Dostupni linkovi

logo-print

Ubicu sam video u sudnici


RSE: Nakon vokabulara koji je ovih dana zgadio sve normalne ljude u zemlji, počela sam emisiju pesmom. Umeš li da pričaš na neki drugi način, osim na taj koji koristiš pri isleđivanju, u kome govoriš u nekom čudnom fazonu?

JOVANOVIĆ: Kako kaže epitaf na ploči Branka Miljkovića: “Ubi ga prejaka reč”. Je li na to misliš?

RSE: Da.

JOVANOVIĆ: Nemam problem sa tim vokabularom. Uvek sam raspoložen za neko obrazloženje. Moj princip je deo druge umetnosti. Odrastao sam uz priču moga brata i Korto Maltezea. Postoji divna slika na kraju jedne od epizoda, kada poslije haosa kroz koji je Korto prošao gavran sa ramena ga pita: “Korto, a šta će reći ljudi”? Korto mu odgovara, gledajući u pučinu: “A koga briga šta će reći ljudi kada su sve to vreme ćutali”.

RSE: Kako si proveo rođendan?

JOVANOVIĆ: Neobično. Nisam baš bio u rođendanskom raspoloženju. Ceo dan sam jurcao. Uveče sam došao kući i sve se posle pretvorilo u fenomenalnu noć. U toj prevari su učestvovali svi. Izašli smo sa Jelenom da popijemo neko piće. Predložila je neko mesto na kojem zaista dugo nisam bio, Klub svetskih putnika. Prijatno mesto u podrumu zgrade. Ulazimo tamo. Vidim da je taj prostor pun. Ima oko stotinjak ljudi. Čujem Masima kako peva, ali sam mislio da je CD. Vidim neke poznate ljude. Masimo je doputovao iz Zagreba i svirao je celu noć u klubu.

RSE: Posle napornog dana bila je noć u kojoj se slavio tvoj rođendan. Bio je to jedan nadrealan dan.

JOVANOVIĆ: Mislim da je to prava slika stvarnosti.

RSE: Tvoje stvarnosti, ili one u kojoj živimo?

JOVANOVIĆ: To je naša zajednička realnost. Imate ljude koji to ne žele da vide, ili se zavaravaju, ili nemaju sposobnost da to primete.

RSE: Pored štampe, pored svih tih emisija u kojima ti dobrovoljno učestvuješ, pored suđenja na kojem moraš da budeš svedok, pored raznih drugih suđenja u kojima si iz ovih ili onih razloga, postoji i neki drugi život. Meni zvuči strašno kada vidim naslove u novinama i tvoju priču zašto su ti ruke prljave. Neki prijatelji ti zameraju što si to rekao, jer su ruke prljave svima, ali svi ćute o tome. Iza svega toga postoji i neki drugi Čedomir Jovanović, postoji neka Jelena, postoji neko dete. Postoji život koji je normalan. Da li je moguće da čovek ostane normalan pored tolikih užasa koje živiš svakodnevno?

JOVANOVIĆ: Ne znam kako izgleda šablon. Ponašam se kako se ponašam, a koliko je to normalno, ne znam. Ne znam šta su standardi. U tome nema ničega što je ekstremno. Pokušavam da živim jedan običan život, koliko je to moguće, uglavnom van Beograda. Bili smo nedavno u Londonu. Ceo dan smo šetali, obilazili muzeje, vozili se metrom. I tamo srećemo ljude koji nas znaju. Oni koji me poznaju, znaju o čemu pričam. To je taj užasan paradoks. Oni su slika tih krajnosti između kojih se čovek kreće.

SLUŠALAC: Sticajem okolnosti imam u ruci današnje dnevne novine u kojima sam videla jedan užasan transkript nekakvih razgovora Čedomira Jovanovića. To me podsetilo na jednu hajku koja se vodila protiv Zorana Đinđića. Moram priznati da sam se ponekada i ljutila na njega, a sada vidim koliko je to bezazleno u odnosu na sav ovaj mrak koji se nadvio. Toliko mi nedostaje Zoran Đinđić i toliko ne mogu da prebolim to sve. Uopšte ne mogu da shvatim da sam se ljutila na njega kada pogledam njegove fotografije, osmeh i sve ono što je taj čovek znao i umeo, kako je govorio, šta nam je nudio. Sada kada vidim sve ove tipove na političkoj sceni padne mi mrak na oči i žao mi je što se na Čedu Jovanovića, mladog čoveka, toliko ustremilo sve i svašta. Ne želim da ga branim, već govorim kakvi tipovi ovde mirno prolaze i barataju našim životima, kao i njegovim. Hvata me panika. Bojim se za njegov život. Da li možete na neki način da doprinesete da se otkrije šta se desilo Zoranu, ko je uspeo da ga ubije?

JOVANOVIĆ: Ubicu sam video u sudnici i nemam nikakvu dilemu oko toga. Baš kao što sam i siguran da taj čovek nikada nije mislio svojom glavom. On je uvek tražio nekoga čiji bi bio podanik. Pošto nije mogao da bude Zoranov, onda je svoje mesto pod suncem tražio tako što je uklonio njega. Naše društvo je užasno neodgovorno. Često govorimo ne razmišljajući o težini reči, beskrupulozni smo, surovi smo kao građani jedni prema drugima. Veliko poštovanje prema tom čoveku koje iskazujemo kroz činjenicu da je praktično cela Srbija u tom jednom pucnju promenila stranu i stala iza njega, govori o odsustvu nekog smisla u našem životu. To što se pojavilo danas u novinama je samo posledica činjenice da ne želim da se povlačim pred gospodarima koji bi iz zatvorske ćelije da upravljaju našim životom, koji misle da smo dužni da ih poštujemo i da ih oslovljavamo sa gospodine. Ako je nešto vredno u svemu tome, onda je to činjenica da je ponekada prezir najbolji odgovor.

RSE: Nisam uspela da pročitam do kraja taj transkript iz današnjih novina. Nešo Kunić, jedan od članova sastava Sedmorice mladih, koji se pominje u tom transkriptu, se javio Večernjim novostima i objasnio neke detalje. Da li si upoznat sa tim šta je to?

JOVANOVIĆ: Gospodin Kunić me pozvao danas telefonom. Upoznali smo se prošle godine na sahrani divnog starog demokrate, čika Raše iz Guče. Njegov otac je bio osnivač Demokratske stranke i bio je dobri duh DS-a, čuvar jednog Zoranovog zaveta koji je zauvek ostao.

RSE: Kojeg?

