Dostupni linkovi

logo-print

Izgubili smo pravo da upravljamo Kosovom


Online gost je Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije, čovek koji je našoj javnosti poznat kao dugogodišnji suradnik pokojnog premijera Zorana Đinđića, čovek koji je vodio studentske proteste, koji je učestvovao u svim demokratskim promenama do 5. oktobra, koji je sada opozicija vladajućoj većini u Srbiji koja se zove Demokratski blok.


RSE:
Krenućemo sa jednim od najaktuelnijih pitanja u ovom trenutku, a to je Kosovo. Dosta otvoreno pričate o budućnosti Kosova kao društva koje treba da samostalno funkcioniše. To je dosta različit stav od službenog i verovatno većinskog mišljenja građana Srbije. Zašto tako nastupate?

JOVANOVIĆ: Zato što je to realnost Srbije i realnost Kosova. U ovom trenutku mi ne možemo bežati od događaja, jer je to politika koja je bila karakteristična za Srbiju prošlosti i političare prošlosti. Ja nisam zadovoljan načinom na koji se u ovom trenutku odvija ta posljednja faza rešavanja konačnog statusa Kosova. Ali u svakom slučaju, ja Kosovo posmatram kao veliku šansu Srbije, kao priliku koju treba da iskoristimo kako bi kroz doprinos rešavanju tog kosovskog problema dokazali da smo mi drugačija Srbija od one koja je taj problem stvarala. Šta je kosovska realnost? Kosovska realnost je, praktično, slika nesposobnosti srpske države tokom čitavog 20. veka. Mi smo na Kosovo – to sam toliko puta do sada rekao – došli ratom 1912. godine kao država i ratom smo sa Kosova otišli 1999. godine kao država. U tom periodu, ljudi koji su živeli na Kosovu nisu imali prilike vlast da doživljavaju kao podršku., već su je doživljavali kao problem. Mislim da je taj koncept na kojem Koštunica danas praktično revitalizuje Miloševićeve vrednosti – taj konzervativizam i taj nacionalizam – zapravo traganje za idejom koja treba u drugi plan da gurne našu tradicionalnu nesposobnost. Jer, ako krajnje otvoreno govorimo o problemu Kosova, onda ne možemo zanemariti činjenicu da u ovom trenutku 90 posto mladih ljudi u Srbiji svoju budućnost ne vezuje za ovu zemlju. Dakle, nemamo pravo da se ljutimo ni na Albance ili na većinu ljudi koji na Kosovu žive zbog toga što ne žele da žive u okvirima Srbije. Imali smo problem sa Slovencima, pa onda s Hrvatima, pa sa Bosancima, pa sa Makedoncima, pa sa Crnogorcima i sad imamo problem, po ko zna koji put, sa kosovskim Albancima. Krajnje je vreme, po mom mišljenju, da se postavi pitanje šta to nije u redu sa nama kad imamo problem baš sa svima. Ovo je posljednji racionalni trenutak za dogovor oko rezolucije o konačnom statusu Kosova. Činjenica da smo mi u toj preokupiranosti međunarodne zajednice i njenom samo delimičnom bavljenju Kosovom videli šansu za sebe, praktično je velika i najveća opasnost upravo za Srbe koji na Kosovu žive. Jer, ukoliko se problem ne bude rešavao u okvirima u kojima se Kosovo praktično nalazi u posljednjih osam godina, vratićemo se u prethodni period, ali ne sa odnosima koji su bili tada uspostavljeni, nego sa odnosima koji su bili u međuvremenu uspostavljeni. Ti odnosi, praktično, svako novo naselje na Kosovu pretvaraju u situaciju u kojoj će preostali srpski narod na Kosovu biti prinuđen da napusti Kosovo. Govorim o onom Kosovu na kome želim da žive Srbi. Ako želimo da Srbi žive na Kosovu normalno, moramo imati normalne odnose sa većinom na Kosovu, a to su kosovski Albanci. Moramo biti zemlja koja će biti sposobna da razume da je 1999. godine izgubila pravo da upravlja Kosovom. Ali da danas još uvek ima priliku da Srbima koji na Kosovu žive omogući da to pravo koje Srbija ne može da koristi već osam godina, delimično preuzmu na sebe i u partnerstvu sa drugim zajednicama na Kosovu konačno počnu taj najnesrećniji deo Evrope da menjaju.

