Dostupni linkovi

logo-print

Izbeglice u Plemetini žele da nastave zajednički život


U jednoj od soba porodice Xhemajl Berishe, iz sela Magura, opstina Ljipljan, razgovaramo sa pedesetogodisnjim Xhemajlom. Ono sto pada odmah u oci je oskudno namestena soba u baraci nekadasnjeg naselja Elektroprivrede Kosova. Na podu stari tepih i sundjeri, na jednom jedinom krevetu jedna mlada zena lezi ispod jorgana, do nje odmah je jedno dete od nekih 3-4 godina.

Xhemajl kaze kako je obradovan inicijativom premijera Kosova, Ramusha Haradinaja i vlade da se do kraja juna ovaj kamp, koji je sef UNMiK-a Soren Jessen Petersen simbolicno nazvao ”stramotom kosovskog drustva” zatvori. Medjutim, i on kao i mnogi sa kojima smo razgovarali nisu spremni da se vrate svojim kucama, odnosno u naseljima gde su ziveli vec traze da se za sve njih nadje jedno resenje - novo naselje na mestu gde je kamp u kojem ce oni i dalje zajedno zivjeti.

“Da vam ukratko kazem i prije rata sam se mucio da stvorim uslove za zivot, ja nemam nameru da se vratim tamo odakle sam dosao. Ja sam zainteresovan da idem tamo gde ide moj narod i ja cu tamo i da odem”, kaze Xhemajl, cija devetoclana porodica zivi u samo dve sobe 4 puta 4 metara.

Na izlazu nailazimo na Xhemile Berishu, iz sela Nakarade, opstina Kosovo Polje. i ona se ne zeli vratiti u svoje selo, ako vec mora volela bi da se vrati u Kosovo Polje.

“Ovde sam vec sest godina, Ja se u Nakarade necu vracati, tamo vise niko nije. Treba da nas vrate jer ovde nas ne mogu ostaviti”, kaze Xhemila i nastavlja da hoda pored straih izronulih baraka, koja su vec sest godina njen i dom vise od 464 drugih stanovnika ovog kampa.

Sa gorcinom i izrazito ljut Hysni Shaqiri, star oko 45 godina, kaze kako ne veruje da ce se nesto konretno uraditi oko izmestaja stanovnika Kampa.

Da su bili zainteresovali ne bi nas ovde ostavljali sest godina, da umiremo, da nam se deca razboljevaju, da umiru starci”, kaze gnevno Shaqiri dodajuci ipak kako je ova vlada jedina koja se za njih interesuje.

Njegove reci potvrdjuje i Bajrush Berisha, predstavnik stanovnika ovog kampa. On kaze kako jucerasnja izjava vicepremijera Adema Salihaja pred medijima o odlasku jednog broja porodica nije sasvim tacna, jer su iz kampa otisle “dve porodice, samo dve porodice, jedna iz Orahovca, samo jedan stariji covek i jedna porodica iz Mitrovice od sest clana”, kaze Berisha. On istice da svi koji se bave sudbinom ovog kampa treba da imamju u vidu i zahteve njegovih stanovnika

“Ovi stanovnici ovde, 70-80 odsto ni prije ni poslije rata nisu imali svoju imovinu i ziveli su pod kirojom. Nas je zahtev, jedna vrsta preporuke koju smo izneli i dvojici zamenika ministara za povratak i zajednice da, koliko god je moguce, se izgradi jedno multienticko naselje, da ovo imanje na kojem smo i koje pripada opstini Obilic, da nam se da i da se formira jedno multietnicko naselje”, kaze Berisha.

Berisha ali i ostali stanovnici ovog kampa su protiv izgradnje kolektivnog smestaja, koji vide kao enklavu.

“Gledamo da sto pre napravimo jedno naselje, da odemo sto pre, da jedemo, pijemo i zivimo kao ceo svet”, kaze Xhemajl Bunjaku, dok sa svojim vrsnjacima, mladicima iz ovog kampa, stoji ispred isturenog odeljenja Osnovne skole ”Pandeli Sotiri” u ovom kampu u kojem se nastava odvija na albanskom jeziku i u kojoj su obuhvacena skoro sva deca kampa, romske, askalijske i egipcanske pripadnosti.

Ovde u kampu je i sest porodica Srba iz Hrvatske koji su sredinom devedesetih godina dosli na Kosovo i tu do danas ostali. Pokusaji vaseg reportera da od jednog od njih dobije informacije o zivotu u kampu su bile bezuspesni.

Vlada Kosova je donela odluku i vec zapocela vrlo konkretne aktivnosti sa predstavnicima 8 opstina, ciji su stanovnici smesteni u ovom kampu da se nadju mogucnosti da se romi, askalije i egipcani koji su ovde u kampu ponovo integrisu u svoja nekadasnja sredine. Medjutim, iz onoga sto je danas bilo vrlo ocito, raspolozenje stanovnika kampa u Plemetini nije takvo, oni bi zbog bezbednosnih i drugih razloga i dalje zeleli da ostanu zajedno.
XS
SM
MD
LG