavali o tuđim izjavama, a kamoli o tome šta međusobno rade partije, stranke ili koalicioni partneri. Moja je obaveza da vodim državnu instituciju i nadam se da to radim na adekvatan način.
*****
Slušateljica: ''Jedino sa čim se slažem je to da je Narodna Skupština ogledalo naroda, a to je moja lična sramota. Uvek sam se stidela takve Skupštine. Verovala sam da je to 5. oktobra iza nas i da se to više neće ponoviti. Na žalost, to se nastavilo. Moram reći da je ova Skupština gora od Skupštine u vreme premijera Đinđića. Osećam se strašno razočarano i poniženo. Neprijatno mi je pošto sam ponovo u zraku i što ponovo nemam mira. Za vreme Đinđića sam uspevala da budem potpuno rasterećena svake bojazni šta će me sačekati u prodavnici ili šta će mi se desiti na ulici. Ne govorim ovo iz zle namere, već zbog toga što tako osećam i što to sve gledam svakog dana svojim očima, što ponovo vidim na pragu jednu represiju prema ljudima koji ne misle isto. Potpuno je identična situacija kao u vreme Miloševića. Ovo je želja da predsedniku Skupštine prenesem ono što on i njegova družina iz G17 neće da vide. Njima se obraćam jer od njih nisam mogla da očekujem ovako nešto, a od ostalih me ništa ne iznenađuje. Saradnja sa SPS-om je nedopustiva. Da li je moguće da nam predsednik Skupštine priča o ovome, kao da smo mi kratkog pamćenja, kao da mi ne znamo šta se dešavalo do 5. oktobra, posle njega i šta se dešava ovu godinu dana? U čemu se razlikuje ponašanje i odnos prema mnogim bitnim pitanjima u ovom sazivu Skupštine u odnosu na onaj koji su oni tako svesrdno obarali? Očekivala sam da ćete otići u narod i hteti da čujete šta on misli. Mi smo u potpuno beznadežnoj situaciji i ne znam šta će nam se sutra dogoditi ako se na velika vrata vraćaju Miloševićeva deca. Gledamo kako se njegovi ljudi utrkuju ko će dobiti bolju funkciju. Osećam se postiđeno. Oni protiv kojih smo se sve vreme borili, koji su unesrećili sve nas, sada nas gledaju onako ponosno, samo što me ne pljunu. Moji prijatelji iz G17 su me doveli u poziciju da SPS-ovci vode glavnu reč. Stidim se zbog toga.''
MARKOVIĆ: Šta da mislimo? To je pitanje koje stalno sebi postavljamo. Mislim da ljudi trebaju da misle ono što pouzdano vide svojim očima. Celog života prijateljski razgovaram sa ljudima. Uvek sam radije razgovarao, nego ratovao. Ne znam ko je za koga glasao, a ja nisam glasao ni za koga od tih ljudi koji su u Narodnoj Skupštini, ali neko jeste. Taj ko je glasao i u čije ime treba da vodim Skupštinu, jer su me ti isti ljudi birali, me obavezuje da vodim računa o tome da su građani ove zemlje njih izabrali. Samo mogu da žalim što zakon nije omogućio da i neki drugi delovi budu zastupljeni. To su ljudi koji su u Skupštini i koji su sa mnom na istom poslu. Uvek stvari posmatram lično. Ne znam za družine kojima neko pripada. Osnovao sam četiri stranke demokratske orjentacije. Jednoj sam pristao da budem član. Tako sam ušao u Skupštinu. Mislim da je obaveza mene kao predsednika da ne ističem svoju pripadnost. To Ustav izričito zabranjuje. To je i pitanje pristojnosti. Pitanje je pristojnosti da dok sa nekim razgovarate stavite primedbe na njegov račun ili pohvale. Za ono što vas tišti, ne možete sagovornika da optužujete. Mi celog života optužujemo druge. Moramo sebe. U nekim stvarima se takmičimo tako što se udružimo sa svojim prijateljima iz škole ili posla. Hoćemo da naša fabrika bude bolja. Takmičimo se protiv drugih, mada nam oni nisu krivi. Ovde se takmičimo za našu državu i mogu samo da se takmiče timovi iz naše države. Nisam u stanju da poredim prethodni saziv Skupštine i ovaj. U prethodnom sazivu nisam bio i nisam ga ja rušio. Taj saziv je raspušten od tadašnjeg predsednika Skupštine jer taj saziv nije mogao da okupi dovoljno poslanika koji bi došli na glasanje oko tačke koja je bila na redu. I ovaj saziv će biti raspušten kada iz njega ne bude moguće da se formira vlada. Ne razumem brukanje naše zemlje na polju kada su završeni izbori 2003. godine. Ne slažem se sa tom podelom. Mi smo prva zemlja u tranziciji u kojoj je proevropski i demokratski blok potpuno isti 2003. godine kao i na izborima 2001. godine. To niko nije primetio. Svuda se govorilo o porazu. Onda su ljudi bili zabrinuti. Mislim da je cilj svakoga ko misli dobro ovoj zemlji da učini sve da sve stranke budu demokratske. Ljudi se u nekim trenutcima zavaravaju, a mi moramo da se suočavamo sa onim što je istina.
Slobodan: ''Molim gospodina Markovića da se ne služi van životnim stvarima o kojima govori i demagogijom. Vaš stranački kolega Dinkić stalno se bavi optužbama i presudama. A kada protiv njega podnose krivične prijave, brani se imunitetom. Tako je prilikom rušenja vlade Živkovića optužio za velike pljačke Kolesara. Na kraju se ispostavilo da se radilo o 17 hiljada dinara. Ovih dana pokrenuo je hajku i optužbe i protiv Marovića. Vi ste član te stranke i ne reagujete na to. Koliko znam, njegov zadatak je da podnosi krivičnu prijavu, ali ne i da sudi. Tužioc tuži, a ne Dinkić. Nevladine organizacije odigrale su ključnu ulogu u iznošenju istine i suočavanju Srbije sa prošlošću. Sve stranke, uključujući i vašu, nisu tome dale nikakav doprinos. Čak i šute kada ih Radikali napadaju. Zašto ne zaštite ljude kao što su Biserko ili Kandić? Nevladine organizacije su sada u gorem položaju nego za vreme Miloševića. Kako zamišljate zajedništvo sa Crnom Gorom? Da li kao vaš stranački kolega Antić, koji kaže da je nezamislivo da Crna Gora ima pravo na 50 posto, već samo na 15 posto uticaja i da ona treba biti neka pokrajina u sastavu zajedničke države?''
MARKOVIĆ: Rekli ste da se ne služim demagogijom. Ne pratim šta su drugi radili. Prva demagogija je kada neko hoće da govori u tuđe ime i kada misli da zna šta je drugi mislio. Nemam nameru da govorim u tuđe ime. Ja sam Predrag Marković i spreman sam da govorim o svemu što sam radio prethodnih godina i o svemu što radim sada. O tome možemo da razgovaramo i prihvatam svaku vrstu kritike. Stvarno ne pratim izjave političara. Smatram da ljudi imaju pravo svašta da izjave. Problem je kada nešto loše urade. Onda za to moraju da odgovaraju i ne vidim da se tu sporimo. Najmanje pratim šta izjavljuju delovi izvršne vlasti. Kada su u pitanju nevladine organizacije bojim se da niste pratili tok događaja, a i zašto bi ste, imate dovoljno svojih problema. Učestvovao sam u organizovanju nevladinih organizacija. Danas, kada nevladine organizacije žele da pokrenu neku akciju, ako to ima za potrebu donošenje nekih zakona, obraćaju se prvo meni jer sam predsednik Skupštine i što sam u stanju sa njima da razgovaram i da razumem tu problematiku. Važnost nevladinih organizacija i njihovih aktivnosti je ogromna i ona je u međuvremenu porasla. Njihov udeo nije da menjaju sistem. Danas imamo nekoliko stotina organizacija koje intezivno rade na svom poslu koji nije politički. Godine 2003. sam nešto izjavio, ali to sam i predao Ustavnom sudu. Rekao sam da se u Skupštini Srbije kralo. To je jedina afera koja je završena. Ljudi su sve priznali. Predsednik, iz čije stranke su bili ti poslanici, je to takođe priznao i to mu je donelo poene. Sa govornice u godinu i po dana nikada nisam izgovorio ime ni jedne stranke. Govorim o odnosima sa Crnom Gorom od onog trenutka kada je potpisan Beogradski sporazum. Gospodin Labus je moj prijatelj i bio je jedan od potpisnika. Zakazao sam ličnu konferenciju gde sam rekao čega se sve plašim. Na žalost, neke stvari su se i dogodile. O tome sam 2003. godine napisao tekst Srbija i Crna Gora. To nije važno, ali su važni principi. Principi su jednostavni. U Evropu ulaze države. Za bolji život građana je neophodno da se uspostavi država. Za Srbiju i Crnu Goru bilo bi najbolje da su države. Ako su državna zajednica, onda barem da budu jasni atributi koje institucije postoje kao državne na nivou koji bi uslovno bio federalni ili savezni, a koje su na drugom nivou, kako bi se znalo ko odgovara. Nisu važne izjave, nego je najgore kada ne postoji niko nadležan koji bi mogao nešto da učini. Ako to nije moguće, najbolje bi bilo da svako podnese odgovornost za sebe. Godinama sam boravio u Crnoj Gori i tamo imam prijatelje. Važno je da se slučajno ne dogodi da dođe do nefunkcionisanja država unutar države, a da za to bude okrivljivan neko drugi, da se stalno govori u Crnoj Gori da su za to krivi ljudi iz Srbije, ili obratno. Videli ste i sami kako se prave tenzije. To se već dešavalo na prostoru SFRJ. To završi ratom. Ne sme ništa da se dogodi tog tipa. Zato je važno da se stvari jasno definišu. Referendum mora da se dogodi što pre da bi situacija bila jasna i građanima Crne Gore i građanima Srbije. Priželjkujem da se referendum završi na određeni način, ali nije korektno da sa mesta na kojem se nalazim kažem šta priželjkujem. Neka se izjasne građani Crne Gore. Svima će biti jasno i svima će biti lakše. Protiv toga sam da se prozivaju građani Srbije zašto se oni ne izjasne. U nekoj zajednici, kakva god ona bila, nikada se većina ne izjašnjava. Važno je da ova situacija ne traje predugo jer se koristi za manipulaciju i za razna okrivljavanja, a ljudima je dosta krivice i teškog života. Ljudi u Srbiji se loše osećaju i ne vide perspektivu. Moramo da probamo mirno i razumno da stignemo do toga da ljudi vide neku, makar pogrešnu, perspektivu zbog koje će biti spremni da nešto urade i sa drugima. Niko ne može sam.
