Dostupni linkovi

logo-print

Zbog čega štititi Ratka Mladića?


Prošlog vikenda u beogradskom centru „Sava“ Udruženje „Majke Srebrenice“ javno je govorilo o svom životu nakon gubitka najdražih, jula 1995. godine. Bila je to prilika da srbijanska javnost iz prve ruke čuje potresnu priču o masakru koji se dešavao tu, na kućnom pragu, na zalasku 20. stoljeća.

Sva je priča kulminirala nakon što je direktorica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, Nataša Kandić, obznanila video-zapis na kojem se vide pripadnici „Škorpiona“, elitne jedinice srbijanske policije, koji ubijaju srebreničke Bošnjake. Politički establišment u Srbiji je zatečen i, po sopstvenim izjavama, šokiran.

Istim povodom vam danas, u Jutarnjem programu, nudimo obje priče. Onu Nataše Kandić i drugu, napravljenu prilikom posjete Srebreničanki Beogradu. Između ostalog ćete saznati kako je Kandićeva došla u posjed kasete, zašto niko od srbijanskih političara nije htio otvoriti izložbu posvećenu masakru u Srebrenici, kome se sve prijeti u Srbiji, kako reaguje Ministarstvo unutrašnjih poslova, te šta je ono što bi Srbiju moglo dovesti barem na nultu tačku.

Čujmo najprije Natašu Kandić. Direktorica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda objašnjava kako je došla u posjed video zapisa na kojem se vide pripadnici „Škorpiona“ koji ubijaju srebreničke Bošnjake:

"O tome šta se u Srebrenici događalo u vezi sa srpskim formacijama, o tome sam saznala za vreme suđenja Saši Cvjetanu za ubistvo albanskih žena i dece u Podujevu. Svedok, policajac, kojeg sam upoznala i koji je onda svedočio, govorio je tada i o Srebrenici, o tome da su „Škorpioni“ bili i u Srebrenici i da je jedna grupa zarobljenika streljana na planini Treskavici. Pominjao je da postoji video kaseta, da je ta kaseta, posle tog događaja u Srebrenici, bila umnožena u dvadesetak kopija, ali da je naknadno komandant jedinice „Škorpiona“, Slobodan Medić, naredio oduzimanje tih kopija, s tim da se priča da je ostao jedan snimak kojeg je neko negde sklonio. Ja sam najpre zvala kamermana te jedinice da ga pitam da li on nešto zna o kaseti, znajući da će on odmah obavestiti svog komadanta Slobodana Medića, ali on je bio prilično zbunjen i rekao je: „Ne, ne, ja tu kasetu nemam, ja sam je odmah dao “. Pokušavala sam da je nabavim i nabavila sam je tek u decembru 2004. godine. Tada je dobio kopiju i Haški tribunal.
Ali onda nastaju novi problemi – počinje hajka na sve one koji bi možda mogli imati u posedu tu video kasetu. I ja sam onda počela o toj video kaseti da pišem upravo kako bih pokušala da na neki način zaštitim one koji su bili na meti. A to su neki građani Šida, u Vojvodini, za koje se sumnjalo da imaju kontakt sa mnom i da su odgovorni i za to što je Saša Cvjetan osuđen i za to što je jedan pripadnik „Škorpiona“ svedočio i izneo istinu. Oni su bili na jednom tapetu, stalno im se pretilo da će im se nešto dogoditi, da postoji sumnja da je video kaseta kod njih.
Kada su na privremenu slobodu pušteni bivši načelnik Državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić i bivši komadant „Crvenih beretki“ Frenki Simatović, tada je ta akcija zastrašivanja bila pojačana. Tada su ti neposredni zastrašivači otvoreno govorili da nisu samo njihovi životi u pitanju i njihova sloboda, nego da zapravo pretnje dolaze od nekih koji su na vrlo visokim pozicijama. Naravno, u Šidu, u Vojvodini, u krugovima onih koji su bili u jedinicama za vršenje ratnih zločina, vrlo su dobro znali da se to odnosi na Milana Milanovića zvanog Mrgud, potpisnika Erdutskog sporazuma 1995. godine i nekadašnjeg pomoćnika ministra odbrane Krajine, da se to odnosi na Jovicu Stanišića i da se odnosi na Frenkija Simatovića.
Mi ovde od 10. jula imamo i izložbu o Srebrenici, koja je otvorena u Vašingtonu, pa ide u Brisel, pa u Bon, pa u Berlin, i onda dolazi u Beograd, ali, nažalost, nemamo nijednog političara trenutno na vlasti koji je spreman da otvori tu izložbu. Desetak nevladinih organizacija, zajedno sa Fondacijom „Hajnrih Bel“, već mesecima priprema tu izložbu. Tražili smo zvanični prostor, nismo ga dobili. Smatrali smo da nije dobro da izložba o Srebrenici bude u nekom alternativnom prostoru. Na kraju se dogodilo da nismo dobili nikakav prostor, nego smo morali da idemo u „Centar za kulturnu dekontaminaciju“. Tražili smo da to bude u Gradskoj skupštini, pošto je to neka kuća Beograda, da Beograd pokaže neki svoj odnos prema tome, nismo dobili. Tražili smo prostorije Muzeja, ništa nismo dobili. Onda smo smatrali da je vrlo odgovarajuće da predsednik Republike Boris Tadić otvori tu izložbu. Preko raznih posrednika smo dobili poruku da nije dobro da on otvori tu izložbu.

