Tijana Dapčević rođena je 1976. godine. Titove Jugoslavije seća se tek kroz neku pesmicu.
“Meni je u sećanju ona pesma što Čola peva, ‘Godine su prošle pune muka’.”
Ova makedonska, ali i zvezda u drugim republikama bivše Jugoslavije, pobedila je na muzičkom festivalu u Budvi sa sledećom pesmom:
“Sve je isto, samo njega nema,
Opet Dugme okupio Brega...”
Tijana Dapčević kaže da nije jugonostalgičar, a na pitanje zašto je upravo to tema pobedničke pesme iz Budve, odgovara:
“Nisam. Ja sam samo praktičar. Samo sam iskoristila vreme u koje je cela ta fora SFRJ, drug Tito, sve to fensi, trendi. Bila sam svesna da će doći do takvih priča, mada, opet ću se vratiti na ono, neki pljuju kako im je tada bilo bljak, kako im je tada bilo loše, mračne i odvratne su se stvari dešavale, nekome je sada bolje. Nekom je bilo dobro tada a sada loše. Takvih je 90 posto.”
Rok kritičar Slobodne Dalmacije Zlatko Gal o pesmi i sećanju na Brozovo vreme:
“Ja sam prije par godina dobio, zapravo kompilacija pesme o njemu, njima i nama, ‘To majka više ne rađa’, to je jedna kompilacija koja je naravno zbrojila pjesme posvećene Titu, i meni se čini da bi Tijanina pjesma koju smo čuli, da je zapravo možda najbliža pjesmi koja se zove ‘Tito i Prva proleterska”. Tu pjesmu je također sjajno otpjevao Oliver Dragojević, međutim to je jedna od najnebuloznijih pjesama u velikoj i oštroj konkurenciji idiotizama koju su na temu Tita napisane. Naime, ona je imala stih – I ukinu on mržnju versku/ i osnova Prvu proletersku. Mislim da je to nešto najblesavije što je uglazbljeno, kažem, u žestokoj konkurenciji.”
Nešto sporno u refrenu “Sve je isto, samo njega nema” pronalazi i muzičar Rambo Amadeus:
“Ništa se tu zapravo nije strašno dogodilo. Nema veze, pobili smo se, krvi je bilo do koljenja, ali sad ha-ha-ha, hi-hi-hi, ho-ho-ho, šalimo se opet svi. Opet ćemo da pričamo viceve o Muju i Hasu, opet ćemo da žderemo jagnjetinu kad se budemo sretali gradovi i pobratimi. Kao što smo se primitivno posvađali, tako ćemo primitivno...”
“Izvini što te prekidam, ali da li ti misliš da je to prestalo. I dalje se pričaju vicevi o Muji i Hasi, i dalje se ždere jagnjetina, i dalje se slušaju narodnjaci, i pored toga što je nekima možda na početku ...”
“Znam, ali ja ne želim da ih raspirujem u tome.”
Ni Rambo Amadeus, kako kaže, nije jugonostalgičar.
“Meni je otac bio na Golom otoku 1948. On je radio kao učitelj u Bjelskim Kruševicama, to je selo iznad Herceg Novog. Dobio je direktivu da skine Staljinovu sliku iz učionice i da objasni đacima kako je Staljin grdno pogriješio i da više Tito s njim nema ništa. Na tom sastanku je moj otac pitao pa dobro, kako ja sada djeci da objasnim da je učitelj pogriješio. Dosad sam im govorio da je Staljin učitelj, a da je Tito njegov đak, kako sad mogu da kažem da je učitelj pogriješio a daje đak u redu. I za to je dobio 11 mjeseci Golog otoka i mi smo u tom ambijentu i odrastali. Kad bi se Tito pojavio na televiziji otac je uvjek imao nešto ružno da kaže.”
