Dostupni linkovi

logo-print

Srbija je u fazi zastoja ekonomske tranzicije


Gost Press kluba je Miša Brkić, novinar «Vremena», sa kojim razgovaramo o ekonomskim temama

RSE: Interesantno je da euro pada u odnosu na dolar. Zbog čega je došlo do toga? Šta se to desilo u ekonomiji Amerike ili Evrope?

BRKIĆ: Na prvi pogled izgleda da je rezultat francuskog referenduma, veliko NE Francuza Evropskoj uniji, poremetilo zdravlje valute Evropske unije. Mislim da to nije razlog. Čini mi se da ispod površine dugo traje jedan veliki ekonomski rat, bez ispaljenog metka, između Amerike i Evropske unije. Radi se o ekonomskom primatu na planeti. Dosta dugo su Amerikanci držali potcenjen dolar da bi jeftinim dolarom pojačavali svoju ekonomiju tako što su imali veliki izvoz u sve zemlje sveta, uključujući i Evropsku uniju. Pre deset godina je trajao veliki monetarni rat između Amerike i Japana. Na kraju se dogodio slom berzi u dalekoistočnim zemljama. Tada je to bila velika pobeda dolara. Mislim da se to ovoga puta događa i u ekonomskim odnosima Evropske unije i Amerike. Ništa se spektakularno nije dogodilo, objavljivanjem rezultata, u stanju privreda zemalja Evropske unije da bi to bio razlog pada eura. Nisam siguran ni da je rezultat francuskog referenduma bio odlučujući. Mislim da razloge treba tražiti u jačanju ekonomije preko ''velike bare''.

RSE: Tu ekonomiju sigurno košta stanje u Iraku?

BRKIĆ: Da, ali je počeo drugi Bušov mandat koji je u punom zamahu. Bilo je za očekivati da će posle jedne neprimetne recesije, pre svega u kursu dolara, ali i u visokoj nezaposlenosti koja je postojala u Americi, Buš morati nešto da promeni u svojoj ekonomskoj politici.

RSE: Da li to znači da će se taj trend nastaviti?

BRKIĆ: Vidim da u zapadno-evropskim medijima počinje rasprava o tome da li je ovo kraj eura i da li bi se moglo dogoditi da euro ode u muzej numizmatike. Jačaju čak i tendencije za nacionalnim valutama u pojedinim zemljama koje su perjanice Evropske unije.

RSE: Italija i Nemačka su nostalgične prema svojim valutama.

BRKIĆ: Nije u pitanju samo nostalgija. Prosečan Nemac bi mnogo voleo da se vrati nemačka marka. Njihova je percepcija da sve ono što je bilo cena u markama, sada je cena u eurima, a nije počelo tako.

RSE: Da li je namerno izvedeno da po vrednosti euro potpuno zameni marku, ili se to dogodilo nekim sticajem okolnosti?

BRKIĆ: Nisam siguran da je postojala namera. Nemci zaboravljaju još jedan detalj. Oni i dan danas plaćaju cenu ujedinjenja. Ta cena je drastično veća od cene koju nemačka plaća za ujedinjenu Evropu. Ujedinjenja Nemačka je skuplja, pogotovo kada pogledate rezultate ekonomije u onom delu Nemačke koji je nekada bio Istočna Nemačka. Bivša Zapadna Nemačka i dalje iz svoga budžeta finansira ondašnju Istočnu Nemačku. Mislim da je taj račun u budžetu mnogo veći nego cena koju Nemačka plaća za veliku Evropsku uniju dvadesetpetorice.

RSE: Mi imamo jedan blagi pad investicija u odnosu na prošlu godinu. Milite li da je to zbog toga što je politička situacija i dalje neizvesna za strance, ili je rizik prevelik? Možda je to i zbog neažurnosti, neefikasnosti i neznanja vlade?