RSE: Da li činjenica da postoji video kaseta znači da su pripadnici specijalne jedince imali posebnog kamermana koji je snimao njihovo djelovanje i akcije?

KANDIĆ: Nije snimao sve što rade. Ali postoje dve kasete koje su ostale da svedoče o tome šta je ta jedinica „Škorpioni“ radila i na kojim sve mestima. Obe kasete je snimio njihov kamerman, koji ima nadimak Bugar. Ali ova kaseta nije ostala kod njega, već su u tom presnimavanju i kopiranju negde zaturila. Neko je kasnije došao do te kasete, koja je godinama bila sklonjena, i odlučio da je da meni. Budući da nije reč o osobi koja je umešana u ratne zločine, smatrao je da je vrlo važno da se iznese istina. Ta kaseta jeste deo te prošlosti, deo istine o nama samima. Tako da je imao taj jedan lični motiv i verovao je znao da ja snimak neću pustiti sve dok nekome preti neka neposredna opasnost. U aprilu mesecu sam pokazala kasetu tužiocu za ratne zločine. Gledali smo je u zgradi Tužilaštva, u njegovoj kancelariji. Tu sam bila pozvala i predstavnika Američke ambasade da i on pogleda tu kasetu. Onda sam pitala šta dalje može Tužilaštvo da uradi, s tim što sam rekla da se kaseta još uvek ne može koristiti, budući da neki ljudi zbog toga mogu imati ozbiljne probleme i da još uvek nisu saglasni s njenim pokazivanjem, nego da treba sačekati da neki od njih koji su, znači, na meti, budu na sigurnijem mestu.

RSE: Kako Nataša Kandić komentira neke od izjava u Skupštini Srbije da su počinioci zločina odmetnici, a ne regularni dio policijskih jedinica?