RSE: Hoće li arbitar u novom sporu rukovodstava dve republike ponovo biti evropski komesar Solana? Da li je vama poznato, i da li je istina, da Srbija i Crna Gora šalju papire Solani kako bi on presudio ko je u pravu oko najnovijeg sukoba?
MARKOVIĆ: Ne znam za papire, ali znam da će Solana biti 4. oktobra u Beogradu. Oli Ren dolazi 5. oktobra. Zakazan je jedan simpoziji koji će 4. oktobra otvoriti predsednik vlade i Solana. Predsednik Republike i Oli Ren će ga otvoriti 5. oktobra.
RSE: Savetnik predsednika crnogorskog Parlamenta, penzionisani general Blagoje Grahovac rekao je da što pre treba obelodaniti konkretna rešenja o formiranju crnogorske vojske. Povodom nekih medijskih informacija da se u kabinetu Mila Đukanovića sprema formiranje Ministarstva odbrane, Grahovac je izjavio da to nije ništa novo. Imate li vi, kao član najvišeg političkog rukovodstva Srbije, potvrdu ovih informacija i može li se u suprotnom očekivati da Srbija ponovo bude zatečena svršenim činom?
MARKOVIĆ: Dok sam bio član Vrhovnog saveta odbrane tada je upravo smenjivan gospodin Grahovac zbog štete koju je naneo predstavnicima Crne Gore na nivou državne zajednice svojim izjavama i činjenjem, a jedna od stvari za koju se tada zalagao jeste upravo ovo što sada izjavljuje. Već tada je bilo najavljeno, što je jednim delom razumnjivo, da se na nivou Crne Gore razmišlja o bezbednosnom sistemu, mimo policije. Građani se lako izjašnjavaju o nekim dnevno političkim stvarima, a neke krupne ne znaju. Jedna od najkrupnijih stvari jeste prelaz čuvanja granice sa vojske na policiju. To je nešto što je često bio deo spora i koristio se protiv vojske i kao opravdanje zbog čega carine ne rade. Pored toga radilo se i o računicama koliko vojnika treba za bezbednost Crne Gore. Tu se misli na minimum koji je potreban kada je u pitanju upad terorističkih jedinica. Kada je u pitanju vazduh, granice, obaveštajna delatnost, nije moguće na tako maloj teritoriji organizovati vojsku u pravom smislu te reči.
RSE: Ova jesen će, smatraju mnogi, biti presudna kada je budući status Kosova u pitanju, bez obzira što je specijalni izaslanik UN predstavljanje svog izveštaja pomerio za polovinu oktobra. Kako se vama čini predlog zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, Tome Nikolića, da vlast u Srbiji organizuje skup o Kosovu čije bi zaključke usvojila Skupština Srbije pred razgovore o statusu Kosova? Ako se ne varam, Nikolić je rekao da će pregovori o statusu Kosova početi najverovatnije za mesec dana. ''Ako svi kao jedan stanemo iza nečega što i Rusija može da brani, onda će Kosovo biti naše, ne kao Kragujevac, ali naše'', rekao je Nikolić.
MARKOVIĆ: Niti pratim niti komentarišem tuđe izjave, ali je činjenica da ono što je presudno kada je u pitanju Kosovo jeste da Srbija mora da ima jedinstven stav. Jedinstven stav mora da ima ne samo kada je u pitanju Kosovo. Kada je u pitanju Kosovo, standardi nisu ispunjeni. Od osam standarda nije ispunjen niti jedan. Tako je glasio poslednji zvanični izvještaj koji će sada biti malo ublažen i reći će se da postoji napredak, koji zaista i postoji. Da li će to uticati na procenu međunarodne zajednice da treba ubrzati razgovore koji bi istovremeno bili razgovori i o standardima i o statusu, ili ne, nećemo moći mi da utičemo. Načelan stav postoji i njega je donela Narodna Skupština jednoglasno. Svi oni ljudi koji su simpatični ili nesimpatični gospođi koja se javila, su jednoglasno za to glasali. Mi imamo posebno telo koje se time bavi. U odnosu na to postoji izvršna vlast, ona centralna, koju čini vlada i koja je i izvršna. Na tom nivou se radi čitav niz dnevnih poslova koji su učinili da se Beograd ponovo nađe sa druge strane stola i da se razgovara kao što se razgovaralo u Beču. Taj trenutak se približava. O tome će svakako morati da odlučuje Narodna Skupština i državni vrh, u punom smislu te reči. U Srbiji su svi na vlasti, pa to zbunjuje neke ljude. Znam šta se ranije dešavalo na Kosovu i glupo je o tome sada govoriti. Kada sam se sticajem okolnosti našao na tom mestu posle pogroma, odmah sam otišao na Kosovo i dodatno se uverio u stanje koje jeste. U odnosu na tadašnje stanje, nije se mnogo promenilo. Posle toga tamo nisam išao, jer nisam bio na toj dužnosti. Spreman sam o tome da razgovaramo, ali to se neće još zadugo dogoditi.
RSE: Zašto?
MARKOVIĆ: Jasan je protokol. Nije moguće da neko ko predstavlja najvišu vlast direktno učestvuje u pregovorima. Postoje neformalni načini i njih je moguće ostvariti. Kao predsednik Skupštine moram da se držim nekih pravila i to nije pitanje moje odluke. Imam svoje lično mišljenje, ali nemam pravo da ga iznosim. Postoji izuzetna napetost na Kosovu koja se ne tiče samo onoga što je trenutno ljudima u Srbiji najvažnije. To je pitanje osnovne bezbednosti i perspektive nealbanske zajednice, pre svega Srba. Postoji i užasna napetost u većinskom delu zajednice koja živi na Kosovu, strah od rešenja i od odugovlačenja. Na Kosovu žive izuzetno siromašni ljudi. Tamo postoje samo privremene institucije. Sada kada se formiraju, ustaljuju i počinju da postoje institucije ovde, a vlada haos, možete misliti kako je tamo gde postoje privremene institucije i međunarodna okupacija. To traje godinama. Ne vidi se perspektiva i stvara se privid da je moguće, ili dobivanje nezavisnosti, ili jednog rešenja, ili dobivanje nekog dvostrukog rešenja, ali nema jedinstva. Kod prethodnih izbora su svi organi pozvali ljude da se iziđe na izbore. Izašao je jedan mali broj ljudi. Sada ih nisu svi pozvali i to je bilo dovoljno da izađe manje ljudi na izbore nego što ih je ubijeno u ovom periodu. Takvo poređenje je užasno. Ono govori o bezbedonosnoj situaciji svih tih ljudi, ali ni to nije bilo pametno. Ni jedno rešenje nije pametno i izvesno je da će o statusu razgovarati ljudi sa Kosova, iz Srbije i međunarodna zajednica. Tu neće biti najvažniji glas Srbije, niti srpske zajednice na Kosovu. Zbog toga je važno jedinstvo. Što je jedinstvo veće, to je specifičnost tog glasanja teža.
RSE: Od svojih komšija i sugrađana se ne može pobeći. Vi ste došli iz sveta kulture. Bili ste prvi čovek najuglednije edicije, Stubovi kulture, u devedesetim godinama. To je za mnoge ljude predstavljao jedan od retkih izvora u svet normalnosti u protekloj deceniji. Kako gledate na činjenicu da se još vrlo stidljivo i vrlo teško probija želja da se uspostave kontakti na kulturnom planu sa ljudima iz Prištine, sa Kosova, sa kosovskim Albancima, da se možda na jedan plemenitiji način proba zaobilazno stvoriti ambijent kada će se do rešenja i lakše doći?
