Dostupni linkovi

logo-print

Kabare za Mengelea


Naša priča ovog petka je priča o stvaraocima iz oblasti umetnosti i o njihovom propitivanju prošlosti, šta govori primer Nemačke i šta se događalo i događa na Balkanu.

Pre toga, ma koliko to čudno zvučalo, dve priče o muzici i koncentracionim logorima. Terezin, logor u Čehoslovačkoj, severno od Praga, koji se često viđao u Hitlerovim propagandnim filmovima koji su trebali da uvere svet da su priče o sistematskom ubijanju Jevreja samo dimna zavesa iza koje se, kako su pokazivali Hitlerovi filmski žurnali, nalaze bezbrižni ljudi koji sviraju i pevaju.

U Terezinu, iz koga su zatvorenici odlazili na pogubljenje u zloglasni Aušvic u susednoj Poljskoj i u druge logore za sistematsko ubijanje, vođen je virtualni umetnički život, sa sve muzičkim i pozorišnim predstavama. U Terezinu su se našli poznati umetnici: Karel Švenk, pionir avangardnog teatra koji je osnovao u Terezinu kabare „Švenk“, Ilze Veber, pisac za decu, autor potresnih stihova nastalih u logoru, Kurt Geron, koji je u Terezinu osnovao čuveni kabare „Karusel“, Hans Hofer, osnivač kabarea na nemačkom jeziku „Hoferova revija“, Leo Štraus, glumac, pisac i reditelj, sin Oskara Štrausa, kralja operete iz Beča, džez muzičar Martin Roman, koji je u Terezinu osnovao džez bend „Geto svingers“… Neka muzička dela nastala u ovom logoru sačuvana su i sredinom devedesetih Filadelfijski simfonijski orkestar je u znak sećanja na žrtve holokausta izveo dva poznata kompozitora, logoraša iz Terezina, koji su završili u Aušvicu – Pavela Hasa i Viktora Ulmana. Zanimljiv projekat je, međutim, nastao sredinom devedesetih u Beču, a mi smo s jednim od autora, kompozitorom i pijanistom Sergejom Drezninom razgovarali. On nam je poslao dve pesme iz kabarea „Terezin“. Jednu pesmu nastalu na osnovu stihova jedne logorašice, kao i potresnu pesmu iz njegovog mjuzikla „Romeo i Julija“, posvećenu Admiri i Bošku iz Sarajeva. Sergej Dreznin:

„Ovom pesmom mi otvaramo kabare, uskačemo na pozornicu, to je sarkastična pesma u tradiciji bečkog kabarea, zove se ,Poziv‘: ,Dođite u Terezin, ostavite sve probleme iza sebe, kao što su pušenje, toga ćete se rešiti, jer je zabranjeno u logoru. Ako nemate para za stanarinu, ne brinite, ovde je besplatno. Samo za jednu stvar nema rešenja, a to je – kako izaći odavde‘.“

U Aušvicu je također postojao ženski orkestar koji je priređivao koncerte za SS oficire i kažnjenike. Anita Lasker Volfiš kaže da joj je to što je svirala violončelo spasilo život. Storiju novinarke Radija Slobodna Evropa Kerlin Mur pripremio Nikola Gurović:

Anita Lasker Volfiš je rođena u Breslau, u Njemačkoj, današnjem poljskom Vroclavu. Kultura se, kako kaže, u njenoj porodici ispisivala velikim slovima. Njena majka bila je violinistkinja, dok je Anita odmalena učila da svira violončelo:

„Činilo se da nije predstavljalo problem biti Jevrejka dok se u školi nisam suočila sa antisemitizmom. Imala sam osam godina i htjela sam da obrišem školsku tablu, tada je neko dobacio: ,Nedajte sunđer Židovki!‘ Onda je postepeno postalo očigledno šta znači biti Jevrejin u Njemačkoj tog doba.“

Kada je počeo rat, Anitina familija se našla u klopci. Roditelji su odvedeni i vjerovatno ubijeni 1942. godine. Anita i jedna od njenih sestara prinuđene su da rade u fabrici. Tamo su počele da krivotvore dokumente za bijeg ratnih zarobljenika. Vlastima je sve postalo sumnjivo:

„Odlučile smo da i mi bježimo, ali nismo odmakle dalje od željezničke stanice, gdje nas je Gestapo uhapsio. Na sulud način bilo je dobro što smo uhapšene kao neko ko krši zakon, jer je bilo lakše biti kriminalac nego Jevrejin. Ostale smo u zatvoru više od godinu, što je bilo bezbjednije od logora, ali na kraju smo ipak poslane u Aušvic.“

