Dostupni linkovi

logo-print

Kosovski Srbi su oduvek bili radikalni


Smatrao se od devedesetih godina kao ličnost čiji se stavovi ne mogu vezati direktno ni za jednu partiju. Intelektualac koji je učestvovao u albansko-srpskim dijalozima koji su, pokazalo se, neuspešno pokušavali da u vreme Miloševića javno demonstriraju mogućnost dijaloga, kao što je to bila serija razgovora u predvečerje strašnog nasilja na Kosovu 1998. godine u Parizu kada je zajedno sa svojim kolegom iz Beograda, Stojanom Cerovićem, organizovao i vodio razgovore između opozicije u Beogradu i političkih ličnosti kosovskih Albanaca. Nije član ni jedne partije na Kosovu. Njegova reč se smatra odmerenom, ali i direktnom. U časopisu Java, u kome redovno piše, oglasio se i povodom martovskih nasilja na Kosovu. U političko nijansiranom Kosovu, posle javnog i potpuno jedinstvenog proklamovanja glavnog političkog cilja – nezavisno Kosovo –, takva politička pozicija, odmaknuta od političkih centara odlučivanja, dragocena je na Kosovu kao i u svim političkim društvima. Dugo je radio u Soroš fondaciji i bio šef dopisništva našeg radija u Prištini. Sada je direktor nevladine organizacije Centar za humanističke studije “Gani Bobi”. Beogradska čitalačka publika, posle dužeg vremena, može da natrči na njegovo ime, ali ne kao autora, već kao prevodioca knjige Bashkima Shehua “Gozba”, koju je izdao Forum pisaca u Beogradu. I danas se bavi političkom analitikom, ali nešto ređe. Izgleda da se okrenuo umetnosti, a zašto, reći će nam u razgovoru koji sledi.

RSE: Da li je umetnost potisnula politiku, bar donekle?

MALIQI: Po vokaciji sam filozof, umetnik, na neki način i pesnik. U svojim mlađim danima sebe sam smatrao pesnikom. To se onda nekako zaokrenulo, naročito od osamdesetih godina, mada sam od 1968. godine bio nekoliko godina politički aktivan.

RSE: Posle dužeg perioda ponovo ste bili u Beogradu. Koliko dugo u Beogradu niste bili?

MALIQI: Nisam bio od marta 1999. Poslednji put sam bio u Beogradu na proputovanju dve nedelje pre bombardovanja. Ranije sam dolazio često, obično i dva puta mesečno, jer sam u to vreme radio u fondaciji Soroš.

RSE: Kako vam izgleda Beograd posle pet godina? Dosta se toga promenilo od 1999. godine.

MALIQI: Mnogo se promenilo. Izgledao mi je tmurniji. Činilo mi se da je negde stao i zbog toga mi to deluje pomalo tragično i tužno. Pre nekoliko meseci sam bio u Zagrebu. Video sam da se u glavnom gradu Hrvatske mnogo toga promenilo i da je tamo kapitalizam ušao na velika vrta. Ima promena i u društvu. Beograd je još uvek u nekim procepima i stao je u razvoju, što ima opasne posledice. Bio sam u Beogradu na skupu u Hajatu, gde smo bili pod okruženjem policije jer je došla i Carla de Ponte. Bile su demonstracije i nas je čuvao veliki odred policije. Uglavnom sam bio na relaciji između hotela Metropola, gde smo bili smešteni, i Hajata. Imao sam priliku uveče da posetim neke lokale. Nisam video destrukciju, ali sam video da ima malo svetla. Sve je nekako sumorno i nema živosti koju vidim kod nas. Imali smo velika razaranja tokom rata, ali se infrastruktura brzo popravila. Infrastruktura nije sjajna, ali vidi se da idemo napred. U Beogradu, kao i u celoj Srbiji, sam video da ima malo kapitalnih i infrastrukturnih investicija. Moji prijatelji, neke sam viđao i ranije, su se žalili da je situacija dosta depresivna i da ne vide perspektivu. U toku sledeće nedelje ću možda i napisati nešto o tome u Javi. Pokušaću to da artikulišem na neki primeren način kao lične dojmove kroz neku vrstu političke analize blokade u kojoj se nalazi srpsko društvo. Blokada je slična onoj koju mi imamo, ali smo mi pod protektoratom. Postoje neki spoljni agensi koji nas nekada guraju napred i pomažu nam da stanemo na noge. Ponekada to izgleda kao da jedni drugima smetamo, mi koji ovde živimo strancima i obratno. Nismo svi na nivou zadatka i imamo neke predrasude, ali je proces dinamičniji. Srbija mora sama da reši svoje probleme, ali se stalno opire sugestijama koje dolaze iz Brisela.