MARKOVIĆ: To govori o visokom stepenu napetosti kada je u pitanju i Kosovo i Priština i Beograd. Samo kada postoji takav stepen napetosti onda i nešto što je normalno ne funkcioniše. Nikakvi kontakti, ni oni koji bi bili politički benigni, ne postoje jer je toliki strah da se ne poremeti neki balans. Imamo najgore moguće iskustvo tokom ovih raspada i građanskih ratova. Skoro da više niko i ne govori ko je bio u pravu, a počelo se od toga i od toga ko je bio više uplašen. Onda su ljudi prestali da odlaze i da se čuju sa ljudima iz mesta gde su studirali. To se nije dešavalo između Beograda i Prištine na ex jugoslovenskom prostoru, kada su još osamdesetih godina trajno prekinute veze. Bilo je pojedinačnih pokušaja i tribina sa stanovišta toga da funkcionišu na nekom nižem nivou do poslednjeg časa. I dok su ratovi trajali postojale su kulturne i subkulturne veze između različitih centara, ali ne između Beograda i Prištine, jer su one odavno prekinute. To je ono što nas sve treba da zabrine jer je to signal da će teško biti obnovljene. U međuvremenu su rasle veze između Tirane i Skoplja, Tirane i Beograda, Tirane i Podgorice, tako da u tom smislu ono što se desilo na Kosovu 1999. godine ništa nije promenilo. Ovde će verovatno ići obrnuto. Po završetku ovoga procesa koji je politički, verovatno će se tek na kraju desiti da prorade kulturne veze.
*****
Ljubica iz Beograda: ''Još 2004. godine, u aprilu, podnela sam gospodinu Dinkiću i vama predlog za izmenu Zakona o porezu na stanove. Nekoliko puta gospodin Dinkić mi je odgovorio pismeno da će se doneti kada dođe na red. Kada će doći na red? Dokle ću ja na 32 kvadrata, u kojem živim sama, plaćati veći porez od komšinice koja ima 62 kvadrata i živi sama, ali ona ima privilegiju, mrtvoga muža. Kćerka i unuke joj žive u Čikagu. I danas na mrtvoga muža prima poresko rešenje. Taj zakon će napuniti naš Penzijski fond tako da nećemo zavisiti od gospodina Lalovića i jednoga dana postati socijalni slučajevi. Na svetu ne postoji ni jedna država gde članovi porodice određuju visinu poreza.''
MARKOVIĆ: Ne treba zakon za tako nešto. Dovoljna je uredba. Ali to neće rešiti vaš problem. Vaš problem je da vi radite po pravdi i zakonu, a neko po tom istom zakonu, ostvaruje privilegije jer neke druge stvari nisu rešene. Tako je u celoj Srbiji. Potpuno vas razumem. Živim u 32 kvadrata pa sam odjednom shvatio da teško plaćam vodu. Otišao sam da se raspitam zašto je to tako. Rekli su mi da nas u stanu živi dvanaestero. Ponekad čovek mora sam da preduzme nešto. Rekao sam da ti više tamo ne žive i tako sam smanjio sebi rashode na vodu. Na žalost, nije moguće da vi predložite zakon, pa ni ministar finansija. To bi morala da uradi vlada, a pri tome mora da vodi računa o prioritetima. Ovaj saziv je donio najviše zakona u istoriji Parlamenta, mada ljudi nekim stvarima nisu zadovoljni jer toliko toga nije urađeno. Čovek bi da ispravi nepravdu koja je njemu najbliža, ali mora da se ide tačnim redosledom. Bojim se da mi od drveta ne vidimo šumu. Od vas očekujem strpljenje.
Dragica: ''U talijanskom Parlamentu su svađe i tuče, čak i u nemačkom. Što se toliko čude ako mi imamo nekada problema? Ne mogu da razumem ovo stalno napadanje i da ljudi ne vide da ministri čine sve što je u njihovoj moći. Posle 5. oktobra je urađeno ono što se nije uradilo za 50 godina u ovoj zemlji. Kada i kako će se rešiti povrat konfiskovane imovine u Srbiji?''
MARKOVIĆ: Svi ljudi koji su oštećeni tokom nacionalizacije već decenijama iščekuju trenutak kada će im se vratiti. Spadam u ljude koji se zalažu za povraćaj i smatrao sam da je moja dužnost da odmah napišem preporuku na osnovu koje je već vraćeno od strane lokalnih samouprava nešto preko 700 lokala, kao što je vraćeno i crkvi 70 hektara šume. To je nedovoljno. Ispostavilo se da ne postoji spremnost za to jer mi nemamo uređen katastar. Nije moguće da se dobije tačan podatak šta sve država može da vrati i iz čega bi to vratila. Insistirao sam da se donesu zakoni u tri dela. Prvi je onaj koji bi govorio o povraćaju imovine opštinama, pa bi u okviru toga opštine odmah mogle da stave na raspolaganje povrat ljudima one nepokretnosti koje nisu fabrike, već nepokretnosti u vidu lokala ili kuća. Tražio sam da se razdvoji ono što je kapital i ono oko čega bi trebalo pribavljati dodatne dokaze i ono oko čega država već poseduje podatke da može da vrati kao vlasništvo. Ispostavilo se da zbog čitavog niza problema to nije urađeno. Vlada je uputila jedan zakon o registraciji imovine i na osnovu toga se sada prikupljaju podaci. To rešenje ima mnogo nedostataka. Lično mogu da uradim to da jedan zakon o vraćanju imovine lokalnoj samoupravi bude izglasan krajem oktobra, početkom novembra. Sada sam čuo da delovi predstavnika Lige za zaštitu gube strpljenje i kažu da sam trebao odmah da donesem ovaj zakon. Moramo korak po korak. Svaka vrsta približavanja Evropskoj uniji je istovremeno i približavanje rešenju tog problema. Dok se god ne reši pitanje nacionalizovane i oduzete imovine, nije moguće pristupiti Evropskoj uniji. To pitanje će biti rešeno, a sasvim će sigurno ovaj prvi korak biti rešen krajem oktobra, početkom novembra.
RSE: Ulazi li vladajuća koalicija u Srbiji u stabilniji period?
MARKOVIĆ: Srbija će svakako sa stanovišta zakona i početka pregovora ući u jedan stabilan period, ali budući šta nas sve čeka kao državu, izazov toj stabilnosti će biti stalno prisutan u narednom periodu. On će se, ako imamo dovoljno pameti, razrešiti tako što ćemo se u međuvremenu dogovoriti oko Ustava i završiti pregovore. Po donošenju Ustava će uslediti izbori sa tačno preuzetim obavezama i ljudi će shvatiti da je jedno politika, a drugo su institucije. Na taj način će država biti stabilnija. Ne mogu da garantujem za tuđu političku mudrost. Mogu da garantujem da ću ja lično raditi na način na koji sam i do sada radio.
MARKOVIĆ: Ne znam ko je prenio tu izjavu. Pretpostavljam da je to skraćena izjava koja se ticala pitanja da li je Ustav preduslov za otpočinjanje pregovora. Rekao sam da nije, ali da je važno da svi znaju da je Ustav preduslov za okončanje pregovora. Skupština Srbije će usvojiti do kraja septembra sve zakone koji su neophodni za početak pregovora. Potom počinju pregovori. Ako se držimo agende, pregovori će trajati devet meseci. Ako bi smo uspeli za devet meseci, onda bi to bio rok koji sve vreme moramo da imamo na umu kao rok za Ustav. Sigurno ti pregovori neće biti okončani ako Ustav ne bude donet.
RSE: Početkom leta evropski zvaničnici su optimistično najavljivali 5. oktobar kao početak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju. Sada su malo umereniji u tim najavama. Očekujete li da će petogodišnjica demokratskih promena u Srbiji biti datum kada će konkretan posao na pridruživanju Evropskoj uniji započeti?
MARKOVIĆ: Oktobar da, ali 5. oktobar sigurno ne. Čitav niz stvari koje su bitne za priključivanje ne počinju 5. oktobra. Koliko god da je to bilo simbolički važno i delu političkog establišmenta u Srbiji i Evropskoj uniji, sada svi znamo da će pregovori početi, ako sve bude u redu, 10. oktobra, a odluka o tome treba da bude doneta 3. oktobra konsenzusom u Briselu. Iskreno se nadam da će pre te odluke Narodna Skupština Srbije jednoglasno doneti odluku da vlada otpočne pregovore. Kao što je Rezolucija o pridruženju Evropskoj uniji, koja je jednoglasno doneta u Narodnoj Skupštini, bila prekretnica, ovo bi mogla da bude prekretnica ka većinskom konsenzusu koji je presudan za ulazak u Evropsku uniju i bio bi signal kojeg bi svi trebali da budemo svesni, a to je ispunjavanje standarda koji su deo ovih pregovora i oni su nešto što je prevashodno važno za nas, pa tek onda za Evropu.
RSE: Kao čovek koji balansira između raznih političkih interesa u Skupštini Srbije, imate li osećaj da postoji politički konsenzus da sve dominantne srpske političke snage žele ulazak u Evropsku uniju?