Po dolasku u logor, slučajni razgovor spasio je život Aniti Lasker Volfiš:

„Znali smo šta se dešava u Aušvicu i trebalo se pripremiti za gasnu komoru. U mom slučaju se dogodilo nešto suludo – dok su me šišali do glave i tetovirali logoraški broj na ruci, pomenula sam da sviram čelo. ,To je fantastično, ovdje imamo orkestar!‘, kazali su mi. Tako sam postala član ženskog orkestra u Birkenauu, što je značilo privremeni spas. Logoraškim orkestrom je dirigovala Alma Rouz, nećaka slavnog kompozitora Gustava Malera. Naš glavni zadatak je bio da sviramo marševe za kažnjenike koji su išli na rad u fabrike svakog jutra i vraćali se uveče. Aušvic ili Birkenau je bio okružen tvornicama u kojima s ljudi radili kao robovi.“

Orkestar je svirao i SS oficirima. Anita je čak zloglasnom doktoru Jozefu Mengeleu izvodila Šumana:

„Bilo nam je jasno da dok god žele da imaju orkestar, neće nas trpati u gasne komore. Ali u momentu kada za to ne bude interesa, sve će biti gotovo. Živjeli smo tako dan za danom, udovoljavajući kapricima onih koji su komandovali.“

Kako su se potkraj rata približavale sovjetske trupe, Anita i njena sestra Renata, zajedno sa hiljadama drugih, prebačene su 1944. godine u logor Belzen. Nekoliko mjeseci kasnije logor je oslobođen i Anita je emigrirala u Veliku Britaniju. Nastavila je da svira čelo i pomogla osnivanje engleskog kamernog orkestra. Njen sin Rafael je također čelista. Anita Lasker Volfiš je navikla da priča o logoraškim uspomenama, ali, kako napominje, teško je prenijeti šta se tamo dešavalo:

„Svirati najljepše partiture klasične muzike u Aušvicu svakome ko to poželi je bila sasvim apsurdna situacija.“

* * * * *

U Nemačkoj su odmah posle rata počela da se pojavljuju umetnička dela u kojima su se nemački autori razračunavali sa nacizmom, i to mladi ljudi koji su bili i u uniformi nemačke vojske, priča Bora Ćosić, pisac iz Beograda, u emigraciji od početka devedesetih, koji sada živi i radi u Berlinu. On posebno ističe primer Gintera Grasa:

„On je bio čak jedno vreme, kao sasvim mlad čovek, u Vermahtu, a u međuvremenu je spremao svoje knjige koje su prikazale čitavu istoriju nemačkog društva. Mislim pre svega na ,Dečiji doboš‘. Znamo da je Hajner Miler, koji je nešto malo stariji od mene, on je 1929. godište, takođe vrlo rano počeo da se obračunava sa idejama koje su mu prethodile. Mi to vrlo dobro znamo, jer je on bio čest gost u Beogradu, na BITEF-u, bio je prijatelj mnogima od nas i bio je vrlo značajan u tom smislu. Ono što hoću da kažem, a što je možda za nekoga zanimljivo, to je da smo, što se filma tiče, imali prilično jednu restriktivnu sliku. Znali smo ono što se dešavalo u Zapadnoj Nemačkoj i što je imalo veliki prizvuk antifašizma, kao što su filmovi ,Brak u senci‘ i tako dalje, ali iz Istočne Nemačke nismo znali skoro ništa. Tako da sam tek kad sam stigao ovde, pre deset godina, počeo da otkrivam neke apsolutno sjajne filmove iz tog perioda, i bilo mi je nejasno zašto to nije dopiralo do nas. Ta generacija koja se smatrala sinovima nekadašnjih fašista, zlikovaca, esesovaca i ostalih, počela je sama da ispituje šta je bilo pre njih i na čemu oni stoje. A osim toga, naravno da su počela i unutrašnja, unutarporodična i ostala, lagana razmišljanja o tome da li su možda i Nemci, da li je možda i nemačka nacija bila žrtva, jer su mnogi ljudi pali, nekada čak i nevini. U posljednjih nekoliko godina se pojavljuju knjige koje govore kritički i o drugoj strani, pobedničkoj strani. Govori se mnogo o tome zašto je morao biti razoren Drezden. Ginter Gras je napisao jednu čitavu knjigu o jednom brodu potpuno nevinih civila koji je bio torpedovan od strane sovjetske podmornice u Severnom moru, što je imalo za posledicu ne znam koliko hiljada žrtava. Dakle, te stvari se sada malo slobodnije otkrivaju, ali naravno da još uvek ne može proći nikakva profašistička ili prohitlerovska ili ne znam kakva propaganda. To po ovim zakonima ne ide.“