RSE: Kako je izašla knjiga u vašem prevodu?

MALIQI: To je bio dogovor između Filipa Davida i Bashkima Shehua. Dogovorili su se da se prevede jedna od njegovih knjiga. Onda su Forum pisaca i Milan Đorđević tražili prevodioca. Bashkim je predložio mene. Pitali su me da li bih mogao da uradim prevod. Rekao sam da ću pokušati da nađem vremena. Knjigu nisam bio pročitao, već sam na slepo pristao. Objavljena je u proleće ove godine. Nisam mogao da idem na promociju, ali je bio autor. Drago mi je da su pokrenuti neki procesi obnove kulturnih i drugih odnosa, iako mi još uvek živimo u nekim otvorenim sferama konfrontacija.

RSE: Moguće je da će izaći još jedna knjiga u vašem prevodu. Pregovarate sa B92.

MALIQI: Tačno. Predlozeno mi je da prevedem jedan drugi roman od istog autora koji je mnogo aktuelniji. Taj roman prati sudbinu jednog Albanca i jednog Srbina sa Kosova, koji, na neki način, imaju isprpletene i paralelne sudbine koje se sudaraju od vremena raskida odnosa Jugoslavije i Albanije 1948. godine pa sve do ovih dana. Rekao bih da je to tragična sudbina srpskog komuniste koji je bežao od Informbiroa, da bi na kraju stradao u albanskim zatvorima. Slična je sudbina i jednog Kosovara. To je zanimljiv subjekt koji reflektira srpsko-albanske odnose na način i koji će, možda, pobuditi više interesovanja nego onaj dugi roman koji je bio pomalo autobiografski, odnosi se na smrt njegovog oca Mehmeta Shehua, koji je izvršio samoubistvo, ili je ubijen, ranih osamdesetih godina. Događanja su isprepleteni u istorijsku fikciju i predstavljaju reakciju na totalitarizam. Roman je pomalo hermetican i pisan u stilu teške proze.

RSE: Još jedna prilika za Beograđane da vide vaše ime i da se susretne sa vama indirektno je izložba u Rexu.

MALIQI: Rex je organizovao izložbu o poklonima Titu. To je projekt od prošle godine. Tražili su da tim povodom napišem nešto o Titu. Vidim da su neki drugi autori iz Sarajeva, Ljubljane, Zagreba napravili prave studije. Vidio sam katalog kada sam bio u Beogradu. Koncepcija izlozbe i kataloga je pravljenje neke vrste miksovane analize Titovog režima i post Titovskog perioda. Nisam stigao sve to da pogledam i pročitam, ali je to prvi ozbiljniji pokušaj da se reflektira taj period, sada već, bivše Jugoslavije.

RSE: Šta je vaš doprinos tome?

MALIQI: Napisao sam jedan kratak autobiografski tekst - osvrt na istoriju, kako sam je ja doživljavao Titoizam; o mojim veoma ranim sumnjama i kasnije raskidu s titotizmom.

RSE: Da li pratite kulturna kretanja u Srbiji i znate li šta se izdaje od knjiga, koji se filmovi prave, predstave koje se igraju, šta se događa na likovnoj sceni?

MALIQI: Ne sve, ali neke knjige dolaze i ovamo. Imam prijatelje u Beogradu koji mi šalju izdanja Beogradskog kruga. I sam sam sada donio neka novija izdanja. Kada putujem u Skoplje ili Sarajevo, kada god naiđem na neka dobra izdanja iz Beograda, kupim ih, ili mi ih prijatelji donose. To su uglavnom, ili filozofske knjige, ili knjige o umetnosti i trendovima. Bio sam u Muzeju savremene umetnosti. Tamo imam prijatelje koji su nekada radili u Centru za savremenu umetnost. Dobio sam brdo knjiga i izdanja koja su oni u međuvremenu objavili. Predstave i filmove ne mogu da pratim zbog prekida komunikacija, sem poneki izuzetak kada se kopije probiju do pristine.

