Knjiga "Kosovo" Dobrice Ćosića predstavlja neku vrstu hronike kosovskog pitanja kojim se ovaj pisac i akademik bavio duže od 40 godina. Ovo delo koje je umnogome uskomešalo javnost sastavljeno je od Ćosićevih štampanih tekstova, neobjavljenih dnevničkih zapisa, uključujući tu i pisma i dokumente iz njegove lične arhive. Sam autor priznaje da je čitav njegov život bio na nek način kosovizovan, svestan na kraju svog bavljenja ovom temom da se sve vreme nalazio među lovcima vetra. Pa ipak Dobrica Ćosić ni tokom promocije svoje knjige o Kosovu koju prate nesvakidašnje gužve i prepune sale, nije odustao od traženja rešenja za rasplitanje kosovskog čvora.
“Totalitaran i ekspanzionistički nacionalizam Albanaca prožet islamističkom ideologijom i energijama terorizma nije usmeren samo protiv Srba, Makedonaca, Crnogoraca i Grka. Albanski nacionalizam je usmeren protiv Evrope i njene civilizacije. Ko sme danas da tvrdi da na Balkanu neće u novijim vidovima da se ponovi 14. i 15. vek. Oslobađajmo Srbiju od Kosova. Odbranimo Srbiju od varvarske albanizacije. Ubeđujmo vlade Evropske unije da na Kosovu i Metohiji radi protiv Evrope, a vladu SAD da na Kosovu i Metohiji ne radi za sebe.”
Dok su čitaoci poslednjih dana stajali u redovima da bi se dokopali nove Ćosićeve knjige, tako da je za samo 15 dana rasprodat ceo tiraž od 30.000 primeraka, kritička inteligencija u tome vidi samo povampireni srpski nacionalizam, o čemu smo razgovarali sa profesorom klasičnih nauka Svetlanom Slapšak.
“Ćosić nije literarni fenomen jer njegova literatura je najvećim delom bezvredna, nije kulturni fenomen jer je njegov misaoni aparat potpuno uništen nacionalističkim stereotipima, nije naučni fenomen jer je njegovo znanje na nivou analfabete. On je zasad društveno-politički fenomen neosvešćenosti i ako hoćete nedostatka ličnoga ljudskoga stida. To je kombinacija koja je ubistvena u kulturi koja o sebi ne razmišlja, tako da je sasvim razumljiv uspeh njegove knjige, uspeh njegovih ideja koje nikada nisu bile ozbiljno kritikovane, koje nikada nisu bile podvrgnute nekoj vrsti javne osude jer takve javnosti nije bilo. Tako da je potpuno normalno da će on ponovo isplivati sa istim što je govorio u svakome režimu, sa istim idejama, sa istim imputom ako hoćete koji zapravo kada pomislite na njegovu ulogu u bivšem režimu socijalističkom, u Miloševićevom režimu ili u svakom drugom režimu je uvek protiv koristi naroda o kojoj on stalno piše.”
Za razliku od onih koji se ne libe da osporavaju ideje Dobrice Ćosića i njegova stalna nastojanja da ostane na javnoj sceni, za Ćosićev autoritet spremni su da zalegnu mnogi drugi. Istoričar Predrag Marković:
“Sve mi se čini dok je Srba živih da će misli i reči Dobrice Ćosića odjekivati kroz istoriju.”
Inače knjiga “Kosovo” Dobrice Ćosića prati evoluciju njegovih ideja o rešenju kosovskog pitanja. Od zagovaranja dosadnog federalizma do teritorijalne podele južne Pokrajine. Mada je Ćosić u više navrata bio u najvišim državnim funkcijama, između redova ovog dela izbija stalni žal što su političari i državnici i dalje ravnodušni prema njegovim idejama, o čemu razgovaramo sa potpredsednikom Demokratske stranke Bojanom Pajtićem:
“U svakom slučaju političari treba da konsultuju različita stanovišta prilikom donošenja odluka i različite uglove gledanja. U tom smislu donošenje odluke koja politički i strateški utiče na život građana jeste nešto što sa sobom povlači određenu odgovornost, a pre svega tu odgovornost snose političari a ne pojedinci koji određenu ideju iznose kao intelektualci. U tom smislu političari svakako treba da imaju distancu.”
No popularnost Ćosićeve knjige o Kosovu u svakom slučaju je neka vrsta fenomena koji profesor Svetlana Slapšak objašnjava prilikama koje vladaju u srpskom društvu.
“Ja mislim da je zbog nedostatka državne akcije osvešćivanja, ustanovljavnja odgovornosti, mišljenja o ratu, razmišljanja o tome šta se desilo da je bilo za očekivati da će nacionalizam nastaviti istim tokom jer ništa nije urađeno da se zaustavi. Naprotiv, ta takozvana zvanična inteligencija srpska samo nastavlja istoriju sramote i ja mislim da i nema drugoga izlaza jer to sad već dvadeset godina intenzivne sramote koja se nanosi nečemu što bi se zvalo srpska kultura. Nije se razvijalo obrazovanje građanina, nije se razvijalo obrazovanje za demokratiju, ništa se na tome nije uradilo ni posle oktobra 2000. i neviđena lenjost građana Srbije da traže svoj izraz i identitet u tekstovima Ćosića ili ostalih preživelih arheoloških ostataka prethodnoga doba nije samo njihova odgovornost, nego i odgovornost intelektualaca koji ništa na tome nisu radili.”