JOVANOVIĆ: To je tajna. Nikada nisam želeo da ga kažem, ali sada bi bilo potpuno neukusno. Od te sahrane Nešu Kunića nisam video. Bio sam pre dve-tri nedelje u Smederevu na tribini i on je bio prisutan u restoranu u koji smo svratili posle toga na kafu.

RSE: Nešo Kunić se pojavljuje u transkriptu koji je objavio Kurir.

JOVANOVIĆ: Ja nisam ni shvatio da se o njemu radi, jer to nisam ni čitao. Te novine ne čitam. Rekao je da se pominje u tim razgovorima i da su ti razgovori o meni. Mislim da je suština u potrebi da se spase ono što se spasiti ne može. Advokati su napustili sudnicu jer nisu mogli da izdrže svedočenje Vladimira Popovića i mene, a neki drugi su sada zaduženi da preuzmu odbranu ubice. To su, na žalost, učinile te novine.

RSE: Ti imaš posledice posle Insajdera i počeo si da govoriš mnogo konfuzno. Ljudi te teško razumeju. Moraću da pročitam citat iz Večernjih novosti da bi bilo jasno o čemu pričamo. Mislim da te niko nije razumeo:

“Neša Kunić, jedan od članova legendarnog sastava Sedmorice mladih i odnedavno žitelj Smedereva, čitajući juče članak u jednom dnevnom listu o transkriptu razgovora vođenih, navodno, krajem 2001. između Čedomira Jovanovića i vođe Zemunskog klana, Dušana Spasojevića, bio je neprijatno iznenađen kada je shvatio da je cela priča iskonstruisana i namontirana. - Da je sve namešteno Čedomiru Jovanoviću otkrio sam kada sam naišao na deo gde me pominje kao nekoga ko hoće da iznajmi 500 kvadrata poslovnog prostora u kući u Šilerovoj. Kako se doskora nisam ni poznavao sa Čedom Jovanovićem bio sam šokiran. Pogledao sam broj mobilnog telefona sa kojeg je Čeda Jovanović navodno razgovarao sa Spasojevićem i setio se da imam taj broj u svom adresaru. Odmah sam shvatio da je reč o sasvim drugom čoveku, Igoru Aronu Barohu, alijas - Čedomiru Mihajloviću, koga smo moja supruga Irena i ja upoznali kada smo prodali auto septembra 2001. godine. - Prema Kunićevoj tvrdnji, Čeda Mihajlovića su sreli nakon oglasa koji su dali kada su prodavali svoj automobil. Sastali su se na hipodromu a Mihajlović se predstavio kao Igor Aron Baruh. Rekao im je da ovde ima nekoliko svojih skupocenih konja. Bio je sa porodicom, suprugom i tri kćerke. Delovao je izuzetno fino pa su zato odlučili da ostave auto da ga isproba.”

To je suština. Tekst je podugačak. Možete ga pročitati u Večernjim novostima. Kunić se javio Večernjim novostima da demantuje neke od navoda transkripta koji se pojavio u dnevnim novinama Kurir.

Nikola iz Novog Sada: “Smatram da su mnogi problemi ovde u zemlji vezani za materijalno stanje, ali smatram da je suštinski problem poremećen sistem vrednosti. Kada se to promeni mislim da sve ostalo dolazi samo od sebe. Da li se Čedo slažete sa mnom?”

RSE: Drago mi je da ste se javili jer ste shvatili da večeras pričamo o suštini stvari.

JOVANOVIĆ: Ja o tome stalno govorim. Mi smo društvo koje u svojoj novijoj istoriji nije uspelo da se definiše na način na koji je to bilo neophodno i zbog toga tako deformisani iz generacije u generaciju sami sebi pravimo sve više problema. Uvek postavite pitanja potencijala i shvatite na kraju, koliko god to izgledalo neverovatno, da postoji. Sebe vidim kao deo jedne generacije koja ispred sebe ima užasno tešku misiju. Nemamo pravo na grešku naših roditelja ili roditelja naših roditelja. Taj sistem vrednosti je egzaktan i nemilosrdan je. On se ne gradi, na jednoj činjenici, na jednoj odluci, jasnoj volji i spremnosti da se sami menjamo. To nije nešto što se može iskazati kroz neku vrstu egzistencijalizma. Na to sam mislio kada sam rekao da svoje ruke vidim prljavim, ali da mi je savest čista. Mislim da smo ljudi koji moraju odbaciti balaste sa sebe, te stege prošlosti, koji moraju iskreno govoriti o problemima, biti svesni svojih nedostataka i mana, a ne zadovoljni samo činjenicom da se o njima ne priča, iako su tu kraj nas. Sistem vrednosti je suština svakog društva. On kod nas ne postoji. Sistem vrednosti se gradi na nekim neprikosnovenim vrednostima, a ni njih nema. Mi ne poštujemo ni ljudski život.

Blagoje: “Pustili ste pesmu o Čegevari, ali mislim da ne pristaje vašem gostu, jer ako išta znate o Čegevari zaključićete da su oni dve potpuno suprotne ličnost. Čegevara je došao iz bogate porodice i žrtvovao je sve za sirotinju, a Čeda se družio samo sa bogatim ljudima.”

RSE: Mislim da se ni Čegevara ne bi složio sa vama.

“Hteo sam da vam skrenem pažnju na jednu stvar koja me stalno kopka. Za te ljude o kojima se sada priča i za koje čujemo ko su i šta su, nikada ne bi ni znali da se vi, ne vi lično, koji ste došli na vlast 5. oktobra niste sa njima družili i sa njima uspostavili neke, za mene, neshvatljive i nejasne veze. Red je da nama običnim ljudima, a ja sam jedan od onih koji nije propustio ni jedne demonstracije, objasnite zašto ste se s njima družili, a nas potpuno zapostavili i ignorisali? Mjesto da ih pohapsite, vi ste ih promovisali tako da su oni postali idoli mladih. Nemojte sada reći da do ubistva Đinđića većina iz vlade o njima nije govorila sa pohvalama. Postoje pisani tragovi, postoje intervjui, postoje priče. Ne možemo sada sve to da izbrišemo i da odjedanput vama ruke budu prljave a savest čista. Ne mogu da shvatim kako to dvoje ide jedno sa drugim.”

RSE: Lepo od vas što ste rekli “ne vi lično” jer se ovde pokušava na Čedomirovu ličnost sve svaliti.