KANDIĆ: To pripada tom višegodišnjem našem pravdanju za ono što se počinilo. Pa, kad god se pokaže nešto u vezi sa zločinom, onda se to pripiše nekom pojedincu, koji se onda odmah nazove kriminalcem i odmah se doda da država i narod nemaju ništa s tim. Mislim da će se u ovom slučaju, u vezi s ovom kasetom, pojaviti čak i papiri sa pečatima MUP-a i pečatima ne znam kojih sve ne institucija, o tome da ta jedinica nikada nije bila u sklopu nekog regularnog sastava, a taman posla u sastavu Državne bezbednosti ili SAJ-a. Međutim, na ovom suđenju i upravo sa poslednjim svedokom, generalom policije Obradom Stevanovićem, pokazalo se koliko u Srbiji, koja bi trebala da se bavi svojom odgovornošću, ima službi koje se bave falsifikovanjem dokumentacije. Tako da ja verujem da će se ubrzo pojaviti brojni neki dokumenti koji će da pokazuju kako je to jedna jedinica koja nije bila pod kontrolom, da je to jedna paravojna, parapolicijska jedinica kakvu su u to vreme i Državna bezbednost i javna bezbednost pokušavali da spreče, ali da se ona otrgla i da je sama planirala svoje putešestvije kroz ratove u bivšoj Jugoslaviji.
Međutim, činjenica je ono što sami pripadnici te jedinice govore, a to je da oni znaju da ih je formirala DB, da oni znaju da je Srpska dobrovoljačka garda takođe formirana kao jedinica Državne bezbednosti, kao i „Crvene beretke“, da je među njima bilo jedno rangiranje, da su prvo išle „Crvene beretke“, onda Srpska dobrovoljačka garda, onda „Škorpioni“. „Škorpioni“ su imali posebne zadatke. Osim što su angažovani u pojedinim slučajevima za vršenje krivičnih dela kao što je ovo streljanje u Srebrenici, njihov zadatak je bio da čuvaju naftna polja u Hrvatskoj i da zapravo odatle snabdevaju novcem i naftom DB, MUP Srbije i pojedince koji su bili na vrhu te liste onih koji upravljaju, kreiraju strategiju i vode taj rat. Do 1995. godine Legija nema neku važnu ulogu. On je jedan od pripadnika Srpske dobrovoljačke garde. Tek u aprilu 1995. godine dobija neku značajniju poziciju kada rukovodi jednom operacijom u Cazinskoj Krajini. Zapravo na poziv Fikreta Abdića, on sa „Škorpionima“ i „Crvenim beretkama“ dolazi prvo da vrši instruktažu pripadnika Abdićeve vojske, a onda i da vodi jednu operaciju protiv 5. korpusa. Tada ustvari Legija dobija tu jednu prvu komandnu poziciju. On tek 1998. godine postaje neki komandant i neko ko je glavni autoritet za „Crvene beretke“, odnosno za pripadnike JSO.
U delu te druge kasete se vidi lakoća naređivanja ubistva. Čitava ta kaseta pokazuje kakav je bio njihov „patriotizam“. Oni, znači, u jednom trenutku ovde ratuju kao jedna plaćena formacija za Fikreta Abdića, a u drugom se bore protiv 5. korpusa. Lakoća naredbe da se ubiju zarobljeni borci 5. korpusa pokazuje da je i sve drugo u vezi sa našim policijskim formacijama tako funkcionisalo. Narediti da se paket od njih pet, deset ili stotine pobije, to je bilo kao da se naređuje da se ispali neki projektil u neku zgradu za koju se misli da je neki vojni cilj. I to je ono što je užasno i što zapravo ukazuje da je postojalo široko rasprostranjeno uverenje, na osnovu nekih uputa, da je dozvoljeno ubijati, da je dozvoljeno paliti, da je dozvoljeno pljačkati civile, da je dozvoljeno skrnaviti leševe, da je dozvoljeno pokušati sakriti da su ubijeni.

RSE: Kada su dužnosnici u Srbiji saznali za sadržaj snimka koji je u posjedu Fonda za humanitarno pravo?

