Dostupni linkovi

logo-print

Klimatske promene i njihove posledice na planetu


Floridu su ove sedmice pogodila dva nezapamćena uragana, a treći se očekuje. To je uobičajena pojava u ovom delu sveta, kaže za Radio Slobodna Evropa Frank Lepor, portparol National Hurricane Centre sa sedištem u Majamiju na Floridi:
„Treba imati u vidu golfske struje, koje su izvor tople vode koja teče u blizini Istočne obale SAD. Tako da se Florida, koja figurativno rečeno liči na palac na nozi, nalazi na putanji toplih voda koje se ukrštaju i organizuju olujne udare“.
Albert Tajk, direktor američke asocijacije za razvoj nauke upozorava za naš program na opasnost od globalnog otopljavanja:
„Mnogi ljudi su zabrnuti zbog rasta nivoa mora usled otopljavanja leda na Antarktiku, na Grenlandu, zatim raznih glečera, što može ugroziti takozvana niska priobalna područja kao što su Bangladeš i Florida“.
Artur Digaetano, profesor klimatologije na američkom Cornel Univerzitetu kaže za Radio Slobodna Evropa da su moguće nezamislive promene:
„Krajem ovog veka moguće je da temperatura poraste za 2 do 5 stepeni u proseku. Da, recimo, u Sibiru bude toplije nego u pojedinim područjima koja su sada tropska. Može se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da ćemo se u narednih 50-100 godina suočiti sa nestašicom vode za piće“.
Nekada su se ljudi u Banatu radovali kišama, sada ne, jer su sve redje prave letnje kisše koje dobro dodju usevima, a sve su učestalije gradonosne oluje koje nanose veliku štetu.

„To je led kao kokošije jaje, još jače, to je razbijalo sve što je stiglo, kola razbilo, na gomile, ljudi vrata nisu mogli da otvore“.

U Crnoj Gori su sve učestalije nesnosne vrućine i obilne padavine. Sreten Mandić, direktor Instituta za biologiju mora u Kotoru:

„Mi smo ove godine zabilježili na području Boke na par mjesta temperaturu mora 29,99, znači 30 stepeni. U odnosu na sva dosadašnja mjerenja, to su bile maksimalne temperature“.

Naš sagovornik je Aleksandar Petrović, doktor filozofije prirode iz Beograda, inače zaposlen u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Čuli ste kratke inserte iz razgovora i materijala koje ćemo kasnije opširnije emitovati. Bilo je i nekoliko zvučnih sekvenci iz filma “The day after tomorrow" – "Dan posle sutra". Za naše slušaoce koji nisu gledali ovaj spektakl Dennis Quaid tumači profesora Adriana Halla, klimatologa, koji je uradio istraživanje koje je pokazalo da bi globalno zagrevanje planete moglo da izazove katastrofalne promene klime na planeti. Istraživanja ledenih naslaga na Antarktiku pokazuju da se to već dogodilo pre 10.000 godina. Profesor Hall upozorava zvaničnike da bi, ako uskoro ne budu reagovali, to moglo da se dogodi ponovo. Ali, njegovo upozorenje stiže prekasno. Sve je počelo kada je on video ogromnu santu kako se odvaja od antarktičkog ledenog brega. Širom planete počinju da se dešavaju surove vremenske nepogode: poplave, grad veličine grejpfruta pogađa Tokio, nezapamćeni uragani raznose sve na Havajima, u Nju Delhiju pada sneg, a Los Angelesom hara tornado.

RSE: Da li je to čist science fiction kao što mnogi tvrde, ili je to samo umetnička projekcija nečega što se jednoga dana može desiti ili se nekada davno već desilo?
PETROVIĆ: Sve smo više zabrinuti sa tim šta se dogadja sa klimom, a svedoci smo da je to postalo prisutno i u medijima. Sve je više dogadjaja koji su neuobičajeni za naše shvatanje i pojimanje vremena. Ovaj film koji ste pomenuli „Dan posle sutra“ donosi jedan od mogućih scenarija onoga što će se dogadjati. On se opredeljuje da nas čeka jedno globalno zamrzavanje: spuštanje leda, uragani, cunami - veliki talas koji će prekriti velike delove kontinenata, naročito, naravno, one koji su pored obale. Medjutim, to je samo jedan od mogućih scenarija, a scenarija onoga što će se dogadjati ima više. Mi smo ovde u Beogradu upravo završili jedan veliki klimatološki skup: o klimatskom sistemu planete zemlje, gde smo imali prilike da ugostimo stvarno svetski vrh savremene klimatologije. Tu smo čuli da ono što čeka našu planetu jeste ipak jedno globalno zagrevanje. Prema osnovnim astronomskim orbitalnim pokazateljima klimatskih promena, koje je u svom „Kanonu osunčavanja“ definisao Miluitin Milanković, kome je i bio posvećen ovaj skup, mi praktično već živimo u ledenom dobu. Ovo vreme u kome se razvija naša civilizacija samo je jedno malo otopljenje u dugom periodu zaledjivanja.

RSE: To je početak jednog dugog procesa otopljavanja, ili neka, tako da kažem, ekscesna faza?

PETROVIĆ: Ne, prema upravo tom modelu kanona osunčavanja, koji je radio Milutin Milanković, mi se nalazimo u jednom ledenom dobu, i ovo je samo jedan mali topao deo tog ledenog doba, koji, prema najnovijim saznanjima ima šanse da potraje još neko vreme. Medjutim, šta je problem: dok prava orbitalna mehanika i dinamika naše planete omogućava te optimalne uslove za život, i to optimalne teperaturne uslove, dotle se od industrijske revolucije naovamo razvija jedan drugi proces, a to je što se spaljivanjem fosilnih goriva povećava količina ugljendioksida u atmosferi. Ne samo ugljendioksid, metan i drugi gasovi „staklene bašte“, koji ne dopuštaju normalno hladjenje naše planete, menjaju jedan osnovni metabolizam koji je postojao vekovima i milenijumima na našoj planeti. Tako da dolazi do veoma vidnog i postojanog rasta globalnog zagrevanja. Projekcija je da će to ići do 5,8 stepeni rasta globalne temperature u ovom veku. To je jako veliki rast za globalnu temperaturu, i on će imati, svakako, velike posledice, pre svega na poljoprivredu, koja je najosetljiviji deo.

RSE: To su posledice ne samo po poljoprivredu, znači za ishranu, nego je to i narušavanje prirodne ravnoteže, nestanak nekih biljnih i životinskih vrsta, direktna ugroženost života ljudi tamo gde su poplave, tornada, itd. Ali ovo što ste pomenuli, teoriju Milutina Milankovića oko toga da se mi nalazimo u jednom delu ledenog doba, što je jedna medjufaza, izuzetak, a s druge strane ovo što čovek čini uslovljava na neki način globalno zagrevanje. Da li u ovom trenutku je još uvek snažnije ono što su zakoni prirode, koji traju na desetine hiljada godina, ili to što čovek čini, a to je poslednjih pedesetak, osamdesetak godina, sa tim ubrzanim naučnim i tehnološkim razvojem, da počinje polako da utiče na prirodnu okolinu? Šta su tu dominantniji procesi koji mogu da utiču na životnu sredinu?

PETROVIĆ: Vaše pitanje je sasvim logično, znači na neki način treba odmeriti ono što čovek može i ono što proizilazi iz sistema osunčavanja naše planete i orbitalnih promena, kojima smo mi izloženi u dugim astronomskim periodima. I odgovor je tu vrlo jasan: naš doprinos u tome svemu, sameren sa kosmičkim energijama koje definišu razvoj i promene u našem klimatu je potpuno beznačajan. To su neuporedive veličine i nema načina da one bilo kako budu samerene. Medjutim, dok s jedne strane orbitalna dinamika pruža optimalne uslove; sada mi imamo, po najnovijim izračunavanjima, više hiljada godina ovog interglacijala, koji nam omogućava opstanak na ovoj planeti. Dotle, s druge strane, znači u okviru tih optimalnih uslova, čovek potpuno iracionalno, antropocentrično narušava tu ravnotežu na više bitnih tačaka, i naravno, tu se pojavljuju znaci da je ta ravnoteža narušena, da je praktično u ovom zatvorenom sistemu došlo do strašnog gomilanja gasova „staklene bašte“, pre svega ugljendioksida. Sredinom avgusta je Evropska unija objavila svoj zamišljeni scenario klimatskih promena, gde stoji da je koncentracija ugljendioksida najveća u poslednjih 420 000 godina. Ako se to stavi u neku sliku, da bi bilo jasnije, pošto gasovi „staklene bašte“ ne dopuštaju hladjenje, naša planeta se lagano pretvara u neki vrstu lonca, gde pritisak sve više raste do nekog trenutka kada to počne da remeti osnovnu ravnotežu. Pa vi sada imate takve situacije, ne samo ovo što se dogadja u Floridi, ve´v i ono što je manje prisutno u medijima, recimo, jugozapadna Kina doživljava najteže poplave poslednjih dve stotine godina.