“Mi smo se svih ovih godina trudili da ih skinemo, a oni su ih promovisali u heroje, pobednike. Ja nisam znao ni da postoje. Kada sam bio tamo 5. oktobra nisam imao pojma da smo bili na nišanu kojekakvih baraba. To morate da objasnite narodu i to moramo da raščistimo. Mile Isakov je nešto rekao i u svojoj knjizi. Kada budete rekli, biće nam jasno. Gledao sam vas dok izlazite iz sudnice. Mogu vam reći da se stvarno jezivo osećam, ne kada vidim vaše obezbeđenje, ali kada vidim bebino. Pitam se - Gde to živim. Kakav je to život kada morate da idete sa pet-šest onakvih, koje, kada bih sreo na ulici, pretrnuo bih. Obezbeđenje bi trebalo da izgleda pristojnije.”

RSE: Mislite li da mu obezbeđenje ne treba?

“Mislim da treba, ali ti likovi iz obezbeđenja se uopšte ne razlikuju od Spasojevića po faci. To su oni od kojih smo strepeli na demonstracijama. Ne znam ni ko su, ni šta su, ali bar bi mogli da ne budu onako ošišani, da ne ulevaju neki strah nama običnim građanima. U kakvu situaciju smo mi kao obični građani došli da živimo u zemlji gde je svaki treći poznati čovek okružen sa nekih pet-šest mladića od kojih čoveku prođe jeza kada ih vidi.”

RSE: Da li ste videli šta se desilo u hodniku suda i pored tolikog obezbeđenja?

“Nisam, ali sam čuo. Ono zlo koje smo doživeli pod Miloševićem svi znamo šta je. Stvorena je jedna velika grupa ljudi koji su živeli veoma dobro od toga. Sada su se oni preraspodelili po tim obezbeđenjima. To je moje mišljenje.”

RSE: Sva ta mafija je postojala za vreme Miloševića, kada je i stvorena. Ali stvarno, ništa o tome nismo znali do 5. oktobra. Posle toga smo sve to saznali i sva ta imena su postala deo naše svakodnevnice. U Insajderu su rekli da si govorio o Legiji da je heroj 5. oktobra. Rekao si da to nisi rekao. Neko je govorio.

JOVANOVIĆ: Nije niko govorio.

RSE: Ostaješ pri tome?

JOVANOVIĆ: Ja to znam. Da li je neko znao ko je Legija ili ne, to je drugo pitanje. Nisam imao dilemu oko toga ko je Željko Ražnjatović Arkan, ni ko su Beretke. Mislim da je normalnom čoveku jako teško da sve to razume. Ne znam kako bih mogao da budem konkretniji a da se cela emisija ne pretvori u to. Nemam problem sa tim. Momci koji su naše obezbeđenje su normalan svet, porodični ljudi. Mene vozi čovek koji ima 45 godina i koji je postao vozač jer je ostao bez posla. Nije ništa ni približno tom poređenju koje je izrečeno. Možda bi bilo bolje da sam neiskren. Voleo sam da čitam Sartra. Možda je problem u tome što to posmatram na takav način. Možda je nekome lakše da kaže da su mi čiste ruke. Ćutao sam deset godina dok smo sejali smrt i u svom dvorištu i u svakoj kući oko nas. Uništili smo, kao društvo, tolike živote, mislim i na naše. Da li je neko za to odgovoran? Samo Milošević? Najlakše je reći - Mi smo običan svet i ništa ne znamo. Ne mislim da prosečan čovek sve to može da razume. Optužili su nas da smo kriminalci. Zamerate mi što je moje obezbeđenje ošišano do glave. Voleo bih da mogu da živim bez obezbeđenja, ali ako je tako nešto nemoguće, onda mogu da živim sa pristojno organizovanim obezbeđenjem. Pošto nisam Ceca, ili žena ubice predsednika vlade, onda na to nemam pravo.

RSE: Bitnije je pitanje kako su ti ljudi postali posle 5. oktobra toliko bitni?

JOVANOVIĆ: Za koga?

RSE: Odjednom su postali poznati.

JOVANOVIĆ: To je priroda jednog nekontrolisano slobodnog društva. Oni su mogli da imaju svoje novine, oni su došli iz jednog sveta koji se odrekao Miloševića, ali ne i svog načina života. Taj svet je tražio neko novo utočište i nije mogao da ga dobije u Zoranu Đinđiću. Zoran je bio toliko intelektualno superioran da čak i nije razmišljao o njihovoj lažljivosti i pretvaranju. Isto su učinili i Koštunici. O tome sam pokušao da govorim u Insajderu vezujući to za nesretnu sudbinu Gavrilovića i aferu koja je prouzrokovala dramatičnu podelu. Taj razgovor je trajao 12 sati. Jako je teško sve to staviti u 60 minuta. Kada imate izbor, onda ste odgovorni ako je taj izbor bio pogrešan, ili zaslužni ukoliko ste bili u pravu. Mislim da mi niti u jednom trenutku nismo imali izbor. Ne vidim šta je bio izbor, osim ako izbor nije svođenje isključivo na sopstveni život, a to je da imamo i drugi izbor. Nije tačno da moram da budem svedok. Ne moram. Dovoljno je platiti kaznu od deset hiljada dinara. Mogu da kažem da ne znam ništa.

RSE: Zoran Đinđić je više puta govorio, objašnjavajući tu situaciju o kojoj upravo sada pričamo, da nije bilo drugog izbora.

JOVANOVIĆ: To je običnom čoveku jako teško razumeti, ne mislim zato što je neko manje sposoban, već zbog toga što niste bili u tome, niste to doživeli. To je kao prvi skok padobranom, kada uđeš u stub toplog vazduha i kada on počinje da te podiže na hiljadu metara. Ono što je meni važno u svemu tome je pitanje rezultata - da li je to što smo uradili pomerilo tu stvar sa mrtve tačke. Mislim da jeste i da ono što se desilo 12. marta je posledica našeg stalnog nastojanja da se nekome opravdamo, da nekome nešto objasnimo. Ko danas postavlja ta pitanja? Da li danas više nema kriminala u Srbiji? Jeli se danas ljudi više ne drogiraju? Da li to više nema poslanika koji u odelu dolaze na skupštinu?

RSE: Od 5. marta do samog ubistva premijera, za sve skupa što je on radio, što je bilo pozitivno i dobro i što je označavalo reforme, istovremeno je pratilo neprestano opravdavanje za sve što radi. To je činjenica.