RSE: Umetnost na Kosovu danas?

MALIQI: Ovo što se dešava i što je najzanimljivije se i ne prikazuje mnogo na Kosovu. Radi se o dve grupe mlađih umetnika. Jedna je izašla na scenu sredinom devedesetih. To su bili pre svega Sokolj Bećiri (Sokol Beqiri) i Mehmet Behljuli (Behluli) koji su specijalisticcke studije bili završili u Ljubljani odnosno Sarajevu, i sa njima sa sam 1997. godine napravio izložbu u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Ta izložba je ovim umetnicima na neki način poslužila kao odskočna daska i ti su umetnici posle toga pozivani na razne svetske i regionalne izložbe. Nakon rata je izašla još jedna generacija mladih umetnika koji koriste nove medije, kao što su video-art, instalacije, performansi itd. To je vrlo zanimljiva scena i ja volim da radim sa njima. Poceo sam da im pomazem kada sam radio u Soroš fondu. Imali smo fondove za pomoć mladim umetnicima i novim tendencijama. Pošto sam ja neko vreme vodio umetnicki prpogram, imao sam priliku da upoznam mnoge zanimljive ljude i pomogao sam im da ostvare i prezentiraju svoje radove. Sada više nisam u fondu ali u poslednje tri godine organizovao sam kurseve sa Mehmetom Behljulijem, prfesorom i umetnikom. Mi smo prosto mladim studentima demonstrirali ono ssto smo znali o novim umetničkim praksama , šta se sve dešava u svetu, pošto na Akademiji nedostaju elementarne informacije o tome. Tu su se sticajem okolnosti našli neki vrlo talentovani ljudi koji za dve godine ostvarili takvu video produkciju koja je mnoge struccnjake zapanjila. Posetili su nas kustosi i profesori koji više godina rade video-art i imali su samo pohvalne recci. Posetio nas je jedan profesor iz Švajcarske koji ima svoj odsek i koji godinama radi sa studentima. Bio je fasciniran radovima. Uzeo je desetak video radova ovin nassih poccetnika da pokaže svojim studentima kako mogu da se rade vrlo zanimljive i dobre stvari i u uslovima gde nema tehničkih mogućnosti ni tradicijeaju oni u Scajcarskoj.

RSE: Kako to prolazi u tradicionalnoj kosovskoj sredini?

MALIQI: I ovde postoje neke prigode na kojima oni mogu da izlažu. Organizuju se i festivali i izložbe. Na proleće je u Peći otvorena nova galerija koja se zove Exit. Tu se organizuju izložbe uglavnom stranih umetnika. Novac je obezbeđen ne iz lokalnih fondova vec od Nermacke kulturne fondacije. Kosovsko Ministarstvo za kulturu fondova sa kojima raspolazze, koji i nisu tako veliki, ulaže uglavnom u nekakve reprezentativne i druge projekte koji imaju više simbolički i historijski značaj, i vrlo malo ili nimalo pomažu savremenu kulturu i nove tendencije.

RSE: Vi ste beogradski đak, “šezdesetosmaš”. Da li je tada bilo uobičajeno da se ide u Beograd ili Zagreb na univerzitet?

MALIQI: U tim godinama Kosovo nije imalo svoj univerzitet. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih otvoreni su prvi fakulteti kao deo beogradskog univerziteta.

RSE: Koji profesori su tada za vas bili najveći autoriteti?

MALIQI: Voleo sam Miloša Đurica, koji je kada sam stigao na studije [1996] bio jako star, ali je joss predavao. Takodje mnogo sam cenio i Branka Pavlovića. Bili su tu i drugi, tzv praksisovci, koji su imali uticaja na nas studente.

RSE: Vlada Mijanović, poznati 68.-aš, jedan od vođa studentskih pokreta koji je bio i u zatvoru, bio je vaš cimer. Kakav je bio kao cimer?