RSE: O tome ćemo, naravno još govoriti, ali ovo što ste pomenuli, taj efekat staklene bašte, neki upozoravaju da taj sporazum iz Kjota razvija mnoštvo kontraverzi, pre svega jer se SAD protive ratifikaciji, a Rusija je tu, na neki način, na pola puta. Neki smatraju da je već kasno da se započne taj proces, jer kako kažete: za poslednjih 420 hiljada godina se sada akumulirala do sada najveća koncentracija. Postoji, navodno, tajni izveštaj Pentagona, kažem navodno zato što ga je objavio samo londonski „Observer“, pozivajući se na neimenovane izvore, koji kaže da bi klimatske promene u narednih 20 godina mogle bi da imaju za posledicu globalnu katastrofu koja bi odnela milione života. Pa se u tom izveštaju, naprimer, upozorava da će najveći evropski gradovi potonuti, da će u Britaniji zavladati sibirska klima do 2020., a to znači za 16 godina. Širom sveta doći će do nuklearnih sukoba, dugotrajnih suša, gladi i nemira velikih razmera. Čuli smo iz ovog intetvjua sa profesorom Digaetanom da bi u Sibiru vrlo brzo moglo da bude toplije nego sada u nekim tropskim područjima. Dakle, dovela bi ta klimatska promena planetu na ivicu anarhije, pošto će zemlje posegnuti za nuklearnom pretnjom da bi obezbedile i odbranile sve manje zalihe hrane, vode i energije. Rat će još jednom odrediti ljudski život. Da li je to možda ipak preterano, ako je tačno?

PETROVIĆ: Taj scenario je objavljen u martu, i on nije verodostojan u smislu da je neko stao iza njega, „Observer“ je, navodno, to provalio, medjutim, niko se posle toga nije oglasio i to prihvatio. Ima elemenata u tom scenariju koji stoje, medjutim, njegov pristup je suviše nekako tvrd, i izgleda kao neki pledoaje u kome klimatska pretnja treba da bude alibi za neko novo bacanje bombi, za neke nove vojne intervencije. Zaključci u tom scenariju, mada te pretpostavke stoje, su malo montirani. Ono što je činjenica, da ne ulazimo u te katastrofično-holivudske da li će sad to biti povoljno za neko istrebljivanje, možete da vidite: recimo, tope se lednici na Aljasci, znači to je već potpuno jasan proces. U poslednjih 100 godina dimenzije lednika na Aljasci smanjene su za 10 odsto, što je izvanredno brzo. Možete isto da vidite kako se tope glečeri na Andima, potpuno potvrdjen proces, i praktično se očekuje da svi glečeri ispod pet hiljada metara visine nestanu do 2005. godine. Istovremeno, da biste upotpunili sliku, veliki ledeni bregovi, recimo kao ovaj B15, koji je pukao početkom godine nešto je veći od Srbije. Možete misliti koje su to dimenzije, on se prepolovio na dva isto jako velika lednika, što znači da to nije usamljen proces.

RSE: Šta će to značiti sa stanovišta dizanja mora, odnosno nestajanja pojedinih delova kontinenata, zemalja?

PETROVIĆ: Jasno je šta se dogadja, kakav je proces, očigledno se tope lednici. U ovom evropskom scenariju očekuje se da do 2050. godine nestanu lednici u švajcarskim Alpima, i da Evropa bude deo kontinenta koji se najbrže zagreva na svetu. Očigledno da se mi suočavamo sa sve vidnijim procesima tog globalnog zagrevanja. Paradoksalno, moguće je po nekim od scenarija da ti lednici koji se raspadaju, da blokirajući te tople struje, i intenzivno ih hladeći, dovedu do jednog zahladjenja i prelaska u neku vrstu mini-ledenog doba. Ono nema šanse, zbog kosmičkih razloga duže da traje, ali neke projekcije koje govore o hiljadu godina dovoljno su duge da ohlade usijane glave.

RSE: Upravo u tome što vi govorite je takozvani fenomen tejotizacije pustinja, naime, sve učestaliji reliji i ostala tehnološka isprobavanja u pustinjama: diže se, naravno, oblak peska, pre svega u Africi, što po nekim procenama utiče na smanjenje sunčeve svetlosti u tom delu, i da bi u nekoj dužoj perspektivi, naročito ako bi se povećala ta količina, trebalo bi da vodi nekoj vrsti, ako ne ledenog doba, ono ipak smanjenju temperature. Predlažem, ne stavku po stavku, ali ima tu nekoliko elemenata: poplave, orkani, globalno otopljavanje, ledeno doba, pomenuli ste Artik. Da čujemo najpre kratke razgovore šta se dešavalo u Kini i Floridi, pa da nastavimo ovu debatu o veoma važnom i sudbinskom pitanju u ovom trenutku.

Najmanje 79 osoba je poginulo, a 74 se vode kao nestale u nevremenu koje je proteklog vikenda zahvatilo jugozapad Kine. Većina žrtava je život izgubila u bujicama blata i kamenja. Više od 450 osoba je evakuisano zbog nevremena u kome je oko 127.000 kuća uništeno, a 400 mostova srušeno. Više miliona hektara obradive zemlje je poplavljeno i čitava sela su potpuno pod vodom. Istovremeno, dve osobe su poginule na Floridi u nepogodi koju je izazvao ciklon „Frensis“. Muškarac je poginuo kada je automobil kojim je upravljao, udario u drvo, pošto je prethodno izgubio kontrolu nad vozilom. Žena je poginula kada je hrast pao na njenu prikolicu. Floridu je ove sedmice pogodio uz „Frensis“, još jedan uragan, a treći se očekuje.
To je uobičajena pojava u ovom delu sveta, kaže za Radio Slobodna Evropa Frank Lepor, portparol National Hurricane Centre sa sedištem u Majamiju na Floridi:
LEPOR: Nije presedan da uragan pogodi Floridu tri puta u sezoni. To se desilo i 1964. godine.

RFE: Kada je reč o žrtvama 1928. godine od orkanskih udara poginulo je oko 2 hiljade ljudi, ako sam našao tačan podatak.

LEPOR: Ako se dobro sećam, tada je stradalo više od 400 stanovnika. Ali u svakom slučaju u 20-tim godinama prošlog veka nisu postojali mehanizmi za rano obaveštavanje i uzbunjivanje građana kao danas. Korišćenjem radara, zatim radija, sada možemo ne samo da uočimo uragan u ranoj fazi već i da na različite načine obavestimo stanovništvo da se skloni, dakle da ne bude zatečeno.

RFE: Šta uzrokuje uragane koji manje više po ustaljenoj putanji pogađaju Floridu svake godine.

LEPOR: Orkanski udari se dešavaju u ciklusima od 10 godina. Sada se nalazimo usred jednog takvog ciklusa sa prosečnim vrednostima, tačnije 6 uragana za sezonu, odnosno od 1. juna do 30 novembra. Ove godine očekujemo 8 udara. Međutim, nije ključno pitanje njihovog broja već snage, i pre svega, da li će pogoditi naseljena područja. Florida je poluostrvo koje se naslanja na Meksički zaliv. Treba imati u vidu Golfske struje koje su izvor tople vode koja teče u blizini Istočne obale SAD. Tako da se Florida, koja, figurativno govoreći, liči na palac na nozi, nalazi na putanji toplih voda koje se ukrštaju i uzrokuju olujne udare. Uz toplu vodu iz Golfskih struja tu su i pasatni, umereni vetrovi, koji duvaju u istom pravcu i sprečavaju da se uragan rasprši na više delova.

RFE: Da li imate podatke kada su uragani kroz istoriju prvi put pogodili Floridu.

LEPOR: Postoji ogranak nauke o atmosferi koja se naziva paleloklimatologija. Istražuju se sedimente naslage na dnu reka, ili područja iza barrier islands, reč je o lancu ostrva koja štite istočni deo američkog kopna, a koja su izložena udarima uragana. Analizira se da li ima vegetacije u pojedinim slojevima tih sedimentnih naslaga. U stvari, ta vegetacija se taloži usled orkanskih naleta. Moguće je utvrditi unazad više hiljada godina da li je bilo olujnih udara. Pretpostavlja se da su orkani regularna pojava na ovom području desetinama hjiljada godina uporedo sa globalnim procesima na planeti, koja je razviljala mehanizam cirkulacije vazduha.

RFE: Dakle, reč je o dugoročnoj tendenciji i nije u direktnoj vezi sa skorašnjim klimatskim promenama.

LEPOR: Ne. Ne mislim da bi bilo koji naučni tim mogao da dovede u vezu učestalost udara orkana i globalnih klimatskih promena.

RFE: Dakle u budućnosti će se nastaviti aktivnost uragana. Jedino je pitanje kako se pripremiti za odbranu.

LEPOR: Da, on će nastaviti svoju aktivnost kako to proističe iz prirodnog poretka. Problem je međutim broj ljudi koji se nalazi na njegovoj putanji. Imajući u vidu da se sve veći broj ljudi naseljava u blizini mora, 85 odsto njih nema nikakvog iskustva u direktnom suočavanju sa orkanom. Mi smo razvili veoma efikasan mehanizam evakuacije stanovništva koje živi duž obale, kako se približava vremenska nepogoda, i tako spasimo na hiljade života. Zapravo, više ljudi strada u unutrašnjosti od obilnih kiša, odnosno poplava, koje izaziva uragan. Ali ako bih mogao da biram, pre bih prihvatio da živim u uslovima stalnih uragana, kao što je to ovde, nego u blizini vulkana ili na području koje je podložno iznenadnim udarima tornada. Ako ništa drugo, možete preduzeti neke mere da spasite svoj život i imovinu. U slučaju zemljotresa takav izbor ne postoji.