JOVANOVIĆ: Hteli smo da pokušamo da promenimo ovu zemlju. Ne možete sistem vrednosti jedne moderne i nove Srbije da gradite tako što ćete da menjate samo njenu ekonomiju, ili ćete da menjate malo ekonomiju, malo zakone, malo Ustav. U istom trenutku imate oružanu pobunu koja preti krvoprolićem. Vodite pregovore, tražite nešto što niko pre vas nije dobio, otpis 2/3 duga. Tražite da vam neko oprosti novac koji vam je dao u svetu u kome je to sveti princip. Uveravate taj svet da je Srbija toga vredna. Uverite taj svet. Onda se otvori pitanje - Kome mi to treba da otpišemo? Da li mi to otpisujemo nekim pobunjenicima koji su blokirali centar grada, ili vama koji se predstavljate kao vlast? - Mi kažemo - Ni jednima, ni drugima, to otpisujete Srbiji. Bio sam svedok tih razgovora, Zoranovog nastojanja. Napravio je dogovor u Vašingtonu sa Bušom, pa se situacija zakomplikovala u Parizu zbog nestabilne situacije i pobune. Onda je zvao Kondolizu Rajs da joj objasni da to samo izgleda dramatično, ali da je sve u redu. Šta je mogao da joj kaže? Dead line je bio petak na subotu. Te subote su bili prvi izbori na Kosovu nakon rata. Donosi se odluka da Srbi na tim izborima učestvuju. To je takođe problematična situacija. Treba drugim putem graditi budućnost Albanaca i Srba. Treba nam nova kultura. To je nemoguće u takvoj situaciji. Nikada to nije samo jedna priča.

RSE: To je bilo zatečeno stanje.

JOVANOVIĆ: Nisu oni bili strano telo u Srbiji. Oni su bili proizvod te Srbije, te užasne Srbije devedesetih godina. Sada se postavlja pitanje - Otkud oni 5. oktobra, a pre toga nisu postojali? Postojali su.

RSE: Postojali su, ali se nisu pojavljivali, osim Arkana za koga su svi znali.

JOVANOVIĆ: Svi su se pojavljivali. Samo se o tome nije, ni pričalo, ni pisalo. To je bilo jasno. To je bilo takvo vreme kada su se te stege raspale, a nove nisu formatirane zbog unutrašnjih sukoba koji su bili posledica različitih političkih pogleda i procena. Zašto govorim o odgovornosti Koštunice? Ne zato što neću da govorim o svojoj odgovornosti. Pravio je razlike tamo gde razlikama nije bilo mesta, a morao je da ih stvori jer je hteo da načini distancu u odnosu na Zorana, Demokratsku stranku, na DOS. Zašto je isporučenje Miloševića 2001. godine državni udar?

Rade iz Smedereva: “Da li znate ko je jedna vrlo poznata ličnost, Albanac poreklom, Sinan Hasani? Bio je predsednik Predsedništva SFRJ. Imali ste priliku, dok ste bili na vlasti, da pohapsite političku mafiju. Ovi o kojima govorite su obični kriminalci. To su užasne, ali sitne stvari. Politički i privredni kriminalci su mafija koja je bila aktuelna i za vreme Miloševića i za vreme DOS-a i za vreme Koštunice. Politička i privredna mafija me nervira. Čak sumnjam da sve političke partije i svi lidere imaju putera na glavi. Činjenica je, gospodine Jovanoviću, da je vrlo malo stranih investicija ušlo u ovu državu. Cela država je kupljena sa narodnim parama bez porekla imovine.”

JOVANOVIĆ: Ne slažem se sa mnogo toga, ali ko je uhapsio Slobodana Miloševića?

“Na sreću vi.”

JOVANOVIĆ: Kako je to protumačeno?

“Stvarno bi bilo lepo da se ime Zorana Đinđića što manje upotrebljava, inače ćemo od njega napraviti ništa. Gospođo Nataša, da li ste svesni da vi, kao i svi novinari, samo što ne virite iz Demokratske stranke. Čedomira Jovanovića možete da usvojite u vaš radio.”

RSE: Čedomir Jovanović nije na vlasti.

“Nije, ali niste svesni kako to izbija iz vas.”

RSE: Šta ću kada uvek branim one koje svi napadaju.

“Mislim da niko ne napada gospodina Tadića.”

RSE: Tadića i ne branim, osim onda kada su hteli da ga ubiju.

“Vi novinari, svesno ili nesvesno, kao da ste zaduženi da odmah uletite u neke političke stranke, da se pripojite nekome, da uzmete za sebe neku mrvicu kolača. Vi ste naš narodni glas, ne politički. To možete privatno, ali ne na javnoj sceni. Niste svesni koliko branite političare. Zašto ne pogledate kako to rade francuski ili nemački novinari. Oni političare tuku direktno u mozak i to im je osnovni cilj. Nikada ga ne brane, ma šta dobro uradio.”

RSE: Slažem se s vama u principu. Mislim da ima mnogo toga na medijskoj sceni Srbije. Ne slažem se da to radim. Sa Čedomirem Jovanovićem je specifična situacija.

“Žao mi je što se ovaj mladi čovek nalazi u takvoj situaciji. Malo mi je to neshvatljivo, nepotrebno i idiotski, ali i on sam je doprineo tome. Izabrali smo ovu vladu da nam skine s grbače taj šljam i to zlo. Mi nikada nećemo moći da krenemo napred dok se tako nešto ne očisti.”

RSE: Slažem se s vama.

“Ne želim nikoga da uvredim, ali lagao je Slobodan sa njegovima. Lagala je i prošla vlada. I ova vlada laže. Za to narod ne zna. Imam 59 godina, ali s obzirom da me svi lažete, nisam u to siguran. Narod nije kriv, nego vi gore. Treba da budete ili u Hagu, ili po zatvorima. Poubijajte se, baš me briga.”

RSE: Slažem se s vama da postoji takva medijska situacija i da postoje novinari u svim režimima koji su bliski vlasti. Ne smatram da je to slučaj sa mnom.

JOVANOVIĆ: Moraću da razočaram vašeg slušaoca iz Smedereva. Ne želim da ubijam. Nisam siguran da mogu da živim život za druge. Ti koji očekuju da se pojavi neko ko će ispraviti sve greške koje su uništile njegov život, čekaju Godoa. To je problem ovog društva. Nemam ništa protiv mog naroda. To bi bilo pogrešno i tako se nisam ponašao. Na žalost, ne živimo samo za sebe.

RSE: Očigledno da postoji kod ljudi taj nagomilani bes i ta potreba da se stvari raščišćavaju.