“Totalitaran i ekspanzionistički nacionalizam Albanaca prožet islamističkom ideologijom i energijama terorizma nije usmeren samo protiv Srba, Makedonaca, Crnogoraca i Grka. Albanski nacionalizam je usmeren protiv Evrope i njene civilizacije. Ko sme danas da tvrdi da na Balkanu neće u novijim vidovima da se ponovi 14. i 15. vek. Oslobađajmo Srbiju od Kosova. Odbranimo Srbiju od varvarske albanizacije. Ubeđujmo vlade Evropske unije da na Kosovu i Metohiji radi protiv Evrope, a vladu SAD da na Kosovu i Metohiji ne radi za sebe.”
Dok su čitaoci poslednjih dana stajali u redovima da bi se dokopali nove Ćosićeve knjige, tako da je za samo 15 dana rasprodat ceo tiraž od 30.000 primeraka, kritička inteligencija u tome vidi samo povampireni srpski nacionalizam, o čemu smo razgovarali sa profesorom klasičnih nauka Svetlanom Slapšak.
“Ćosić nije literarni fenomen jer njegova literatura je najvećim delom bezvredna, nije kulturni fenomen jer je njegov misaoni aparat potpuno uništen nacionalističkim stereotipima, nije naučni fenomen jer je njegovo znanje na nivou analfabete. On je zasad društveno-politički fenomen neosvešćenosti i ako hoćete nedostatka ličnoga ljudskoga stida. To je kombinacija koja je ubistvena u kulturi koja o sebi ne razmišlja, tako da je sasvim razumljiv uspeh njegove knjige, uspeh njegovih ideja koje nikada nisu bile ozbiljno kritikovane, koje nikada nisu bile podvrgnute nekoj vrsti javne osude jer takve javnosti nije bilo. Tako da je potpuno normalno da će on ponovo isplivati sa istim što je govorio u svakome režimu, sa istim idejama, sa istim imputom ako hoćete koji zapravo kada pomislite na njegovu ulogu u bivšem režimu socijalističkom, u Miloševićevom režimu ili u svakom drugom režimu je uvek protiv koristi naroda o kojoj on stalno piše.”
Za razliku od onih koji se ne libe da osporavaju ideje Dobrice Ćosića i njegova stalna nastojanja da ostane na javnoj sceni, za Ćosićev autoritet spremni su da zalegnu mnogi drugi. Istoričar Predrag Marković:
“Sve mi se čini dok je Srba živih da će misli i reči Dobrice Ćosića odjekivati kroz istoriju.”
Inače knjiga “Kosovo” Dobrice Ćosića prati evoluciju njegovih ideja o rešenju kosovskog pitanja. Od zagovaranja dosadnog federalizma do teritorijalne podele južne Pokrajine. Mada je Ćosić u više navrata bio u najvišim državnim funkcijama, između redova ovog dela izbija stalni žal što su političari i državnici i dalje ravnodušni prema njegovim idejama, o čemu razgovaramo sa potpredsednikom Demokratske stranke Bojanom Pajtićem:
“U svakom slučaju političari treba da konsultuju različita stanovišta prilikom donošenja odluka i različite uglove gledanja. U tom smislu donošenje odluke koja politički i strateški utiče na život građana jeste nešto što sa sobom povlači određenu odgovornost, a pre svega tu odgovornost snose političari a ne pojedinci koji određenu ideju iznose kao intelektualci. U tom smislu političari svakako treba da imaju distancu.”
No popularnost Ćosićeve knjige o Kosovu u svakom slučaju je neka vrsta fenomena koji profesor Svetlana Slapšak objašnjava prilikama koje vladaju u srpskom društvu.
“Ja mislim da je zbog nedostatka državne akcije osvešćivanja, ustanovljavnja odgovornosti, mišljenja o ratu, razmišljanja o tome šta se desilo da je bilo za očekivati da će nacionalizam nastaviti istim tokom jer ništa nije urađeno da se zaustavi. Naprotiv, ta takozvana zvanična inteligencija srpska samo nastavlja istoriju sramote i ja mislim da i nema drugoga izlaza jer to sad već dvadeset godina intenzivne sramote koja se nanosi nečemu što bi se zvalo srpska kultura. Nije se razvijalo obrazovanje građanina, nije se razvijalo obrazovanje za demokratiju, ništa se na tome nije uradilo ni posle oktobra 2000. i neviđena lenjost građana Srbije da traže svoj izraz i identitet u tekstovima Ćosića ili ostalih preživelih arheoloških ostataka prethodnoga doba nije samo njihova odgovornost, nego i odgovornost intelektualaca koji ništa na tome nisu radili.”