RSE: Jedan od razloga vašeg sukoba sa većinskom Srbijom je i taj što tražite ustavnu reformu odnosno odstranjenje Kosova iz sadašnje preambule Ustava Srbije, onda što tražite zakon o lustraciji i transparentnost odnosa novca i partija. Je li to upravo ono što je trebala da uradi 6. oktobra prva demokratska vlada, u kojoj ste i vi bili?

JOVANOVIĆ: Preduslovi uspostavljanja demokratskih odnosa su uslovljeni davanjem odgovora na sva ta pitanja koja ste vi pomenuli. Ovaj ustav je praktično konsolidacija političkih vrednosti koje prethodni ustav više nije mogao da sačuva, a koje i dalje čine suštinu ustava Vojislava Koštunice – ta preambula u kojoj se govori o Kosovu na takav način, odsustvo civilne kontrole vojske, poražavajući, degradirajući položaj žena, zatvorena mogućnost za suštinsku decentralizaciju, ponižavajući položaj Vojvodine, uništene pretpostavke za razvoj nezavisnog pravosuđa. Taj ustav nas praktično drži na onim osnovama koje je Srbija tražila u 19. veku: nacionalna država, okrenuta sama sebi, sa pogubnim prioritetom – prvo da stvorimo državu, a onda ćemo stvoriti društvo. U temeljima te nesrećne i nedovršene Srbije su milioni ljudskih života, a mi još nismo ni država, ni društvo. Ne može se formom zameniti sadržaj. Potreban nam je sadržaj. I zato želimo novi ustav. Ne ustav o kojem će se više glasati nego što se o njemu raspravljalo i pisalo, ne ustav kao alibi, nego ustav ka izraz naše vizije. Ustav koji će poštovati naša deca i deca naše dece. Zbog toga što će on u tom trenutku praktično biti formula trajnog i kontinuiranog, permanentnog razvoja Srbije.

RSE: Ništa manje značajan u državama u tranziciji nije ni zakon o lustraciji. Mi ga već imamo, ali se, na žalost, ne sprovodi. Sad se pokazalo u Skupštini Srbije da je čovek koji je krajem devedesetih pisao Zakon o terorizmu.

JOVANOVIĆ: Reč je o direktoru republičkog Sekretarijata za zakonodavstvo, što je još gore, gospodinu Zoranu Banilovcu, piscu Zakona o borbi protiv terorizma po kojem je kao akt terorizma bilo definisano i lepljenje plakata, sa zaprećenom kaznom doživotnog zatvora, i čoveku koji se bavio sprovođenjem Zakona o informisanju, onog ekstremnog zakona koji je praktično bio uvod u totalnu diktaturu i koji je za sobom ostavio stotine novinara bez posla, zatvorene redakcije, uništene profesionalne karijere. Taj čovek je danas direktor republičkog Sekretarijata za zakonodavstvo, zahvaljujući glasovima i Demokratske stranke Srbije i G17 plus, ali i glasovima Demokratske stranke. Koja je njegova vrednost? On je danas, u Koštuničinom i Tadićevom režimu, potreban zato što niko bolje od njega ne radi isto ono što je on radio u Miloševićevom režimu. Zašto nije bilo lustracije? Zato što se Srbija zaustavila na personalnim promenama, a ne na sistemskim, zato što smo mi posrnuli u tom simboličnom 5. oktobru. Miloševiće je sklonjen uz mnogo širu suglasnost od one koja je pratila, recimo, ideju da Srbija treba da se evropeizuje, da počne da sarađuje sa Hagom, da se okene budućnosti, da respektuje tradiciju, ali i da pošalje vrlo jasnu poruku da tradicija ne može biti zamena za nepostojanje savremenih vrednosti. Znači, nije bilo prostora, spremnosti i političke volje za zakon kojim bi se sankcionisalo kršenje ljudskih prava, to jest za zakon o lustraciji, zbog toga što su oni na koje bi se taj zakon odnosio i na koje se mora odnositi bili u transferu iz SPS-a i JUL-a u Demokratsku stranku Srbije, sa istim onim pozicijama na kojima su bili i nekad.

RSE: Vratimo se nedavnoj presudi za ubistvo premijera Zorana Đinđića, čiji ste vi bili veoma blizak saradnik. Ta presuda je na neki način i početak sumnje u to ko je stvarni nalogodavac za ovaj zločin. Imate li vi takav utisak?

