Dostupni linkovi

logo-print

Lepo se slaže Bilja i Bistrik


RSE: Da li te zovu Bilja jer si im draga i prirasla k srcu?

KRSTIĆ: To ne znam. Prijatelji me zovu i Biljka i Biljčica. Uvek koriste neke deminutive, valjda zato što sam sitna. I kada sam bila mala, bila sam sitnjačka, kako kažu kod mene u Nišu.

RSE: Zbog toga se vjerovatno i prva grupa zvala Suncokret?

KRSTIĆ: Ima neke veze. Suncokret je bila jedna divna akustičarska grupa, meni jako draga. Za nju me vezuju zaista najlepše uspomene. Počela sam da pevam u toj grupi 1975. godine. Vođa je bio Bora Đorđević. U to vreme dosta se svirala akustičarska muzika. Možda su tu prapočeci ovoga čime se danas bavim. Uradili smo dosta obrada narodnih tema. Tako su nastale divne pesme kao Oj Nevene divno sjeme, Moj đerdane, A što ti je mila ćeri jelek otkopčan. Sve su to bile vrlo uspešne obrade za koje smo dobijali i nagrade na tadašnjim festivalima. U okviru Beogradskog proleća bilo je Folk veče.

RSE: U sedamdesetim godinama obrada etno motiva bila je popularna. Onda ta popularnost nestaje, da bi 2000. godine, krajem prošlog vijeka, ponovo došla na scenu. Misliš li da li se interes za etno muziku ponovo vraća, ili su izvođači izabrali neki komercionalniji put kako doći do uha publike?

KRSTIĆ: Sećam se tog perioda sedamdesetih godina. I Bijelo dugme je tada sviralo uglavnom etno stvari, ali u rock obradama. Korni grupa je svojevremeno radila to isto. Čini mi se da je u svakom periodu postojalo određeno interesovanje za etno teme, mada mislim je etno muzike najviše bilo sedamdesetih. U našoj zemlji je ponovo postala popularna prije pet godina. U svetu je pre petnaestak godina nastupio neki novi trend etno muzike koji promoviše tradicionalnu muziku raznih naroda.

RSE: A poslije Suncokreta?

KRSTIĆ: Posle Suncokreta, Bora Đorđević i ja, to malo ko zna, prešli smo u grupu Rani mraz. Prvu postavu Ranog mraza su činili Balašević, Bora Đorđević, Verica Todorović i ja. Trajali smo vrlo kratko. Izdali smo singl Računajte na nas na kojem su bile, pored naslovne pesme, pesme Život je more i Oprosti mi Katrin. Ne sećam se koja je bila četvrta pesma. Ubrzo Bora odlazi i pravi Riblju čorbu. I Verica nas napušta. Ostajemo samo Đole i ja. Uvek smo se smejali kada su nas zvali Đorđe Balašević i Rani mraz, jer sam Rani mraz bila ja. Od 1978. smo radili zajedno. Bila je to baš lepa pop muzika. Đole je zaista sjajan pesnik. U svakom pogledu je dao nešto potpuno novo pop muzici. Mislim da je bila 1983. godina kada je Đole otišao u vojsku. Te godine snimam prvi solistički album. Bila je to pop ploča sa nekim akustičarskim i country primesama, što uopšte nije bilo karakteristično za to vreme. U to vreme je uveliko vladao novi talas. Tada su bile popularne grupe Film, Idoli i drugi. To je bio jedan vrlo uzbudljivi period u našoj rock muzici. Iza toga sam snimila još jedan album 1985. godine koji se zvao iz Unutrašnjeg džepa. Album je radio Bata Kovač oko kojeg je bila jedna velika ekipa sjajnih muzičara kao što su Bajaga, Doktor Spira, Zoran Radetić, Nebojša Krstić i Srđan Šafer. Posle 1985. sam napravila dugačku pauzu. Tek 1992. sam izdala treći album koji se zove Bilja. Radio ga je Saša Lokner. Snimali smo u studiju kod Bajage. Žika Baba, Nikola Čuturilo i Bata Zlatković iz Galije su uradili jedan vrlo kvalitetan album. Ubrzo sam se opet povukla jer sam rodila drugu kćerkicu. Opet sam napravila dugačku pauzu i 2000. sam ponovo ušla u studio. Uradila sam nešto što nije pop muzika. Potpuno sam se okrenula jednom novom pravcu. Mislim da je to bio najpametniji potez koji sam napravila u karijeri.

RSE: Izgleda da si uvijek imala talenta da okupiš i zainteresuješ ljude za projekte koje si imala u glavi. Uvijek je neka grupa ljudi bila oko tebe.

