Dostupni linkovi

logo-print

“Skliznuo” na Himalaje


RSE
Naš večerašnji gost je student Mašinskog fakulteta u Beogradu i član GSS-a. Za početak vam neću više ništa reći.
Prvo iznenađenje za naše slušaoce je tvoj GSS. To nije Građanski savez Srbije.
IVAČKOVIĆ
GSS je skraćenica za Gorsku službu spašavanja. To je organizacija osnovana pre pedeset godina. Pre par meseci smo imali pedesetogodišnjicu postojanja. To je organizacija koja se prvenstveno bavi spašavanjem povređenih skijaša, najviše na Kopaoniku. Međutim, spašavanje skijaša je samo jedan od segmenata naših aktivnosti. Pored toga se bavimo i spašavanjem ljudi iz speleoloških objekata i u alpinističkim uslovima.
RSE
Tvoje ime se prošlog meseca dosta često pominjalo u medijima u Srbiji. Ti si, ako se ne varam, bio najmlađi član ekspedicije koja je pošla da osvoji još jedan neosvojeni vrh Himalaja.
IVAČKOVIĆ
Tako je. To je bila ekspedicija pod nazivom Serbian Way (Srpski put), čijim ciljem je bilo osvajanje vrha u Himalajima koji se zove Kabru. Ono što je interesantno za taj vrh, to je da je on najviši neosvojeni vrh na svetu. U alpinizmu je jako teško znati da li je neko nekada bio na nekom vrhu u Himalajima. Za penjanje je potrebna dozvola nepalskih vlasti, međutim jako puno ljudi to pravilo krši. U tim krajevima jednostavno nemate nekoga ko bi mogao to da proverava. Međutim, ovaj vrh je toliko tehnički zahtevan da verovatno niko nije mogao da se na njega penje, a da pri tom javnost za to ne zna, jer je potrebno da se organizuje jedna jako ozbiljna ekspedicija da bi se uopšte moglo na taj vrh popeti. Vrh je visok 7 318 metara.
RSE
Tvoj put do Himalaja je zapravo počeo onog trenutka kada si počeo da se baviš ekstremnim sportovima. Da se malo vratimo u prošlost -kada i kako je to bilo.
IVAČKOVIĆ
Još kada smo bili mali i kada smo išli na more, moja braća i ja smo voleli da se pentramo po stenčugama i tu sam ja zapravo zavoleo penjanje. Posle toga, sredinom devedesetih, tražio sam neki klub koji se time bavi, međutim taj sport kod nas nije bio toliko razvijen. Postojao je jedan jedini klub i bilo je jako teško doći do njega, a ja konkretno ga nisam ni našao. Onda sam 1997. godine završio kurs Gorske službe spašavanja i tamo sam upoznao neke ljude koji su me dalje uvukli u taj sport.
RSE
Koliko godina si tada imao?
IVAČKOVIĆ
Devetnaest.
RSE
Ipak, nije li malo neobično da jedno gradsko dete, a ti si jedno tipično beogradsko dete, ide na kurs za Gorsku službu spašavanja?
IVAČKOVIĆ
I nije toliko, zato što dosta ljudi ode na kurs Gorske službe spašavanja prvenstveno radi skijanja, pa rade kao spasioci na Kopaoniku. Međutim kasnije, pošto je nekako takva atmosfera u celom klubu, svi oko vas počnu da se bave nekim ekstremnim sportom, da li je to „mountain bike“, da li padobranstvo, ronjenje, speleologija, apinizam, i jednostavno vas ti ljudi povuku u sve to. Dakle, i pored toga što sam već imao želju, kad sam naletio na takve ljude, to je bio pravi pogodak.
RSE
Ti si završio i kurs speleologije.
IVAČKOVIĆ
Da. Mene je uvek interesovao alpinizam i penjanje, međutim i speleologija mi je također bila interesantna. U Gorskoj službi sam upoznao jednog drugara koji me je odveo u Speleološko-sportsko-penjački klub „As“. Tu sam prvo završio kurs speleologije kojom sam se onda u naredne dve-tri godine dosta aktivno bavio, ali paralelno i penjanjem, jer me je penjanje uvek mnogo više privlačilo.
RSE
Penjao si se na vrh visok preko sedam hiljada metara. Dospeo si do koje tačke?