JOVANOVIĆ: Ne postoji ta potreba. Kada se govori iskreno o tim problemima onda je to jako teško. Onda smo ekstremisti kada kažemo da nam se žuri. I Vesna Pešić, kada kaže da joj se žuri, postaje ekstremista. Ima dovoljno vremena. Gde žuriš? Hajde da se menjamo tako da se ništa ne promeni. Tri milijarde ljudi na planeti radi 24 sata dnevno. Takmiče se međusobno. I to je trka. Startovali smo u istom trenutku, samo mi trčimo u suprotnom smeru. Pošto smo sami, uveravamo jedni druge da smo dobri i da ne moramo nigde da žurimo jer smo toliko svima odmakli. Hteli bi smo da imamo dobro pravosuđe, dobre lekare, dobre škole.

RSE: Posmatram ovo što ljudi govore fenomenološki.

JOVANOVIĆ: Ljudi su prevareni hiljadu puta u životu. Iznevereni, razočarani, prevareni, čak i kada nisu bili u pravu. Ne mogu ljude da osuđujem zbog toga što su očekivali nešto više.

RSE: Očekivali su. U medijima si imao mnogo prijatelja sa kojima sada nisi prijatelj, koji su sada bliski nekoj novoj vlasti.

JOVANOVIĆ: Ne mogu da kažem da sam imao prijatelje. Imao sam obaveze.

RSE: Sada su ti ljudi na nekoj vlasti i imaju dobre plate. Sada niste prijatelji jer su prijatelji sa nekim drugim. Interesantno je koliko ljudi, i pored toga što postoji toliko blaćenje u medijima, toliko ružnog govora, toliko svađa i napada, nalaze za shodno da bih trebala da se svađam sa tobom. To nije ideja ove emisije, ne zato što ja ne mislim kao on, već zato što hoću da pokažem da se može i mora razgovarati drugačije inače će nas mržnja sve odvesti do đavola.

JOVANOVIĆ: Preduslov za razgovor je da nemate isključive stavove. Gdje je prostor za razgovor kada mi neko kaže da se družim sa bogatim ljudima. Taj čovek me u životu nije video. Nikada.

RSE: Sam si rekao da se družiš sa bogatim ljudima.

JOVANOVIĆ: Nisam nikada rekao da se družim sa bogatim ljudima.

RSE: A Dragoljub?

JOVANOVIĆ: Dragoljub je moj prijatelj. Ja bih se s njim družio i da živi potpuno drugačijim životom. Družimo se jer smo bliski emotivno i intimno. To je prijateljstvo koje nije vezano za novac. Treba da se odričem čoveka koji je moj prijatelj deset godina zbog toga što sam došao na poziciju poslanika u Skupštini? Tri godine sam sedeo u toj Sali i borio se za zakone koji su u mom životu bili periferni, ali to je deo opće slike, to ti je posao i radi svoj posao. Gde je rezultat? Hoćete da raščišćavam ljude. Da je svako pomerio taj kamen onoliko koliko smo ga mi pomerili, gde bi danas bilo naše društvo. Treba da se takmičimo tako što ćemo govoriti da ćemo biti bolji od svojih prethodnika. Tako funkcioniše svaki normalan košarkaški tim. Tako funkcioniše svaka ekipa. Uvek dolazi bolji. Ovde kao da imate nekoga koji uverava gledaoce da počnu da skandiraju njegovo ime jer će još manje trčati na terenu. Recimo, igraju Zvezda i Partizan. Rezultat je nerešen. Onda jedan igrač ustane sa Zvezdine klupe i počne da uverava publiku da je od nerešenog bolje da on sam da autogol. Publika mu pruži tu šansu. On izađe, da autogol, Zvezda izgubi utakmicu, pa se ljudi bune. To je deo našeg karaktera, ta pogrešna percepcija. Uvek je neko drugi kriv. Uvek su tu dežurni krivci: Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Crnogorci, Albanci, neki otpor, neki studenti. Mi smo bili ekstremisti. Nikada u životu nikome nismo rekli ništa ružno. O nama su 1996. godine govorili kao o domaćim izdajnicima, narkomanima. Setite se nastupa tadašnjeg predsednika Skupštine, Tomića. To je nezamislivo. Danas je Nataša Mičić žrtva zbog onoga što je radila služeći svom narodu, a deo tog naroda to nije mogao da razume u tom trenutku. Smetale su mnoge Nataše Mičić. Prva žena predsednik srpskog Parlamenta i odmah problem kako izgleda. Što liči na Nikol Kidman? Kada ne znaš šta ćeš da kažeš, onda kažeš to. Šta je tu loše. Na koga treba da liči?

RSE: Mržnja koja ovde vlada i koja caruje je nešto što je strašno.

JOVANOVIĆ: Mržnja je toliko jaka jer se tlo izmiče pod nogama.

RSE: I to zvuči malo oštro i osvetoljubivo. Nije stvar u tome da je korak do pobede pa zato postoji mržnja. Mržnja postoji u Srbiji jako dugo i ona se gotovo može seći. Sve je strašno prljavo, sve je ogrezlo u nekom zločinu i ljudi ne mogu da dišu.

JOVANOVIĆ: Ne mislim da je mržnja postojala oduvek. Nisam taj koji mrzi, ali nisam ni taj koji će gurnuti glavu u pesak. Volim čist račun.

RSE: Razni moćnici, razni mediji, razni politički i finansijski moćnici napravili su atmosferu u zemlji u kojoj se više ne može disati. To je ono što govori narod. Nije narod kriv.

JOVANOVIĆ: To govori narod. Ali taj narod izađe na izbore i glasa za Bogoljuba Karića koji je paradigma toga.

RSE: Čega je to posledica? To je posledica atmosfere koju su stvorila medija. Ne mogu a da se ne složim sa slušaocem.

JOVANOVIĆ: Mislim da je to posledica potrebe društva da se prepusti tom verovanju da će neko drugi rešiti njegove probleme. Tako je u celom svetu. U svakom društvu imate tako čudne odnose. Jako se teško živi. Voleo bih kada bi naša televizija prenosila stanje sa prilaza Londonu u pet sati u jutro da vidite te kolone automobila koje dolaze od Brajtona. Ljudi su u kolima po tri sata dok dođu do metroa kojim odlaze u centar grada. I tako dan za danom. Bore se. Imaju kraljicu za koju kažu da u životu nije spustila roletnu. Mislim da mi ne bi bili sposobni ni na tako nešto. To je sistem vrednosti. Kažemo da smo tradicionalno društvo. Ali to za šta se vezujemo i što definišemo kao tradicionalno je nešto što treba da negiramo.