MALIQI: Bio je dobar cimer. Bili smo u studentskom domu Patris Lumumba a zatim i Ivo Lola Ribar. Imali smo trokrevetne sobe, ali nas je u sobi bilo po šestero. Jednu celu zimu sam bio njegov cimer ilegalac. On je bio vrlo aktivan, stalnop u poretu i kontaktima. Retko je spavao u domu. Imao je nekakve tajne dogovore. Bio je čovek od akcije koji je 24 sata pravio “revoluciju” ili, kako su tvrdile vlasti, “kontrarevoluciju”.

RSE: Da li ste ostali u kontaktu sa Vladom?

MALIQI: Jesam. I posle zatvora smo se ponekada viđali i družili. Poslednji put srelio smo se u Americi, bilo he to ranih devedesetih godina.Tada je živeo u San Francisku. Kod njega sam bio u gostima tri dana.

RSE: Koje je vaše mišljenje o najnovijoj podeli u Srbiji povodom kosovskih izbora? S obzirom da je jedna od metoda kosovskih Albanaca u borbi za svoj politički cilj bila izborna apstinencija, da li razumete ovu apstinenciju koju najavljuju Srbi sa Kosova?

MALIQI: Možda mogu da je razumem, iako apstinencija kod Srba nikada nije bila potpuna, a izgleda da neće biti ni ovoga puta. Imaćemo bar jednu ili dve srpske grupacije koje će učestvovati na izborima. Ne znam koliko će biti aktivnog učešća. Možda će većina da se prikloni apelima za bojkot. Nisam siguran ko koga uslovljava. Kosovski Srbi su uvek bili na radikalnim pozicijama. Većina je podržavala Miloševića. I sada, na poslednjim izborima u Srbiji, vecina je bila za Radikale. Čini mi se ponekada da Beograd na neki naccin uvažava ovaj većinski stav kosovskih Srba. Ipak, u poslednjem trenutku predsednik Tadić i Vuk Drašković apelirali su na kosovske Srbe da učestvuju na izborima. I nasslo se onih koji će učestvovati na izborima. To ide u korist međunarodnim faktorima koji će moći da kažu da su i ovi izbori u okviru onoga što su oni planirali, da će biti uspešni i da će i Srbi na neki naccin biti reprezentovani. Kakvog ce tipa biti ta reprezentacija - videćemo.

RSE: Kako vam se čine uslovi koje je postavio predsednik Tadić uz poziv Srbima da izađu na izbore?

MALIQI: Nisam joss upoznat sa uslovima do detalja, ali jedan od uslova je da imaju svoju policiju. Takve uslove nemaju ni Albanci na Kosovu, jer smo još uvek pod protektoratom. To je nešto o čemu tek treba pregovarati. Jasno je da će se u okviru raznih projekta decentralizacije razgovarati o garancijama za kosovske Srbe, i one treba da budu dosta jake; Ipak, ovaj tip uslova koje je postavio Tadić neprihvatljiv je i za UMNIK i za Albance.

RSE: Oni koji pozivaju Srbe da apstiniraju, da ne izađu na izbore, kažu da će izlazak Srba na izbore jačati pozicije Albanaca u sutrašnjim razgovorima o budućnosti Kosova. Koji su vaši argumenti protiv. Da li mislite da ta tvrdnja nije tačna?

MALIQI: Mislim da su već tri godine propuštene da se na Kosovu počnu rešavati neke stvari. Imamo bolje preduslove i pozicije oko toga kako da se definiše status i položaj Srba ovde. Svi priznajemo da ovakvo stanje nije dobro i da treba da postoji puna sloboda kretanja. Neki optužuju UMNIK i međunarodne faktore zato što od početka nisu uspostavili jedinstvenu administraciju nego su dozvolili, i u Miloševićevo vreme kao i kasnije, da postoji neka vrsta paralelne vlasti i direktne interferencije Beograda koji kontroliše sever Mitrovice, severni deo Kosova i enklave. Prošle godine je postignut neki dogovor i više nema paralelnih institucija - čuvara mostova i tajnih policija koje su bile plaćene iz Beograda. Paralelna vlast više nije vidljiva, ali još uvek nije rešeno kako će se doći do institucija, do one vrste decentralizacije vlasti na Kosovu koja će kosovskim Srbima davati dovoljnu garanciju da imaju kulturna, politička i druga prava. To je nešto o čemu tek treba da se pregovara, što će možda i biti okosnica onoga što ss najavljuje za sledeću godinu... Rešavanje finalnog statusa Kosova treba da počne 2005. godine.