IVAČKOVIĆ
Oko šest hiljada.
RSE
Speleologija je spuštanje. Koliko si se najdublje spustio?
IVAČKOVIĆ
Na 260 metara.
RSE
Možeš li nama laicima da opišeš kolika je to zapravo dubina, na primer u poređenju sa nekim visokim oblakoderima?
IVAČKOVIĆ
Ja uvek kao primer dajem „Beograđanku“. Ona ima tačno 100 metara, tako da uvek nju volim da dajem kao reper i kao jedinicu. Dvesta šezdeset metara su dve i po „Beograđanke“. Pa odprilike, ljudi kad stanu ispred „Beograđanke“ i stave na nju još jednu i po, mogu od prilike zamisliti kolika je to dubina.
RSE
Da li je ta jama u kojoj si ti bio najdublja jama u Srbiji?
IVAČKOVIĆ
Jeste, mada je daleko od najdubljih jama na svetu. Najdublja jama na svetu je u Australiji, ima oko 1 800 metara dubine. U ovim krajevima je najdublja jama u Sloveniji, nadavno pronađena. Ljudi obično dođu do jedne tačke i misle da ne može dalje. Onda dođe neko, malo prokopa i produži jamu za još dobrih petsto metara. Mnoge jame još uvek nisu istražene do kraja.
RSE
Da li si razmišljao o Australiji i toj najdubljoj jami na svetu?
IVAČKOVIĆ
Meni je speleologija jako privlačna, međutim penjanje mi je uvek bilo mnogo privlačnije. Ne verujem da ću svu energiju da usmeravam na tu stranu, već ću radije da se držim alpinizma, jer sam nekako tu više našao sebe nego u speleologiji.
RSE
Ti si učestvovao u jednoj zanimljivoj akciji spasavanja divojarca u Crnoj Gori.
IVAČKOVIĆ
Da. To je bila akcija u saradnji sa beogradskim Zoološkim vrtom. Šta se ustvari tu desilo? Jedan divojarac na Durmitoru je nekako došao na jednu policu koja se nalazila na iznad 100 metara vertikale. On je tu verovatno došao kroz jednu malu pećinu koja se spuštala sa vrha gornjeg platoa, nekako kroz nju prošao i dospeo do te donje police, međutim nije mogao da se vrati. Do vrha ga je delilo nekih dvadesetak metara. Tu se vrteo i jeo travu koja je rasla na toj polici. Kad je pojeo praktično svu travu, ljudi koji su sve to posmatrali odozdo, shvatili su da on jednostavno neće moći da se vrati i da će da ugine. Kontaktirali su Nacionalni park Durmitor, koji je onda kontaktirao nas u Beogradu i mi smo skupili ekipu i krenuli tamo. Razradili smo ceo sistem kako da ga izvučemo s te police. Ja sam se spustio dole do police, s namjerom da ga uspavam, međutim takvu životinju je jako teško pogoditi, jer se neverovatno brzo i spretno kreće po padinama. Ja sam visio na užetu, gledao njega kako trči po stenama i bio sam fasciniran. Pokušavali smo da ga pogodimo strelicama za uspavljivanje, ali nismo uspeli. I na žalost, nakon jedno dva-tri sata čekanja da se on pojavi, slučajno se okliznuo i pao. Tako da taj pokušaj spasavanja na žalost nije uspeo.
RSE
Ti si treća godina Mašinskog fakulteta, znači student. Pričaš o tim svojim avanturama, putovanjima i tako dalje. Da li ti od tog tvog hobija, jer pretpostavljam da je to ipak hobi, možeš da živiš? Ko to finansira?
IVAČKOVIĆ
Svi kažu da smo mi blesavi, ali valjda zbog tolikog entuzijazma mi ni ne razmišljamo o tome da na bilo koji način unovčimo ovo što radimo. Međutim, da biste negde putovali, jednostavno morate da sakupite neka sredstva. Tako da smo mi prinuđeni da negde spojimo ugodno s korisnim. Postoji jedan vid zarade, a to su radovi na visini, stvari koje drugi ne mogu da urade. To je obično kačenje nekakvih gromobrana, oluka, pranje prozora i slične stvari. Radili smo, recimo, zgradu Centralnog komiteta posle bombardovanja, stavljali smo svetleće reklame, kitili smo mostove preko Save i tako dalje.