MARKOVIĆ: Pripadam ljudima koji se lako kreću centralnim tokom. Ne osećam da balansiram, već da dosta lako uspevam da uverim druge oko nekih ključnih stvari, da i oni idu tim tokom. Stvara se konsenzus oko ključnih pitanja, naročito ako posmatrate šta stranke rade, a ne šta pričaju. U Parlamentu se ta razlika lako uoči, mada ste svakim danom pred izazovom da je zanemarite i onda se zaprepastite kada čujete neke izjave. To je bilo vidljivo u mnogim situacijama. Pravi primer je donošenje Rezolucije. Dve velike grupacije, jedna koja podržava poziciju i jedna koja sebe naziva centralnom opozicijom, su korektno izašle tokom tog glasanja i na taj način su omogućile da u svim dokumentima piše da je Narodna Skupština jednoglasno usvojila Rezoluciju o pridruženju. Tokom narednih meseci, kada je održan čitav niz aktivnosti i okruglih stolova, još smo bili daleko od te pozitivne ocene, još su bili daleko ti politički uslovi koji su ovde doživljavani mnogo teže od ovog što je stvarno teško. Crkva se jasno izjasnila, što je u Srbiji uvek važno kada govorimo o tradiciji i o ključnim momentima ovih prethodnih 200 godina. U ovom trenutku ne postoji ni jedna ozbiljna politička stranka koja se izjašnjava protiv Evropske unije. Ne postoji ni jedna važna institucija izvan svetovnih institucija, ni jedna crkva, ni jedna verska zajednica na teritoriji Srbije koja je protiv, tako da već možemo da govorimo o tome da postoji jedan vrlo ozbiljan centralni konsenzus. Postoje euro-skeptici, ali još uvek nema nikoga ko je zbilja protiv. Euro-skepticizam je nešto što će nas čekati i u drugoj fazi. To je kao u dobrom romanu. Imate zaplet, kulminaciju, peripetiju, pa rasplet. Peripetija zna da bude strašno dosadna i nekada traje po stotine stranica pre nego što dođe onaj pravi rasplet. Kada se kulminacija odlaže, kao kod Hrvatske, onda to postaje problem. Mislim da ćemo to gledati i u slučaju Rumunije i Bugarske. Videćemo kako raste otpor u tim zemljama kada se sve ne obavi prirodnim tokom, a kada je u pitanju Evropa, to tako ide. Morate tačnim redosledom da usvajate neke propise i zakone i da sprovodite neke standarde. Ljudi ne znaju šta su pregovori. Od onoga što bi bila materija sto posto, 80 posto su zakoni i kontrola njihovog sprovođenja. Samo 20 posto su pregovori. To su pregovori čisto tehničke prirode zbog specifičnosti zemlje i zavisi kakva je veština vaših pregovarača. Znamo oko čega ćemo najviše pregovarati. To su neki uslovi koji se tiču spoljno-trgovinskih poslova da bi smo zaštitili neke grane u Srbiji, pre svega poljoprivredu. Onda ćemo nastojati da promenimo redosled pregovaranja, ali kada se dogovor uspostavi, morate striktno da ga poštujete. Ništa ne može da se preskače.
RSE: Sve parlamentarne stranke, osim Radikalne, najavile su da će podržati vladin predlog Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima kojim se omogućava formiranje privatnih penzionih fondova, kao dopunski vid osiguranja i time se završi reforma penzijskog sistema. Da li to na neki način znači da postoji konsenzus među dominantnom, vladajućom koalicijom, ali i među nekim opozicionim strankama kako bi to moglo da se obavi bez većih problema?
MARKOVIĆ: Spadam u ljude koji stranke ne dele na pozicione i opozicione. Liste šalju poslanike u Parlament, a na nekoliko lista su bili predstavnici različitih stranaka. Nikada nisam gledao detalje. To nisu stranačke liste, već postoji unutrašnji dogovor kao ugovor između trećih lica. Bio sam izabran glasovima preko 2/3 poslanika i pozicije i opozicije. Nastojim da ne pravim tu razliku, nego da govorim samo o poslanicima. Za mene je ključno da se skoro za sve zakone poslanici, i mimo svog biračkog tela, drugačije izjašnjavaju. Glasa obično daleko veća većina, nego ona koja podržava vladu ili izvršnu vlast. To govori da ta svest uvek prevazilazi dnevno političke potrebe. Nekada mi se poslanici žale da su protiv toga pričali, ali ja ih pitam da li znaju da su za to glasali. Penzije jesu jedan od politički najtežih problema, ali je stvarno najteže nešto što je tek pred nama. To je restruktuiranje javnih preduzeća. Ono je u svakoj tranziciji najteže. Najvažnije je ono što je već iza nas. To je utvrđivanje fiskalnog sistema, monetarnog sistema i makroekonomske politike. To smo već davno završili. Ovo su sada samo detalji.
RSE: Zakon o naftnoj industriji i Zakon o penzijama je bio uslov koji se trebao ispuniti prema MMF-u.
MARKOVIĆ: Treba da se potpiše ugovor vezan za šestu reviziju. Razgovori su bili prekinuti tokom vlade premijera Đinđića, a potpuno su obustavljeni tokom vlade gospodina Živkovića. Onda je trebalo ponovo otpočeti pregovore. Važno je da se završi šesta revizija jer je poslednja. Time bi smo završili ceo aranžman. Zemlja je dobila dosta pozitivnog iz tog aranžmana, a ne tiče se to samo MMF-a, već i otpisa prema Pariskom klubu koji se još uvek kontinuirano sprovodi u ugovorima između naše i pojedinačnih zemalja. Još uvek postoje zemlje koje to nisu prihvatile do kraja i sada imamo bilateralne sporazume. Tipičan primer je bila Rusija i Kina. Ovo su zakoni koji su bili pitanje političke stabilnosti. Zbog toga su toliko skrenuli pažnju na sebe. Ljudi ponekada izgube glavu od politike, od dnevne aktuelnosti i od političkih strasti. Povodom penzija ima dobrih i loših rešenja. Niko ništa nije rekao o ljudima koji imaju najmanje penzije. Njima će odmah biti za 50 posto uvećana penzija. Preko 70 posto Penzionog fonda danas odlazi na najviše penzije. Nisam čuo da je neko rekao da će one biti smanjene. U januaru ćemo imati situaciju koju odavno priželjkuju svi koji imaju penzionera u porodici. To rešenje je moralni dug. Kašnjenje će biti nadoknađeno na jedan specifičan način jer smo mi siromašna zemlja. Neko je rekao da je u njegovo vreme penzija bila 90 posto od plate. To su relativne kategorije. Penzije se tiču onog dela ljudi koji danas plaćaju ceh svemu lošem što se dešavalo svih prethodnih godina kada je postojala lažna socijalna kategorija i kada su svi glumili da nešto postoji u državi. To moramo da promenimo. Više nije pitanje da li hoćemo. Ova zemlja ima ispražnjene fondove. Daleko najteži deo tranzicije je onaj za koji je neophodna veća stabilnost, a to je reorganizacija javnih preduzeća. U svim zemljama u tranziciji to je bio najbolniji trenutak.
RSE: Može li Srbija i naredne godine da bude lider u reformama? Svetska banka je svrstala Srbiju u 12 zemalja koje su u protekloj godini najviše učinile na ovom planu. U isto vreme imamo upozorenje čelnika ove institucije da taj rezultat neće mnogo vredeti ukoliko se proces ne nastavi nesmanjenim tempom.
MARKOVIĆ: Mi smo kao jedan bolestan čovek. Operacija je izvršena, pacijent primenjuje lečenje i pokazuje veliki napredak. Dovoljno je da ne uzima lekove, ili naglo da ustanete iz postelje, da mu se stanje pogorša, čak i da poništi operaciju. Tako je otprilike i sa ovim. Mi smo zemlja koja se oporavlja posle teške bolesti, a to toliko dugo traje, da smo i zaboravili koliko je dobro biti zdrav. Povremeno izgubimo živce i kažemo da oporavak dugo traje, ali jedini način da ponovo stanemo na noge jeste da ispoštujemo sve ono što moramo.
RSE: Da li su vam prijale pohvale?
MARKOVIĆ: Te pohvale nisu bile prevashodno upućene Parlamentu. Prijale su mi izričite pozitivne ocene kada je ocenjivana Studija izvodljivosti i kada je Srbija dobila pozitivan signal za Evropsku uniju. Jedina institucija koja se pominjala po delovima svojih odbora jeste Narodna Skupština Republike Srbije. Ovo je nešto što je mnogima prijalo kao politički poen, ali sam ja to doživeo kao opomenu. Najteže je nešto održati. Lošu sliku o sebi stvaramo i kada smo u nečemu najbolji, a kakva je onda tamo gde smo loši. Niko ne misli da smo u privredi dobri i da smo kao društvo kolektivno dobri i uspešni. Nismo. Niko ne treba da se uznese trenutnom pohvalom i rezultatom. Mislim da su mnogi iz vlasti, kao i građani, doživeli ovu visoku ocenu Svetske banke kao potvrdu da se ide ka boljem. Zbog naše dnevne muke i zbog toga što se ljudi osećaju da žive loše, čak i tamo gde ne žive, zaboravili su razumno da razdvoje šta je dobro, a šta nije, u čemu napreduju, a u čemu ne. Toliko dugo traje ovo stanje u kome smo izgubili perspektivu da više ne primećujemo da napredujemo. Situacija nije crno-bela. Neke stvari idu dobro i sa njima društvo mora da nastavi. Ne tiče se ovo pozicije, niti opozicije, posebno sada kada su svi negde na vlasti. Jasno vidite u kojim oblastima se dobro radi. Tamo gde se dobro radi, već je nešto stvoreno i ranije. U Parlamentu, kada nešto izgovorim, ne vidim da se raduje ni pozicija, ni opozicija. I 1998. i 1999. godine smo donosili zakone, od kojih su neki bili kompatibilni. Danas na te zakone donosimo neke izmene i dopune. U periodu od 2001. do 2003. godine je donesen set zakona koji su izuzetno kompatibilni sa Evropskom unijom. Naravno da je sada doneto najviše takvih zakona, ali je i svest o tome najveća. Mi, kao i svi koji su siromašni, ne treba olako da se odričemo nečega što je postojalo. Nama treba sve dobro. Nikada više niko neće imati apsolutnu većinu, pa je možda bolje da se ljudi polako nauče da se prepoznaju po onome što je dobro urađeno i da nauče da sarađuju. Ako nešto treba ovoj zemlji, to je solidarnost. Na žalost, to će poslednje da nauče političke stranke, ali moraju da uče.