KANDIĆ: Za kasetu smo saznali 23. maja. Ali mogli su, na osnovu mojih raznih javnih izjava, da znaju i ranije. Da je neko od njih tražio to da vidi, da pogleda, naravno da bih im dala. Kada je bio taj sastanak u Tužilaštvu za ratne zločine, 23. maja, ja sam tada insistirala na hitnom reagovanju MUP-a. Meni je tada rečeno da njima treba vremena, da oni moraju da organizuju svoju akciju. Moj lični utisak je da je policija izvršila ovo hapšenje u toku noći i da neke posebne pripreme nije bilo, da su oni imali podatke o svim tim osobama gde se ko nalazi i ja sam dobar deo tih podataka dostavila Tužilaštvu, a oni policiji. Ali, jeste se pokazalo da oni mogu u toku noći da reaguju.
I onda se postavlja pitanje – šta se događa posle ove pokazane video kasete sa Ratkom Mladićem? Zar nije najvažnije da sada Srbija prestane sa skrivanjem podataka o Ratku Mladiću, kada je Srebrenica toliko otvorena, kada se pokazuje i naša uloga tamo. Koga onda dalje štititi, zbog čega štititi Ratka Mladića? Ovo je predočeno vlasti u Srbiji i ona je bila primorana da reaguje. E sad, to primoravanje je urodilo nekim plodom, nešto se trenutno promenilo. Ali sad ćemo da vidimo da li će zbilja ta vlast nešto da učini. Premijer Koštunica je rekao da je za Srbiju strašno važno da se suoči sa tim zločinima. Prvi korak u tome treba da bude da se mi suočimo sa Ratkom Mladićem, a to je da on bude uhapšen i predat Haškom tribunalu.
Ja nisam znala da će taj film biti prikazan u Haškom tribunalu, iako sam u vrlo čestom kontaktu sa Tužilaštvom. Ali kad sam videla da je prikazano, rekla sam da moramo i mi. Pozvala sam Radio-televiziju Srbije, oni su rekli da će prikazati te snimke koji su se videli u Hagu, ja sam im rekla da ću im poslati kopiju kasete. Onda mi se javio urednik Aleksandar Tijanić, koji je rakao da je to ipak jedna strana i da oni ne bi uznemiravali sa snimcima koji jesu vrlo mučni. Oni su to prikazali uveče i to nije trajalo više od minut i po-dva. 'B92' je odmah iste večeri prikazala.

RSE: To je bila Nataša Kandić, direktorica Fonda za humanitarno pravo, koja na kraju kaže kako bi sljedeći korak trebalo biti hapšenje Ratka Mladića. To bi, kaže, dalo potpuno novi ugao iz kojeg bi svi mogli promatrati stvari.

*****

Prošlog vikenda u beogradskom „Sava centru“ održana je konferencija „Srebrenica – van osnovane sumnje“, kojoj je prisustvovao i naš reporter Slobodan Kostić.

Prvi put od masakra u Srebrenici, kojeg su 1995. godine počinile snage bosanskih Srba pod komandom generala Ratka Mladića, u Beogradu je minutom šutnje odata počast žrtvama.

Nikada pre toga to nije uradila ni država, niti bilo koja institucija, a kako sada stvari stoje, to se neće desiti ni u doglednoj budućnosti. A prolog za to pred čime Srbija i dalje zatvara oči bilo je zauzimanje Srebrenice od strane srpskih snaga i reči koje je general Ratko Mladić uputio nakon toga, bošnjačkim predstavnicima u bratunačkom hotelu „Fontana“:

„Trebam da dobijem jasan stav predstavnika vašeg naroda da li želite da opstanete ili nestanete. Prema vašim borcima postupaćemo u duhu međunarodnih konvencija i svakome garantujemo život.“

Kadi Hotić su nakon toga ubijeni muž, sin i dva brata:

„Kad su se kamere sklopile, Mladić se okrenuo i rekao svojim vojnicima: ,Braćo Srbi, ovo vam je jedinstvena prilika. Nemojte je ispustiti. Ovakvu više nećete imati‘.“

U sveopštem rasulu i haosu, koji je zavladao nakon pada Srebrenice, hiljade Bošnjaka koji su pokušavali da se kroz šumu probiju do Tuzle, poverovali su obećanjima generala Ratka Mladića. Stvarnost je, međutim, bila drugačija.