RSE
One koji su bili pogođeni.
IVAČKOVIĆ
Jeste. Čak je i Generalštab jedno vreme svetleo, nakon što smo ga mi okitili.
RSE
Kako si se osećao kada si kitio te ruševine? To je bila jedna pomalo čudna ideja te političke garniture.
IVAČKOVIĆ
Definitivno. Nama je to također bilo čudno; smešno i tužno u isto vreme.
RSE
Sad smo došli do ambijenta u kojem si ti odrastao. To su te devedesete godine – raspad države, besparica. Mlad čovek koji voli opasnost, koji voli dinamičan život, izazove i tako dalje, u tim devedesetim godinama lako je mogao da sklizne u kriminal, a ti si skliznuo u sport.
IVAČKOVIĆ
Da. Ja bih to definisao prvenstveno kao želju da se bude u prirodi. Čovek koji istinski voli prirodu jednostavno potpuno drugačije razmišlja. Kroz speleologiju i alpinizam smo imali priliku da se na par dana totalno odvojimo od te neke realne situacije i da zaboravimo na nju. Tako da je to meni jako dobro došlo tokom bombardovanja, a o čuvenim devedesetim neću ni da pričam. Ja bih u gradu jednostavno poludeo. Ljudi su sedeli po kafićima i kafanama i uglavnom pričali o takvim stvarima, dok smo mi bili zaokupljeni nečim sasvim drugim, verovatno mnogo, mnogo lepšim.
RSE
Sada imaš 26 godina i sigurno to što radiš posmatraš iz drugog ugla, kao i svoju okolinu i svoju generaciju. Da li se tvoj sistem vrednosti poprilično razlikuje od njihovog? Da li si ti čudak u svojoj okolini?
IVAČKOVIĆ
Svakako da se razlikuje. Ja bih to definisao kao nekakvu posebnu grupu. Međutim, moje okruženje, znači moji prijatelji, gledaju me kao čudaka i uporno ponavljaju: „Ti nisi normalan“. Međutim, opet s druge strane u njima vidim jednu veliku želju za nečim takvim; stalno me pitaju: „Hajde, kad ćeš nas da povedeš. Mi nećemo da se penjemo s tobom, mi ćemo samo da te gledamo“.
RSE
Rekao si da mala planina izbaci ono najlepše iz čoveka, a velika najružnije.
IVAČKOVIĆ
Pod malim planinama podrazumevam upravo ove naše planine, jer one možda nekom eizgledaju velike, ali su u odnosu na himelajske vrhove prilično male. E sad, čovek kada ode u našu planinu, on se jednostavno opusti, uživa u svemu tome. Čak i ljudi koji nisu zaljubljenici u planinu, odu i nekako se oraspolože, kreću neke neobavezne priče i teme i onda svi ustvari pokažu tu neku svoju lepšu stranu. S druge strane, uslovi na himalajskim vrhovima su vrlo surovi, postoji nedostatak kiseonika, znači redak je vazduh, nizak pritisak (gore pritisak može da bude i pod 440 milibara) i ljudi se u tim uslovima i situacijama ponašaju potpuno drugačije, iscrpljeni su i definitivno drugačije reaguju. Mnoge ekspedicije su propadale zbog toga što su ljudi počeli razmišljati samo o sebi i to je osnovni problem. Dakle, u tim uslovima je potrebno da budu tim, a neki to nisu.
RSE
Što se za tebe ne bi moglo reći. Ti to sam nećeš kazati, ali svi mi znamo da si ti spasao člana ekspedicije koji je u jednom trenutku bio u vrlo ozbiljnoj nevolji. Ali o tome ćemo kasnije. Kako si uopšte došao do toga da tako mlad budeš član jedne takve ekspedicije?
IVAČKOVIĆ
Godine 2000. je osnovan „Extreme Summit Team“. „Slušaoci su možda čuli za „Sector No Limit Team“. To je ustvari jedan sportski tim koji okuplja mlade talente i pruža im priliku da putuju po svetu i da ostvaruju svoje snove – skijanje, penjanje, ronjenje i tako dalje. Dragan Jaćimović, vođa ekspedicije, jedini naš čovek koji se popeo na Mont Everest (Mount Everest), po uzoru na taj tim je napravio „Extreme Summit Team“ i to je prvi domaći tim za ekstremne sportove. Pronašao je mene, par godina smo dosta pričali o penjanju uopšte, išli na nekakve akcije i onda je on odlučio da me povede kao člana te ekspedicije. To je jedan trend u svetu. Ukoliko ne povedete nekog mladog u planinu, celo iskustvo se jednostavno nikada neće preneti i neće biti ljudi koji će moći da naslede ove starije.