RSE: U vašem mandatu za ovih godinu i po dana doneto je više zakona nego u nekoliko prethodnih godina zajedno.
MARKOVIĆ: Meni je malo već i neprijatno jer zvuči strašno kada čovek to izgovori. Svi smo postali toga svesni. Uveo sam običaj da se svaka tri meseca rezultati rada prezentuju i poslanicima i javnosti. Naučio sam da godina ima četiri puta po tri meseca i da bi ste stigli do kraja godine dobro je da svaka tri meseca znate gde ste.
RSE: Koliko je ove godine donešeno zakona?
MARKOVIĆ: Prošle godine ih je usvojeno 88, a sa završetkom ovog glasanja će ih biti 174. U ovih devet meseci ih je doneseno još više nego u prošloj godini. Kada smo završili pregled prošle godine, mada je Skupština formirana tek u februaru, za devet meseci je usvojeno više zakona nego ikada u istoriji Parlamenta. Ljudi teško prihvataju da Skupština liči na nas same. U ulici vam se svi ne sviđaju, skoro niko, jer je mali broj ljudi sa kojima se družite i sarađujete. Naša Skupština jeste narodna. Malo je danas u Evropi skupština koje se tako zovu, ali zato ona liči na nas. Kada to gledate, uvek gledate one koji vam se ne sviđaju i koji vas nerviraju. Takvi često zovu kabinet, bune se protiv nečega i predlažu svašta. Ne vidimo rezultat. Kada vidite da je toliko veliki, uplašite se da se sami suviše ne uznesete. Poslednji izveštaj sam poredio sa prethodnim godinama. To je ljudima bliže i lakše vide činjenice. Onda je moguće uporediti, ne samo koji je broj zakona donesen, već i kakvih zakona. Evropa je dala ocenu. To su zakoni koji su omogućili da počnemo pregovore sa Evropom, ali treba videti koliko je prethodni saziv uradio, koliko je dobrih zakona izmenjeno i koliko je dobrih zakona u celini. Ova Skupština je, u ovom sazivu, donela najviše kompletnih, sistemskih zakona, ali je u nešto manjem procentu nego prethodni saziv donela izmene i dopune. Oko izmena i dopuna često ima više svađe nego oko sistemskim zakona. Ova Skupština je postavila Ginisov rekord pri donošenju budžeta koji je usvojen za sedam i po sati, naravno zbog zla. U tom trenutku je bio pogrom na Kosovu i bilo je pitanje da li će uopšte, ako iscuri rok, biti moguća ikakva plaćanja prema zdravstvu, policiji i vojsci. Tada su svi bili svesni da naprosto mora da se uspostavi budžet, kakav takav, dobar ili loš, inače sve staje. Zbog toga su se svi međusobno korektno ponašali. Nisu naravno svi glasali za, što bi bilo i smešno očekivati. Ukupna diskusija je trajala sedam i po sati. I pri donošenju sledećeg budžeta diskusija nije bila preduga. Svi veliki sistemski zakoni, zakoni koji inače izazivaju potrese, kao što je Zakon o železnici, Krivični zakon, koji je posle Ustava najvažniji zakonski akt, će biti usvojeni verovatno jednoglasno od strane svih stranaka. Takvi zakoni prolaze mnogo jednostavnije od izmena ili ukidanja zakona. Ukidaju se zakoni koji ništa ne rešavaju, samo se konstatuje da nešto više ne postoji, kao što je bilo ukidanje Zakona o privredi. Takav sistem više ne postoji. O tome se diskusije razvijaju danima. To je politika.
RSE: Da li je afera Mile Dragić uvod u raspad Državne zajednice Srbije i Crne Gore? Nisu retka razmišljanja da otvoreni napad ministra finansija, Mlađana Dinkića, na predsednika državne zajednice i ministra odbrane, uz otvorene kvalifikacije korupcije i krađe, predstavljaju klanje vola za kilo mesa. Da li je sve trebalo obaviti diskretnije jer ovako dolazi u pitanje opstanak zajedničke države, a sa njom možda i brzine euroatlantskih integracija?
MARKOVIĆ: Brzina euroatlantskih integracija ni na jedan način nije dovedena u pitanje, na zadovoljstvo i građana Srbije i građana Crne Gore. Zašto? Zato što je ključna odluka, koja postoji dugo u Srbiji, odluka na svim nivoima.
RSE: Da, ali i predsednik Tadić iz New Yorka šalje malo drugačije signale.
MARKOVIĆ: Ne komentarišem izjave niti jednog političara. Govorim o činjenicama. Činjenica je da su svi nivoi vlasti u Srbiji, i prethodni i ovi, jasno rekli - Srbija neće nametati nikakvo rešenje Crnoj Gori. Od trenutka kada je to rečeno postoje različite opcije koje se pojavljuju i postaju ustavne povelje. Ovim aranžmanom, koji je omogućio da se napravi jedan stand by aranžman do eventualnih redovnih izbora za državnu zajednicu, ili referenduma, je ostavljeno da Crna Gora sama odluči na koji način će biti zaštićeno političko opredelenje njenih građana. Srbija mora da štiti svoje građane, pa i građane koji su državljani Crne Gore. Ona naprosto ima tu obavezu, ali ne nameće nikakvo rešenje. Od tog trenutka se zna da će i pregovori koji se tiču evropskih integracija ići kroz šest tema. Četiri teme se vode od strane republika članica i ići će se upravo tim redosledom, obrnutim nego kod ostalih zemalja gde se upravo išlo od političkih pitanja ka ekonomskim. Ovde će se ići od ekonomskih ka političkim pitanjima. U međuvremenu će svakako biti rešeno. Zavisi od rešenja koje bude doneto u Crnoj Gori, a tiče se Crne Gore, bit će jasno da li će onda morati da se jačaju institucije državne zajednice. Trenutno i kada bi postojao princip pregovora kakav je postojao u ostalim zemljama, ne postoje institucije u državnoj zajednici koje bi trebale te pregovore da vode. Naprosto ih nema, ispražnjene su. Sem vojske ne postoji niti jedna institucija koja ima dovoljno zaposlenih i dovoljno kapaciteta koji mogu neki dogovor koji se postigne da učini održivim. Ili će se ići u jačanje tih institucija, pa makar samo za potrebe evropske integracije, ili će svaka država graditi svoje institucije. U Studiji izvodljivosti jasno piše da Srbija nije popunila sve svoje kapacitete. Ima kadrove, ali nije ih još sve uključila i nisu sve institucije na nivou, uračunavajući stručnu službu Narodne skupštine. Za Crnu Goru u toj istoj studiji piše da nema kapacitete, niti ima kadrove za neke od njih. Verovatno će ljudi u Crnoj Gori zato tražiti da se prave zajedničke institucije, nezavisno kakvo je rešenje. Onda će to biti ugovorno rešavano. Sasvim je izvesno da će Srbija rado pomoći Crnoj Gori, i u jednom i u drugom slučaju, jer je to u zajedničkom interesu. Naravno, najjednostavnije je da postoji jasna forma državne zajednice, da ta forma u nečemu jeste država, a u nečemu je samo savez. To je sada tako. U tom smislu bi bilo lakše pregovarati o vrstama afera. Ne mogu tako da govorim zato što Narodna Skupština nema apsolutno nikakve ingerencije na nivou državne zajednice. Bilo bi nekorektno kada bih ja govorio o sudstvu. To je isto kao kada bih tražio od sudije na utakmici da se izjašnjava o tome da li su mu neki igrači simpatični, ali njegova obaveza je da sudi drugačije. Ja samo mogu da govorim o iskustvu koje imam, a to je da se samo u jednom trenutku preklapa nadležnost skupštine i državne zajednice, a to je trenutak kada nema predsednika. Samo tada predsednik Narodne Skupštine mora da bude i neko ko mora da vrši poslove predsednika Srbije. Onda učestvuje u radu Vrhovnog saveta odbrane, onda sarađuje sa predstavnikom državne zajednice i sa predsednikom Crne Gore. Ja sam to morao da radim četiri meseca.
RSE: To je radio i vaš prethodnik.