JOVANOVIĆ: Okolnosti pod kojima se taj sudski proces odvijao su toliko kompromitujuće za vladu Vojislava Koštunice da čak i da ja ništa ne kažem o njemu i njegovoj odgovornosti, on tu odgovornost ne može izbeći. Mi smo rekli da presuda koja je izrečena u Specijalnom sudu, nije tačka na 12. mart, da je to samo prvi korak u jednoj dugoj borbi za potpunu istinu o atentatu na Zorana Đinđića. Samo ta potpuna istina nas može dovesti do Srbije u kojoj se vi i ja možemo politički razmimoilaziti, ali Srbije u kojoj ćemo i vi i ja biti dužni da poštujemo svačiji ljudski život. Tužno je što je vlada Vojislava Koštunice, dakle vlada koja je formirana tako što je prethodno ubijen Zoran Đinđić i vlada u koju su imale poverenje Zoranove ubice, vlada u koju tako puno sumnjamo. Najmanje sam važan tu ja, ali u tu vladu sumnjaju mnogi u ovoj zemlji. Specijalni sud je bio pod pritiscima, ti pritisci su bili organizovani, oni su za sobom ostavili ozbiljne posljedice i u tim posljedicama mi, između ostalog, vidimo razlog za nepostojanje jasnog odgovora na pitanje ko su nalogodavci i oduzimanje mogućnosti da se uđe u političku pozadinu tog 12. marta. Zato smo mi najavili da ćemo podneti krivične prijave za pobunu «Crvenih beretki», jer smatramo da je kroz tu pobunu stvoreno to partnerstvo Koštuničinog kabineta i Jedinice za specijalne operacije. Podnećemo krivičnu prijavu protiv svih učesnika tog famoznog sastanka u Ministarstvu policije, na kojem su se s jedne strane našli ministar policije, ministar pravde, direktor BIA-e, direktor nacionalne televizije, šef kabineta predsednika vlade, a sa druge strane ubica prethodnog predsednika vlade – Legija. Taj sastanak je skrivan od javnosti, onda je taj sastanak obrazložen falsifikovanom beleškom. Mi želimo da damo odgovor na pitanje – zašto je to rađeno na takav način, zašto je prekršen zakon, zašto je to skrivano od javnosti i zašto je obrazloženo lažnim obrazloženjem. Najavljujemo te dve inicijative pre svega zato što želimo da ih tužilac sam pokrene. Jer, ako ih pokrene Liberalno-demokratska partija, to će imati svoj politički kontekst, koji mi pokušavamo da izbegnemo. Naš jedini cilj je da doprinesemo utvrđivanju potpune istine.

RSE: Da li očekujete sada od Demokratske stranke, koja ima većinski kapacitet u ministarstvima, da ona prva pokuša da otvori ta pitanja o kojima ste vi sada govorili. Da li postoji ta spremnost da se Zoranovo političko nasleđe kroz ovakvu vladu afirmiše na jedan potpuno drugačiji način?

JOVANOVIĆ: Način na koji je napravljena ta vlada i karakter te koalicije, vrlo jasno unapred isključuje bilo kakav efikasan rezultat takve inicijative Demokratske stranke. Neprirodno je da vi uđete sa nekim u koaliciju, a onda da proveravate kakva je njegova uloga u ubistvu vašeg predsednika. To valjda uradite pre nego što napravite koaliciju. Pa kažete – mi smo proverili i verujemo ovom čoveku. Čini mi se da je u srpskom establišmentu mnogo prisutnije uverenje da stvari treba zadržati na nivou na kojem su one nakon te sudske presude – da je Zoran istorijska ličnost o kojoj danas možemo govoriti mnogo lepše nego što smo o njemu govorili dok je bio živ, možemo po njemu nazivati ulice, nositi vence, zato što je on past tens, a pri tom izbegavati bilo kakav napor kako bi se politika zbog koje je on ubijen, ostvarila. To je bila politika koja je slala poruku – daj da progutamo najveću žabu. Kako se zove najveća žaba? Ratko Mladić. Hajde da progutamo Ratka Mladića. Kosovo. Hajde da progutamo Kosovo. Tranzicija. Hajde da progutamo tranziciju.

RSE: Verujete li da sada u vladi postoji spremnost da se sa Mladićem uradi ono što je pre šest godina urađeno sa Miloševićem?