„U jednom momentu plače bebica majci u rukama. Ide jedan vojnik i kaže: ,Ućuti, ženo, to dijete!‘, žena kaže: ,Šta mu ja mogu‘. Bio je to samo jedan trzaj. Upucao je dijete i bacio, tamo trup, tamo glavu. Niko više ne vrišti, niko ne plače…“

Otvarajući skup „Srebrenica – van osnovane sumnje“, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić je ocenila da su nedavna tribina na Pravnom fakultetu i video snimak ubistva šestorice srebreničkih Bošnjaka u Trnovu, doprineli izvesnim promenama u Srbiji posle desetogodišnjeg ćutanja o Srebrnici, ali da ono što se i dalje događa pokazuje da u institucijama postoji još uvek volja da se zadrži dobar odnos sa snagama iz Miloševićevog vremena:

„Sa nama nema predstavnika vlasti Republike Srbije, ali to ne umanjuje našu nameru i svakog ovde učesnika da u okviru onoga što je započeto u Srbiji nastavimo dalje. Znači, nema poricanja činjenica da je u Srebrenici počinjen genocid. Ono što hoćemo i tražimo, to je puna zvanična istina o Srebrenici i, naravno, drugim počinjenim zločinima. Tražimo priznanje žrtava i stvaranje uslova za vraćanje njihovog ljudskog dostojanstva. Mi imamo u parlamentu i sa predsednikom parlamenta jednu nedoličnu igru sa odgovornošću Srbije za zločine u prošlosti. Ako Parlament Srbije donese deklaraciju kojom će generalno da osudi sve zločine, onda će pokazati da zapravo nije spreman da uradi ništa.“

U tom smislu se i Ivana Dulić-Marković, ministar poljoprivrede u Vladi Srbije, u svoje lično ime založila da republički parlament ne usvoji tekst u kome će se načelno osuditi svi zločini počinjeni tokom devedesetih na prostoru nekadašnje Jugoslavije, umesto jasnog određivanja prema masakru u Srebrenici:

„Sve reči protiv zločina, sve velike i snažne reči, trebala sam da kažem pre nego što su se zločini desili. Sad je, naravno, kasno. Trebali smo svi, trebala sam i ja glasnije i hrabrije da govorim protiv politike i okruženja koje je ljudima dalo legitimitet da se iz običnih ljudi pretvore u zveri, i opet pravo da se iz zveri pretvore u jedne od nas. Molim poslanika koji mene zastupa u Skupštini, da ne glasa za usaglašenu rezoluciju da svi mi sve, a posle toga ništa. Jer moja krivica ili bilo čija krivica ili zločin ili kazna, ne može se usaglasiti.“

Tako se uoči obeležavanja desetogodišnjice srebreničkog masakra razmišlja o toj tragediji u samoj Srbiji. A evo kakve poruke, kada je reč o Srebrenici, stižu od međunarodnih zvaničnika. Zamenik ambasadora Sjedinjenih američkih država Roderik Mur:

„Zločini počinjeni u Srebrenici, najgnusniji u Evropi od Drugog svetskog rata, ne smeju biti zaboravljeni. Neoboriva je činjenica da su pre deset godina srpske snage, pod komandom Ratka Mladića, masakrirale skoro osam hiljada Bošnjaka u enklavi Srebrenica. Znamo da je bilo mnogo srpskih žrtava ratnih zločina tokom devedesetih, u Hrvatskoj, Bosni, čak i na Kosovu. Ali argument koji ja najčešće čujem je da su sve strane krive za zločine. To, međutim, ne opravdava zločine koje su izvršili Srbi, niti oslobađa izvršioce tih zločina krivice. Mi ne osuđujemo, niti smo ikada osuđivali srpski narod kao zločinački. Nije srpski narod počinio ove zločine. Počinili su ih okrutni i beskrupulozni pojedinci. Upravo ovi pojedinci su ti koji moraju da se suoče sa pravdom pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu ili pred domaćim sudovima.“