MARKOVIĆ: Kako da ne. To se dešavalo. Imao sam sreće da u tom periodu nije bilo afera na ovom nivou, niti nije bilo nesrećnih slučajeva, čak ni slučajno stradalih vojnika, a kamoli nečeg drugog. Tada sam naučio da je ovo pitanje strašno osetljivo. Taj Vrhovni savet odbrane je pripremio i odobrio strategiju za koju je trebalo godinu dana da ona prođe Savet ministara i Skupštinu državne zajednice. Do te mere je teško na ovom nivou nešto sprovesti u delo. Svaka vrsta preteranog političkog zagrevanja svakako da pre svega šteti vojsci. Vojska je u teškom položaju zato što ona ima užasne finansijske probleme. Sa druge strane u toj vojsci postoji izuzetno kvalitetan podoficirski kadar, kao i vrlo kvalitetan oficirski kadar, pre svega u specijalnim jedinicama. Ne mislim na specijalce, nego na specijalizovane jedinice. U to sam se uverio i meni svaki put teško pada kada se iz ma kog drugog razloga dovodi u pitanje ugled ove vojske, koja inače preživljava transformaciju. Učinjen je ogroman napredak u vrlo teškim uslovima. S druge strane, pitanje je i nedefinisane vojske u okviru državne zajednice. Taj zakon se nikako ne donosi. Pri tome se zna tačan odnos i pravilo šta je na čijoj teritoriji kada je u pitanju sve ostalo sem vojske. Sa tim se toliko odugovlači da je samo bilo pitanje kada će se nešto ružno pojaviti, jer to jeste jednim velikim delom zastareo sistem, preopterećen sistem, sa viškom naoružanja, sa viškom prostora čije je održavanje skupo. Mnogi prostori su razrušeni. Nije bilo ni malo čudno očekivati da će se negde u toj oblasti pojaviti neka velika, uslovno privredna, afera. To su potencijalne nabavke. Protiv toga i ne želim da se izjašnjavam. Prvo moramo da imamo svest ko komanduje, ko određuje prioritete, ko nabavlja, ko finansira i zašto da bismo mogli da govorimo o svim detaljima. Ne volim kada se o vojnim stvarima suviše javno priča. Sa onim što se dešava u vojsci neophodno je nešto uraditi. Sad je tako i u sudstvu, pošto više ne postoji vojno sudstvo. Mi ćemo se privići i očekujem da ono naprosto uđe u nešto čime se bave nadležni organi, da se smire političke strasti. Nadam se da će se to i dogoditi. Ovo je i velika opomena do koje mere mora da se ubrza, ili privede kraju, reforma vojske. Ona dugo traje i u njoj učestvuje veliki broj ljudi. Na žalost, postoji toliko opterećujućih stvari iz prošlosti. Nekoliko sjajnih ljudi je iz različitih razloga moralo da bude penzionisano. Tako se vojska suočava sa gotovo nerešivim problemima. Sasvim je izvesno da se neće dogoditi da nešto što je vezano za aferu koja se tiče vojske razori državnu zajednicu. Može da bude samo obrnuto.
RSE: Vi ste čovek koji se dosledno drži načela da svaki predstavnik vlasti mora da se drži svog opisa posla. Zar niko od partijskih ili koalicionih kolega ministra finansija, gospodina Dinkića, nije mogao da mu kaže da on jeste kompetentan i kvalifikovan da procenjuje da li su fakture za nabavku vojne opreme naduvane, ali da on nije pozvan da sudi o tome da li je našoj vojsci potrebno 59 hiljada pancira i šlemova? Bojim se da tako i one stručne primedbe, za koji dobar deo javnosti smatra da su na mestu, gube na uverljivosti.
MARKOVIĆ: Spadam u ljude koji se nikada nisu izjašnjavali o tuđim izjavama, a kamoli o tome šta međusobno rade partije, stranke ili koalicioni partneri. Moja je obaveza da vodim državnu instituciju i nadam se da to radim na adekvatan način.
*****
Slušateljica: ''Jedino sa čim se slažem je to da je Narodna Skupština ogledalo naroda, a to je moja lična sramota. Uvek sam se stidela takve Skupštine. Verovala sam da je to 5. oktobra iza nas i da se to više neće ponoviti. Na žalost, to se nastavilo. Moram reći da je ova Skupština gora od Skupštine u vreme premijera Đinđića. Osećam se strašno razočarano i poniženo. Neprijatno mi je pošto sam ponovo u zraku i što ponovo nemam mira. Za vreme Đinđića sam uspevala da budem potpuno rasterećena svake bojazni šta će me sačekati u prodavnici ili šta će mi se desiti na ulici. Ne govorim ovo iz zle namere, već zbog toga što tako osećam i što to sve gledam svakog dana svojim očima, što ponovo vidim na pragu jednu represiju prema ljudima koji ne misle isto. Potpuno je identična situacija kao u vreme Miloševića. Ovo je želja da predsedniku Skupštine prenesem ono što on i njegova družina iz G17 neće da vide. Njima se obraćam jer od njih nisam mogla da očekujem ovako nešto, a od ostalih me ništa ne iznenađuje. Saradnja sa SPS-om je nedopustiva. Da li je moguće da nam predsednik Skupštine priča o ovome, kao da smo mi kratkog pamćenja, kao da mi ne znamo šta se dešavalo do 5. oktobra, posle njega i šta se dešava ovu godinu dana? U čemu se razlikuje ponašanje i odnos prema mnogim bitnim pitanjima u ovom sazivu Skupštine u odnosu na onaj koji su oni tako svesrdno obarali? Očekivala sam da ćete otići u narod i hteti da čujete šta on misli. Mi smo u potpuno beznadežnoj situaciji i ne znam šta će nam se sutra dogoditi ako se na velika vrata vraćaju Miloševićeva deca. Gledamo kako se njegovi ljudi utrkuju ko će dobiti bolju funkciju. Osećam se postiđeno. Oni protiv kojih smo se sve vreme borili, koji su unesrećili sve nas, sada nas gledaju onako ponosno, samo što me ne pljunu. Moji prijatelji iz G17 su me doveli u poziciju da SPS-ovci vode glavnu reč. Stidim se zbog toga.''
MARKOVIĆ: Šta da mislimo? To je pitanje koje stalno sebi postavljamo. Mislim da ljudi trebaju da misle ono što pouzdano vide svojim očima. Celog života prijateljski razgovaram sa ljudima. Uvek sam radije razgovarao, nego ratovao. Ne znam ko je za koga glasao, a ja nisam glasao ni za koga od tih ljudi koji su u Narodnoj Skupštini, ali neko jeste. Taj ko je glasao i u čije ime treba da vodim Skupštinu, jer su me ti isti ljudi birali, me obavezuje da vodim računa o tome da su građani ove zemlje njih izabrali. Samo mogu da žalim što zakon nije omogućio da i neki drugi delovi budu zastupljeni. To su ljudi koji su u Skupštini i koji su sa mnom na istom poslu. Uvek stvari posmatram lično. Ne znam za družine kojima neko pripada. Osnovao sam četiri stranke demokratske orjentacije. Jednoj sam pristao da budem član. Tako sam ušao u Skupštinu. Mislim da je obaveza mene kao predsednika da ne ističem svoju pripadnost. To Ustav izričito zabranjuje. To je i pitanje pristojnosti. Pitanje je pristojnosti da dok sa nekim razgovarate stavite primedbe na njegov račun ili pohvale. Za ono što vas tišti, ne možete sagovornika da optužujete. Mi celog života optužujemo druge. Moramo sebe. U nekim stvarima se takmičimo tako što se udružimo sa svojim prijateljima iz škole ili posla. Hoćemo da naša fabrika bude bolja. Takmičimo se protiv drugih, mada nam oni nisu krivi. Ovde se takmičimo za našu državu i mogu samo da se takmiče timovi iz naše države. Nisam u stanju da poredim prethodni saziv Skupštine i ovaj. U prethodnom sazivu nisam bio i nisam ga ja rušio. Taj saziv je raspušten od tadašnjeg predsednika Skupštine jer taj saziv nije mogao da okupi dovoljno poslanika koji bi došli na glasanje oko tačke koja je bila na redu. I ovaj saziv će biti raspušten kada iz njega ne bude moguće da se formira vlada. Ne razumem brukanje naše zemlje na polju kada su završeni izbori 2003. godine. Ne slažem se sa tom podelom. Mi smo prva zemlja u tranziciji u kojoj je proevropski i demokratski blok potpuno isti 2003. godine kao i na izborima 2001. godine. To niko nije primetio. Svuda se govorilo o porazu. Onda su ljudi bili zabrinuti. Mislim da je cilj svakoga ko misli dobro ovoj zemlji da učini sve da sve stranke budu demokratske. Ljudi se u nekim trenutcima zavaravaju, a mi moramo da se suočavamo sa onim što je istina.
Slobodan: ''Molim gospodina Markovića da se ne služi van životnim stvarima o kojima govori i demagogijom. Vaš stranački kolega Dinkić stalno se bavi optužbama i presudama. A kada protiv njega podnose krivične prijave, brani se imunitetom. Tako je prilikom rušenja vlade Živkovića optužio za velike pljačke Kolesara. Na kraju se ispostavilo da se radilo o 17 hiljada dinara. Ovih dana pokrenuo je hajku i optužbe i protiv Marovića. Vi ste član te stranke i ne reagujete na to. Koliko znam, njegov zadatak je da podnosi krivičnu prijavu, ali ne i da sudi. Tužioc tuži, a ne Dinkić. Nevladine organizacije odigrale su ključnu ulogu u iznošenju istine i suočavanju Srbije sa prošlošću. Sve stranke, uključujući i vašu, nisu tome dale nikakav doprinos. Čak i šute kada ih Radikali napadaju. Zašto ne zaštite ljude kao što su Biserko ili Kandić? Nevladine organizacije su sada u gorem položaju nego za vreme Miloševića. Kako zamišljate zajedništvo sa Crnom Gorom? Da li kao vaš stranački kolega Antić, koji kaže da je nezamislivo da Crna Gora ima pravo na 50 posto, već samo na 15 posto uticaja i da ona treba biti neka pokrajina u sastavu zajedničke države?''