JOVANOVIĆ: Ne. Svaka vest o hapšenju ratnih zločinaca je dobra vest. Ja sam se obradovao hapšenju generala Tolimira, ali ne i načinu na koji je to urađeno. Reakcije države na to hapšenje pokazuju da smo mi i dalje u 2001. godini, samo Koštunica više ne govori o tome koja mu je Hag rupa na svirali, već o svemu ćuti. Pitanje Ratka Mladića je mnogo dublje od pitanja pukog transfera nekog ko je optužen za ratne zločine u Hagu. Sa njim je isti slučaj kao i sa Miloševićem. On je jasan dokaz povezanosti srpske države sa genocidom u Srebrenici. Ako nije bilo dovoljno dokaza za Međunarodni sud pravde, koji je sudio Srbiji po tužbi Bosne i Hercegovine, Ratko Mladić u Hagu je neoboriv dokaz naše odgovornosti. Ne samo za one tačke presude po kojima smo proglašeni krivim, već mi se čini da je od zahteva da se proglasimo krivima za genocid još teže to da genocid nismo sprečili i da one koji su ga sproveli nismo sankcionisali. To je, dakle, gore od toga da smo genocid uradili. Jer, ja ne znam ko bi od onih koji su tak genocid u Srebrenici organizovali i sproveli, prošao psihijatrijski test. Ali kad jedna država tako nešto omogući, kada nekoga za koga vrlo dobro zna kakav je, gurne u zločin, a onda ga posle toga štiti od odgovornosti, to je mnogo teže od samog zločina genocida. I ja se nisam osećao zadovoljnim i srećnim kada sam čuo te presude jer su one poražavajuće. Država želi da izbegne odgovornost, zato što ona danas funkcioniše možda u nešto promenjenom formatu, ali sadržaj je isti.

RSE: Imate li vi utisak da kada se haški optuženik iz Beograda pošalje u Hag da se to pokušava prikazati kao neka vrsta nove prekomande?

JOVANOVIĆ: Mi smo to davno rekli – jučer je bila vojna pošta Srebrenica, a danas je vojna pošta Hag. Oni su bili topovsko meso i oni to ostaju. Ali, oni odlaze u Hag da se ovde ne bi ništa promenilo. Da li je neko izašao i rekao zašto je Tolimir isporučen u Hag? Čemu ta mimikrija i skrivanje? Kao on je zabasao negde u Bosni, niotkuda, bez dokumenata, sa torbom u ruci… Šta to znači? Da naša država ne hapsi ratne zločince? Da nije prihvatljivo pokazati kako se on hapsi ovde u Beogradu, nego mi treba da gledamo helikoptere koji sleću u Hag da bi tamo videli da je on zaista tamo stigao i da je uhapšen. Mislim da je pozadina svega toga jasna. Ova vlast će, kao i prethodna Koštuničina vlada, činiti sve što treba da bi na vlasti ostala. Ali pri tom ona savršeno razume da je svaki ustupak u saradnji s Haškim tribunalom povećavanje pritiska kojem je i ona sama izložena. Ta vlada nema stav o Srebrenici, a vrlo dobro zna šta se tamo desilo. Ona šalje ratne zločince u Hag kao heroje ili izbegava da preuzme odgovornost koju država mora da preuzme kada neko hapsi, kao što je to bio slučaj sa nama 2001. godine.

RSE: Osim vaše porodice i strasti da menjate Srbiju, šta vam je još najvažnije u životu?

JOVANOVIĆ: Iskreno da kažem, meni se ne dopadaju oni ljudi koji imaju tri hobija i vremena za sve. Ja se ne bavim politikom onako kako se njome bave drugi. Ja nikad nisam našao odgovor na pitanje otkud ja u toj politici na takav način. To je moj način života. Ja u toj politici ne vidim paragrafe, poslovnike, već ljude. Kad pričam o Kosovu, ja ne vidim nacionalni mit, geografsku kartu, već vidim 70-80 posto ljudi bez posla, vidim masovne grobnice koje se danas otkrivaju, vidim Prištinu u kojoj živi 600 hiljada ljudi a pre sedam godina je živelo 150 hiljada, vidim haos koji je nefunkcionalna država ostavila za sobom, i nemam vremena za bilo šta drugo. Kad završim taj posao, moći ću da radim neki drugi. A trudim se da užvam u tom poslu, sa onima koji su mi dragi.
XS
SM
MD
LG