RSE: Čuli ste šta je rekao naš sagovornik sa Floride kada je reč o orkanima, a reklo bi se da je reč o nekim regularnim cikličnim kretanjima, i da tu ljudska priroda, odnosno čovek ne može previše da utiče ni u pozitivnom, ni u negativnom smislu, osim da spasava, odnosno da leči posledice.
PETROVIĆ: Da, medjutim, ima jedna činjenica, pre svega za one koji se ne bave uraganima, možemo da zaključimo: uragan „Frensis“, pa pre toga uragan „Čarli“, da su se počeli smenjivati u mnogo kratkim intervalima. Ne pratim sistematski Floridu, ali se ne sećam da su se smenjivali u tako frenetičnom tempu. To može da ne znači da je to indikacija klimatski promena, a isto tako može da nas uputi da razmišljamo kako ukoliko dolazi do globalnog zagrevanja, i ako u tom procesu neki delovi zemlje na odredjenim geografskim širinama postaju topliji, a drugi postaju znatno hladniji, prirodno će se tu uspostaviti ta dinamika koja će biti violentnija, znači mnogo snažnija nego što je to bila do sada. Nije reč o tome da uragani nisu zaista prirodni proces, ali treba voditi računa o njihovoj dinamici; koliko se oni često javljaju i kakvom snagom.
RSE: Da li bi se moglo očekivati da se pojave u nekim područjima gde za sada ne postoje, odnosno nisu učestali?
PETROVIĆ: Zanimljive stvari se još tu očekuju, recimo, skoro je pisalo i u štampi da se očekuje da se ajkule pomeraju na sever, i da može da se desi da budu i u Jadranu, neki engleski naučnici su objavili studiju o tome. A to je potpuno saglasno problemu koji imaju francuski vinari, koji opet očekuju taj klimatski otklon, i očekuju da će imati problema.
RSE: Pa i ribari će imati problema, biće manje lososa.
PETROVIĆ: Ono što je vrlo indikativno, a to je da je gajenje južnog voća, što je do sada bilo nezamislivo, počelo da uspeva u Sibiru. U gradu Omsku su počeli da gaje breskve.
RSE: To je naznaka onoga da bi Sibir u nekom trenutku mogao biti topliji nego sada tropski predeli.
PETROVIĆ: Kako ova vrteška ide, mislim da Sibir ima najviše šansi da u nekom sledećem krugu zauzme najbolji klimatski i civilizacijski položaj.
RSE: Uostalom, zemlja je okrugla, pa se okreće. A sada o Arktiku, koji ste pomenuli.
Robert Korel, predsedavajući Centra za proučavanje klime na Arktiku kaže da mnogi ljudi razmišljaju o klimatskim promenama kao nečemu što će se desiti u dalekoj budućnosti, medjutim, promene na Arktiku se uveliko dešavaju.

"U poslednjih 30-tak godina klima na Arktiku, pre svega u područjima kao što su Aljaska i Istočna Rusija, menja se 5 do 10 puta brže nego što je to prosek na našoj planeti. Led se veoma brzo topi i mogu se očekivati još drastičnije promene u budućnosti."

Robert Korel ističe još da je istraživanje njegovog centra pokazalo da su samo pre dve decenije putevi na Aljasci bili zamrznuti 200 dana godišnje, a sada svega sto. Otopljavanje ugrožava i gradjevine koje stoje na perafrostu, nekoj vrsti stalno zamrznute soli, a ugrožen je i naftovod koji prolazi kroz ovo područje. Po njegovom mišljenju, posmatrajući Arktik, moguće je ranije uočiti kako će se u budućnosti menjati klima.Iz ovog istraživanja se može zaključiti da, ako želite da saznate o promenama na planeti u narednih 25 – 30 godina, posmatajte Arktik, tamo će se to desiti već za 10 godina."

RSE: Dakle, uveliko smo svedoci tih otopljavanja, pomenuli ste glečere, Grenland, itd., a kako se to praktično odražava, dali su već neka područja poplavljena? Verovatno je reč o nekim pustim, nenaseljenim, pa nije tako dramatično? U kojoj meri su ugrožena niža područja koja su u nivou, ili čak ispod nivoa mora? Evropa je, kao što smo već rekli, tu prilično problematično ugrožena.

PETROVIĆ: Po svim ovim scenarijima, najugroženija su ta geografska područja koja su blizu mora i na niskim nadmorskim visinama. Tu nikakve sumnje modeli ne ostavljaju, znači da udar ide ka tome. Milutin Milanković je izračunao, rekonstruišući ovu prošlu klimu, da je nivo mora u nekim periodima otopljavanja, koja su brzo u tim niskim skalama zamenjivala ledeno doba, rastao i do stotinu metara.

RSE: U odnosu na koji period?

PETROVIĆ: U odnosu na prethodni period. Pošto se ledeno doba i topla doba ciklično smenjuju, znači uvek se meri u odnosu na onaj prethodni, suprotni period. Dakle, u nekim periodima otopljavanja nivo mora je rastao za oko 100 metara.

RSE: Kako se tumači ova činjenica, koju je rekao gospodin Korel, da je pre 20 godina bilo 200 dana kada su bile zamrznute ledene staze, a sada samo 100 dana? Šta to praktično znači, koliko je nivo mora porastao, može li se proceniti?

PETROVIĆ: Postoje podaci da nivo mora stalno raste za nekoliko santimetara. I ne samo to, postoji i jedan drugi proces na koji su isto ukazali američki naučnici, a to je da kroz ovaj proces otopljavanja ovih ledenih kapa, ledenih bregova, vi imate jedan tok smanjivanja težine sa kojom te ledene naslage i glečeri pritiskaju kontinetalne ploče. I onda te kontinentalne ploče, olakšane od tog tereta, one ustvari plivaju, lagano počinju da se kreću, i samim tim dolazi do procesa koji su nelinearni i jako ih je teško predvideti, ali koji su stvarni i mogu jako da promene onaj svet koji mi znamo sa naših geograskih mapa. Znači, tu nekoliko pocesa stupa u sadejstvo otopljavanja, pomeranje kontinentalnih ploča: jedan deo evroazijske ploče tone, drugi se izdiže, itd. Niz procesa tu deluje, o kojima treba voditi računa, i koji u krajnjem rezultatu daju promene sa kojima moramo da računamo, i za koje moramo da se pripremamo. Mi smo imali prilike na ovom skupu u Beogradu o klimatskom sistemu planete Zemlje da pozdravimo direktora japanskog Centra za simulaciju Zemlje, koji trenutno ima najjači superkompjuter za simulaciju ovih procesa. Tu smo imali prilike da vidimo neke od tih mogućnosti izračunavanja, i to deluje stvarno fascinantno.

RFE: Zastrašujuće, verovatno?

PETROVIĆ: Pa, relativno, reč je o tome da se mora smisliti neki odgovor na to, da se taj proces mora do kraja shvatiti, da se on mora priznati, da mora da bude i socijalno prihvaćen, valorizovan, postavljen u središte opšte, globalne socijalne pažnje, i da se mora zauzeti neki stav i neki odgovor. Vidite situaciju kakva je: da se elementarne stvari, kao što je Kjoto protokol od strane bitnih zemalja i vlada ne potpisuje, što dovodi do toga da …

RSE: Logika profita i dalje preovladjuje.

PETROVIĆ: Da, ali to je u ovom trenutku potpuno kontraproduktivno: ta logika profita ne može da ide protiv logike opstanka, time gubi smisao.

RSE: Verovatno ljudi razmišljaju da žive za svog veka, a šta će biti za nekoliko stotina godina, mnogo ih se ne tiče.

PETROVIĆ: Da, ali ti ljudi imaju decu. S jedne strane možete da vidite koliko je stvar rdjava, imate jedno otvoreno odbijanje da se potpiše, da se pristupi tom protokolu. A sa druge strane imate neke situacije o kojima je pisao, recimo, „Nju sajentis“, engleski časopis: da vlada Italije, koja je potpisala taj protokol, i koja želi da zaustavi u svojoj zemlji emisiju tih gasova „staklene bašte“, se oslobadja stare tehnologije proizvodnje frižidera koja je bazirana na tim gasovima, tako što je prodaje Kini. I sada možete da mislite kakve su posledice na globalnom nivou kada se ta tehnologija proda Kini. Znači, ne postoji uopšte ta globalna svest. Globalističke priče, to je jedna retorika, a vi u praksi nemate tu globalističku svest da svi zajedno moramo da doprinesemo, kako bismo mogli da predjemo u sledeći krug. Ne kroz hipokriziju, podržavanje neke stvari koja se koja se na svaki način izvrgava, jer ćemo u protivnom imati sve više i više tih znakova koji će upozoravati na to.

Albert Tajk, direktor američke asocijacije za razvoj nauke, kaže za naš program da su katastrofička predvidjanja iz filma “The day after tomorrow" naučna fantastika, ali da su neke od tih promena moguće jednog dana, ako čovečanstvo, kao što kaže naš sagovornik gospodin Petrović, nastavi da zarad tehnološkog razvoja i profita zapostavlja prirodu.

TAJK: Mnogo je mogućih negativnih posledica. Problem je u tome što ne možemo sve ni da ih spoznamo. Mnogi ljudi su zabrinuti zbog rasta nivoa mora usled otopljavanja leda na Antartiku, na Grenlandu, zatim raznih glečera, što može ugroziti takozvana niska priobalna područja kao što su Bangladeš i Florida. Ima još predela koji su niži od nivoa mora. To može imati štetne posledice u neposrednoj budućnosti, pre svega po siromašne. Stanovnici Floride mogu u osnovi da obnove svoje kuće, ali u Bangladešu veoma teško.

RFE: Da li je to posledica globalnog zagrevanja i kako rešiti taj problem, efekat staklene bašte kako se još naziva.