RSE: Da li verujete da će Kosovo u bliskoj budućnosti postati sigurno mesto za manjine, posebno za Srbe?

MALIQI: Da budem realista, ne očekujem da će svi problemi biti rešeni i da ćemo imati normalizaciju odnosa u kratkom periodu. Ako se jednom definišu granice, ili ako budemo imali neku vrstu temeljnog ugovora ili sporazuma, mislim da će biti lakše za većinu, jer će znati na čemu su. Kosovski Srbi aktuelno zzive u poziciji koja ih temeljno frustrira. Oni bi hteli zzive u Srbiji, ne u stranoj državi, ako Kosovo postane nezavisno. Neki od njih tipuju na to da, ako već Kosovo ne može da bude deo Srbije, da se onda makar severni deo Kosova odvoji i pripoji Srbiji. Ipak, međunarodni faktori ne bi želeli da dođe do teritorijalnih promena i do pomeranja granica. Moraju prvo da se jasno definišu granice i kompetencije Kosova, a posle može da se razgovara o demokratizaciji. Sa onima koji ce prihvatitiu realnost, s njima se lakše dogovoriti šta je to što im treba. Ali, zzivimo u situaciji gde Albanci žele nezavisnost, a Srbi da Kosovo ostane deo Srbije. To obe strane frustrira. Stavise, mozze se lako dogoditi novo zaostravanje da radikalni elementi porade na sprečavanju neminovnog procesa definisanja granica ili definisanja statusa Kosova.

RSE: Vi mislite da je rešavanje statusa Kosova glavni uslov, ili glavna prepreka, za sigurniji i bolji život Srba na Kosovu?

MALIQI: Jeste, i za Albance i za Srbe, za sve, i za region i za samu Srbiju. Mislim da je glavni problem regiona definisanje granica Srbije.

RSE: Šta kažete na argumente da ako Srbi sada žive tako kako žive, zašto bi im bilo bolje sutra kada Kosovo postane nezavisno?

MALIQI: Ne znam da li bi im bilo bolje, ili gore, ali bi i Albanci i oni znali na čemu su. Ovako, oni gledaju jedni druge kao neprijatelje. Albanci danas gledaju na Srbe kao na potencijalnu petu kolonu. Kosovski Srbi su sada samo jednom nogom na Kosovu, i to samo privremeno, da bi onda sa dve noge pressli u Srbiju. I kada učestvuju u radu kosovskog Parlamenta više ga bojkotuju nego što stvarno učestvuju u administriranju Kosova.

RSE: Koji deo odgovornosti imaju Albanci, albanska politička elita i vlast, za takvu situaciju na Kosovu?

MALIQI: Možda u tome što su oni na neki način više deklarativno za punu ravnopravnost i za slobodu kretanja, ili se deklarissu uglavnom samo reaktivno... Kada se desi incident, onda se oni izjašnjavaju i osudjuju... Možda je nedostajala bolja koordinacija. I sama kosovska politička scena je jako podeljena, to traje od završetka rata pa i sada, iako su sada unutrassnji odnosi i rivalstva nešto blaži. Medju albanskim liderima do sada nije postojala volja za sporazumom, koja bi jasnije adresirala stvari. I drugo, možda je sa albanske strane nedostajala neka konkretnija ponuda Srbima. Tek u poslednje vreme vlada je izašla sa platformom za centralizaciju koja nudi odredjene garancije. Problem je i u tome ssto unutrassnji politički odnosi i borba za vlast ponekada uslovljavaju pojavu etničkog oportunizma. S druge strane, civilno društvo na Kosovu još uvek nema projekte snazznije projekte saradnje. Ako ih i ima, to su mali i uglavnom lokani projekti , njihov glas se ne čuje dovoljno i nije konstantan, tako da se stvara utisak da Albanci ne žele da unaprede odnose i da pruže više.... Ali, u suštini, smatram da postoji i mnogo predrasuda. Odmah posle rata za Srbe je zaista bilo vrlo teško da se slobodno kreću po Kosovu. Sada tp visse nije tako, ima puno ljudi koji dolaze i slobodno komuniciraju na ulici i u javnim objektima. Postoji određeni stepen rizika, ali ne kao ranije. Mislim da je situacija normalizovana... Naravno, još uvek ima incidenata i naroccito je Mart celu stvar okrenuo naglavačke. Ono ssto se desilo bio je neočekivano i imalo je dosta loših posledica.