Na svom albumu koji će uskoro izaći, Rambo Amadeus takođe se bavi odnosom prema uspomeni na državu u kojoj je rođen. Mito Titove Jugoslavije bez sumnje postaje brend. Na izuzetno uspešnim koncertima Bjelog dugmeta mahalo se, na primer, zastavama sa petokrakom, a radnje u kojima se prodaju suveniri sa eks jugoslovenskim simbolima, Titovom slikom, i slično, sve su češće. Zabeleženo o Tivtu:
“Takođe su veoma tražene ove majice sa amblemima SFRJ i razglednice ‘Pozdrav iz Jugoslavije’ i flaše sa likom druga Tita. Posebno omladina to izuzetno traži.”
Sumnje nema, simboli Titove Jugoslavije postali su nešto na čemu se može zaraditi, koz muziku ili nekako drugačije. A šta je ostalo onima koji su tu priču živeli ili rođeni ubrzo posle njenog kraja, pitali smo Beograđane. Da li ste JU nostalgičar?
“Apsolutno, kako da ne. Nedostaje mi sve. Imali smo lepše predele od mnogih. Sada gde idemo, neka turistička putovanja, i slično. U stvari to tek sada vidimo kad toga nema.”
“Što se mene tiče meni je svejedno. Ja bih volela da vi mladi lepše i lakše živite.”
“Normalno da nam je dukčije. Penzije male, i tako.”
“Ne. Pa zato što mi ovako odgovara skroz.”
Koliko znate o onoj Jugoslaviji?
“Pa, vrlo malo. Ona se već skoro raspala kad sam se ja rodila.”
“O. K. mi je da svi ti narodi postoje i baš mi je drago.”
“Ja sam sad u jednom drugom vremenu. Ja ne poznajem to vreme i ne mogu da pričam o tome.”
“Nije bilo vandalizma, šovinizma, nacionalizma, i slično. Bilo je napred naši i gotovo.”
Da li vam je jasno zašto ima tako puno jugonostalgičara?
“Pa jasno je. Zato što su se rodili u toj sredini. Družili su se, verovatno, imali razmene studenata, i putovali a toga danas nema. Slabo putujemo i po našoj zemlji, a kamoli u Bosnu, Hrvatsku ili Sloveniju, ili tako.”
“Meni je u sećanju ona pesma što Čola peva, ‘Godine su prošle pune muka’.”
Ova makedonska, ali i zvezda u drugim republikama bivše Jugoslavije, pobedila je na muzičkom festivalu u Budvi sa sledećom pesmom:
“Sve je isto, samo njega nema,
Opet Dugme okupio Brega...”
Tijana Dapčević kaže da nije jugonostalgičar, a na pitanje zašto je upravo to tema pobedničke pesme iz Budve, odgovara:
“Nisam. Ja sam samo praktičar. Samo sam iskoristila vreme u koje je cela ta fora SFRJ, drug Tito, sve to fensi, trendi. Bila sam svesna da će doći do takvih priča, mada, opet ću se vratiti na ono, neki pljuju kako im je tada bilo bljak, kako im je tada bilo loše, mračne i odvratne su se stvari dešavale, nekome je sada bolje. Nekom je bilo dobro tada a sada loše. Takvih je 90 posto.”
Rok kritičar Slobodne Dalmacije Zlatko Gal o pesmi i sećanju na Brozovo vreme:
“Ja sam prije par godina dobio, zapravo kompilacija pesme o njemu, njima i nama, ‘To majka više ne rađa’, to je jedna kompilacija koja je naravno zbrojila pjesme posvećene Titu, i meni se čini da bi Tijanina pjesma koju smo čuli, da je zapravo možda najbliža pjesmi koja se zove ‘Tito i Prva proleterska”. Tu pjesmu je također sjajno otpjevao Oliver Dragojević, međutim to je jedna od najnebuloznijih pjesama u velikoj i oštroj konkurenciji idiotizama koju su na temu Tita napisane. Naime, ona je imala stih – I ukinu on mržnju versku/ i osnova Prvu proletersku. Mislim da je to nešto najblesavije što je uglazbljeno, kažem, u žestokoj konkurenciji.”