TAJK: Ne postoji jedan uzrok, niti način da se pomenuti problemi reše, neophodan je svestran pristup. Nužno je pre svega razraditi mehanizam efikasnije potrošnje energije, korišćenja vodnih potencijala za njeno dobijanje, zatim sekvestraciju ugljendioksida, tačnije njegovo uklanjanje iz atmosfere, i stokiranje duboko u zemlji ili na dnu okeana. Istovremeno, treba se okrenuti novim izvorima energije, koji se mogu obnavljati, kao što su solarna, zatim korišćenje vetra i druge, u cilju smanjivanja emisije ugljen dioksida koji nastaje sagorevanjem fosilnih goriva. Politički, nužno je uveriti svetske lidere koliko je ozbiljan problem ugljendioksid, i da se njegova količina mora smanjiti što pre.

RFE: Da li su ovi procesi posledica klimatskih promena na koje utiče ljudsko ponašanje, bolje rečeno nepažnja, ili je reč o regularnim cikličnim promenama u prirodi koje se dešavaju svakih nekoliko hiljada godina, 10 hiljada godina.

TAJK: Mislim da je reč o procesima koji se dešavaju izvan cikličnih, prirodnih kretanja. Većina naučnika se slaže da je globalno zagrevanje planete posledica uticaja ljudi na okruženje. Međutim, ne može se tek tako reći da je u pitanju ljudska neodgovornost. Čovečanstvo je sa razvojem počelo da koristi tehnologije koje počivaju na fosilnim gorivima. Ljudi nisu mogli u početku da sagledaju posledice sve veće upotrebe automobila, potrošnje energije, rasta ekonomije, populacije i urbanizacije.

RFE: Imajući u vidu to što ste rekli, da li katastrofičan scenario prikazan u filmu "The Day after tomorrow" može postati realnost u doglednoj budućnosti.

TAJK: Ne na način kako je to predstavljeno u filmu. Međutim, neke od drastičnih klimatskih promena, kao što su prekid cirkulacije u okeanu uzrokovan katastrofama prikazanim u filmu – nisu nemoguće, ali se neće desiti preko noći, kako se to sugeriše u pomenutom spektaklu, jer inače ne bi bio interesantan, ako bi se reklo da je to moguće za 20 umesto za 100 i više godina.

RFE: Londonski "Observer" je nedavno objavio tekst, pozivajući se na informacije koje su procurele iz Pentagona, da je navodno ova institucija pripremila dokument u kome se govori o najcrnjem mogućem razvoju događaja u narednih nekoliko decenija, usled klimatskih promena, kao što je potapanje nekih velikih evropskih gradova. Šta je najveća pretnja u ovom trenutku?

TAJK: Trenutno je najveći problem što područja koja se nalaze u ili ispod nivoa mora mogu biti poplavljena usled rasta vodnog potencijala. Ne znam ništa o tim najcrnjim scenarijima, koje navodno razmatra Pentagon, sa katastrofalnim posledicama po Evropu, ali smatram da je veoma mala verovatnoća da u narednih nekoliko decenija budu potopljeni veći gradovi u njoj. Prete, međutim, i druge opasnosti. Naprimer, promena sezone u kojoj rastu usevi zbog korišćenja pesticida može uticati i na insekte i na same kulture. To će se odraziti na poljoprivrednu proizvodnju, odnosno način na koji se gaje usevi. To će potom uticati na pojavu nekih novih bolesti, malarija je u porastu, jer će komarci i ostali mikroorganizmi koji je prenose imati mnogo šire područje delovanja. Dakle, veoma je teško predvideti šta će se dešavati, odnosno kakav će biti ishod kada se čovečanstvo upustilo u jedan veliki eksperiment na Zemlji. Moramo biti veoma oprezni. Veoma je važno da shvatimo moguće posledice i da sada preduzmemo konkretne akcije kako bismo umanjili neželjene efekte.

RSE: Evo čuli ste šta kaže gospodin Tajk. Ovaj poslednji deo je naročito interesantan, o njemu nismo mnogo govorili, oko promene u poljoprivredi. Momenat kada bi se menjali ciklusi u rastu useva, kada bi se pojavljivali neki novi organizmi koji mogu da ugroze ljudski život, odnosno ljudsku vrstu. Istovremeno bi nestajale pojedine životinje, pojedine biljne vrste, koliko je to realno i koliko je to u ovom trenutku opasno?

PETROVIĆ: Istina je upravo obrnuta: znači, ne ugrožavaju novi organizmi, odnosno njihova promena u geografskom rasporedu čoveka, nego čovek upravo ugrožava sve organizme na ovoj planeti, i kao posledica toga, statistički je izračunato da svakih 15 minuta nestane jedna živa vrsta. To je jedan podatak koji je potpuno objektivan, i koji s druge strane uznemirava zbog onoga što se dogadja. Da li smo mi usred nekog velikog iščezavanja živih vrsta, koga nismo potpuno svesni?

RSE: Jasno je da je to delovanje čoveka, ja sam, naravno podrazmevao da je to posledica čovekovog delovanja na nestanak pojedinih i mutaciju nekih drugih vrsta organizama.

PETROVIĆ: Da, ali se često pravi i ta neka zamena teza, jednostavno, neko treba da zaštiti te životinje. Imate situaciju gde krave nazivaju „ludim kravama“. One uopšte nisu lude, ludi su oni koji su ih hranili životinjskim mesom. Znači, jedan kontra efekat; prebacuje se odgovornost implicitno na svet koji nas okružuje, a istovremeno besomučno istrebljujemo ono što je potrebno, taj diverzitet koji treba da nam obezbedi opstanak u neko sledećem periodu.

RSE: Koja je konkretno najveća opasnost u tom domenu, kada je reč nestanku pojedinih ili mutaciji nekih novih vrsta, i kada je reč o poljoprivrednoj proizvodnji? Šta je najveća opasnost?

PETROVIĆ: Projekcija globalnog rasta temperature od 6 stepeni Celziusa je najkatastrofičniji elemenat u tome svemu, zato što ona znači skoro potpuni raspad, ili barem duboku krizu celog sistema poljoprivrede. Ona ne može da se uklopi u taj globalni rast temperature, zato što je to potpuno sinhronizovan sistem sa odnosom toplote, sunčeve svetlosti i godišnjeg doba, itd. To je jedan vrlo složen sistem, šest stepeni globalnog rasta bacilo bi poljoprivredu u duboku krizu. Šta to znači i gde leži najveća opasnost? U tome što je ceo sistem, 90 posto ljudske ishrane danas zasnovano samo na tri biljke: pšenici, kukuruzu i pirinču. Možete misliti koliko smo ugroženi kad smo sve naše karte bacili na tri polja, i u tom ruletu mala je šansa da dobijemo. Kroz ljudsku istoriju, postoje dokumenti, postojalo je pet hiljada biljaka za ljudsku ishranu, a danas smo spali 90 posto samo na tri biljke. To znači da nas svaka sledeća klimatska promena, ili nešto vezano za razvoj novih štetočina, dovodi na ivicu ponora, zato što mi bez te tri biljke ne možemo uopšte da zatvorimo sistem ishrane. Istovremeno, biodiverzitet naše ishrane je potpuno redukovan, i pored te tri biljke imate još samo nekoliko biljaka u opticaju, i to je sve. Pri tome su te biljke potpuno hibridne, znači neotporne, ne mogu da izdrže ni u normalnom uslovima., pa vi, praktično, svakih sedam godina morate da menjate sortu pšenice, pošto je ona više neupotrebljiva, jer postaje nerezistentna na okruženje.

RSE: A osim gladi, kao jednoj od opasnosti koja preti, u kojoj meri postoji i druga opasnost da, recimo, promene i nestanak pojedinih vrsta, pojava nekih novih, mikroorganizmi, dovedu do neslućenih epidemija koje mogu da unište ogroman deo deo čovečanstva?

PETROVIĆ: Ne trebaju mikroorganizmi, vidite ove alergije koje se šire, koje su posledica pada imunnog sistema. Znači, sve te neke nove bolesti, koje se, maltene, iz dana u dan pojavljuju, da li ih neko smišlja ili je jednostavno reč o padu imunog sistema, nama nisu ni potrebni jači udari, i ceo sistem antropotetičnog čoveka je već u krizi. Jer upravo ono što je trebalo da ga zaštiti, što je trebalo da svedoči o njegovoj superiornosti, znači ta tehnologija koja ga okružuje, ona postaje generator te bolesti, ne trebaju uopšte klimatske promene. Znači, za razliku od dinosaurusa, koji su nestali pre 65 miliona godina, pretpostavlja se sa udarom nekog vanzemaljskog tela u Zemlju, čovek je utoliko napredovao što je on ustvari sam u stanju da kreira uslove svoje propasti. Znači njemu nisu potrebni ni mikroorganizmi, ni udar asteroida, on je sam sebi dovoljan da napravi jedno okruženje u kome neće moći da preživi.

RSE: Napredak u nazadovanju.

PETROVIĆ: Reč je o tome da ste celu atmosferu, koju treba da dišete, napunili ugljendioksidom, a pri tome sečete i šume u Amazonu, vi, praktično, kreirate uslove svoje propasti. Vama ne treba niko, vi ste sami sebi dovoljni. To jeste ideologija antropocetričnog sveta, koja je počela u 17.-18. veku da uzima maha. Naravno, bilo je govora o napretku, medjutim, vidite da taj napredak u nekom osetljivom trenutku ravnoteže, predje u svoju suprotnost. Ono što je trebalo da vam obezbedi preživljavanje, praktično vas gura sve dublje i dublje ka ponoru. Andre Berže, profesor na Univerzitetu u Ruenu, u Belgiji, koji je bio glavni naučni organizator ovog skupa ovde u Beogradu, izračunao je da će nama biti potrebno, ukoliko ništa dalje ne bismo radili, 50 hiljada godina da dovedemo količinu ugljendioksida u stanje koje je bilo pre industrijske revolucije.