MARKOVIĆ: Rekli ste da se ne služim demagogijom. Ne pratim šta su drugi radili. Prva demagogija je kada neko hoće da govori u tuđe ime i kada misli da zna šta je drugi mislio. Nemam nameru da govorim u tuđe ime. Ja sam Predrag Marković i spreman sam da govorim o svemu što sam radio prethodnih godina i o svemu što radim sada. O tome možemo da razgovaramo i prihvatam svaku vrstu kritike. Stvarno ne pratim izjave političara. Smatram da ljudi imaju pravo svašta da izjave. Problem je kada nešto loše urade. Onda za to moraju da odgovaraju i ne vidim da se tu sporimo. Najmanje pratim šta izjavljuju delovi izvršne vlasti. Kada su u pitanju nevladine organizacije bojim se da niste pratili tok događaja, a i zašto bi ste, imate dovoljno svojih problema. Učestvovao sam u organizovanju nevladinih organizacija. Danas, kada nevladine organizacije žele da pokrenu neku akciju, ako to ima za potrebu donošenje nekih zakona, obraćaju se prvo meni jer sam predsednik Skupštine i što sam u stanju sa njima da razgovaram i da razumem tu problematiku. Važnost nevladinih organizacija i njihovih aktivnosti je ogromna i ona je u međuvremenu porasla. Njihov udeo nije da menjaju sistem. Danas imamo nekoliko stotina organizacija koje intezivno rade na svom poslu koji nije politički. Godine 2003. sam nešto izjavio, ali to sam i predao Ustavnom sudu. Rekao sam da se u Skupštini Srbije kralo. To je jedina afera koja je završena. Ljudi su sve priznali. Predsednik, iz čije stranke su bili ti poslanici, je to takođe priznao i to mu je donelo poene. Sa govornice u godinu i po dana nikada nisam izgovorio ime ni jedne stranke. Govorim o odnosima sa Crnom Gorom od onog trenutka kada je potpisan Beogradski sporazum. Gospodin Labus je moj prijatelj i bio je jedan od potpisnika. Zakazao sam ličnu konferenciju gde sam rekao čega se sve plašim. Na žalost, neke stvari su se i dogodile. O tome sam 2003. godine napisao tekst Srbija i Crna Gora. To nije važno, ali su važni principi. Principi su jednostavni. U Evropu ulaze države. Za bolji život građana je neophodno da se uspostavi država. Za Srbiju i Crnu Goru bilo bi najbolje da su države. Ako su državna zajednica, onda barem da budu jasni atributi koje institucije postoje kao državne na nivou koji bi uslovno bio federalni ili savezni, a koje su na drugom nivou, kako bi se znalo ko odgovara. Nisu važne izjave, nego je najgore kada ne postoji niko nadležan koji bi mogao nešto da učini. Ako to nije moguće, najbolje bi bilo da svako podnese odgovornost za sebe. Godinama sam boravio u Crnoj Gori i tamo imam prijatelje. Važno je da se slučajno ne dogodi da dođe do nefunkcionisanja država unutar države, a da za to bude okrivljivan neko drugi, da se stalno govori u Crnoj Gori da su za to krivi ljudi iz Srbije, ili obratno. Videli ste i sami kako se prave tenzije. To se već dešavalo na prostoru SFRJ. To završi ratom. Ne sme ništa da se dogodi tog tipa. Zato je važno da se stvari jasno definišu. Referendum mora da se dogodi što pre da bi situacija bila jasna i građanima Crne Gore i građanima Srbije. Priželjkujem da se referendum završi na određeni način, ali nije korektno da sa mesta na kojem se nalazim kažem šta priželjkujem. Neka se izjasne građani Crne Gore. Svima će biti jasno i svima će biti lakše. Protiv toga sam da se prozivaju građani Srbije zašto se oni ne izjasne. U nekoj zajednici, kakva god ona bila, nikada se većina ne izjašnjava. Važno je da ova situacija ne traje predugo jer se koristi za manipulaciju i za razna okrivljavanja, a ljudima je dosta krivice i teškog života. Ljudi u Srbiji se loše osećaju i ne vide perspektivu. Moramo da probamo mirno i razumno da stignemo do toga da ljudi vide neku, makar pogrešnu, perspektivu zbog koje će biti spremni da nešto urade i sa drugima. Niko ne može sam.
RSE: Hoće li arbitar u novom sporu rukovodstava dve republike ponovo biti evropski komesar Solana? Da li je vama poznato, i da li je istina, da Srbija i Crna Gora šalju papire Solani kako bi on presudio ko je u pravu oko najnovijeg sukoba?
MARKOVIĆ: Ne znam za papire, ali znam da će Solana biti 4. oktobra u Beogradu. Oli Ren dolazi 5. oktobra. Zakazan je jedan simpoziji koji će 4. oktobra otvoriti predsednik vlade i Solana. Predsednik Republike i Oli Ren će ga otvoriti 5. oktobra.
RSE: Savetnik predsednika crnogorskog Parlamenta, penzionisani general Blagoje Grahovac rekao je da što pre treba obelodaniti konkretna rešenja o formiranju crnogorske vojske. Povodom nekih medijskih informacija da se u kabinetu Mila Đukanovića sprema formiranje Ministarstva odbrane, Grahovac je izjavio da to nije ništa novo. Imate li vi, kao član najvišeg političkog rukovodstva Srbije, potvrdu ovih informacija i može li se u suprotnom očekivati da Srbija ponovo bude zatečena svršenim činom?
MARKOVIĆ: Dok sam bio član Vrhovnog saveta odbrane tada je upravo smenjivan gospodin Grahovac zbog štete koju je naneo predstavnicima Crne Gore na nivou državne zajednice svojim izjavama i činjenjem, a jedna od stvari za koju se tada zalagao jeste upravo ovo što sada izjavljuje. Već tada je bilo najavljeno, što je jednim delom razumnjivo, da se na nivou Crne Gore razmišlja o bezbednosnom sistemu, mimo policije. Građani se lako izjašnjavaju o nekim dnevno političkim stvarima, a neke krupne ne znaju. Jedna od najkrupnijih stvari jeste prelaz čuvanja granice sa vojske na policiju. To je nešto što je često bio deo spora i koristio se protiv vojske i kao opravdanje zbog čega carine ne rade. Pored toga radilo se i o računicama koliko vojnika treba za bezbednost Crne Gore. Tu se misli na minimum koji je potreban kada je u pitanju upad terorističkih jedinica. Kada je u pitanju vazduh, granice, obaveštajna delatnost, nije moguće na tako maloj teritoriji organizovati vojsku u pravom smislu te reči.
RSE: Ova jesen će, smatraju mnogi, biti presudna kada je budući status Kosova u pitanju, bez obzira što je specijalni izaslanik UN predstavljanje svog izveštaja pomerio za polovinu oktobra. Kako se vama čini predlog zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, Tome Nikolića, da vlast u Srbiji organizuje skup o Kosovu čije bi zaključke usvojila Skupština Srbije pred razgovore o statusu Kosova? Ako se ne varam, Nikolić je rekao da će pregovori o statusu Kosova početi najverovatnije za mesec dana. ''Ako svi kao jedan stanemo iza nečega što i Rusija može da brani, onda će Kosovo biti naše, ne kao Kragujevac, ali naše'', rekao je Nikolić.
MARKOVIĆ: Niti pratim niti komentarišem tuđe izjave, ali je činjenica da ono što je presudno kada je u pitanju Kosovo jeste da Srbija mora da ima jedinstven stav. Jedinstven stav mora da ima ne samo kada je u pitanju Kosovo. Kada je u pitanju Kosovo, standardi nisu ispunjeni. Od osam standarda nije ispunjen niti jedan. Tako je glasio poslednji zvanični izvještaj koji će sada biti malo ublažen i reći će se da postoji napredak, koji zaista i postoji. Da li će to uticati na procenu međunarodne zajednice da treba ubrzati razgovore koji bi istovremeno bili razgovori i o standardima i o statusu, ili ne, nećemo moći mi da utičemo. Načelan stav postoji i njega je donela Narodna Skupština jednoglasno. Svi oni ljudi koji su simpatični ili nesimpatični gospođi koja se javila, su jednoglasno za to glasali. Mi imamo posebno telo koje se time bavi. U odnosu na to postoji izvršna vlast, ona centralna, koju čini vlada i koja je i izvršna. Na tom nivou se radi čitav niz dnevnih poslova koji su učinili da se Beograd ponovo nađe sa druge strane stola i da se razgovara kao što se razgovaralo u Beču. Taj trenutak se približava. O tome će svakako morati da odlučuje Narodna Skupština i državni vrh, u punom smislu te reči. U Srbiji su svi na vlasti, pa to zbunjuje neke ljude. Znam šta se ranije dešavalo na Kosovu i glupo je o tome sada govoriti. Kada sam se sticajem okolnosti našao na tom mestu posle pogroma, odmah sam otišao na Kosovo i dodatno se uverio u stanje koje jeste. U odnosu na tadašnje stanje, nije se mnogo promenilo. Posle toga tamo nisam išao, jer nisam bio na toj dužnosti. Spreman sam o tome da razgovaramo, ali to se neće još zadugo dogoditi.
RSE: Zašto?