Književnik Filip David kaže da se promenom vlasti nije promenila klima u Srbiji i da se to najbolje vidi po najčitanijim, odnosno najtraženijim knjigama:

„Ja sam nekako bio ubeđen da će padom Miloševića, promenom vlasti, doći do jedne kompletne promene mišljenja, shvatanja, da ćemo se sukobiti sa svojim zabludama, da će biti govora o njima i tako dalje, znači da će ti biti neka denacifikacija koja će ići iznutra. Međutim, posle 5. oktobra 2000. godine, kada je bilo opšte uverenje da je došlo do te promene svesti, zapravo nije ni izbliza došlo do te denacifikacije, zato što se pokazalo da je taj kulturni model koji je stvoren u ,događanju naroda‘, u toj nekoj našoj ,kulturnoj revoluciji‘, zapravo opstao i posle Miloševića. Sad je jasno da je njegov pad proistekao iz činjenice da on nije uspeo da ostvari taj kulturni model, koji se ostvaruje sada kada njega nema. A taj kulturni model se zasniva na jednom čistom, ogoljenom nacionalizmu i na nečemu što se naziva ,filozofija palanke‘, kako je to izrazio u svom čuvenom eseju Rade Konstantinović. Dominacija tog kulturnog modela, palanačkog, nagoveštavala se kroz ono što se događalo u pozorištu, u literaturi krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Tako se i danas, kroz ono što je dominantna tendencija u literaturi i u umetnosti uopšte, pokazuje koliko je otporan, žilav i koliko je prisutan upravo taj kulturni model. Te knjige su bile dominantne na sajmu knjiga koji je održan krajem prošle godine. Što se tiče interesovanja čitalačke publike, tu su apsolutni pobednici bile knjiga Dobrice Ćosića, koji na jedan svoj način govori i o Kosovu, knjiga Karadžića, koja je upravo tih dana bila objavljena, i knjiga Mire Marković. A danas su dominantne knjige kao što je roman Ulemeka Legije, štampan u 100 hiljada primeraka, što je apsolutno nezamisliv tiraž kad se zna da se ovde knjige bestseleri prodaju u hiljadu-hiljadu petsto primeraka, a da je normalan tiraž pet stotina primeraka. Najavljuje se nova zbirka pesama Ulemeka Legije, najavljuju se njegovi memoari, najavljuju se memoari Zvezdana Jovanovića, čoveka koji je optužen da je izvršilac atentata na premijera Đinđića. To su danas bestseleri i po tom interesovanju se vidi koje je ovde stanje svesti. A knjige koje su zanimljive jer su možda prvi ozbiljni pokušaj da se kritički govori – kao što su ,Kandže‘ mladog pisca Vidojkovića – možda jesu dosta čitane u nekim krugovima među mlađim piscima, ali nije bilo uopšte šanse da uđu čak ni u neki uži izbor romana za Ninovu nagradu, iako su po svojim kvalitetima to zaslužile.“

A šta je sa autorima koji su bili i ostali apologete rata devedesetih?

Kao u čitavoj svojoj istoriji, srpska književnost je ponovo obeležena dubokim tragom ratnog iskustva. S obzirom da gotovo i nije bilo značajnijeg pisca ove zemlje čiju imaginaciju nisu dodirnule ratne teme, tim putem su krenuli i mnogi suvremeni autori. No karakter i brutalnost sukoba u kome se raspala bivša Jugoslavija, u mnogome su odredili senzibilitet književnih dela koja su se bavila tim temama, dajući im višak zapaljivog patriotizma. Retki su pisci koji su, poput Vladimira Arsenijevića, Davida Albaharija, Slobodana Selenića ili Gorana Petrovića, uspeli da zadrže senku rata u pozadini radnje svojih dela. Drugi su, poput Mome Kapora u pričama „Smrt ne boli“ ili Nebojše Jevrića u „Srpskom ruletu“, svom snagom zagazili u faktografske opise, deleći pritom zdušno uverenja naroda kome su pripadali. Nebojša Jevrić:

„Da bi se moglo pisati o ratu, bitno je primaći se dovoljno blizu. To je teška priča i nije posao za svakoga.“

Pisac Zdravko Krstanović objavio je sredinom devedesetih ratnu prozu pod naslovom „Priče iz Hada“:

„Pisanje ratne proze se u suštini ne razlikuje od pisanja neke druge proze. Pisac, naime, mora da savlada materijal, da ga uništi i da načini umjetničko djelo. Podrazumijeva se da ne smije podleći trenutku, da ne smije pisati o kapama koje nose zaraćene strane, nego o duši, o ljudima. Pisac nije agitator.“

Mada su u Krstanovićevim pričama, kao i u najvećem broju dela koja su nastala po sličnom ključu, žrtve uglavnom Srbi, ovaj pisac poriče bilo kakve patriotske pobude:

„Nisam pisao ni kao patriota, ni kao antipatriota, pisao sam kao i sve drugo što sam napisao, isto tako kao što sam pisao pjesme. Ako sam nekoga idealizovao, onda je tu riječ o jednom Muslimanu koga pogađa bomba. Pričao sam o onome što sam čuo, a ne o onome što sam iskusio. Gradio sam priču. Pisac je uvijek čist, pisac je čovjek koji ne trguje s književnošću. Tu je trgovina nemoguća, to se isključuje.“

Veliki broj književnih naslova koji su objavljeni tokom devedesetih često je obavljao i neku vrstu ratnohuškačke funkcije, s tim što pisac i publicista Nebojša Jevrić misli da su pojedine knjige na taj način potpuno neosnovano diskvalifikovane:

„Sam taj termin je samo jedna etiketa koja se zalijepi čitavoj jednoj književnoj grupaciji i završi se s njom. Naravno da ti je bliži tvoj narod od nekog drugog naroda, međutim kao piscu ne bi smeo da ti bude bliži. To su različite knjige, različiti autori. Čak isti ljudi sve to različito vide u samom rovu, a različito kad se odmaknu, kad se dođe u Beograd i onda se počnu pisati priče.“

Upravo optužbe za ratnohuškačke namere, uz epitete o četništvu i velikosrbovanju, prilepile su se nedavno uz knjigu „Razgrađivanje pepela“ Nebojše Devetka, i to upravo sa govornice hrvatskog parlamenta, gde ih je izneo jedan od saborskih zastupnika. Da li bi sada ponovo napisao iste stvari koje je radio tokom devedesetih, upitali smo nebojšu Devetka:

„Pa nema velike razlike u tome što sam mislio dok sam to pisao i što mislim sada, znači nema nečega čega bih morao da se stidim ili zbog čega bih moro da se pokajem. Poezija, iako s ratnom tematikom, ne mora da znači da je pisana u slavu rata. To je jednostavno jedan tip patriotske poezije, ali ne u onom banalnom, patetičnom smislu, već jednostavno jedan spoj istorijsko-mitološkog sloja sa ovim savremenim dešavanjima. Svašta se dešavalo. Rat je čudna i opasna igra.“

Mada su kraj rata, pogotovo ono što je isplivalo na površinu tokom suđenja za ratne zločine, kod mnogih promenili perspektivu na taj sukob u odnosu na ono što im se nekada činilo, pisci se i dalje ne odriču svojih dela. Nebojša Jevrić:

„Teško da bih bilo šta promenio. U tim knjigama ne bih promenio ni zarez. Rat je takav, pa sviđala se nekom ta priča ili ne.“

I u Nemačkoj su pronacističke ideje dugo opstajale skrivene u privatnosti porodičnog života. Zato su bila s druge strane najvažnija distanciranja mladih od svojih očeva i takvi primeri su ostali upamćeni, kaže Bora Ćosić:

„Jedna veoma važna pojava je pojava jedne gospođe koja je u vreme rata bila sasvim malo dete. Bila je kći jednog velikog zlikovca, važnog i za našu srpsku, beogradsku, jugoslovensku istoriju, jer je to bio čovek koji je vodio onaj zloglasni logor na Sajmištu i koji je čak izmislio onaj kamionet u kome su gasom ubijani Jevreji i ostali dok su voženi prema logoru. Dakle, ona se odvažila. Kad je došla do dokumenata koji govore o njegovom zločinačkom radu, ona je napisala veoma važnu, potresnu i dokumentovanu knjigu o svom ocu kao zločincu. A jedan drugi, isto tako važan autor, Joaš Tatari, koji pravi sjajne dokumentarne filmove i čiji film će možda stići i u Beograd, napravio je film o tom slučaju. Dakle, bilo je ljudi, mladih ili sredovečnih, koji su se sami obračunavali sa tim pojavama u svojoj porodici. U bliskoj prošlosti imamo slučaj našeg kolege, Petera Esterhazija, koji je došao do dokumenata iz kojih se vidi da je njegov otac, čovek iz te čuvene plemićke mađarske porodice, učestvovao u recimo nekakvom malom poslu u tajnoj službi, kao neka vrsta doušnika i šta ja znam, i on je o tome napisao knjigu. Dakle, možda su najznačajniji potezi te vrste – da neko ko pripada jednoj porodici, u kojoj se nešto takvo dešavalo, sam to iznosi na svetlo dana, a ne da to prikriva. Jedna moja recimo koleginica danas hoće da nazove jednu beogradsku ulicu imenom svoga oca, iako svi znamo da je on bio kvisling za vreme Nedića.“

* * * * *

Temom ustaštva na hrvatskom filmu bavio se Lordan Zafranović. Njegov igrani film „Okupacija u 26 slika“ i dokumentarac „Testament“ svedoče o zločinima koji su počinjeni u ime hrvatskog naroda tokom Drugog svetskog rata. Dokumentarni film o zločinima u ustaškim logorima nikada nije prikazan na hrvatskoj televiziji. Tek jednom, tokom Zafranovićeve retrospektive, pre tri godine u Zagrebu.

ZAFRANOVIĆ: Počeo sam da se bavim time kad sam prvi put došao u Jasenovac. To je za mene bio jedan šokantan dan da nisam mogao da dođem sebi. Kad smo se vraćali, ja i moja ekipa, u kombiju, da bi istresli iz sebe to što smo vidjeli, taj užasni prizor, to mučilište, taj užas, počeli smo pjevati operske arije, jako glasno, u automobilu, sve do Zagreba. To mi se utisnulo i rekao sam si – to se filmom radi, da li da dalje radimo neke male, sitne pričice i zabavljamo publiku ili da malo ozbiljnije zahvatimo u naše biće. I tako je počelo istraživanje ustaša i onog zla koje su počinili, nekako i u moje ime, određeni ljudi i pokreti u historiji.

RSE: „Okupacija“ je naišla na različite, vrlo oprečne reakcije u Hrvatskoj. Ne znam da li je „Testament“ uopće prikazan na hrvatskoj televiziji.

ZAFRANOVIĆ: Ja ne znam. To je uglavnom uvijek ista stvar, niko ne želi da vidi onu lošiju stranu sebe samoga i odatle su ti otpori. Dok god se ne poravnamo sa tim istinama, mislim da nećemo moći uspravno hodati, nećemo moći da govorimo ni o eventualnim greškama kod drugih. Mislim da je jako važno za nas koji smo iz tih krajeva da se jednostavno to konačno otkrije, da se to konačno ocijeni i da se historijski uvede i u škole, kao neko upozorenje da se to više nikad ne ponovi, da se mlađoj generaciji utisne u glavu da je to zlo bilo pregolemo. To je nešto što se jednostavno mora znati.

* * * * *

Književni velikan iz Novog Sada, Aleksandar Tišma, koji se bavio temom zločina, dobro je poznat u Nemačkoj. Kažu da su na promocije njegovih knjiga dolazili studenti u okviru programa denacifikacije. Zabeležili smo njegove reči neposredno pred smrt o ratovima i zločinima devedesetih:

„U toku svog života ja sam se dosta bavio, u mislima ili čitajući knjige ili diskutujući, zlom i spremnošću ljudi da učine zlo drugima. Dosta sam o tome i pisao. Ali priznajem da nisam nikad došao do toga stupnja ili do te razdaljine da se pitam o tom suočavanju. Znači to je već jedna posledica. Jednostavno nisam stigao. Suviše me ovo zaokupljalo.“

U gotovo testamentalnom, poslednjem javnom obraćanju, samo par meseci uoči svoje smrti, Aleksandar Tišma je još jednom preispitivao zlo u čoveku. Da li je veliki pisac povodom holokausta uspeo da postidi današnji svet, pitanje i za književnika Lasla Vegela:

„Gotovo je sudbonosno i sudbinsko da je Tišma svoj posljednji nastup u životu upravo posvetio suočavanju sa prošlošću upravo s ovog terena. Naravno, ta tema, ta tematizacija holokausta je kod njega uvek bila istorijska, na tragu Cvetana Todorova – bitno je da nešto naučimo. Dakle, nije samo jedna vrsta sećanja ili istorijska prošlost, nego jedna stvarna budnost. Tišma je govorio o hladnim danima u Novom Sadu i stalno se vraćao na tu temu. Isto tako, on je prvi rekao šta se desilo posle hladnih dana 1944. i 1945. godine. On je isto bio taj koji je jasno govorio o tome da se treba suočiti sa problemom Srebrenice, sa problemom tih ratova. Ustvari, holokaust je kod njega bio zapravo jedna energična poruka, nije samo jedna prošlost, nego i neka vrsta budućnosti koja može da vreba.“

Tišmina majka bila je mađarska Jevrejka, otac Srbin. Posle hladnih dana i novosadske racije1942. godine, otišao je u Peštu na studije. Godine 1944. bio je odveden u logor u Transilvaniju na prinudni rad:

„Što sam mogao uočiti i o čemu smo stalno razgovarali, on je imao jednu strast za različitost, ustvari strast za višestruki identitet, za više korena. Šetali smo, pa bi čuli romski jezik i on bi onda zastao i to slušao. Voleo je da pri razgovoru menja jezik – razgovarali smo čas na mađarskom, čas na srpskom.“

Svoj evropski prodor, Aleksadar Tišma doživeo je upravo u Nemačkoj. Nemačka se sa svojom prošlošću suočavala i kroz Tišmine romane, kaže Laslo Vegel:

„Ne postoji samo jedna prošlost. Kod njega je holokaust jedna strašna činjenica, ali koja proizvodi i niz holokaust subkultura. On je posmatrao i holokaust i te holokaust subkulture.“

Nimalo nije slučajno što je „Bezsudbinstvo“ mađarskog nobelovca Imrea Kertesa na srpski jezik preveo upravo Aleksandar Tišma, primećuje Laslo Vegel:

„I jedan i drugi pisac su upravo u Nemačkoj pronašli jednu veliku afirmaciju. Šta to znači? To znači da su ti književnici, koji imaju tu jevrejsku dimenziju, upravo tamo pronašli jednu zajednicu koja je bila sposobna da se suoči sa sobom.“

* * * * *

Sergej Dreznin, naš sagovornik koji živi i radi u Parizu, vodi nas na Balkan. On je radio na projektu vezanom za okupirano Sarajevo devedesetih – poznata priča o mladom paru, Srbinu Bošku i Bošnjakinji Admiri, koji su ubijeni na Vrbanja mostu. Njihova priča postala je potka za mjuzikl nastao u Beču:

„To je mjuzikl u kojem se kombinuje Šekspirov tekst i istinita priča iz okupiranog Sarajeva, koji sam radio zajedno sa Miroslavom Prstojevićem, novinarom iz Sarajeva koji živi u Beču. On mi je pomogao oko poznate priče o Bošku i Admiri koji su ubijeni na Vrbanja mostu. Dijalog se vodi na bosanskom, nemačkom, ruskom i engleskom jeziku. Predstavu je radila grupa mladih iz bivše Jugoslavije koji žive u Austriji. Među njima su i Srbi i Muslimani i Hrvati. Ima i Rusa, Austrijanaca i jedan Amerikanac. Sa predstavom smo bili u Zagrebu i u Bosni posle Dejtona – u Tuzli, Bihaću, Sarajevu.“

* * * * *

Bora Ćosić posebno izdvaja događaj nedelje, a to je dodela lajpciške Nagrade za evropsko razumevanje Slavenki Drakulić, autorki iz Hrvatske, za njenu knjigu o Hagu:

„Nešto slično što je Hana Arent pokušala u Jerusalimu, kad su sudili Ajhmanu, Slavenka Drakulić je učinila u Hagu, gledajući i slušajući Miloševića, tužbe i protivtužbe, odbranu i tako dalje. To je jedna od najpotresnijih stvari koja je napisana. Naravno, ona je napisala i druge stvari, a i drugi ljudi iz naše zemlje su pisali mnogo o tome, svaki od nas je ponešto probao da kaže o tim događajima, ali evo ovo je jedan najaktuelniji primer da se to ovde vrednuje, da se to ovde ceni i da se razume da i u toj zaista vrlo mračnoj krajini, koju predstavljaju sve naše zemlje, postoje ljudi sa svešću o tome šta se dogodilo, sa jednim pijetetom prema ljudima koji su nestali, o čemu se ipak mora govoriti“.