PETROVIĆ: Time se tumači i stav da je sada već kasno za bilo kakav poduhvat, i da sve ove priče, o cemu smo već govorili, o sporazumu iz Kjota, gde je predvidjeno pet odsto, pa je onda kao kompromis rečeno dva posto, a naučnici su tražili da se smanji količina tih izduvnih gasova za 50-60 posto, to je već sada, verovatno, nedovoljno.

PETROVIĆ: Već se govori o šesnaest triliona dolara koje su potrebne da bi se očistila ova situacija na planeti Zemlji, koje ne da niko ne želi da plati, nego nema, jer to je 600 puta više nego ukupan bruto dohodak cele planete. Ali nije reč samo o tome da mi to dovedemo u neko iskonsko stanje, reč je o tome da mi stvorimo jedan model razmišljanja u ovome. Bez obzira gde smo, gde smo bili i kuda ćemo da idemo, mi moramo prvo da shvatimo o čemu je reč, da to prihvatimo i da stvorimo jedan socijalni model u kojem ćemo razmišljati. Kao što su nas, dok smo bili mali, učili kako je naša zemlja bogata, i mi smo se onda bacili da trošimo te resurse, a na kraju ostali ni na čemu, tako isto i globalno, ovaj liberalni model razvoja ne vodi računa o resursima, smatra da su oni obnovljivi, da će se to moći da se brsti beskonačno, i došli smo u jednu situaciju da se u tom modelu obilja, vi nalazite u jedno potpuno ekološko siromaštvo, gde vi ne možete da premostite elementarne stvari, gde sve postaje problem, uključujući i vazduh.

RSE: A šta da se radi ako je već kasno, kako kažu?

PETROVIĆ: Ne, uopšte nije kasno, to hoću da kažem. Znači, ukoliko mi napravimo jedan socijalni model u kome bismo razumeli šta se dogadja, apsolutno nije kasno. Mi možemo živeti i u ovom stepenu zagadjenja, to smo dokazali i do sada.

RSE: Da, ali kumulativni efekat na sledeće generacije onoga što je već upropašćeno? Na tom tragu što vi kažete imamo jednu kratku izjavu. Naime Bjorn Lomberg, direktor Instituta za istraživanje životne sredine, smatra da će biti veoma skupo smanjiti i zaustaviti proizvodnju ugljendioksida, i on se zalaže da vlade više novca ulažu u alternativne tehnologije.

"Investirajući više u istraživanja, u razvoj, što je zapravo samo delić troškova u odnosu na iznos koji proizilazi iz Sporazuma iz Kjota, možemo ubrzati pronalaženje alternativnih izvora, što bi omoguccilo da prestanemo da u dogledno vreme koristimo fosilna goriva."

On još smatra da je 150 milijardi dolara, koliko bi godišnje koštala primena sporazuma iz Kjota, dovoljna suma da se čovečanstvu obezbedi pijaća voda i zdravstvena zaštita.

RSE: Gospodine Petroviću, šta su konkretno te alternativne metode, počev od izvora energije, pa do svega drugoga, da bi se na neki način nadomestilo ovo što je preovladjujuća tehnologija, koja podrazumeva i ispuštanje ogromne količine ugljendisoksida u atmosferu?

PETROVIĆ: Ono što je moj pristup tim stvarima, je da bih se bojao sada nekog tehničkog rešenja. Zato što neko rešenje, koje ima za cilj da uvede novu tehnologiju, hoće da gurne pod tepih socijalni problem koji je generator, i koji će učiniti da i vaše novo tehničko rešenje, koje je bilo na početku odlično, izrodi se u neku svoju suprotnost.

RSE: Da li mislite pod tim i na solarnu energiju, na upotrebu vetra, i na takozvane altetnativne energije?

PETROVIĆ: Jeste, ali ako nemate adekvatan društveni model, jedan društveni pristup, istorijsku svest, itd., sve može preći u svoju suprotnost, i možete koristiti i solarnu enegiju za mračne stvari. Kao što je Nikola Tesla smislio tu stvar sa masovnom distribucijom struje, pa imate probleme od toga što se to upotrebljava na ovaj ili onaj način. Hoću da kažem kako je važno da se napravi jedan društveni model. Kako bih to najjezgrovitije rekao, preveo u jednu sliku koja bi bila dovoljno jasna: trebalo bi prevazići model Titanik. Ako gledamo metaforično šta se dogodilo Titaniku, što je bio najveći brod do tada, veoma ponosan na svoju veličinu, ali on se sudario, upravo, sa ledenim bregom, što može biti shvaćeno kao jedna metafora ledenog doba, klimatologije, itd. Sudario se i otišao na dno, ali nije poenta samo u tom sudaru. Poenta je u tome da u trenutku sudara niko ne shvata šta se dogodilo. Vi ste se već sudarili sa prirodom, a ne shvatate šta se dogodilo, vi se i dalje kartate. A sudar sa prirodom daje neke indikacije da se nešto dogodilo, da vi morate da aktivirate čamce za spasavanje, i u tom slučaju imate mogućnost da otplivate dalje.

RSE: Verovalo se da je Titanik nepotopljiv.
U većem delu Amerike i Evrope do 2010. godine mogu ocekivati temperature iznad 33 stepena Celzijusa tokom više od trećine dana u godini. Evropski naučnici su zabeležili da je, globalno gledano, ovo leto u Evropi bilo najtoplije u poslednjih 500 godina, što zaista produbljuje najcrnje slutnje. U Francuskoj je samo u jednom danu ovoga leta stradalo 9 lica zbog nagle promene vremena. U Britaniji su poplave uništile čitavo selo, i odnele u more na desetine automobila. U Danskoj je grom ubio celo stado goveda.
Evropska agencija za životnu okolinu sa sedištem u Kopengahenu, objavila je studiju u kojoj su upozorava da će promene biti još drastičnije. Džekli Mekglejd, direktor ove agencije ističe da će Evropa naročito biti pogodjena globalnim klimatskim promenama:
„Evropa je posebno ranjiva zbog intenziteta infrastrukture, sve je postalo previše urbanizovano. To znači, da ako je oluja ranije pogodila neko područje, nanesena je izvesna šteta. Porastom blagostanja i infrastrukture, ekonomske štete u slučaju vremenske nepogode su izuzetno velike“
Mekglejdova ističe da nije dovoljno učinjeno na smanjivanju globalnog zagrejavanja. Ona apeluje na Evropsku uniju i njene članice pojedinačno da aktivno rade na oprimeni strategije za smanjivanje emisija štetnih gasova:
„Poruka političarima, pa i pravnicima, je da su nam potrebne strategije za borbu protiv klimatskih promena. To više nije samo pitanje zaštite okoline, time se moraju pozabaviti i poljoprivrednici i enegetski sektori, transport i planiranje. Sve oblasti ekonomije moraju uzeti u obzir da u slučaju oluja i poplava poput onih izazvanih lani duž reke Dunav, šteta će iznositi 20 milijardi evra. Evropa ne može dozvoliti katastrofične dogadjaje poput toga. Pozitivno je da su neke države, posebno nordijske, počele da smanjuju emisiju štetnih gasova, pa perspektive Protokola iz Kjota nisu tako mračne.“
Stručnjak za klimatske promene u organizaciji „Greenpeas“, Žan Fransoa Pokonie, objašnjava:
„Ono što se trenutno dešava jeste da evropska industrija koristi činjenicu kako Rusija nije ratifikova Protokol iz Kjota, a da ga SAD neće prihvatiti, barem dok ne bude smene u Beloj kući. To industrijalcima u Evropi daje argument da kažu kako se na Starom kontinentu previše žuri, istrčava ispred rude“.
U Federaciji evropskih industrijskih poslodavaca UNICE, sa sedištem u Briselu, upozoravaju da bi politika u kojoj bi Evropa išla svojim putem, ne obazirući se na ostale, smanjila njenu konkuretnu privlačnost za ulaganje i dovela do gubitka radnih mesta na Starom kontinentu.
Miriam Mjunik, zvaničnik UNICEF-a, upozorava da u pogledu zaštite okoline samostalni kurs Evrope nije dobar:
„Jednostavne akcije Evropske unije na dostizanju ciljeva Kjota, dovele bi do smanjivanja emisije štetnih gasova za samo jedan posto 2012. godine, što nije dobro“.