BRKIĆ: Ima svega. Prvi razlog je politička nestabilnost, iako aktualni političari žele, pre svega, domaću javnost da ubede da je Srbija politički stabilna zemlja. Ako ne mogu da ubede strance i investitore, i domaće i strane, onda ovo nije politički stabilna zemlja. Drugi razlog je što Srbija nema privlačno zakonodavstvo, nema privlačne uslove. Ako želite da privučete slobodan kapital, koga ima u neograničenim količinama na međunarodnom tržištu, morate da mu ponudite, ako ne spektakularne, onda bar dobre uslove da njegov prinos na uloženi dolar bude dovoljno veliki da bi on došao ovde, da bi imao pravnu sigurnost. Treći razlog je što ovdašnja vlast ne uživa poverenje, nema kredibilitet. Razgovarao sam puno o tome sa ljudima koji rade za velike kompanije. Mislim da su kreatori ekonomske politike izgubili kredibilitet. Izgubili su ga jer su mnogo pričali o nečemu što nema veze sa realnošću. Sagledajte priče ljudi koji su pregovarali sa misijom MMF-a. Od njih ste mogli da čujete reči tipa - izvojevali smo još jednu veliku pobedu. Kada razgovarate sa ljudima iz MMF-a o istim tim stvarima, oni samo što se ne krste. Ne mogu da veruju da su sedeli na istom sastanku sa našom delegacijom. To su dijametralno suprotne opservacije. Ovdašnjem svetu izgleda lako opredeliti se i navijati za naše momke. Kada je u pitanju međunarodni kredibilitet i ugled države, onda se to vraća tako što nemate stranih investicija. Srbija je sa ekonomskom tranzicijom ušla u fazu zastoja, što nije dobro, a ne može da ide napred. Ključni razlog je što nedostaju direktne strane investicije, ono što obezbeđuje nova radna mesta.

RSE: Šta će se desiti sa nekadašnjim džinovima na staklenim nogama, kakav je Zastava?

BRKIĆ: Sedamdeset i osam je velikih društvenih preduzeća koje je još vlada Mirka Marijanovića uzela pod svoje i skoro ih proglasila državnim preduzećima. Zanimljivo je da ih je prva demokratska vlada prihvatila kao svoje unučiće. I ova vlada takođe. Tamo ''radi'' oko 150.000 ljudi koji ništa ne proizvode. Kada god misle da su nedovoljno plaćeni za to što ne rade, oni zaprete štrajkom. Onda neko iz vlade odnese džakove sa parama iz budžeta, pare svih poreskih obveznika, da im podeli plate. Imate jedan strahovito veliki balast na koji se još nadovežu i javna preduzeća koja su u vlasništvu države. U njima ima još 150.000 nezaposlenih ljudi. Naša vlada upravlja sudbinama i radnim mestima 300.000 ljudi. Najmanje je 30 posto njih tehnološki višak, da ne kažem polovina. Ljudi iz ovdašnje vlasti kažu da će, kroz restruktuiranje javnih preduzeća, samo 13.000 ljudi ostati bez posla. Pitam se, koga oni lažu. Zašto oni, kao politički lideri, ne izađu i ne kažu ljudima istinu kako je tranzicija bolna i kako je zadatak njih, kao vlasti, da nam kažu da će taj period biti težak i da će mnogi ostati bez posla, ali naše umeće je u tome da kreiramo uslove za nova radna mesta. Ako ste danas ostali bez radnog mesta, postoji šansa da se zaposlite u nekom novom preduzeću koji će otvoriti stranac kada dođe ovde. Ne. Svaka vlada uporno drži ta preduzeća. Svaka vlada to radi da bi lakše vladala.

RSE: U stvari, nema hrabrosti da kaže istinu?

BRKIĆ: Mislim da joj je lakše da sigurnih 300 hiljada birača drži na budžetskoj kasi. Pri tom, bez ikakvog prava to radi. To su pare i vaše i moje i naših državljana. Dakle, svi mi u Srbiji to plaćamo. Vlada računa da će oni kojima podeli plate, a koji ništa ne rade, biti njihovi glasači.