KRSTIĆ: Ne znam ni da živim sama, dok je neko vuk samotnjak. Meni je mnogo lepše u društvu. Radila sam u dve kultne grupe. Suncokret nije imao puno članova, pa ni Rani mraz. Bez obzira što smo Đole i ja bili jedna zasebna ekipa, uvek smo imali sjajne muzičare oko sebe poput Josipa Borčeka i Slobe Markovića. Timski rad mi mnogo odgovara. Za svoj prvi CD sam potpuno sama napravila izbor pesama i sve ostale pripreme. Onda je došao Ljuba Ninković i Branko Isaković. Ušli smo u studio i počeli raditi.

RSE: Sviraš sa grupom Bistrik. Otkud to ime?

KRSTIĆ: Dugo sam razmišljala kako bi mogao moj orkestar da se zove. Moja kuma je Gorica Popović, naša poznata glumica, koja je sa mnom pevala u Suncokretu. Gorica i ja smo seli jedne večeri i razmišljali o nazivu. Tražili smo nešto interesantno, prepoznatljivo, ne tako često korišćeno, neku našu staru reč. I naš uži izbor je bio poveći. Ipak je pobedio Bistrik. Bistrik je vrelo, izvorište vode, voda je izvor života, a u neka prastara vremena označava duhovno krštenje. Puno ima simbolike u tom imenu. Bistrik počinje i završava mojim inicijalima. Mislim da se lepo slaže Bilja i Bistrik.

RSE: U mom rodnom Sarajevu postoji dio grada koji se zove Bistrik.

KRSTIĆ: Ja to znam. Mnogi su me pitali da li izbor ima veze sa sarajevskim Bistrikom. Drago mi je da se imena podudaraju. Moj prvi CD se zvao Bistrik.

RSE: Kada si ljudima oko sebe dala ime Bistrik, dala si im i neku samostalnost. Nisam li u pravu?

KRSTIĆ: Apsolutno. Oni su pre svega muzičari i divni ljudi koje jako cenim. Dugo se poznajemo. Da bi orkestar opstao strašno je važna komunikacija. Mi smo kao jedna porodica.

Ljuba je najstariji. Svira šargiju i gitaru i pravi aranžmane.
Ruža Rudić je završila dirigovanje i muzikologiju. Ona je sjajna osoba i muzičar. Nekada smo zajedno pevali u Kolegijumu kod Dare Matić Marović. Obe radimo u Radio Beogradu na Prvom programu kao muzički urednici.

Branko Isaković je dugo godina svirao u raznim rock grupama. Posledjnih 15 godina je svirao sa Dejanom Cukićem.

Maja Klissinski je solistkinja. Svira sitne udaraljke i lepo peva. Vrlo je dragocen član.

Nenad Josifović je završio Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, odsek violina. Za sada je najmlađi član u orkestru.

Milinko Ivanović je majstor frule i najbolji đak Bore Drugića. Nedavno smo gledali neku emisiju od pre desetak godina u kojoj učestvuje Milinko. Videlo se da će Milinko zaista biti jedan poseban frular. Milinko je dobitnik mnogih nagrada frulaša. Mislim da je jedno pet godina za redom dobijao prve nagrade. S obzirom da je imao sjajnog učitelja, nije ni čudo.

Niki Stanojević je dugo godina svirao u Poslednjoj igri leptira. Završio je Fakultet muzičke umetnosti, smer klavir. Sećam se da je bio vrlo talentovan student. Ja sam završavala Akademiju kada je on upisao prvu godinu. Dobio je specijalnu nagradu Fakulteta muzičke umetnosti, nešto što se retko dobija. U orkestru svira klavijature i radi aranžmane. Sa mnom radi u Radio Beogradu kao glavni muzički urednik. Tamo on šefuje, a u orkestru ja.

Nataša Mihaljinac trenutno ne radi sa nama, jer čeka bebu. Do pre mesec i po je pevala sa nama. Ona je etnomuzikolog. Čekamo da se vrati sa trudničkog.

I ja sam završila Fakultet muzičke umetnosti. Po struci sam profesor solfeđa. To je ono što deca baš i ne vole u muzičkim školama, ali je vrlo važan predmet.

RSE: Koliki je raspon u godinama?

KRSTIĆ: Ljuba Ninković je 1950. godište, a Nenad Josifović 1975.

RSE: Da li misliš da je ta razlika značajna?

