Dostupni linkovi

logo-print

Šta je i gde je državni interes?


Političari, zbog nestabilnosti vlasti i činjenice da izbori mogu da budu sutra, veoma paze šta javno mnenje misli, pa umesto da javno mnenje prilagođavaju svojim stavovima, prilagođavaju mu se i time prave dvostruku grešku. Zalažu se za nešto sa čim se često intimno ne slažu, a s druge strane, guraju javno mnenje još dublje u stavove koji su često na granici političke korektnosti. U Srbiji se dešava zamena teza, da se kriza vlade ili kriza vlasti pokazuje kao kriza države i mada to ne bi morao da bude slučaj. Nema, međutim, relevantne institucije gde se nesuglasice kompetentno rešavaju.

Srđan Bogosavljević, politički analitičar, za naš program odgovara da ovakva situacija nije poznata nigde u svetu. Jedno vreme, kaže Bogosavljević, nešto nalik tome, dešavalo se u Čileu, a ko je kompetentan da brine o državnim pitanjima u situaciji kada svako ministarstvo praktično vodi vlastitu politiku, Bogosavljević odgovara:

“Tu nemamo kompetenciju da se razreši, jer imamo dva parlamenta, a ne jedan, i imamo problem da se vrlo lako može zameniti teza time da stabilnost države poistoveti sa stabilnošću vlade, što nije tačno, naravno. Postoje stabilne države sa nestabilnim vladama i stabilne vlade sa nestabilnim državama. Međutim, kod nas se sad lako menja ta teza, jer zapravo nema tog kompetentnog mesta na kome mogu da se razreše državni interesi i onda imamo problem da na ključnim pitanjima nemamo odgovor šta je državni interes. Mi nemamo, praktično, na ključnim pitanjima odnosa sa Crnom Gorom, budućnosti Kosova i Metohije i njegovog državnog statusa, ustava, odnosa prema EU, mi zapravo nemamo jasne državne strategije, nego imamo nekakve partijske strategije koje u nekom trenutku postaju javno promovisane kao državne, ali nikada u suštini nisu nigde kompetentno usvojene.”

Sva ova ključna državna pitanja bila su ispit za državni vrh kada se pokazalo da državni interes Srbije u koji se svi deklarativno kunu, zapravo dolazi tek posle stranačkog interesa i opterećenosti stranaka vlastitom popularnošću, marketingom i rejtinzima. Poslednji slučaj odnosa relevantnih političkih faktora u Srbiji prema krizi na relaciji Makedonija – Srbija, nastaloj zbog hapšenja mitropolita Jovana, za mnoge ovdašnje promatrače - da nije potencijalno opasna, bila bi komična. Tako eklatantan primer da državnu politiku svako vodi u svom ataru odavno nismo imali priliku da vidimo.
Slušamo tri stava o istom pitanju. Prvi stav Boris Tadić, predsednik Srbije:

“Ništa ne sme da poremeti odnose Makedonije i Srbije, makedonskog i srpskog naroda. Tome ne smeju da doprinose u negativnom smislu i odnosi nacionalnih institucija.”

Drugi stav, Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije:

“Predsednik je predsednik, on ima jednu opštu priču na nivou države a ta priča je veoma pitka da narod sluša i to je vrlo lepo.”

Treći stav, Vladeta Janković, savetnik premijera Vojislava Koštunice.

“Najprostije rečeno, kad na robiju šalju čoveka samo zato što se molio Bogu na svoj način i kako je mogao, ne ugrožavajući pri tom nikoga, to stvar koja se naprosto ne može razumeti.”

Srđan Bogosavljević kaže:

“Naravno, uzroka ima jako mnogo kada se govori o nesuglasicima u vlasti, a pre svega uzroci leže u tome što je vlasti formirana od međusobno veoma različitih stranaka i programski, a i čak u nekim delovima taktičkih poteza obavljanja tih političkih funkcija.”

Poslušajmo ilustracije radi, šta još kaže Velja Ilić, ministar za kapitalne investicije:

“Predsednik radi svoj posao, ja radim svoj posao. Ako ne radim dobro neka me smene, brate, nek traže drugog ministra, ali ja dok sam ministar, ja štitim interese ove Srbije i ne popuštam nikom.”

Gde je ovde državni interes i ko je kompetentan da na to dâ relevantan odgovor, pitanje je bez odgovora. A to prazno mesto, i taj nedostatak kompetentne institucije, zapravo je državni problem br. 1. Veći problem od toga je jedino što nema ko da saopšti da to jeste ključni problem.
XS
SM
MD
LG