MARKOVIĆ: Jasan je protokol. Nije moguće da neko ko predstavlja najvišu vlast direktno učestvuje u pregovorima. Postoje neformalni načini i njih je moguće ostvariti. Kao predsednik Skupštine moram da se držim nekih pravila i to nije pitanje moje odluke. Imam svoje lično mišljenje, ali nemam pravo da ga iznosim. Postoji izuzetna napetost na Kosovu koja se ne tiče samo onoga što je trenutno ljudima u Srbiji najvažnije. To je pitanje osnovne bezbednosti i perspektive nealbanske zajednice, pre svega Srba. Postoji i užasna napetost u većinskom delu zajednice koja živi na Kosovu, strah od rešenja i od odugovlačenja. Na Kosovu žive izuzetno siromašni ljudi. Tamo postoje samo privremene institucije. Sada kada se formiraju, ustaljuju i počinju da postoje institucije ovde, a vlada haos, možete misliti kako je tamo gde postoje privremene institucije i međunarodna okupacija. To traje godinama. Ne vidi se perspektiva i stvara se privid da je moguće, ili dobivanje nezavisnosti, ili jednog rešenja, ili dobivanje nekog dvostrukog rešenja, ali nema jedinstva. Kod prethodnih izbora su svi organi pozvali ljude da se iziđe na izbore. Izašao je jedan mali broj ljudi. Sada ih nisu svi pozvali i to je bilo dovoljno da izađe manje ljudi na izbore nego što ih je ubijeno u ovom periodu. Takvo poređenje je užasno. Ono govori o bezbedonosnoj situaciji svih tih ljudi, ali ni to nije bilo pametno. Ni jedno rešenje nije pametno i izvesno je da će o statusu razgovarati ljudi sa Kosova, iz Srbije i međunarodna zajednica. Tu neće biti najvažniji glas Srbije, niti srpske zajednice na Kosovu. Zbog toga je važno jedinstvo. Što je jedinstvo veće, to je specifičnost tog glasanja teža.
RSE: Od svojih komšija i sugrađana se ne može pobeći. Vi ste došli iz sveta kulture. Bili ste prvi čovek najuglednije edicije, Stubovi kulture, u devedesetim godinama. To je za mnoge ljude predstavljao jedan od retkih izvora u svet normalnosti u protekloj deceniji. Kako gledate na činjenicu da se još vrlo stidljivo i vrlo teško probija želja da se uspostave kontakti na kulturnom planu sa ljudima iz Prištine, sa Kosova, sa kosovskim Albancima, da se možda na jedan plemenitiji način proba zaobilazno stvoriti ambijent kada će se do rešenja i lakše doći?
MARKOVIĆ: To govori o visokom stepenu napetosti kada je u pitanju i Kosovo i Priština i Beograd. Samo kada postoji takav stepen napetosti onda i nešto što je normalno ne funkcioniše. Nikakvi kontakti, ni oni koji bi bili politički benigni, ne postoje jer je toliki strah da se ne poremeti neki balans. Imamo najgore moguće iskustvo tokom ovih raspada i građanskih ratova. Skoro da više niko i ne govori ko je bio u pravu, a počelo se od toga i od toga ko je bio više uplašen. Onda su ljudi prestali da odlaze i da se čuju sa ljudima iz mesta gde su studirali. To se nije dešavalo između Beograda i Prištine na ex jugoslovenskom prostoru, kada su još osamdesetih godina trajno prekinute veze. Bilo je pojedinačnih pokušaja i tribina sa stanovišta toga da funkcionišu na nekom nižem nivou do poslednjeg časa. I dok su ratovi trajali postojale su kulturne i subkulturne veze između različitih centara, ali ne između Beograda i Prištine, jer su one odavno prekinute. To je ono što nas sve treba da zabrine jer je to signal da će teško biti obnovljene. U međuvremenu su rasle veze između Tirane i Skoplja, Tirane i Beograda, Tirane i Podgorice, tako da u tom smislu ono što se desilo na Kosovu 1999. godine ništa nije promenilo. Ovde će verovatno ići obrnuto. Po završetku ovoga procesa koji je politički, verovatno će se tek na kraju desiti da prorade kulturne veze.
*****
Ljubica iz Beograda: ''Još 2004. godine, u aprilu, podnela sam gospodinu Dinkiću i vama predlog za izmenu Zakona o porezu na stanove. Nekoliko puta gospodin Dinkić mi je odgovorio pismeno da će se doneti kada dođe na red. Kada će doći na red? Dokle ću ja na 32 kvadrata, u kojem živim sama, plaćati veći porez od komšinice koja ima 62 kvadrata i živi sama, ali ona ima privilegiju, mrtvoga muža. Kćerka i unuke joj žive u Čikagu. I danas na mrtvoga muža prima poresko rešenje. Taj zakon će napuniti naš Penzijski fond tako da nećemo zavisiti od gospodina Lalovića i jednoga dana postati socijalni slučajevi. Na svetu ne postoji ni jedna država gde članovi porodice određuju visinu poreza.''
MARKOVIĆ: Ne treba zakon za tako nešto. Dovoljna je uredba. Ali to neće rešiti vaš problem. Vaš problem je da vi radite po pravdi i zakonu, a neko po tom istom zakonu, ostvaruje privilegije jer neke druge stvari nisu rešene. Tako je u celoj Srbiji. Potpuno vas razumem. Živim u 32 kvadrata pa sam odjednom shvatio da teško plaćam vodu. Otišao sam da se raspitam zašto je to tako. Rekli su mi da nas u stanu živi dvanaestero. Ponekad čovek mora sam da preduzme nešto. Rekao sam da ti više tamo ne žive i tako sam smanjio sebi rashode na vodu. Na žalost, nije moguće da vi predložite zakon, pa ni ministar finansija. To bi morala da uradi vlada, a pri tome mora da vodi računa o prioritetima. Ovaj saziv je donio najviše zakona u istoriji Parlamenta, mada ljudi nekim stvarima nisu zadovoljni jer toliko toga nije urađeno. Čovek bi da ispravi nepravdu koja je njemu najbliža, ali mora da se ide tačnim redosledom. Bojim se da mi od drveta ne vidimo šumu. Od vas očekujem strpljenje.
Dragica: ''U talijanskom Parlamentu su svađe i tuče, čak i u nemačkom. Što se toliko čude ako mi imamo nekada problema? Ne mogu da razumem ovo stalno napadanje i da ljudi ne vide da ministri čine sve što je u njihovoj moći. Posle 5. oktobra je urađeno ono što se nije uradilo za 50 godina u ovoj zemlji. Kada i kako će se rešiti povrat konfiskovane imovine u Srbiji?''
MARKOVIĆ: Svi ljudi koji su oštećeni tokom nacionalizacije već decenijama iščekuju trenutak kada će im se vratiti. Spadam u ljude koji se zalažu za povraćaj i smatrao sam da je moja dužnost da odmah napišem preporuku na osnovu koje je već vraćeno od strane lokalnih samouprava nešto preko 700 lokala, kao što je vraćeno i crkvi 70 hektara šume. To je nedovoljno. Ispostavilo se da ne postoji spremnost za to jer mi nemamo uređen katastar. Nije moguće da se dobije tačan podatak šta sve država može da vrati i iz čega bi to vratila. Insistirao sam da se donesu zakoni u tri dela. Prvi je onaj koji bi govorio o povraćaju imovine opštinama, pa bi u okviru toga opštine odmah mogle da stave na raspolaganje povrat ljudima one nepokretnosti koje nisu fabrike, već nepokretnosti u vidu lokala ili kuća. Tražio sam da se razdvoji ono što je kapital i ono oko čega bi trebalo pribavljati dodatne dokaze i ono oko čega država već poseduje podatke da može da vrati kao vlasništvo. Ispostavilo se da zbog čitavog niza problema to nije urađeno. Vlada je uputila jedan zakon o registraciji imovine i na osnovu toga se sada prikupljaju podaci. To rešenje ima mnogo nedostataka. Lično mogu da uradim to da jedan zakon o vraćanju imovine lokalnoj samoupravi bude izglasan krajem oktobra, početkom novembra. Sada sam čuo da delovi predstavnika Lige za zaštitu gube strpljenje i kažu da sam trebao odmah da donesem ovaj zakon. Moramo korak po korak. Svaka vrsta približavanja Evropskoj uniji je istovremeno i približavanje rešenju tog problema. Dok se god ne reši pitanje nacionalizovane i oduzete imovine, nije moguće pristupiti Evropskoj uniji. To pitanje će biti rešeno, a sasvim će sigurno ovaj prvi korak biti rešen krajem oktobra, početkom novembra.
RSE: Ulazi li vladajuća koalicija u Srbiji u stabilniji period?
MARKOVIĆ: Srbija će svakako sa stanovišta zakona i početka pregovora ući u jedan stabilan period, ali budući šta nas sve čeka kao državu, izazov toj stabilnosti će biti stalno prisutan u narednom periodu. On će se, ako imamo dovoljno pameti, razrešiti tako što ćemo se u međuvremenu dogovoriti oko Ustava i završiti pregovore. Po donošenju Ustava će uslediti izbori sa tačno preuzetim obavezama i ljudi će shvatiti da je jedno politika, a drugo su institucije. Na taj način će država biti stabilnija. Ne mogu da garantujem za tuđu političku mudrost. Mogu da garantujem da ću ja lično raditi na način na koji sam i do sada radio.