Šta se događalo da nemačkom stvaralačkom emigracijom posle rata:

„Znamo za veliki potez koji je učinio jedan nemački građanin – Tomas Man. On nije bio nikakav borac, bio je samo čovek s nekakvim svojim moralnim principima, koji nije mogao da trpi jedan diktatorski režim u sopstvenoj zemlji i zbog toga je otišao. Nije otišao zato što je bio spreman da podmeće bombu pod Hitlerov pisaći sto. Međutim, na to se nije gledalo ne znam kako dobrohotno i dobrodušno, čak ni posle rata. Mogu reći da su njegove ulice vrlo male ulice. Mnogo su veće ulice Hajnriha Mana, njegovog brata, koji je mnogo manji pisac, ali nije bio značajnije angažovan u nekakvom antifašizmu. Iako je Tomas Man svakako jedna zastava morala s kojom je Nemačka izašla iz onog pakla.“

Marlen Ditrih, velika nemačka glumica, nije samo otišla iz nacističke Nemačke, već je odlazila među savezničke vojnike. To joj Nemačka ipak nije lako oprostila:

„Ona je smatrana izdajnicom, isto kao i Tomas Man, i onda smo morali dugo da čekamo da dobije svoju ulicu, zapravo svoj mali trg ispred najvećeg bioskopa u Evropi. Najzad je dobila svoje mesto, kao i mesto na jednom malom berlinskom groblju. Ljudi najzad shvataju da i jedna osoba iz recimo takvog jednog žanra kao što je filmski, može učiniti mnogo za spasavanje časti i moralnih principa jedne ovako velike nacije kao što je nemačka.“

* * * * *

Etnonacionalistička matrica je zavladala na svim stranama, kaže sarajevski intelektualac Ivan Lovrenović. On pitanje umetničkih promišljanja onoga što se zbivalo pretvara u pitanje šta konzumenti mogu da prime na Balkanu, kakve poruke. Ipak, u književnosti se u celom regionu događa nešto pozitivno, kaže Ivan Lovrenović. Primer Bosne:

„Cijela književna produkcija koja se stvara u Bosni i Hercegovini, prvenstveno u Sarajevu, ali ne samo u Sarajevu, nego i na drugim stranama, u zadnjih tri, četiri, pet godina, i u poeziji i u raznim pripovjedačkim formama, u ovom trenutku prednjači upravo – da upotrijebim jedan stari, klasični termin – antiratnom književnošću. U ovoj recentnoj bosanskohercegovačkoj književnosti se događa to da pisci, pjesnici, romansijeri, pripovjedači – i što je vrlo zanimljivo, unutar njih prisutna je i pojava jedne potpuno nove generacije ženskih autora – tematiziraju, ovako ili onako, rat, ratna zbivanja, pa i zločine, pa i etnički moment u tim zločinima. Ali ono što je zanimljivo i što je jako važno, nećete naći crno-bijelu sliku, nećete naći apriornu ideološku osudu onog drugog, zasnovanu na etničkoj pripadnosti, nego ćete naći jedan izrazito osviješten individualistički pristup. Naravno, moramo uvažiti ogromne razlike od pisce do pisca. To se ne može svesti na jednu kvalifikaciju, ali se ipak može govoriti o jednom pristupu koji se prvenstveno izvodi iz pogleda žrtve i to žrtve kao pojedinca, unesrećenog pojedinca, unesrećene obitelji, pogled s aspekta patnje i tako dalje. Ako se jednog dana pokaže da umjetnička transformacija ovih bolnih tema jeste nešto promijenila u našim životima, onda će se sasvim sigurno, ja mislim, najprije govoriti da je to bilo urađeno u književnosti, a tek onda u ostalim umjetničkim žanrovima i medijima.