KRSTIĆ: Mislim da je to sjajno. Možda je to razlog što smo u muzici uspeli da podmirimo sve ukuse, od 7 do 77 godina. Svako daje nešto svoje. Stari daju iskustvo, mladi elana i nešto novo. Mislim da je to odličan spoj i da je moguć samo u ovom žanru i u jazz muzici. U pop i rock muzici mislim da to ne bi imalo neki sretniji ishod. S obzirom da je ovo etno i da je ovo nešto što miri generacije, mislim da je to prava stvar.

RSE: U pjesmi Oj, Moravo je strašna čistoća trilera koji nije urađen kao improvizacija, ali kao da je. Koliko je vremena trebalo da se nauči da se otpjeva nešto tako čisto, a da bude prirodno?

KRSTIĆ: Neko to nosi u genima. Talent je vrlo važan. Mislim da je odličan spoj talenat i muzičko obrazovanje. Strašno mi je jednostavno da čitam zapis, pogotovo kada su to zapisi profesora Miodraga Vasiljevića. On piše konkretno tako da onaj koji je pismen to može lako da pročita.

RSE: Dodaš na to i nešto svoje?

KRSTIĆ: Može da se doda, ali ne sme da se remeti struktura melodije. Nije dobro ako se mnogo promeni, jer to onda nije ta ista pesma. Treba imati veliku odgovornost kada radite takve obrade. Ne sme da se remeti struktura. Ukras mora da bude u okviru napisanog. Svako od nas daje neki svoj izraz na već postojeći, što je i logično. U tom tipičnom izrazu je lepota.

RSE: Iza sebe imaš veliko iskustvo i mnogo snimljenih ploča. Koliko misliš da je pravilan izbor tonaliteta važan za jedan snimak i pjesmu?

KRSTIĆ: To je možda i najvažnije. Mnogi ljudi i ne vode toliko računa o tome. Postoje pevači koji sve mogu da pevaju, skoro iz svakog tonaliteta. Samo u jednom tonalitete glas dolazi do punog izražaja. Bitno je da te aranžman ne poklopi. Kod mnogih pevača je to problem. Mnoge pevače neki instrumenti ogole i oni se izgube. Tada obično kažu kako neko peva fenomenalno kada peva sam, ali s orkestrom to baš i ne zvuči dobro. Upravo je to razlog. Jako je bitan izbor tonaliteta.

RSE: Koliko misliš da si prije griješila u izboru tonaliteta?

KRSTIĆ: Moram da priznam da je čitav solo pop koji sam radila bio nesretan izbor tonaliteta. Važila sam za školovanog pevača. Stave me u studio i iste sekunde čujem kako pesma zvuči i mogu da je pevam. Nisam falširala, nisam imala problema sa ritmom i intonacijom i brzo smo završavali album. Nikada nismo dugo vežbali i zbog toga nikada nisam mogla da dam nešto pravo, nešto od sebe. Mislim da je to bio moj veliki problem.

RSE: Koliko misliš da je tišina važna u aranžmanu?

KRSTIĆ: Jako je važna. Svaka pauza je strašno važna. Zamisli da u svetu nema pauze. Tišina je mnogo važna i treba tačno odmeriti koliko pauza treba da traje. Veliki umetnici su tačno znali kada da naprave pauzu da sve ono što dolazi iza dođe još više do izražaja.

RSE: Da li ti orkestar daje dovoljno prostora kako bi se tvoj glas pokazao u pravom svjetlu?

KRSTIĆ: Mislim da sam sebe pronašla. Obično se u šali pitam da li uopšte pevam. Čini mi se nekada da glas sam izlazi iz mene, kao da neko diriguje. Ranije, dok sam pevala pop pesme, ako sam imala problema sa grlom, ne bih se usudila da otpevam nešto, jer to nije zvučalo dobro. Dok pevam ove pesme, nemam taj problem. Sve je prirodno.

RSE: Koliko misliš da je film Zona Zamfirova pomogao grupi Bistrik da izađe u širu javnost?

KRSTIĆ: Mnogo. To je bio pravi medijski pogodak, koliko god sam se bunila u početku i razmišljala da li to da prihvatimo. To je bio veliki izazov, jer je Zdravko Šotra veliki reditelj. Mislim da smo pogodili sve ono što je bilo potrebno za film. Film nam je mnogo pomogao u tom smislu i sada svi znaju za nas, i deca i bake. Bojala sam se da to ne bude mač sa dve oštrice, jer je to ipak malo komercijalnije urađeno. Nemam ništa protiv komercijale, nije to ništa ružno, ali sam se bojala da nas to ne odvuče u neki drugi smer. Nije se to desilo. Trenutno uveliko spremamo novi album na kojem je još bogatiji zvuk.