RSE: U senci pitanja hoće li Srbi izaći na izbore ili ne, u Srbiji imam utisak potpuno je u drugom planu šta se događa u albanskom političkom korpusu. Koja je najbolja opcija za manjine?

MALIQI: Prvo da vidimo šta se dešava na albanskoj sceni. Do pre mesec i po dana nije bilo velikog pomeranja. Imamo tri glavne snage. Rugovina partija, Demokratski savez Kosova, je pokret iz devedesetih godina koji je imao većinu u svim ranijim izborima, ali njihova popularnost polako opada. Imali smo i dve partije, Demokratsku Partiju Kosova Hašima Tačija, i Aleancu za buducnost Kosova Ramuša Haredinaja, koje su izašle iz ratnih formacija. Predstavljaju levo krilo politiccke scene. Ove dve partije ce po svemu sudeci zadržati isti nivo, čak im je malo i porastao uticaj, ali ni jedna od njih nije mogla da dobije izbore. Mi smo ovde imali posle proslih izbora neku vrstu blokade, jer je glasacko telo bilo tako podeljeno da niko nije mogao da napravi vecinsku vladu bez koalicija... Nijedna od dve vodece partije DSK i DPK nisu mogli da uđu u koaliciju sa manjinskim strankama, pre svega sa Srbima. Kosovo je po tome razliccito od Makedonije. Od početka u Makedoniji imate koalicione vlade gde je svaki put makedonska partija koja je dobijala veccinu pronalazila parftnera za vladu medju albanskim strankama. Na Kosovu je to nemoguće, jer nismo još rešili dva temeljna pitanja. Ni Rugova, ni Tači, ni Haredinaj ne mogu sami da naprave vladu. Sve analize pokazuju da je odnos snaga ostao isti i da niko sam ne može da napravi vladu, niti se može napraviti koalicija koja bi nadglasala Rugovu. U poslednjem trenutku, letos, formirane su nove partije koje pokušavaju da ponude treću opciju. Jedna od njih je Građanska Lista Ora, koju predvodi Veton Suroi. Drugu partiju formirala je disidentska grupa iz Demokratskog saveza koju predvodi Edita Tahiri; zove se Demokratska alternativa Kosova. Sto se tice uspeha novih stranaka prognoze nisu previše optimističke, premda ima nekih pomeranja, koja će možda dovesti do debalansa, da na Kosovu konaccno imamo vecinsku vladu i pravu opoziciju. Ako ne, ako niko ne osvoji dovoljnu veccinu, onda cemo opet imati veliku koaliciju. Ova ranija vlada nije bilka programska. Bili su podelili vlast kao kolač - ovo je tvoj deo, tvoje ministarstvo, ovo je moje, i jedni drugima sed nisu messali u resore. Predsednik vlade bio je neka vrste figure. Mozzda ce nove stranke nekako moci da razbiju ovu podelu vlasti, i natnu bar programsku koaliciju, ako uspiju da dobiju šest posto glasova.

RSE: Da li mislite da ta treća opcija, koju okuplja lista Vetona Suroia, bi mogla da odigra ulogu odlučujuće manjinske partije?

MALIQI: Ne. Za sada prognoze nisu takve da bi on mogao da ima dovoljni broj mandata u Parlamentu. Ali, videćemo. Ono šta može na to da utiče je participacija Srba. Srbi su u izbornom sistemu koji je napravljen pre tri godine privilegovani jer imaju deset unapred rezervisanih mesta po etnicckom ključu, a na samim izborima mogu da dobiju dodatnih 15 ili više mandata. Videćemo kakva će biti računica i koliko će ih izaći na izbore. Ako Srbi dobiju do 25 mandata, to znacci da ce imati visse od 15 % mandata u Parlamentu. To je nešto što bi Srbi mogli da iskoriste, bar u ovom prelaznom periodu i u pregovorima koji treba da poccnu, kako bismo dossli do stabilnijeg rešenja koje će biti prihvatljivo za obe strane...
XS
SM
MD
LG