RSE: Kažu za tebe da si najugroženija ličnost danas u Srbiji. To kažu i tvoji politički protivnici i oni koji se brinu što je to tako. Mislim da si na krivom putu kada pokušavaš da prikažeš situaciju drugačijom nego što jeste.

JOVANOVIĆ: Nemam ja problem sa definicijom te atmosfere. Bavim se nečim što je iza toga. Ljudi pripadaju svojim porodicama. Život je jako komplikovan, a pogotovo kada živite u ovakvoj zemlji. Stalno govorim o tom potencijalu. Koliko puta se svako od nas oseti izneverenim, pa opet pronađe motiv da se pokrene, da gurne stvari iz početka. Mislim da je naše društvo bilo sjajno 5. oktobra. Jedan dan, taj dan, ništa ne znači. Oni koji su verovali da će se u jednom danu sve promeniti bili su u zabludi. Ne verujem da je bilo puno ljudi koji su očekivali da će 6. oktobra biti dramatično drugačije. To je bilo neko oslobađanje. To su ljudi shvatili. Ta divna energija postoji u Srbiji i održava je, postoji volja za normalnim životom koja je bila tako jasna i uočljiva tokom tih devedesetih godina. Čak i taj 9. mart, studentski protesti 1992. godine, pa protesti 1993, pa četiri meseca protesta 1996. godine, zatim 1999, tokom rata, posle rata. Stalno smo se borili za život. S druge strane, čim se dokopamo čvrstog tla, ili kada isplivamo na površinu, kao da ne znamo šta ćemo i gde ćemo pa počnemo opet da tonemo ili da se vrtimo u krug. Šta smo očekivali, da će neko drugi da reši naše probleme?

RSE: U svih tih prethodnih godina neko ko je hteo promene bio je meta – Vuk Drašković, Zoran Đinđić, sada si to možda ti, možda mnogi drugi. Situacija je takva kakva je. Ovih dana si prilično i ustalasao javnost ponovnim napadima na crkvu. Ono što tu smeta je to što ti kada govoriš o crkvi, govoriš uopšteno. Samo si jednom, nedavno, govorio o sebi kao o detetu kojeg je krstio neko sa kim si posle bio u sukobu.

JOVANOVIĆ: Krstio me Amfilohije.

RSE: Kada kažeš crkva, da li misliš na celu crkvu ili na neke pojedince?

JOVANOVIĆ: A šta je crkva? Ako ćemo u religijskom smislu, ja sam crkva i ti si crkva i svako ko se tako doživljava je crkva. Mislim da je užasan život bez vere. Vera može da bude u ljubav, u dobro, u Boga - onome kome je to značajno. Uživam u toj toplini Božića ili u Uskrsu. Da li zbog toga treba da ćutim kada vidim da neko to što je moje pravo i moja sloboda zloupotrebljava? Mogu da kažem ako grešiš. Ko će ovome narodu izgraditi karakter? Političari? Ja mogu da ga izgradim, ali to nije ona vrsta karaktera koja je potrebna društvu. Ne mislim da mi sada treba da se klanjamo ili da idemo u crkve, ali moramo da priznamo da ako postoji nešto, to je naše nasleđe. Tačno je da je Evropa negirala svoju hrišćansku tradiciju upravo zbog potrebe da ne ugrozi nikoga drugog ko se tako ne doživljava. Ne mogu baš da me ubede kada pogledam Mihajla, moga sina, da on ima više veze s bezgrešnim začećem nego sa mnom. Volim lepotu ikone, volim naše manastire, imam puno divnih prijatelja u crkvi, ali su oni nesrećniji kada ćutim pred onim što vidim nego kada govorim. Meni su neke vladike poslale divne poruke podrške nakon tog mog razgovora. Strašno je kada se za Uskrs uradi to što su oni uradili 2003. godine. To je bila ritualna poruka, kao što je i ova - Obračun sa onima koji bi da menjaju. Da li je Srbija tako dobra da u njoj ne treba ništa da se promeni? Hram se pravio zato što smo hteli da pokažemo da je moguće napraviti modernu Srbiju, razviti je i očuvati njenu krhku tradiciju. Kada uđemo u crkvu ne razumemo šta se u njoj dešava. Tamo svi govore nerazumljivim jezikom. Mi imamo jedan kalendar. Bugari, koji su pravoslavci, imaju drugi, identičan sa Grcima. Mi smo jedini vezani za Rusiju.

RSE: Uvek govoriš samo ono što je ružno.

JOVANOVIĆ: Ne. Podrazumeva se da ukazujem na ono što ne funkcioniše, a pogotovo ako je to deo neke politike kojom se bavim.

Pavle iz Rume: “Komunizam je posejao seme mržnje. Slušaoce koji se javljaju je tragično slušati. To su zreli ljudi, Kardeljevi samoupravljači i Titove kurirke. Niko od njih nije postavio pitanje - Zar nije nikoga sramota što je ubijen Đinđić. Niko iz sadašnje vlade i od političara da postavi to pitanje. Da li ti ljudi imaju porodicu, da li nešto slave, da li imaju osećaj za nešto? Kakva je to rečenica da ne treba da spominjemo Zorana Đinđića? Kažu da vam ne trebaju telohranitelji. Pričali su da ne treba da se čuva ni Zoran Đinđić pa su ga ubili. Kakav je to rezon? Ubili su ga pred kućom, a sada hoće da ubiju i Čedu. Komunizam se zasniva na ljudskoj zavisti. To narod neće da prizna. Komunistički je ovo narod, ali ne zbog Tita. Kod Tita i nije bio komunizam, to je bio socijalizam. Mi nismo imali istočni komunizam u kojem niko nema ništa.”

RSE: Zbog politike mržnje pokušavam da govorim na ovakav način.

JOVANOVIĆ: Koreni su mnogo dublji. Komunizam se prepoznaje u nedostatku građanskog društva. Kada smo počeli da uvodimo građanski zakonik i građansko pravo, polovinom XIX veka, već tada smo napravili kompromis jer nam je bilo i suviše radikalno, pa smo malo ublažili građansko pravo i prilagodili smo sebi ambijent ne razmišljajući o posledicama sa kojima ćemo se suočiti. Uspeh je jedan od principa koji vam unapred oduzima pravo na normalan život. Ako si uspešan i ako si drugačiji - nisi uzor, kao što je to u normalnom svetu. Ti si ekstrem i izuzetak i nemaš pravo na to. Zašto mi svi da se menjamo da bi bili kao ti? Ne, promeni se ti i budi kao mi.