RSE: U tom pravcu i dalje istražujete muziku Balkana.

KRSTIĆ: Svakako.

RSE: Dosta nastupate po svijetu. Prvi inostrani nastup ste imali u Brazilu.

KRSTIĆ: Prvi veći, ali se ispostavilo da je to bio, do dana današnjeg, najveći festival na kojem smo bili. U tom trenutku nismo ni znali da idemo na tako veliki festival. To je najveći festival u Južnoj Americi. Pored toga učestvovali smo i na prelepim koncertima. Najlepši je bio gostovanje u Rimu, u Koloseumu. Taj humanitarni koncert se zvao Time for life i na njemu je učestvovalo mnogo velikih zvezda etno muzike iz sveta. Koncert je otvorio Rej Čarls. Za mene je to bilo veliko uzbuđenje, biti na istoj sceni sa takvom legendom. Užasno sam ponosna zbog toga.

RSE: Bila je i jedna TV show sa kojom ste učestvovali na takmičenju u Montereu.

KRSTIĆ: To je bila ideja moje drugarice, inače muzičkog urednika TV Beograd. Ona je vrlo sposobna i osetila je šta bi moglo da se ponudi svetu u tom trenutku. Vrlo lepo smo prošli sa tom emisijom. Emisija se zvala Hand made. Bila je tu jedna sjajna kombinacija ručnog rada i naše muzike. Emisija je bila prožeta slikama žene koja nešto mesi i čoveka koji kleše kamen. Na kraju od toga nastaje hleb i kamena figura. Između su pesme koje pevamo. Jako smo lepo prošli. U konkurenciji je bilo oko šesto emisija, a mi smo ušli u prvih šezdesetak. U kategoriji muzičkih emisija smo bili četvrti. Nismo dobili nagradu, ali s obzirom da su tu bile velike televizije i veliki budžeti, nije ni čudo. Imali smo isti broj bodova kao Izrael i Francuska, koji su bili u koprodukciji.

RSE: I ti i članovi Bistrika radite u medijima. Da li je to slučajnost ili ne?

KRSTIĆ: U trenutku kada sam ja ušla u studio i počela da snimam, oni su već radili u radiju. Ljuba Ninković, Ruža Rudić, Niki Stanojević i ja smo kolege, praktično iz iste kancelarije.

RSE: Da li je to olakšavajuća okolnost?

KRSTIĆ: Jeste. S obzirom da je Niki glavni muzički urednik u radiju, nemamo velikih problema oko putovanja. Svi članovi orkestra i ja se privatno dosta družimo.

RSE: Koje je bilo posljednje putovanje?

KRSTIĆ: Juče smo došli iz Moskve. Bili smo četiri dana u Moskvi. Imali smo četiri koncerta za tri dana. Bili smo u ambasadi Srbije i Crne Gore. U toj sali smo imali dva koncerta. Svirali smo i u dva ruska kluba za Ruse. Jedan klub je držao kineski pilot, a drugi Ogi. Tu je svirao i Emir Kusturica sa Zabranjenim pušenjem. Oba su elitni klubovi u Moskvi za studentariju.

RSE: Šta je sljedeće?

KRSTIĆ: Ganjamo vize za Austriju. Za desetak dana krećemo. U Austriji će biti Dani srpske kulture koji organizuju austrijska vlada i austrijsko Ministarstvo za kulturu u saradnji sa našom ambasadom u Beču. Inicijator i pravi idejni tvorac je Vlada Maričić, naš jazz muzičar, koji je to sve vrlo lepo osmislio. Dolazi Duško Gojković koji otvara festival. Doći će i Bojan iz Francuske. Odavde dolazi nas dosta. Biće predstavljena jazz muzika i etno scena. Početkom oktobra bi trebali da idemo za Minhen, ako nam potvrde učešće, a krajem oktobra idemo u Tunis. To je sigurno. Kada ne putujemo onda smo u studiju i radimo novi materijal koji će izaći sledeće godine na proleće. Za novu godinu neću ništa da izdam, jer smo prošle godine snimili Zapise i dobili tri nagrade. Dobili smo Prinčevu nagradu u Herceg Novom, nagradu na Beloviziji u Beogradu i nagradu za film. Prošla godina je bila puna nagrada. Kada je izašao Bistrik, 2001. godine, takođe smo dobili Prinčevu nagradu. Ne bih baš žurila. U šali kažem da nećemo da žurimo kako bi još neko dobio neku nagradu.
XS
SM
MD
LG