RSE
Koliko je imao godina najstariji član ekspedicije?
IVAČKOVIĆ
Najstariji član je imao 36 godina. To su čak idealne godine za Himalaje. Jer, na Himalajima je bitno da čovek nije samo fizički pripremljen, nego i da je zreo, miran i staložen, što mi mladi baš i nismo.
RSE
A da li znaš ko je najmlađi čovek koji se do sada peo na Himalaje, a ko je najstariji?
IVAČKOVIĆ
Uglavnom se penju ljudi koji imaju između 30 i 40 godina, a mislim da je najmlađi imao negde oko dvadesetak. Mislim da je najmlađi penjač na Mont Everest imao 20 godina, možda čak i 19.
RSE
Kad si dobio poziv da ideš sa ekspedicijom na Himalaje, jesi li se malo dvoumio ili ne?
IVAČKOVIĆ
Nisam se uopšte dvoumio. Nije bilo razloga da se dvoumim. Međutim, do dana kada smo došli ispred Crkve Svetog Marka, gde su nas ljudi ispratili, nisam verovao da uopšte idemo. To je bilo jasno, imali smo karte, spakovali smo se, sve je bilo gotovo, međutim dok nismo seli u mali kombi, ja nisam verovao da mi ustvari idemo.
RSE
Da li ti je bila potrebna nečija dozvola?
IVAČKOVIĆ
Već sam dosta veliki da mogu sam da odlučujem o nekim stvarima.
RSE
Da li je neko pokušao da te spreči?
IVAČKOVIĆ
Pa nije. Ljudi su dosta kontradiktorni, s jedne strane im je jako drago što idem tamo, a s druge strane se plaše.
RSE
Koliko dugo traju pripreme za jednu takvu ekspediciju? Ako izuzmemo da je zapravo ceo tvoj sportski život bila priprema za tako nešto.
IVAČKOVIĆ
Pa ja bih taj svoj sportski život stavio na prvo mesto kao pripremu. Jer, tih par meseci što smo trenirali pre pokreta, nije dovoljno. Ne bismo uspeli da se pripremimo za tako kratko vreme da nismo imali tu sportsku osnovu. Inače, ako mislite na samu pripremu pre ekspedicije, trajala je nekoliko meseci, a spočivala je u svakodnevnom trčanju po desetak kilometara i u još dosta vežbi pred toga, ali trčanje je za taj trening izdržljivosti najbitnije.
RSE
Šta sve poneo sa sobom? Šta je bilo u prtljagu jedne takve ekspedicije?
IVAČKOVIĆ
Mnogo stvari. Oprema se deli na ličnu, na opremu ekspedicije i na tehničku opremu. Ekspedicijska oprema podrazumeva šatore i još neke potrepštine koje nam omogućuju da uopšte gore preživljavamo. Tehnička oprema je oprema za penjanje – užad, klinovi, cepini, dereze... Cepin izgleda kao mala krampa i koristi se prilikom penjanja u snegu i ledu. Dereze su oni šiljci na nogama koji se koriste za penjanje. Lična oprema su vreće za spavanje, podmetači na kojima spavamo, puno gardarobe i svega ostalog. Deo te opreme nosimo sami, a deo nose nosači, kod nas poznatiji kao Šerpasi. Međutim, ljudi tu prave grešku, jer nisu svi nosači Šerpasi. Šerpasi su jedno nepalsko pleme i pošto su najsnažniji, najčešće se koriste kao nosači. Žive na najvećim visinama, čak mogu da žive i na preko 4000 metara. Najviše naseljeno mesto je Gartok, smešetno na 4 400 metara nadmorske visine. Već prve ekspedicije na Himalaja su uglavnom uvek njih uzimali, zato što su oni najjači i najizdržljiviji i tako su Šerpasi postali poznati kao nosači.
RSE
Da li si imao prilike da slušaš muziku Šerpasa?