Nešto sporno u refrenu “Sve je isto, samo njega nema” pronalazi i muzičar Rambo Amadeus:
“Ništa se tu zapravo nije strašno dogodilo. Nema veze, pobili smo se, krvi je bilo do koljenja, ali sad ha-ha-ha, hi-hi-hi, ho-ho-ho, šalimo se opet svi. Opet ćemo da pričamo viceve o Muju i Hasu, opet ćemo da žderemo jagnjetinu kad se budemo sretali gradovi i pobratimi. Kao što smo se primitivno posvađali, tako ćemo primitivno...”
“Izvini što te prekidam, ali da li ti misliš da je to prestalo. I dalje se pričaju vicevi o Muji i Hasi, i dalje se ždere jagnjetina, i dalje se slušaju narodnjaci, i pored toga što je nekima možda na početku ...”
“Znam, ali ja ne želim da ih raspirujem u tome.”
Ni Rambo Amadeus, kako kaže, nije jugonostalgičar.
“Meni je otac bio na Golom otoku 1948. On je radio kao učitelj u Bjelskim Kruševicama, to je selo iznad Herceg Novog. Dobio je direktivu da skine Staljinovu sliku iz učionice i da objasni đacima kako je Staljin grdno pogriješio i da više Tito s njim nema ništa. Na tom sastanku je moj otac pitao pa dobro, kako ja sada djeci da objasnim da je učitelj pogriješio. Dosad sam im govorio da je Staljin učitelj, a da je Tito njegov đak, kako sad mogu da kažem da je učitelj pogriješio a daje đak u redu. I za to je dobio 11 mjeseci Golog otoka i mi smo u tom ambijentu i odrastali. Kad bi se Tito pojavio na televiziji otac je uvjek imao nešto ružno da kaže.”
Na svom albumu koji će uskoro izaći, Rambo Amadeus takođe se bavi odnosom prema uspomeni na državu u kojoj je rođen. Mito Titove Jugoslavije bez sumnje postaje brend. Na izuzetno uspešnim koncertima Bjelog dugmeta mahalo se, na primer, zastavama sa petokrakom, a radnje u kojima se prodaju suveniri sa eks jugoslovenskim simbolima, Titovom slikom, i slično, sve su češće. Zabeleženo o Tivtu:
“Takođe su veoma tražene ove majice sa amblemima SFRJ i razglednice ‘Pozdrav iz Jugoslavije’ i flaše sa likom druga Tita. Posebno omladina to izuzetno traži.”
Sumnje nema, simboli Titove Jugoslavije postali su nešto na čemu se može zaraditi, koz muziku ili nekako drugačije. A šta je ostalo onima koji su tu priču živeli ili rođeni ubrzo posle njenog kraja, pitali smo Beograđane. Da li ste JU nostalgičar?
“Apsolutno, kako da ne. Nedostaje mi sve. Imali smo lepše predele od mnogih. Sada gde idemo, neka turistička putovanja, i slično. U stvari to tek sada vidimo kad toga nema.”
“Što se mene tiče meni je svejedno. Ja bih volela da vi mladi lepše i lakše živite.”
“Normalno da nam je dukčije. Penzije male, i tako.”
“Ne. Pa zato što mi ovako odgovara skroz.”
Koliko znate o onoj Jugoslaviji?
“Pa, vrlo malo. Ona se već skoro raspala kad sam se ja rodila.”
“O. K. mi je da svi ti narodi postoje i baš mi je drago.”
“Ja sam sad u jednom drugom vremenu. Ja ne poznajem to vreme i ne mogu da pričam o tome.”
“Nije bilo vandalizma, šovinizma, nacionalizma, i slično. Bilo je napred naši i gotovo.”
Da li vam je jasno zašto ima tako puno jugonostalgičara?
“Pa jasno je. Zato što su se rodili u toj sredini. Družili su se, verovatno, imali razmene studenata, i putovali a toga danas nema. Slabo putujemo i po našoj zemlji, a kamoli u Bosnu, Hrvatsku ili Sloveniju, ili tako.”