Stanovnici južne i istočne Evrope verovatno će imati problema zbog klimatskih promena koje se predvidjaju za sledeći vek, dok će njihovi severni susedi imati koristi od globalnog otopljenja, tvrde naučnici. U izveštaju se, između ostalog upozorava na mogućnost nestanka lososa s područja Loare, u Francuskoj, zbog čega bi tamošnji ribari mogli ostati bez posla. Klimatske promene mogle bi uticati i na turizam. Do sredine veka, tvrde naučnici, juli i avgust mogli bi biti prevrući za letovanje u Grčkoj. Uz to, u Alpima se očekuje više kiše, a opasnost od poplava mogla bi se povećati za 20 odsto Na jugu će se do 2020. udvostručiti učestalost vrućih leta, a na jugu Španije povećanje će biti i petostruko. Tradicionalni mediteranski usevi preseliće se prema severu, jer će Sredozemlje biti sve sušnije, šumski požari spaliće zemlju i smanjiti zalihu vode.
Izveštaj Evropske agencije za životnu sredinu, koja predvidja da će za oko pet decenija švajcarski Alpi biti otopljeni, i da će za 80 godina u Evropi nestati zime, što će pratiti toplotni udari i poplave.
RSE: I tako dalje, da ne čitam razne podatke koji slutnje čine još crnjim oko mogućih katastrofičkih scenarija. Gospodine Petroviću, da li ipak u ovoj mračnoj noći ima, osim ovog apela za promenu ljudskog ponašanja, i konkretnih mogućnosti da se nešto učini? Hoće li čovek, pre nego što uništi prirodu, pronaći nove i zdravije, ali ne tehnologije u smislu u kojem ih vi dovodite u pitanje, nego pristupe kako da nešto sa stanovišta efikasne primenljivosti reši neki od problema?
PETROVIĆ: Da, ali s tim što čovek neće uništiti prirodu jer nema načina da to učini, može samo da sam bude uništen ovim uslovima koje je kreirao. Znači, priroda u svakoj varijanti ide dalje, čak i u najtežim uslovima. Znamo da je u geološkoj prošlosti bilo katastrofičnih situacija, a priroda je išla dalje. U nekom preobražaju ona se kreće. Ali, dinosaurusi, recimo, nisu išli dalje, kreirali su uslove svoje krize i svoje propasti. U tom smislu jako mi se svidelo ono što sam čuo večeras od direktora Evropske agencije, jer on govori da je potrebna strategija da se izgradi: pošto ono svetlo na kraju tunela jeste strategija. Nikakvo tehničko rešenje, koje će uvek delovati na posledice, a nikad na uzroke, ni u kom slučaju nije dovoljno. Potrebna nam je strategija koja će prevazići efekat Titanik. Danas kako stvari idu, onima koji donose važne odluke čini se da nije dovoljno jasno. Pre nekoliko meseci, uz veliku pompu, porinut je opet najveći brod na svetu, koji je opet toliko ogroman. Znači, opet jedna ideologija veličine, megalomanije, zanosa moći, itd., koja previdja realne situacije na terenu, one male lokalne akcije koje treba učiniti, u koje treba investirati, i pokušava tom nekom spoljašnjom snagom, spoljašnjom pompom, nekim ubedljivim tehničkim rešenjem, kakav je sada trenutno taj najveći brod na svetu, da premosti one izazove koji pred nas stavlja priroda.
RSE: Svim normalnim ljudima je stalo do očuvanja okoline u kojoj žive, bar za neposredne potomke. Ali, uzmimo kako civilizacija sada živi: da li bismo se vi i ja odrekli mogućnosti da idemo automobilom, autobusom ili avionom, ili bilo na koji način 50, 100 kilomatara daleko? A druge strane znamo koliko avioni, autobusi, automobili, bilo koja prevozna sredstva, ispuštaju otrovnih gasova. Govorim sa stanovišta teškoće koliko je teško promeniti ustaljeni način življenja.
PETROVIĆ: Vaše pitanje je jasno i potpuno prirodno i normalno, a ono se može i na drugi način izraziti. Da li ćemo vi i ja, u trenutku kada shvatimo da smo bolesni, uzeti gorku medicinu, uzeti gorki lek, ili ćemo i dalje jesti šećer koji nas je i bacio u bolest. Stvarno treba imati snage i preći na gorke lekove i ostaviti šećerleme koje čine život.
RSE: A šta bi konkretno bila alternativa? Sada imamo: počev od saobraćaja, o kome smo upravo govorili, koji je veoma razvijen, koji podrazumeva moderna i brza sredstva prevoza, ali koja ispuštaju u vazduh mnoštvo otrovnih materija.
PETROVIĆ: Problem je što se niko ne usudjuje da pipne u taj problem, jer je to suviše daleko otišlo i ne sme da pipne ni sa koje strane. Sve nam se čini da ako pipnemo, kao kad bismo neki crvotočan nameštaj pokušali da premestimo sa mesta na mesto, da će nam se raspasti u rukama.

Nekada su se ljudi u Banatu radovali kišama, sada ne, jer su sve redje prave letnje kiše koje dobrododju usevima, a sve su učestalije gradonosne oluje koje nanose veliku štetu. Tako je bilo i ove godine, a Banaćani kažu da je najstrašnije bilo lane.

„Bio sam u kući i pošto mi prozor gleda sa zapadne strane odakle je i došlo to. kad sam pogledao i video kako se to nebo crni, shvatio sam da će se desiti neko čudo. Požurio sam da odem autom kod majke koja je u ulici dalje, da bih tamo zatvorio neke životinje koje sam imao u bašti. Dok sam seo u auto, počelo je da pada, i kako je grad lupao po šoferšajbni i po krovu, mislio sam da će mi razbiti staklo. Pokušao sam da vozim, nisam mogao i morao sam da stanem“.

„Na putu sam bio sa kolima i počeo je led, kao kokošija jaja da su padala, još jače, to je razbijalo sve što je stiglo: kola razbilo, ljudi vrata nisu mogli da otvore. Pera će da vam kaže, on nije mogao vrata da otvori“.

„Izašao sam kroz garažu, i pokušam da otvorim vrata od ulaza, guram ali ne mogu. A kad sam došao u dvorište okolo, to je brdo snega bilo i zato vrata nisam mogao da otvorim“.

„To je strašno bilo, kao u „Jahaču apokalipse“, kao smak sveta, ne vidiš ništa, sve ti u oči nosi granje, pesak, prašinu, kida drveće, sivo sve iznad tebe, i otkačio mi je vetar čamac od obale, kao da se spustilo nebo na pola metra od sokaka“.

Bez namere i mogućnosti da daju kvalifikovane sudove, Banaćani tvrde da su oluje koje pogadjaju ovaj deo Panonske nizije posledice opštih, globalnih, dakle klimatskih poremećaja.

„Ceo juli je, recimo, lep, hladno, smrzavaš se, posle toga dolaze temperature, drastične razlike, po dvadeset stepeni više, kao u Africi da si. Imaš 15, 16, 18 stepeni, a posle toga 35, 36, 37. To je neverovatno“.

„Primećene su nenormalne pojave, kojih ranije nije bilo u takvom obliku. Leda je uvek bilo, malo, kao pasulj, pa ništa strašno. Ovo sad kad pada led, sačuvaj Bože, da se nadješ napolju, da te ubije. Kad tako razmišljam, imam utisak da tu negde od devedesete godine, po mojoj nekoj slobodnoj proceni, primećujem neke ozbiljnije poremećaje“.

RFE: Državna zajednica Srbije i Crne Gore još nije potpisala sporazum iz Kjota, ali je procedura u toku. Istovremeno, bivša Jugoslavija je potpisala Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o zaštiti klime iz 1992. godine. O uticaju globalnih promena na region, tačnije na Srbiju, govori Danica Spasovac, savetnik direktora za meteorologiju u Hidrometereološkom zavodu Srbije:

„Kada je u pitanju sama konvencija, mi smo u statusu zemlje u razvoju: znači Srbija i Crna Gora se nalaze u grupi ostalih sto zemalja u razvoju, koje ne snose posebno odgovornost za dosadašnje globalno zagrevanje, jer njihove emisije nisu visoke u poredjenju sa industrijskim zemljama. U ukupnim emisijama industrijske zemlje učestvuju procentom većim od 75 posto, znači samo sa 15 posto učestvuju sve zemlje u razvoju, preko sto zemalja. Tako da to nije veliko učešće, i iz tih razloga ne postoji obaveza da se pristupi nekom procentualnom smanjenju tih emisija. Medjutim, sve zemlje koje su potpisale konvenciju su prihvatile obavezu da preduzmu mere koje su u njihovoj mogućnosti. Naprimer, mere energetske efikasnosti: da se racionalnije troši energija, da se očuvaju šume koji su veliki absorberi. Tako da postoji niz mera u kojima države kao Srbija i Crna Gora mogu da učestvuju u realizaciji. Srbija i Crna Gora kad je ratifikovala ovu konvenciju 1997. godine, nakon toga je programima i zakonima predvidela takve neke mere, medjutim, verovatno da je razlog što se tome možda ne prilazi ozbiljnije ekonomska situacija u kojoj se nalazimo, jer te mere iziskuju odredjena sredstva. Medjutim, čini mi se da upravo u okviru ovog programa pridruživanja Evropskoj uniji postoji obaveza da se i u tom delu ispoštuju odredjeni zahtevi. Naš region Jugoistočne Evrope pripada regionima koji su veoma osetljivi na klimatske promene, gde se očekuje smanjenje padavina, naročito u vegetacionoj sezoni, uz dalji rast temperature, povećanje i širenje stepena ritnosti u pojedinim delovima naše zemlje, naročito u severoistočnim, istočnim i jugoistočnim delovima. Tako da svi ti faktori praktično mogu uticati na smanjenje raspoloživosti pitke vode, promenu klimatskih zona, što apsolutno dovodi do promena u staništima pogodnim za šumske ekosisteme, itd. Znači, niz uticaja koji mogu biti nepovoljni sa aspekta raspoloživosti resursa koje mi sada imamo, i naravno, ti faktori moraju biti poznati da bi se došlo do pouzdanih i dobrih strategija adaptacija na izmenjene klimatske uslove narednih decenija“.

Uprkos procjeni državnih organa, da Crna Gora trpi posljedice planetarnog zagrevanja i efekta staklene bašte, stručnjaci koji ne spore da promjene postoje, tvrde da se ne može sa sigurnošću utvrditi da li se radi o klimatskim varijacijama ili zaista o globalnoj promjeni klime.