RSE: Zašto je Zoran Đinđić postao uzor tek pošto je bio ubijen, a niko nije mogao da shvati da je trebao da bude uzorem pre toga? Možda bi sada bilo sve drugačije.

Nenad: “Otvorilo se dosta tema o kojima bih pričao. Član sam Socijaldemokratske omladine. U sredu smo imali akciju u Knez Mihajlovoj ulici i tražili smo od građana da javnim ličnostima, protiv kojih se vodi hajka, napišu poruku kako bi amortizovali bes i mržnju koja postoji, a koja nam se vraća, jer smo mi svi na neki način učestvovali u mnogim zločinima. Poruke koje smo dobili su neverovatne. Verovatno dosta dugo živim u neznanju jer nisam znao da postoje ljudi koji i danas slave što je Zoran ubijen. Pošto sam čovek od akcije zanima me kako će se odvijati dalji politički angažman? Šta se konkretno radi?”

JOVANOVIĆ: Kada se vidi kako je uzak krug ljudi koji su politički opredeleni, koji u onom što se nudi na političkom tržištu prepoznaju neku ponudu za sebe, onda je jasno da mora da postojati i neka alternativa. Ne govorim isključivo o partijskoj alternativi. Mora postojati i idejna alternativa. Moramo imati neki izlaz iz svega ovoga. Čini mi se da toga sada nema i da oni ljudi od kojih s pravom nešto očekujemo gube energiju i samopouzdanje, da su opterećeni nekim dilemama i predrasudama. Nedavno sam sedeo u centru sa Žarkom Koračom i pričali smo. Pitao me šta se ovo dešava. On uvek ima neki savet za mene. Kaže da je izašao iz kabineta i video oglas na fakultetu da se pozivaju studenti da dođu na predavanje koje će biti održano na Pravnom fakultetu povodom obiležavanja desetogodišnjice oslobođenja Srebrenice. Tamo će otići neki ljudi koji su, kada su ti događaji bili aktuelni, imali desetak godina i koji o tome ne znaju ništa. Na osnovu čega oni formiraju svoje stavove? Kako mi o tome govorimo? Nije ni čudo što proždiremo sami sebe kada nismo spremni tako nešto da razumemo. Meni je drago što smo dobili čak i tu uslovljenu Studiju izvodljivosti. Petnaest godina života sam izgubio i imam pravo da budem toliko ličan da hoću da živim bolje što pre. Meni je to drago. Neću da se vezujem za Koštunicu ako je on za moj ukus previše spor. Sigurno da ćemo nešto raditi, da ćemo se boriti protiv svega što nam se suprostavi, s tim ekstremizmom s kojim smo suočeni. To je samo druga strana medalje. To je izraz naše vrednosti. Ponekada u tako žestokim situacijama, u teškim okolnostima, volim da kažem da je sve nastalo u velikom prasku. Čak i ta negativna energija s kojom se suočavamo govori o nekoj vrednosti koja postoji i kojoj je nemoguće suprotstaviti se bez onoga sa čim se suočavamo. Verujem u budućnost našeg društva, u njegovu vitalnost, ali kada o tome govorim ne mislim o državi. Za mene su to neki formati koje ne mogu da razumem. Mene interesuje ljudski život, ljudi. Mislim da Srbija ne postoji. Ne znam šta je to. Postoje ljudi koji su se javili, postoje oni koji nas slušaju, postojimo mi u studiju. Radi se o nekim našim potrebama, manama, željama. To postoji. Ako je to zbir svega onoga što se kreće na ovom prostoru, onda je to samo jedan haos.

Petar iz Beograda: “Želim da ohrabrim Čedu jer primećujem da je u emisiji Insajder, kao i ovde, dosta konfuzno govorio. Hoću da ga ohrabrim da istraje u svom delovanju. Ni ja, ni moji prijatelji, ne možemo da gledamo sve ovo što se događa oko njega a da ne govorim o pokojnom Zoranu Đinđiću koji je tako tragično izgubio život. Srbiju, onakva kakva jeste, možemo da odslikamo kako god hoćemo ali imam utisak da ne poznaje dovoljno Srbiju i da ne poznajete dovoljno mentalitet tog naroda. Da li ste shvatili na koji način se država brani? Zašto 5. oktobra nije uhapšeno dvesto ljudi? Srbija bi bila druga zemlja danas. Karađorđe se sa svojim protivnicima obračunavao. Knez Miloš takođe.”

JOVANOVIĆ: Nisam dželat.

RSE: Slušaoc je rekao uhapšeni, a ne ubijeni.

JOVANOVIĆ: To što se dešavalo između 5. i 6. oktobra je jako komplikovano i ne može se ovde objasniti, ali i tada sam bio isti kao i danas. Za mene je to bio slom jednog sistema vrednosti a ne samo poraz Miloševića na izborima. Formirali smo prelaznu vladu 15. oktobra. Ko su ti koje smo trebali uhapsiti 5. oktobra? Da li smo mi proglasili neki ustanak? Ko su ti koji 5. oktobra treba da hapse? Šta imamo od toga ako protivustavno promenimo sudiju? Hoćemo da smenimo policajca, ali ne možemo jer ga podržava druga partija. Srbija nije mogla da se promeni jer nije bilo političke volje da se ona menja, makar i korak dalje od one promene koja je podrazumevala i pratila odlazak Miloševića. U junu mesecu 2001. godine predsednik države je tražio od društva da poštuje odluku suda koji mu je prethodno poništio izbornu pobedu zbog čega je došlo do 5. oktobra, koji je u istom sastavu dočekao i jun mesec 2001. godine kada je poništio Odluku o saradnji sa Haškim tribunalom i nas doveo u poziciju da protivustavno sarađujemo sa Hagom, da bi danas jedan zatvorski upravnik, Dragiša Blanša, završio na optuženičkoj klupi zbog toga što je sproveo odluku vlade. Ne pričam to da bi ljudi mrzeli Koštunicu. Pravo svakog čoveka je da gradi svoje stavove o njemu. Govorim iz prizme paradoksa. To je toliko neverovatno, ali daje odgovor na sva ta pitanja. Ljudi su bili spremni da prihvate sve, ali to nije tako lako. Devet sati sam sa sindikatima pregovarao 2001. godine oko Zakona o radu, objašnjavao ljudima da je suština tranzicije u nesretnoj činjenici da se ona sprovodi u ime ljudi koji u njoj plaćaju najveću cenu. Onda se pojavi druga strana i kaže da može i drugačije. Onda stvari krenu tokom kojim su krenuli kod nas.