IVAČKOVIĆ
Kad smo radili aklimatizaciju u mestu na visini od 3 800 metara, imali smo priliku da vidimo jednu grupu trekera iz Holandije. Trekeri su planinari koji se šetaju Himalajima, ali samo podnožijem Himalaja, kroz doline. Dakle, prošla je jedna grupa trekera iz Holandije koja je imala sa sobom jedno tridesetak Šerpasa u trekingu, tako da smo imali priliku da se družimo s njima. Šerpasi su svi skoro bosonogi, u papučama, za razliku od nas koji smo u trekericama i dobrim toplim čarapama. Sedeli smo s njima dok su palili vatru i dok su spremali svoju klopu. Dok prave klopu, oni pevaju, smeju se... Mi smo se družili sa njima i to im je bilo jako interesantno i neobično, s obzirom da ljudi sa Zapada retko kada uopšte prilaze Šerpasima i uopšte ostvaruju bilo kakav kontakt s njima. Učili su nas da pevamo njihove pesme, to je bilo jako interesantno, smejali su se, čak su nudili i da nas nahrane, iako su jedva imali za sebe. Oni uglavnom jedu pirinač. Zgužvaju ga u grudve i tako ga jedu. To je njihov obrok. A pritom nose dobrih tridesetak kilograma na tim visinama.
RSE
Kada počinju oni pravi, najizazovniji usponi?
IVAČKOVIĆ
Na Himalajima usponi počinju na oko 4 000 metara. Naš uspon je počeo na 4 500 metara, a trebao je da se završi na 7 318.
RSE
Tada zapravo počinje borba sa tom planinom. Vi ste došli do koje visine?
IVAČKOVIĆ
Mi smo stigli do 6 000 metara. Naša stena je imala tri skoka i dva platoa između. Došli smo do drugog skoka i tada se desila nesreća.
RSE
Desilo se da je jedan član ekspedicije propao.
IVAČKOVIĆ
Jeste. Šta je ustvari bilo? Krenuli smo negde oko dva ujutro i već negde oko 11-12 sati je sunce polako obasjalo stenu. Prolazili smo kroz „ice fall“. „Ice fall“ je glečer koji se spušta niz stenu. Prolaziti kroz „ice fall“ je jako interesantno, ali i opasno, jer je on isprepleten pukotinama, ledenim pećinama, ogromnim snežnim blokovima... Jako je teško opisati kak to izgleda, čovek to mora da vidi. Ti blokovi su veličine jednog solitera. To je sve ogromno i stvarno neverovatno.
RSE
I sve u ledu.
IVAČKOVIĆ
Da, sve u ledu. Provlačili smo se kroz te pukotine, neke preskakali...
RSE
Pukotine su bile koliko duboke?
IVAČKOVIĆ
Mogu da budu duboke i po 200 metara. Taj „ice fall“ je sam po sebi velik i debeo. Ima od prilike 400 metara leda. Negde pukne, raširi se i dobijete pukotinu koja može da bude čak i 400 metara.
RSE
Znači može da bude i četiri „Beograđanke“.
IVAČKOVIĆ
Da.
RSE
Tvoj kolega je propao kroz jednu takvu pukotinu, a ti si se našao na drugom kraju užeta.
IVAČKOVIĆ
Jeste. On je išao kao prvi, a onaj ko ide kao prvi je izložen mnogo većoj opasnosti i tehnički mu je teže, zato što ukoliko padne, pad može da bude mnogo veći, jer on postavlja osiguranja, a on je ceo put išao kao prvi...
RSE
Kako se on zove?
IVAČKOVIĆ
Dragan Jaćimović. On je, dakle, ceo put išao kao prvi do tog jednog detalja, gde smo se promenili. Tu sam ja prošao kao prvi i tu smo praktično već završili posao. Trebalo je da postavimo visinski logor broj dva, međutim, eto, on je krenuo kao drugi, verovatno se opustio, jer je bio mnogo sigurniji i tu je napravio jedan kiks koji nas je skupo koštao.
RSE
Neće da se ljuti što kažeš da je to njegov kiks.
IVAČKOVIĆ
Pa neće, timski rad je jednostavno nešto što podrazumeva ne samo to da se oslanjate na drugog u smislu da će vam pomoći, nego jednostavno morate da mu pomognete i ako on nešto zabrlja. To je jednostavno nešto što se u planini dešava, što uvek može da se desi i čovek treba da bude svestan toga.