Predstavnik sekretarijata Haškog tribunala, Aleksandra Milenov:

„Razgovor o zaista strašnim tragedijama koje su preživele srpske žrtve, ne menja činjenicu da je masakr u Srebrenici najgori koji se desio na teritoriji bivše Jugoslavije tokom ratova devedesetih godina. Priznati to ili osećati tugu i bes zbog te tragedije, ni na koji način ne znači umanjiti poštovanje prema srpskim žrtvama. Kada govorimo o Srebrenici, nemojmo da menjamo temu i da započinjemo priče o drugim žrtvama i drugim vremenima pre nego što preživelima i porodicama žrtve izjavimo saučešće.“

A upravo je centralni deo konferencije „Srebrenica – van osnovane sumnje“ bio posvećen žrtvama. Beležimo potresna svedočenja članova udruženja „Majke enklave Srebrenica i Žepa“, Kade Hotić, Zumre Šahomerović, Hibe Mehmedović, Sabre Kolenović i Sabahete Fejzić:

„Ovdje sam s vama da razjasnimo na neki način ko nas to zavadi, šta nam to bi. Do juče moje komšije, s kojima smo pili kahvu, odjednom su se odlučili da mi, umjesto lijepog života među nama, odrede smrt jer su tako planirali. Da nije toga bilo, ja ne bih danas bila bez mog Samira, bez mog muža, bez moje braće. Ubijanjem tih ljudi, ubili su mene. Kakav je moj život kad njih više nema? To je život bez radosti. Takav život nema smisla. Jedina stvar u kojoj su se ti koji su proračunali svu tu moju patnju, prevarili, to je što nas nisu ubili sve, jer mi smo ostali da svjedočimo. Teže je zločincu nositi zločin na plećima nego meni moje patnje. Ne bih se mijenjala s njim. Domalo su mi prozvali brata i odveli ga tamo u one kuće u Potočarima. Kasnije smo saznali da su tamo mučeni ljudi. Tamo su im odrezivali sve što se moglo odrezati. Od nosa, ušiju, prstiju, oči vadili i donje dijelove tijela odsijecali. Onda su ih poljevali vodom iz crijeva. Otišla je žena tražiti WC i zavirila u tu jednu kuću. Šokirala se. Pet dana nije znala za sebe. I danas kad priča kaže: ,Samo me one oči gledaju‘. Žena je bila u šoku. Kad sam gledala sina kako odlazi, visok je bio, čini mi se za glavu veći od onih momaka koji su s njim krenuli šumom, gledam te momke, poderane im majice, negdje odsječeni rukavi, rupe po leđima, ali pleća lijepa. Mladost je krenula tamo tom šumom. U to je pucano. Trebalo ih je ubiti, uništiti te mladiće. Zovnem ga: ,Samire!‘, on se okrenu, rekoh mu: ,Sretno, sine‘. Željela sam mu sreću. Nadala sam se da će proći, da će doći živ. Nije uspio. Danas kako da vjerujem, kako da me neko ubijedi da mogu s tim komšijama ponovo? Kažem, neću zločincima zločin oprostiti, nikad, i ne treba im oprostiti, ali voljela bih da zdravi ljudi počnu zdravo razmišljati i da osude zločin, da stvaramo budućnost koja će nam biti svima bolja. Nama na ovim prostorima je neizbježno da živimo zajedno. Mi ne možemo biti etnički podijeljeni. Nema države u svijetu koja je etnički čista. Nema je.“