RSE: Koliko je ljudi, po vašoj proceni, višak u organima uprave, u administrativnim službama, bilo da rade na nivoima države, pokrajine ili opštine?

BRKIĆ: Gledam svoju opštinu u Beogradu, Vračar. Opština je smeštena u jednoj zgradi sa devet spratova. Razmišljao sam kako bi to izgledalo kada bismo uveli pravila poslovanja državne uprave modernih zapadnih zemalja, kompjuterizovali celi sistem i omogućili građanima da on-line komuniciraju sa svojim servisom, servisom koji se zove država, i na taj način dobijali razne dozvole i rešenja. Mislim da bi ta zgrada, od sada prebukiranih devet spratova, zapošljavala činovnike na dva sprata. Ostalih sedam spratova bi bilo prazno i moja opština bi mogla da ih izda i da tim parama puni budžet. Od tih para bi mogla da sređuje ulice i parkinge na Vračaru. Samo jedna mala promena bi donela sasvim drugačiju filozofiju življenja na ovim prostorima. Pokušajte tu jednu opštinu da ekstrapolirate na nivo Republike ili državne zajednice. Videćete koliko bi poslovnog prostora dobila država Srbija u kojem sada sede desetine hiljada ljudi koji ništa ne rade, koje su pozapošljavali Radikali i Socijalisti pred kraj svoje vladavine. Kako koja vlast dođe, tako neka nova rodbina, neki novi kumovi i neke nove familije dobijaju nova radna mesta. Paradoks je fenomenalan. Šta god hoćete da završite u državnoj administraciji, ili vas šutiraju i kažu vam da dođete za šest meseci, ili čekate na neku dozvolu ili papir beskrajno dugu. Pri tome, tamo sedi toliko ljudi koji ništa ne rade, a izdržavaju se iz budžeta. Ja mislim da je polovina državnih činovnika višak u Srbiji. Nije samo to problem Srbije. Marks bi rekao da je cela društvena nadgradnja Srbije napravljena za državu koja ima nacionalni dohodak, ne Švajcarske, ali Slovenije. Naš društveni proizvod je u odnosu na slovenački kao kap u moru. To je prosta računica. Mogu da odem u prodavnicu i potrošim onoliko para koliko imam. Problem srpske vlasti je u tome što troši ono što nema. Tako se pojavljuje budžetski deficit. Naravno, sve su to potencijalni birači, odnosno ljubitelji ove i svake druge vlasti. Ni jedna nije spremna da napravi rez, ne zbog tih ljudi, ne zbog sebe, nego zbog svih nas. Nama je naša država, koju plaćamo, skupa. A država je servis. Zato je izmišljena. Nije izmišljena da vlada ljudima, nego je mi plaćamo da nam učini život ugodniji.

RSE: Imamo ljude koji su ostali bez posla, ili koji će ostati bez posla. Nepoznato je od čega gubitnici tranzicije žive. S druge strane, vidimo ljude koji imaju višak novca. Socijalno raslojavanje je vidljivije nego ikada do sada.