RSE: Sada se konačno sarađuje sa Hagom i to već ima neke vidljive rezultate. Zanimljivo je uporediti ono vreme, kada ste vi bili na vlasti, sa ovim vremenom sada. Tada je svako isporučivanje Hagu bilo dočekivano na nož. Posle isporuke Sretena Lukića imamo vest da se njegov savetnik ubio i da je njegova sestra pokušala da izvrši samoubistvo. Zvuči strašno, ali ne bi valjalo da sada zbog toga prestane saradnja sa Hagom. Šta sada? Trebao bi da bude utok na utok i da se te dve Srbije opet ponovo mrze?

JOVANOVIĆ: Razlika između mene i Koštunice je u tome što kod mene priča ne prestaje s činjenicom da smo nekoga poslali u Hag. Mi ćemo jednom progovoriti o onome što smo mi kao društvo loše uradili. Nisu valjda Sreten Lukić, i drugi koji su se našli u Hagu, sami napravili to vreme takvim kakvim je bilo i sami definisali cenu koju sada treba da plaćaju? Srbijom danas upravlja politika. Ravnopravni su partneri i ljudi koji su igrali ozbiljnu političku ulogu u toj strašnoj deceniji pod Miloševićem, kojima ne oduzimam pravo da se i danas pojavljuju u političkom životu, ali neka se promene. Ne. Oni se danas pojavljuju kao da je vreme stalo, kao da nije 2005. godina, kao da je 1992. Gde su oni za Evropu? Samo da bi se zadržali postojeći odnosi. Što se sada tako glatko sarađuje sa Hagom? Zato što oni koji su pravili probleme, te ljude sada isporučuju. Nismo valjda mi bili problem? Naravno da će surađivati ako zavisi od nas. Što ti ljudi idu u Hag? Zato što se tako brani vlast koja je teško osvojena. Ne zato što neko stvarno tako misli. Mi treba da progovorimo o tome da li se obeležava deseta godišnjica oslobođenja Srebrenice, ili deset godina od najveće tragedije na prostoru Evrope od kraja Drugog svetskog rata. Za 800 godina, koliko postojimo kao organizovan narod, mi nismo učinili ono što je učinjeno za osam dana u Srebrenici. Nećeš o tome da pričaš, teško je, ružno je, ali kako će se vaspitavati neke nove generacije?

Aleksandar iz Beograda: “Moram da reagujem na onog što se predstavlja kao član SPO-a. Javlja se iz emisije u emisiju, što i nije loše. Izneo je neke stavove koji su totalno suprotni onim koje trenutno zastupa Vuk Drašković. Po meni, od svih parlamentarnih stranaka danas, Vuk Drašković je najbliži po svojim stavovima ovome što Čeda priča. Dva meseca pred ubistvo Zorana Đinđića bila je ista priča oko obezbeđenja kao i sada. Posle su isti ti pričali - a zašto ga niste čuvali. Čestitao bih Čedi na nastupu na Specijalnom sudu, pogotovo na njegovom velikom finalu, jer sa njima se drugačije ne može razgovarati. Nije konkretno odgovorio na pitanje jednog slušaoca, a i mene to zanima, da li će se čekati da se neko iz Demokratske stranke smiluje i pozove Čedu na razgovor, ili će se događati nešto drugo? Kakvi su vaši planovi?”

JOVANOVIĆ: Hvala na podršci. Sebe doživljavam kao deo Demokratske stranke, s tim da je očigledno da ljudi koji je danas vode traže neki drugi put, makar i deklarativno. Cilj koji je ostao nesporan je evropska Srbija i neki normalni život. Mislim da je taj put pogrešan i da možemo da budemo samo ledolomci. Meni je najneverovatnije da ja to moram da kažem. Čini mi se da bi bilo pogrešno kada bih ja povukao prvi potez, pa opet trošio 90 posto svog vremena objašnjavanjem motiva, umesto na definisanje i ostvarivanje nekih ciljeva. Mislim da će se vrlo brzo prirodno dobiti odgovor na to pitanje. Ili će Demokratska stranka naknadno prihvatiti ono što sam ja sugerisao, ili će se, po mom mišljenju, ta razlika toliko uvećati da će biti logično da svako nastavi svojim putem.

U Specijalnom sudu ostalo je potpuno u drugom planu ono što se dešavalo ta dva dana. Pravnici i advokati su mi rekli da je to bio briljantan nastup, to što ste vi nazvali velikim finalem. Ne mogu da ponesem da nam oni uređuju život i da cela Srbija drhti pred njima, da štampaju knjige, prodaju DVD-ije u novinama, da imaju svoje dnevne novine, da im se donosi jastuče kada sedaju na optuženičku klupu da ih ne nažulja, da moramo da ih poštujemo jer oni imaju dostojanstvo. A šta je dostojanstveno u jami s krečom? Ne drže ih džabe u lancima i ošišanim do glave u Americi. Tamo, kada napravite neki težak zločin, ošišaju vas do glave, obuku u narandžasti kombinezon i tako vas fotografišu svakoga dana. Ovde, oni dolaze u odelima kao na modnoj pisti, postavljaju pitanja, zabavljaju se, provociraju, njihovi advokati odlučuju koliko će taj proces trajati.

RSE: Sve to govoriš da bi objasnio zašto je tvoj nastup bio, po nekima prenaglašen, po nekima preemotivan, po nekima nedostojan tvoje inteligencije?

JOVANOVIĆ: Nisi bila tamo.

RSE: Nisam, ali mislim da ti treba da govoriš drugačije.

JOVANOVIĆ: Kako da persiram ubicu moga prijatelja?

RSE: To ne mislim. Ovo je samo pokušaj da se kaže da se ne može na mržnju, niti na govor mržnje, niti na sve što se dešava, odgovarati na isti način. Mada ponekada čovek ne može da se kontroliše.

JOVANOVIĆ: Mogu da se kontrolišem. Baš zato što mogu da se kontrolišem, mogu da izaberem kome ću iskazati poštovanje a kome ne.

RSE: U sudnici si svesno to uradio?

JOVANOVIĆ: Naravno.

RSE: Da li u političkom životu možeš da budeš propagator jezika koji nije jezik mržnje i koji neće olako da proziva ljude, što ti se omakne po nekada?

JOVANOVIĆ: Nikoga nisam prozvao, a to što Srbija neće to da prihvati, to je drugo pitanje. Ponekada ne treba postavljati pitanja ako nemate snage da prihvatite odgovor. Zato izbegavam neke teme. Kada govorimo o sistemu vrednosti, onda taj sistem vrednosti ima svoja pravila.
XS
SM
MD
LG