Biljana Djurović, načelnik za medjunarodnu saradnju u crnogorskom Ministarstvu zaštite životne sredine i uredjenja prostora, kaže da je područje Crne Gore zahvaćeno snažnim klimatskim promenama, koje su izražene u ekstremnim temperaturama i njihovom trajanju, krajnostima u količini i učestalosti padavina, poplavama, olujnim vjetrovima i njihovoj pojačanoj učestalosti i jačini:

„Sve ove klimatske anomalije bile su praćene velikim štetama na zahvaćenom području. Ovim ekstremnim klimatskim promjenama zahvaćen je čitav prostor Crne Gore. Bukvalno ne postoji mjesto za koje se može reći da nije bilo na udaru ekstremnih meteoroloških procesa koji su posljedica klimatskih promena.“

Sreten Mandić, direktor Instituta za biologiju mora u Kotoru kaže da su izvesne promjene zabilježene, ali da se one ne mogu dovesti u direktnu vezu sa globalnim klimatskim promjenama. Institut za biologiju mora osnovne parametre u vezi kvaliteta i sastava morske vode, a koji se tiču temperature, saliniteta i količine kiseonika, prati više od 60 godina, a bilježi ih periodično:

„Mi smo ove godine zabilježili na području Boke na par mjesta temperaturu mora 29,99, znači 30 stepeni. U odnosu na sva dosadašnja mjerenja, to su bile maksimalne temperature. Kad je temperatura vode povećana, a recimo dodje do osjeke, organizmi koji žive pričvršćeni uz obalu u tim plitkim slojevima imaju vrlo negativne posledice. Konstatujemo i pratimo godinama promjene temperatura radi komparacija: Južni Jadran, Srednji Jadran, zaliv Boke, otvoreno more i vode Mediterana, koje ulaze kod Otranta. Te vode koje ulaze su u odnosu na Jadran malo toplije, malo su hranljivije i malo slanije. Te vode i temperatura imaju uticaja na povećanje broja vrsta, znači na povećanje biodiverziteta.“

Da promjene postoje potvrdjuje i Radivoje Vučković, rukovodilac metereološkog sektora crnogorskog Hidrometereološkog zavoda, koji kao primjer navodi prošlu 2003. godinu, koja je od kad je mjerenja najtoplija u Crnoj Gori, a globalno treća najtoplija godina. Tekuće ljeto 2004. obilježeno je velikom količinom kiše. Vučković kaže da se ipak sa sigurnošću ne može utvrditi mjera čovjekovog uticaja na klimatske promjene:

„U 17. veku, na osnovu iskopavanja, znači nekim drugim nemetereološkim metodama, je u rekonstruisana klima u zadnji 300-400 godina u Velikoj Britaniji. I vi ste imali, takodje u 17. veku jednu epizodu, koja je veoma ličila na ovo što se sad u Britaniji dešava. I u Britaniji je toplije zadnjih 20 godina u odnosu na prethodnih stotinak godina. Utvrdili su da je u 17. veku, kada definitivno čovjek nije značajno uticao na klimu, i tada bilo jedno 20-30 godina jako toplih. Veoma je taj period ličio na ovu klimatsku varijaciju koja se sad desila. Tako da mi ne možemo na osnovu naučnih dokaza nedvosmisleno da tvrdimo da mi utičemo na klimu“.

RSE: Kao što smo čuli iz ovih izjava, udeo Srbije i Crne Gore u globalnom zagrevanju je suviše mali, zanemarljiv, tako da čak i da se ponaša perfektno ne može mnogo uticati. Ipak, važno je slediti iz moralnih i principijelnih razloga jedan model. Kako biste vi okaraterisali to što se čini, odnosno ne čini u Srbiji kad je reč o zaštiti životne sredine?

PETROVIĆ: Srbija ima, da tako kažem, ciklično jaku ekološku svest, uvek kada se dogadjaju neka zbivanja. Ona je bila u svom nekom vrhuncu, u borbi protiv izgradnje nuklearnih elektrana, tada je počela da sazreva, medjutim, posle opet to pada i prestaje, sve je fluidno i ne postoji neka jasno definisana ekološka strategija, ekološki napor, jedno razumevanje tih nekih globalnih procesa u kojima učestvujemo. Istovremeno osećamo posledice, znači imamo neki potpuni uvid u to da se to zaista dogadja. To je možda problem i Srbije, a možda je problem i uopšte, onda se to negde i reflektuje, znači jedno odsustvo opšte globalne odlučnosti da se izadje na kraj sa klimatskim promenama. U Srbiji se isto shvata uz jedan prećutni pristanak da se oko ekoloških stvari ne radi mnogo.

RSE: U ovoj reportaži iz Zrenjanina se kaže da je nekada grad padao veličine pasulja, a sada je kao kokošije jaje, maltene čoveka da ubije. U kojoj meri je ta evidentna promena posledica globalnih kretanja, kojoj meri je to lokalno, zbog nemarnosti u Vojvodini?

PETROVIĆ: Pre izvesnog broja godina mi smo objavili jednu hroniku koja se zvala „Devet hrastova“, gde smo prikupili sva dokumenta do koji smo mogli da dodjemo, a koji u prošlosti govore o neki metereološkim dogadjanjima. Sa tim gradom veličine kokošijeg jajeta, toga je bilo čak i dosta. Imali ste situacije da su jagode cvetale u decembru. Znači, to ne može da bude pouzdani indikator stvari da je reč o nekim dubljim klimatskim promenama, zato što vreme nije jednoznačno, pa da se ono što mi očekujemo zaista i dogodi. Naši nizovi posmatranja su relativno mali, oni su vek i po, dva, a to je u ovoj nauci potpuno beznačajno. Znači, nemate relevantnu vrednost da biste vi na osnovu toga mogli nešto da predvidite i kažete: da ovo je normalno, ili ne ovo uopšte nije normalno. To što se ljudima u njihovom kratkom životnom veku čini kao nešto nenormalno, kada analizirate te istorijske izvore vi vidite da se to dogadjalo puno puta.

Artur Digaetano, profesor klimatologije na američkom Kornel Univerzitetu, kaže za Radio Slobodna Evropa da se čovečanstvo kreće prema toplom periodu, a onda bi usledilo ledeno doba. On smatra da će se čovečanstvo u narednih 50 do 100 godina najverovatnije suočiti sa velikom nestašicom vode:

DIGAETANO: Ugljendioksid šteti sam po sebi, ali, istovremeno, njegova prevelika koncentracija utiče i na isparavanje vode iz jezera, mora i okeana u atmosferu. Na taj način stvaraju se oblaci koji imaju suprotan efekat, tačnije smanjuju količinu sunčeve svetlosti, i tako dolazi do zahladjenja, što je u suprotnosti sa uvreženim mišljenjima da ugljendioksid jedino doprinosi efektu staklene bašte, odnosno globalnom otopljavanju. U oba slučaja, međutim, veoma je važno da se smanji zavisnost od fosilnih goriva i samim tim količina ugljen dioksida.

RFE: Da li su na vidiku nove tehnologije koje bi zamenile postojeće, i samim tim smanjile količinu ugljendioksida, što bi uticalo na promenu čvrstog stava SAD prema sporazumu iz Kjota? Da li postoji proračun kakve bi bile posledice ukoliko se zadrži postojeći nivo ugljendioksida u atmosferi u narednih 10 godina?

DIGAETANO : Deset narednih godina nije dovoljno dug period da bi se uvidele posledice. Moraće da prođe najmanje 50 do 100 godina. Tačno je to što ste pomenuli oko novih metoda koje bi mogle da smanje emisiju ugljendioksida. Međutim, za sada se one ne naziru, iako, svakako, stručnjaci istražuju i mogu se očekivati tehnološka otkrića. Ako se vratimo 100 godina unazad, naši preci ne bi mogli ni da sanjaju o broju automobila koji se danas voze, frekventnosti vazdušnog saobraćaja i količini fosilnog goriva koja se potroši.

RFE: Ako analiziramo olujne udare ovih dana na Floridi i velike poplave u Kini i Indiji i drugim zemljama u toj regiji, u kojima je poginulo više od 100 ljudi, u kojoj meri su ove nepogode izazvane regularnim, cikličnim kretanjima u prirodi koje traju hiljadama godina, ili tome doprinosi i ponašanje ljudi u poslednjih 50 – 100 godina?

DIGAETANO: Imajući u vidu sadašnja tehnološka dostignuća, teško je za neke od pomenutih pojava kriviti globalno zagrevanje. Uzmimo kao primer dva orkana koja su pogodila Floridu i treći koji se očekuje, u poslednjih 50 – 100 godina nema značajnijih promena. Prema nekim teorijama, u budućnosti se može očekivati više poplava, olujnih udara usled klimatskih pomeranja, ali mislim da je prerano zaključivati da su promene u poslednjih nekoliko decenija posledica poremećaja zbog globalnog zagrevanja.

RFE: Da li se radi o istom modelu i u slučaju poplava u Kini?

DIGAETANO: Da, radi se o istom modelu. Doduše, nauka je dokazala da je u poslednjih 50 – 100 godina bilo više kiše, bolje rečeno provala oblaka koje su izazivale poplave, nego ranije. Ima procena da će u budućnosti biti više olujnih kiša, ali to se ne može objašnjavati samo uticajem ugljendioksida, odnosno globalnog otopljavanja. Treba imati u vidu i povećanje broja stanovništva, urbanizaciju. Takođe, možda to nije slučaj u Kini i Bangladešu, ali jeste, pre svega, u SAD, ljudi su veoma pokretljivi, prave kuće i u predelima koji su podložni poplavama, tako da kada se desi vremenska nepogoda, onda je drugačiji utisak ako pogodi naseljeno područje nego pustu oblast.

RFE: U filmu "The day after tomorrow" (Dan posle sutra) se prikazuju najcrnje opcije kojima čovečanstvo može biti izloženo. Da li su ta predviđanja realistična, bez obzira kako će se čovek ponašati prema prirodi?