BRKIĆ: Tranzicija nosi neku vrstu socijalnog raslojavanja. Problem Srbije je što na prelazu iz diktature u slobodno društvo, 5. oktobra 2000. godine, nije izvršila javnu rasprava, ili nije napravila javni dijalog na temu - Kuda to Srbija ide i kada izađe iz tranzicije šta želi da bude. Da li želi da bude socijal-demokratsko društvo tipa Nemačke, Švedske ili Francuske, ili društvo liberalne ekonomije u kojoj je čovek čoveku vuk, kakvo je u Americi i Engleskoj. Mnoge zemlje u tranziciji su imale taj dijalog. Poljska i Češka su uspele da pronađu nekakav balans. Nisu sve te zemlje društva socijalne pravde i jednakosti, ali jesu približno tome. I u vreme Miloševića je postojalo raslojavanje. Sloj bogatih ljudi u Miloševićeve vreme bio je manji. Mislim da se sada ta populacija širi. Tranzicija će doneti još žešće raslojavanje i postojaće sloj hiper bogatih ljudi. Voleo bih kada bi tranzicija vratila u srpsko društvo srednju klasu. Ona u političkom smislu znači stabilnost sistema, daje političkom sistemu jedan demokratski oreol. Srednja klasa je suština. Činjenica je da će i u ovom društvu biti siromašnih, kojih sada ima mnogo više nego što će ih biti. Kako tranzicija odmiče, trebalo bi da ih bude manje. Ostaće sloj izuzetno siromašnih, ali bi iz sadašnjeg sloja super siromašnih morao da se odvoji jedan deo, i to onaj koji očekuje radno mesto. To nisu samo mladi ljudi. Srednja generacija je pokošena raznim otpuštanjima i zatvaranjima fabrika. Oni su sada bez perspektive. Ključni problem, i prethodne i ove vlasti, je što uopšte nije vodila računa o tim ljudima na ekonomski način. Zemlja je morala da se otvori. Prvo je morala da stvori uslove za priliv stranog kapitala. Iskustvo Češke i Poljske pokazuju navalu kapitala na počecima tranzicije kroz direktne strane investicije. Te zemlje su rešile problem nezaposlenosti. U takvim uslovima je lakše sprovoditi i fiskalnu i monetarnu reformu. Kod nas je pre nekoliko dana vlada usvojila nove carine na više od 120 proizvoda. Umesto da se otvaramo i da liberalizujemo tržište, mi ga zatvaramo povećavanjem carina na uvoz nekih roba. To znači da će država morati da subvencioniše. Radimo potpuno pogrešno. Podignute su carine na uvoz hemijskih proizvoda, a u Srbiji postoji najveći evropski koncern, Henkel, koji je kupio Merimu. Na taj način štitimo Henkel od drugih evropskih proizvođača. Valjda je cilj da roba u Srbiji bude jeftinija kako bi ljudi sa manje novca mogli da kupuju više robe. Vlada donosi zakone i mere u zavisnosti od poseta ministara i međunarodnih finansijskih delegacija iz Evropske unije ili sveta. Nema strategije. Nema vizije. Ključni problem Srbije nije Kosovo. Neko to mora javno da kaže.

RSE: Onaj koji to javno kaže dobija packe.

BRKIĆ: Problem Srbije je milion i 200 hiljada nezaposlenih. Moram da se složim sa potpredsednikom vlade koji je rekao da u jednoj državi nema demokratije ukoliko ljudi nemaju posao. Kada to kaže potpredsednik vlade, on to mora i da sprovede, mora da obezbedi uslove da ti ljudi dobiju posao. Nema šta da čekamo. Prevashodni nacionalni cilj Srbije je da zaposli nezaposlene. Ne interesuje me na kraju godine da li je inflacija devet ili dvanaest posto. Neka bude i dvanaest posto. Vlada treba da kaže javnosti da je zaposlila u 2005. godini 500 hiljada ljudi. To je vlada za koju ću glasati i u sledećem mandatu. Ne interesuje me ni vrednost dinara, ni vrednost potrošačke korpe, stopa inflacije, koliko je novih banaka otvoreno. Jedini bitan parametar je zaposlenost. Nezaposlenost u Srbiji mora da spadne na stopu kakva je u zemljama Evropske unije, bez obzira da li ćemo ući u nju ili ne.

RSE: Koji slojevi su elita u Srbiji?

BRKIĆ: Mislim da Srbija ima samo proklamovanu elitu. Elita merena civilizacijskim, evropskim, standardima je suviše mala i suviše neprimetna u Srbiji. Ne tražim opravdanje. Mislim da je Srbija post konfliktno društvo, još uvek bolesno društvo. U Srbiji postoji jedna vrsta elite, ali se tom elitom ne bih ponosio i ne bih je hvalio.

RSE: Mislite na estradu?