„Dvanaesti jun, naveče. Strahote, urlici, povici, jauci. Noć. U toj kotlini se odliježu krici ljudi, žena. Neko viče: ,Odvedoše mi sina!‘. Neko pomaže: ,Siluju mi kćerku!‘. U Potočarima su se dešavale strašne stvari. Ljudi su se zgrozili pred prizorom koji su vidjeli na posljednjem snimku ubijanja šest nevinih dječaka, ali ja vam moram reći da sam se samo podsjetila jer sam vidjela mnogo strašnije stvari. Ipak mislim da je lakše ubiti čovjeka iz vatrenog oružja nego ga klati nožem i slušati njegovo krkljanje. Ja ipak mislim da je lakše gledati ubistvo nego vrisku djevojke koju siluju. Ja ipak mislim da mi je lakše vidjeti ovo nego prizor u Potočarima – gomilu prstiju, ušiju, iskopanih očiju, koje su, i tako mrtve, na jednoj gomili, tražile spas. U Potočarima su u jednom trenu umirali ljudi, bili su klani, silovani, vješani i rađani. U Potočarima je u jednom trenu zaustavljen život samo za toliko za koliko se moglo trepnuti okom. Sva vozila koja su bila pripremljena za narod koji se trebao evakuisati iz Potočara, bila su iz Srbije, iz Šabca, iz Valjeva, Užica, pa čak su i autobusi iz Novog Sada bili parkirani pred Potočarima, autobusi za evakuaciju ljudi iz Potočara. Znači, sve je bilo pripremljeno, izrežirano i spremno.“

„Nezadovoljna sam ovim kaznama kojima kažnjavaju ove zločince koji idu u Hag. Ja lično smatram da je to velika nepravda. Ja lično sam time uvrijeđena. Nekad se upitam – bože dragi, pa je li taj ljudski život toliko bezvrijedan? Ja sam sad sama, živim bez ikoga. Imam prijatelje, imam ove moje drugarice, ali vegetiram kao biljka i čekam dan kad ću umrijeti. Živim za taj dan. Ne znam zbog čega živim. Željela bih da ih nađem, da ih dostojanstveno ukopam. Nekad pomislim – bože, možda su živi, možda će mi doći… Evo mog Kemala. Evo Nedžada. Idu… Nekad ih ujutro zovem… Blago tebi Zumro, blago tebi Kado, bar imate nekog da vas čeka kod kuće. Ja se sad vraćam kući praznoj. Praznoj. Ne mogu više. Hvala vam lijepa. Oprostite, molim vas. Oprostite…“

„Ipak je svo zlo poteklo iz Srbije, uz pomoć naših komšija Srba iz Bosne. Ali da nije Srbije bilo, oni ne bi mogli uraditi ono što su uradili. Svo oružje, i lako i teško, dobili su iz Srbije.“

„Prvo sam morala proći živi zid napravljen od holandskih vojnika, a onda pored poredanih četnika koji su stajali pored ceste, sve do kamiona i autobusa kojima smo trebali biti deportirani. Prošla sam holandske vojnike, ali kad sam došla do četnika, oni su mi prišli i mom djetetu rekli da krene desno, a da ja idem lijevo. Ja njima kažem: ,Ako moje dijete ide desno, ja idem s mojim djetetom‘. Nisu mi dali da idem s njim. Počeli smo se otimati. Oni su vukli dijete sebi, ja sam vukla dijete sebi. Molila sam ih: ,Molim vas, nemojte mi uzimati moje dijete! To je moje jedino dijete. Ja nemam više djece. Ako treba neko da ide, ja vas molim, vodite mene, ali mi pustite dijete…‘. Ništa mi nije pomoglo. Otrgli su mi moje dijete. Nisam mogla tada ni da plačem. Dijete mi je plakalo. Nikad neću zaboraviti njegove krupne suze koje su se slijevale niz njegove bijele obraze, iz njegovih tamnomaslinastih očiju. Kad sam vidjela da više ništa ne mogu uraditi, kleknula sam na koljena, sastavila sam ruke i rekla sam: ,Molim vas, ubijete me‘. Neko od njih je repetirao pušku. Pomislih: ,Hvala Bogu, evo ubiće me, dobro je…‘. Međutim, jedan od njih kaže: ,Ma šta ćeš Balinkušu ubijat‘. Prišao mi je, uhvatio za prsa, ubacio u kamion. Istog momenta je kamion krenuo. Ležala sam na podu tog kamiona i ne sjećam se tog puta od Potočara do Tišće… Evo već je deset godina otkako tragam za sudbinom svog muža i svog djeteta. Evo, zaista, deset godina je, a ja još uvijek ne znam za sudbinu svog djeteta. Ne znam da li ću pronaći ijedan djelić njegovog tijela.“