* * * * *

Velimir Visković, predsednik novoutemeljenog Društva pisaca Hrvatske, ističe kako je tema ustaštva bolna tema hrvatske prošlosti. U literaturi se u posljednjoj deceniji prošlog veka deo pisaca trudio da mu da sasvim drugačije svetlo od onoga kakvo mu pripada u istoriji:

„U proteklom desetljeću mi smo bili izloženi sa svih strana uvjeravanjima da zapravo ustaški pokret po svojoj prirodi nije nacistički, odnosno da nije fašistički. Tako da smo bili suočeni sa jednim intenzivnim, povijesnim revizionizmom, koji je imao svoju podlogu i u literarnim djelima. Naime, u tim nekakvim godinama nakon Drugog svjetskog rata, dobar dio hrvatske književnosti i hrvatskih književnika je preuzeo na sebe zadaću čuvanja nekakve nacionalne samosvijesti i pri tom se, naravno, dobar dio pisaca trudio – jer je književnost u krajnjoj liniji na neki način najistaknutija u tom memoriranju nacionalne prošlosti i samosvijesti – da zauzme obrambeni stav prema svemu što je dio hrvatske povijesti. Pisanje o blajburškom mitu se pretvorilo u nešto što je zapravo nacionalna zadaća književnosti. Osim, koliko se mogu sjetiti, Lordana Zafranovića i njegovog ,Testamenta‘, koji se započeo raditi prije velikog prijeloma 1990. godine, nije bilo nikoga tko bi se u tim godinama pozabavio krvavom praksom ustaškog pokreta.“

U hrvatskoj literaturi, temom ustaštva se bavio i pisac Slobodan Šnajder. Među njegova vrhunska ostvarenja spada „Hrvatski Faust“, koji se igrao i u Zagrebu i u Beogradu, ali i na nemačkim pozornicama. Šnajder je napisao i dramu „Peto evanđelje“, utemeljenu na dnevničkim zapisima Ilije Jakovljevića o koncentracionim logorima na Savi. Drama je izvedena u zagrebačkom Kazalištu mladih.

Velimir Visković ističe da i jedna mlađa generacija hrvatskih pisaca, progovarajući o strahotama posljednjeg rata, unosi nove vrednosti u literaturu i pokušava da odgovori na pitanja – da li umetnost može odigrati ulogu u denacifikaciji celog društva:

„Mislim da je upravo najmlađa generacija hrvatskih pisaca, tih takozvanih fakovaca, od kojih su neki bili čak i na frontu, negdje potkraj devedesetih počela pisati bez patetike i na jedan vrlo realan, ponekad čak i surov način, o toj ratnoj stvarnosti, razobličujući upravo tu patetiku koja je svojstvena starijim generacijama pisaca. Mislim da je negdje u ishodištu takvog tipa pisanja bio ratni dnevnik ,Kratki izlet‘ Ratka Cvetnića. Kasnije roman Jurice Pavičića o ratnoj i poratnoj stvarnosti u Splitu, potom knjige Tarika Kulenovića ili recimo u romani i pripovijetke Josipa Mlakića, uglavnom vezani za bosansku situaciju, predstavljaju jedno stvarno, realno, okrutno stanje rata, sa svim njegovim devijacijama na nekakvom moralnom planu.“

Ugledna zagrebačka književnica, dugogodišnja urednica Dramskog programa Televizije Zagreb, Zora Dirnbah, koautorica scenarija na kultnom filmu „Deveti krug“ o stradanju Jevreja u bivšoj Jugoslaviji u vreme Drugog svetskog rata, za naš radio govori o tome koliko umetnost pridonosi denacifikaciji nekog društva, da li je holokaust kao tema našao mesto u umetnosti u Hrvatskoj:

„Nije. Naprosto zato jer je to i bivši režim, takozvani socijalistički režim, u nastojanju da ne stvara kolizije, stavljao pod tepih – nećemo uzrujavati nijedan od naroda koje pokušavamo držati na okupu. To je vjerojatno bila tendencija bivše vlasti. Ova sadašnja vlast, nazovimo je nacionalističkom, ali danas već ipak i približavajuće demokratskom, ona je opet to brisala i nastojala da se to ne talasa, dakle da se previše ne govori o tome, jer je to jedan dio povijesti koji bismo mi htjeli zaboraviti. O zaboravljanju naravno ne može biti govora, barem ne tako dugo dok postoje generacije, kao što je moja, koje su bile svjedoci tog vremena i tog užasa, onog užasa koji je obilježio ratne četrdesete godine prošlog stoljeća. U svakom slučaju, nedovoljna je zaokupljenost time u literaturi, pogotovo sad, jer je rat iz devedesetih godina puno toga potisnuo, ne čak u smislu zaborava, nego naprosto zato jer su bile aktualnije neke druge teme.“
XS
SM
MD
LG