BRKIĆ: Mislim i na poslovnu i na intelektualnu elitu koja se u ovom trenutku producira u Beogradu kao intelektualna elita, da ne govorimo o onome što nam se nameće kao crkvena elita, da ne govorim o Udruženju književnika, da ne govorim o vojnoj eliti. Tek će se uspostaviti ko od vojne elite ima krvave ruke. Pogledajte kako polako isplivavaju na površinu zasluge naše crkvene elite u poslednjih petnaest godina. Smemo li mi da kažemo da je elita neko ko je blagosiljao zločince i ljude sa rukama umrljanim krvlju? Petnaest godina smo živeli u društvu izokrenutih vrednosti. Tek su četiri godine kako smo izašli iz ludila. Ne možete porodičnu situaciju da sredite za četiri godine, a da ne govorimo o društvu koje nije htelo da prizna u kakvoj je prošlosti živelo, o društvu čija politička elita pokušava da nam zamaže oči, da kaže kako smo sjajni i da ničega nije bilo. Ne mogu da razumem novi trend od kada je prikazan film o Srebrenici. Politička elita Srbije govori kako to nisu znali. ''To su radili pojedinci. Nije za to kriva država''. A zašto sam, sebe i svoga sina, 1995. godine, kada se dogodio pokolj u Srebrenici, skrivao od jednog državnog organa? Da nas ne odvedu u Srebrenicu. Taj državni organ se zove Vojni odsek. Nije tačno da država nije bila umešana u tu priču. Ako hoćemo da ''pretemeljimo srpsko društvo'', kako kaže premijer Srbije, moramo da se odreknemo Miloševićeve države, šta god to značilo. Mi se ničega od toga nismo odrekli, ni policije, ni sudstva, ni školstva, ni medija. Kako možemo da govorimo o eliti koja je samo produžetak Miloševićeve? Kakvu smo novu elitu dobili? Ja je ne vidim.

RSE: Šta će biti, po vama, za pet godina sa Srbijom?

BRKIĆ: Veliki problem Srbije je što nema nacionalni cilj, nema viziju. Imam utisak da su ljudi koji su trenutno na vlasti srcem u Stambolu, a mozgom u Briselu. Razum im govori da moraju u Evropu, a emocije su im u Vizantiji. To može da odvede u šizofreniju. Mislim da srpsko društvo boluje od jedne vrste šizofrenije. Ne postoji društveni konsenzus šta Srbija hoće. Pola Srbije, po istraživanju javnog mijenja, hoće u Evropu, ali neće ni jednu od evropskih institucija i vrednosti. Sve ono što je Evropa iznedrila, njima smeta. Kako onda mislite da idete u Evropu? Mi bi smo da ostanemo negde između. To je problem političkog vodstva. Srbija nema političku elitu, nema ljudi koji imaju viziju, koji su u stanju da vam kažu kako će srpsko društvo izgledati za pet godina. Ne postoji čovek koji će vas ubediti argumentima zašto treba da idemo u Evropsku uniju. Oni prethodno sebe moraju da ubede, da prepoznaju civilizacijske tokove u svetu i istorijske okolnosti. Neki govore kako će se zbog francuskog NE raspasti Evropska unija. Nije problem da li će se raspasti jedna organizacija. Neće se raspasti sistem vrednosti koji je Evropska unija stvorila, a to su: tolerancija, poštovanje različitosti i slobodno kretanje ljudi, robe i kapitala. Možda se raspadne Evropska unija kao institucija, ali verujem da između zemalja i dalje neće postojati granice. Moći ćete kao Čeh raditi u Portugalu, a portugalsko vino ćete moći prodavati u Danskoj. Najveći brodski prevoznik u Italiji je jedna grčka kompanija. Može li to Srbima da dospeje do mozga? Kada te vrednosti budemo usvojili i kada nam naši političari budu rekli da je to cilj, onda će nam biti lako. Naši političari, na žalost, ne prepoznaju civilizacijske tokove.
XS
SM
MD
LG