Kao najdirektniju ilustraciju zločina koji je počinjen pre deset godina u Srebrenici, učesnici u konferenciji mogli su da pogledaju dokumentarni zapis o streljanju šestorice Bošnjaka koji je nedavno uzburkao domaću i stranu javnost. Za direktora Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva Mirsada Tokaču, to što se moglo videti u filmu, nije ništa novo:

„Ovo što ste vidjeli nije ništa u poređenju s onim što još niste vidjeli. Svih ovih godina niko nije vjerovao da se sve to skupa desilo. Kad smo u junu 1992. godine objavili prve informacije o postojanju logora, koncentracionih logora na kraju 20. vijeka u Bosni i Hercegovini, isto tako nam nisu vjerovali. Rekli su da je to naša propaganda. Onda su se uvjerili da su logori postojali. Smrt. To nije ništa. Ništa. Apsolutno ništa. To će vam svaka žrtva reći. Ono što je najteže jeste ljudsko poniženje koje su nam priredili. Ljudsko poniženje kojem smo mi i dan danas izloženi. Danas bi neki u Srbiji možda htjeli da priznaju da se desila Srebrenica i da se sve na tome završi. Oni bi reducirali historiju bosanske patnje samo na Srebrenicu. To neće ići, gospodo. Azmir, koga ste vidjeli na ovom snimku, samo je jedno od djece koja su ubijana, počevši od marta 1992. godine.“

I novinar sarajevskog nedeljnika „Dani“ Emir Suljagić smatra da je kaseta o streljanju civila u Bosni bila najpotrebnija upravo samoj Srbiji:

„Ja sam zaista ljut. Prvo što mi je palo na pamet kad se ovaj film završio jeste – eto, to ste vi. Evo ovo su ljudi pred kojima ste vi deset godina šutjeli. Ovo su ljudi pred kojima ste se vi deset godina sklanjali. Ovo su ljudi na koje vi niste imali hrabrosti baciti ni kamenicu. Ovo su ljudi koji su takvi onda dolazili kod mene. I sad odjedanput ispliva na površinu nekakva kaseta i odjednom je Srbija kao šokirana i ja kao treba da budem zahvalan, jel‘? Ma nemoj. Ova kaseta nije važna za Bosnu, vjerujte mi. Uopšte nije važna. Ova kaseta je važna zbog vas. To što se ona pojavila je važno zbog Srbije. Ja nisam morao da vidim ovu kasetu da bih znao da se to desilo, jer se to desilo pred mojim očima.“

Izvršna direktorka nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo Nataša Kandić, poručila je na kraju konferencije da Srbija treba da prestane da bude sklonište za onakve koji se pojavljuju na video
snimku i za samog haškog optuženika Ratka Mladića:

„Posle svih ovih događaja u maju mesecu, jedino normalno što bi trebalo da se dogodi, ako ovde među političarima ima neko ko misli, to je da prestanemo da budemo to sklonište za ovakve kao na kaseti, ali i za onakve kao što su Ratko Mladić i drugi. Da prestanemo da ubijamo na Topčideru mlade vojnike zato što tu skrivamo Ratka Mladića. Jedina poruka je da Ratko Mladić mora da bude uhapšen i predat Haškom tribunalu.“

Bio je to reportažni zapis Slobodana Kostića sa konferencije „Srebrenica – van osnovane sumnje“, koja je prošlog vikenda održana u Beogradu i na kojoj nije bio prisutan niko iz srbijanskih vlasti.
XS
SM
MD
LG