DIGAETANO: Mislim da je ovaj film čista naučna fantastika. Smatram da će evenutalne klimatske promene biti kudikamo manje vidljive i postupnije, i ni izbliza tako dramatične. Naravno, ne mogu se u potpunosti odbaciti promene jednoga dana, koje se predviđaju u filmu, ali, ponavljam, njihov intenzitet, brzina i surovost, kako je prikazano, čista je fikcija.

RFE: Šta se može očekivati u narednih 50 –100 godina, da li ipak ima osnova za strahovanja od najgorih scenarija, uključujući i nestašice vode, otopljavanja glečera na Artiku?

DIGAETANO: Mislim da će se nastaviti trend postepenih promena temperature i hidrološke situacije. Krajem ovog veka moguće je da temperatura poraste za 2 do 5 stepeni u proseku, da recimo u Sibiru bude toplije nego u pojedinim područjima koja su sada tropska. Na zahlađenje u toplim područjima mogu uticati i učestale oluje. Istovremeno, moguće je da u pojedinim područjima bude još više poplava, a druga pak da se suoče sa sušom. Može se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da ćemo se u narednih 50 – 100 godina suočiti sa nestašicama vode za piće.

RFE: Dakle, novi ratovi će se voditi za vodu. Pomenuli ste povećanje temperature od 2 do 5 odsto, kako će se to odraziti na otopljavanje glečera? Prema nekim informacijama, pojedini putevi na Aljasci, koji su nekada bili 200 dana u godini zamrznuti, sada su pod ledom samo 100. Da li je reč o velikoj promeni?

DIGAETANO: To je tačno. Sada je mnogo više toplih dana na Aljasci nego ranije. Zato se mora posvetiti veća pažnja otopljavanju na Severnom polu i rastu nivoa mora. Istovremeno, iz pojedinih polarnih područja stižu protivrečni signali o povećanju ledenog omotača. Dakle, ne mislim da rast nivoa mora predstavlja neposrednu opasnost svetu u narednih 50 – 100 godina, osim nekolicini manjih udaljenih, uglavnom napuštenih područja.

RFE: Da li razvoj tehnologije može da doprinese umanjivanju opasnosti koje se iz ove perspektive naziru, zamenom fosilnih goriva novim metodama? Da li će u narednih 50 – 100 godina na evenutalne promene manje uticati ponašanje ljudi a više ciklnične promene koje se dešavaju u dugom periodu, kao neka vrsta nepisanog prirodnog zakona.

DIGAETANO: Mnogi ljudi smatraju da je klima konstantna, da se ne menja mnogo toga na Zemlji. To je tačno ako se posmatra razdoblje u kojem čovek prosečno živi. Međutim, kao što ste rekli, ako se gleda dugoročnije, na hiljadu i više godina, mogu se zapažati regularne ciklične promene koje se kreću između ledenog doba i otopljavanja. U ovom trenutku, Zemlja se nalazi između ova dva perioda. Dakle, posmatrajući te ciklične promene, moglo bi se predvideti da se čovečanstvo kreće u narednih 10 hiljada godina ka veoma toplom periodu, a potom bi nastupilo ledeno doba.

RSE: Profesore Petroviću, nekoliko pitanja za sam kraj. Čuli smo iz razgovora sa poslednji sagovornikom da pominje kao jedan od najverovatnijih problema – nestašicu vode.

PETROVIĆ: To je potpuno moguće i logično se sasvim uklapa uz globalno zagrevanje. Znači, već se priča o vodnim resursima kao nečemu što će po svojoj vrednosti zameniti naftu, jer voda je mnogo elementarniji pogon nego što je nafta. Ali da bismo do kraja razumeli ovo, treba da sagledamo stvari u celini. Založio bih se, kao i direktor ove evropske agencije, a to je da mi moramo imati neku strategiju. Potpuno prihvatam i vaše zalaganje za neka tehnička poboljšanja, znači da pokušamo neke tehnologije koje manje spaljuju fosilna goriva.

RSE: Ili koje ih uopšte ne spaljuju. Mi imamo u vidu jedan razgranati sistem saobraćaja, koji funkcioniše i bez kojeg, sa stanovišta sadašnjeg mentaliteta, je nezamislivo da funkcioniše svet, a koji, činjenica je, ispušta u atmosferu ogromne količine tih štetnih materija.

PETROVIĆ: To je jedno od nerešivih pitanja.

RSE: Šta je sada neko rešenje? Da se vratimo u srednji vek i da idemo taljigama, a druga alternativa je da se pronadju neke nove, uslovno rečeno tehnologije, metode, ili da zadržimo postojeće.

PETROVIĆ: Nije reč o tako jakim suprotnostima, mi ne trebamo, niti možemo da se odreknemo, jer ovaj sistem ne bi mogao da istrpi nagli prelazak na neki drugi sistem. Ali je reč o tome da mi shvatimo ograničenja toga i da, uvidjajući ta ograničenja počnemo da premošćavamo ono što možemo. Ono što ne smemo da radimo, to je da se odlučimo da ta pitanja kao da ne postoje, nego nastavićemo i dalje da vozimo, kao da se ništa ne dešava. To je najpogubnije. Hteo bih samo jednu sliku da vam predstavim, koja je mnogo jasnija nego velike priče. To je poznat grad San Pjer, koji je sagradjen na ostrvu Martinik, pored vulkana koji se zvao Montanj. Vulkan je decenijama iznad grada ispuštao neki pepeo, malo se dimio, i niko nije obraćao pažnju na to. Guverner je umirivao gradjane da to nije ništa ozbiljno. Jedno jutro 8. maja 1902. godine vulkan je eksplodirao u 7,50h. U osam časova nije bilo više ni jednog od 26 hiljada stanovnika tog grada. Znači da se ne možemo ponašati tako kao da se ništa ne dogadja. Ako postoji verovatnoća da će se nešto dogoditi, mi možemo da kažemo: pogledaj da li postoji verovatnoća da taj vulkan skoro ili u dogledno vreme proradi, hajde da se izmestimo na neko bezbednije rastojanje. Ne možemo se ponašati kao da taj vulkan nikada neće proraditi. Kao da nikada priroda neće odgovoriti na ove izazove koje joj čovek upućuje. Ono što čovek propušta jeste da uspostavi jednu saglasnost sa prirodom. Ukoliko nemate konsensus sa prirodom, vi ne možete ni očekivati da ćete imati konsensus sa društvom, jer ćete odsustvo konsensusa sa prirodom, na ove ili one, nevidljive ili vidljive načine preslikavati u veću zbrku i veću disharmoniju, kao i u ljudskim društvima.

RSE: Protivurečan je tu problem, odnosno situacija iz razvijenog demokratskog sveta. Sa Zapada stižu apeli i upozorenja nekim nedemokratskim režimima da se demokratizuju, traže da ta društva uspeju da izvrše te demokratske promene, a upravo te demokratske zemlje, koje su istovremeno i razvijene tehnološki i ekonomski, su zemlje koji su najveći emitori tog zagadjenja. Sad se postavlja pitanje: kako skupiti tu kritičnu masu, odnosno snagu koja bi na neki način primorala, ili dovela do saznanja političare tih vodećih zemalja.

PETROVIĆ: Vrlo jednostavno, evo kroz ovu emisiju i kroz neke druge aktivnost, kroz razumevanje problema, kroz prihvatanje da problem postoji. Mnogi će večeras ovo slušati i reći da se to neće dogoditi njima, a to je efekat ovog San Pjera na ostrvu Maritinik. Možda se neće dogoditi, ali ako smo videli da se tu već nešto dimi, mi moramo prihvatiti da postoji verovatnoća da se nešto dogodi i da kao pojedinci, svesna bića, kao bića koja vode brigu o svojoj deci, nešto učinimo. Znači da organizujemo neku akciju lokalnog karaktera, koja će na neki način smanjiti to zagadjenje.

RSE: Vi ste doktor filozofije prirode, ali nismo stigli da pričamo i o vama, o tom vrlo zanimljivom spoju filozofije i prirode, ali se može to u potpunosti razumeti. Upravo iz tog ugla filozofije prirode: da li će u tom večnom sukobu Erosa i Tanatosa prevladati nagon za samoodržanjem, ili ono destruktivno u čoveku, kada je reč o klimi i klimatskim promenama, što može imati dalekosežnije posledice, mnogo veće nego sve druge promene i opasnosti?

PETROVIĆ: Suprotnosti su se jako zaoštrile, to svi osećamo na svojoj koži. S jedne strane ta sila Tanatosa, oličena i jednom enormnom rastu te industrije masovnog uništenja, tih vojnih industrija za koje se ne ne zna čemu služe, znači moraju izmišljati neke svoje protivnike. A s druge strane, postoji industrija Erosa, nekog masovnog umnožavanja po političkom nalogu, bez ljubavi. Na neki način se otišlo u potpunu disharmoniju sa prirodom i njenim zahtevima. Priroda ne želi ni jedno ni drugo, želi harmoniju, želi da je uvažimo elementarno, da prihvatamo da udjemo u neki konsensus sa njom, a ne da promovišemo ideologiju savladavanja prirode. Kroz ideologiju savladavanja prirode mi ćemo samo postati robovi, jer nećemo da odgovorimo na sledeći izazov koji nam priroda uputi.

RFE: U svakom slučaju to je neka vrsta više poziva nego apela. Gospodine Petroviću hvala vam na učešću u emisiji, i nadajmo se da smo barem na trenutak inspirisali naše slušaoce da se zamisle nad svetom u kome žive, nad okruženjem u kojem žive, da paze na njega, jer time istovremeno paze i na sebe.
XS
SM
MD
LG