RSE
Dragan je znači propao i ti si ga zapravo izvukao. On je ustvari imao ludu sreću. Jer, ako sam ja dobro čitala, u takvim padovima se često gubi glava.
IVAČKOVIĆ
Pa jeste. To je poprilično opasno, zato što je pukotina dosta uska i čovek se istumba kada padne unutra. Može da slomi vrat, kičmu... On je pao na samo dva metra i okačio se na uže. Posle toga sam ga ja spustio još nekih dva metra na policu. On je prvo tražio od mene da ga spustim. Ja još nisam bio ni vidio šta se desilo, jer sam bio gore iznad njega. Spustio sam ga na tu policu i vratio se na mesto odakle sam ja ustvari krenuo i počeo sam da ga izvlačim. Međutim, pošto ga je bolela ruka, bilo mu je nezgodno da ga tu izvučem. Onda je video drugi izlaz, pa sam ga opet spustio nekih tridesetak metara dole u pukotinu, on je prešao bočno u levu stranu i tu je našao neki lakši izlaz. Onda sam ja otišao sa te druge strane, ponovo mu pustio uže, on se malo izvlačio sam, malo sam ga izvlačio i to smo nekako odradili. Međutim, onda je nastao problem oko toga da li da se vratimo ili da nastavimo.
RSE
Da li je bilo teško donijeti odluku o tome da se odustane?
IVAČKOVIĆ
To je ustvari bilo najteže. Čak smo u jednom trenutku, dok nas je još adrenalin drmao, pomislili da nastavimo. Međutim, kada smo seli i razmislili, shvatili da to ne dolazi u obzir.
RSE
Da li su to stariji prvi rekli?
IVAČKOVIĆ
Da, naravno.
RSE
A ti? Jesi li pokušao da im se suprotstaviš?
IVAČKOVIĆ
Ne, nikako. Zato što sam i ja bio svestan da je to jedino pravo rešenje. Onda smo se vratili u Katmandu i pošto smo ranije završili ekspediciju, čekali smo let koji je trebao da bude tek za osam dana.
RSE
U Katmanduu si bio na mestima gde obično turisti ne zalaze.
IVAČKOVIĆ
Pošto je vođa ekspedicije, Dragan Jaćimović, jedanaest puta bio na Himalajima, to je značilo da je jedanaest puta bio i u Katmanduu, tako da je jako dobro poznavao taj grad. Tako da smo imali priliku, pored toga što smo obilazili turističke kvartove, da nađemo i deo Katmadua u koji turisti uglavnom ne zalaze, a što je Nepalcima bilo jako interesantno. Oni su baš prijateljski nastrojeni prema strancima i uopšte njihovi međusobni odnosi su krajnje prijateljski. Nisu agresivni, uvek su nasmejani. Njihove kuće su stare i oronule, ali opet imaju neku dušu. Ti kvartovi su izgledali dosta neprijatno, neko bi se možda osećao nesigurno, ali mi smo se osećali savršeno sigurno.
RSE
Nastavljaš da studiraš mašinstvo, ali nastavljaš da planiraš i sledeći pohod na Himalaje.
IVAČKOVIĆ
Naravno. Nismo uspeli prvi put i pokušaćemo ponovo da ostvarimo svoj cilj. Odmorili smo se, imali smo nekih mesec dana i polako krećemo sa pripremama. Idemo u julu na Elbrus. Elbrus je planina visoka 5 646 metara. To je ustvari najviši vrh Evrope, nalazi se na planini Kavkaz i on je dobrih par kilometara u Evropi. Ne nalazi se u Francuskoj, ispod njega nije Šamoni (Chamonix) i ne smatra se najvišim vrhom Evrope, ali geografski on to jeste. Čitavih 800 metara je viši od Monblana (Mont Blanc). Ljudi koji se bave ovim stvarima, to znaju. Postoji u svetu osvajanje sedam najviših vrhova kontinenata, gde je kao najviši vrh Evrope upisan Elbrus, a ne Monblan. Tako da ćemo u junu otići na Elbrus, a u oktobru planiramo da ponovo odemo na Himalaje, na vrh Merapik (Mera Peak) koji je visok 6 400 metara. To će biti dve veće pripremne akcije za Kabru sledeće godine.
XS
SM
MD
LG