Dostupni linkovi

logo-print

I novinari su meta, zar ne?


RSE: Dejan Anastasijević je tema koja već nekoliko dana zaokuplja pažnju cele javnosti. Kako tumačite to da je jedan od čelnika u policiji, prvo rekao da je to teroristički akt i pokušaj ubistva, a da je posle toga ceo slučaj predat Odelenu za diverzije i požare?

JOVANOVIĆ: Pošto je u pitanju bomba, diverzija bi i moglo da ima opravdanje, ali ovo je neka vrsta gorkog komentara. Već je treća sedmica otkada je na kolegu Anastasijevića i njegovu porodicu izvršen pokušaj ubistva. U pitanju je klasičan pokušaj ubistva. Sreća u nesreći je da niko nije nastradao, ni njegova kćerkica, ni supruga, ni on. Pošto se to dogodilo u noći između petka i subote, pa nije bilo mnogo događaja, to je imalo veliku medijsku pažnju. I sam kolega Anastasijević, sve kolege iz Vremena i NUNS-a, koji su se odmah uključili u akciju, su bili zadovoljni javnim nastupom i ponašanjem policije. Kako je vreme odmicalo, ispostavilo se da ono što se servira javnosti, što se servira kolegama i ono što se radi su zapravo dve stvari. Šef beogradske policije, Milorad Veljović, i njegov zamenik su sutradan rekli da je reč o pokušaju ubistva i da je to delo terorističkog akta, političkog terorizma. U isto vreme, dok su oni javnosti i Udruženju i novinarima to govorili, policija je vodila samostalnu istragu. Baš to 5. odelenje nije zaduženo za pokušaj ubistva, nego je to Okružno tužilaštvo. Prvih nekoliko dana je bilo samo nekoliko neproverenih informacija. Zahvaljujući mladoj kolegici, Jasmini Čolak iz moje redakcije, koja prati taj slučaj, uspeli smo da saznamo da postoji potpuno neverovatna stvar sa uzorkom i pričom o DNK. U razgovoru sa tužiocem, Gordanom Čolić, uspeli smo da raspetljamo o čemu se radi. Tek u petak, što se poklopilo sa posetom delegacije NUNS-a predsedniku Srbije, koji je u više navrata izrazio interesovanje, i da pomogne i za razvoj slučaja, dogodilo se da je istog dana slučaj predat Okružnom tužilaštvu. Sada je ipak u pitanju pokušaj ubistva.

RSE: Šta vi očekujete?

JOVANOVIĆ: Mislim da bi se stvar potpuno razvodnila da nije bilo tog posrednog saznanja do kojeg smo došli, ali ovoga puta su novinari sami došli do tog posebnog saznanja. Kako vreme odmiče sve teže je naći odgovore. To stvarno može da bude delo nekog ludaka. Može biti i stvar neke vrste sumanuto organizovane zavere, obzirom na to da je Dejan vrlo posvećen i vrlo stručan u temama kojima se bavi. To su pre svega istraživanja ratnih zločina i organizovanog kriminala uz ratne zločine. To su te dve stvari koje nova Srbija ne oprašta nikome.

RSE: Bili ste u delegaciji NUNS-a kod predsednika Srbije. Kojim povodom ste išli u tu posetu?

JOVANOVIĆ: Nama su iz najviše vlasti, tu mislim i na vladu Srbije, ali pre svega na Predsedništvo, stigli signali da bi bilo pametno da Nezavisno udruženje novinara Srbije odredi delegaciju koja će u neposrednom razgovoru izvestiti predsednika i premijera, pre svega o slučaju Dejana Anastasijevića i o onome šta mi očekujemo, ali i o ostalim slučajevima napada na novinare. Tri dana pred Međunarodni dan slobode medija i samo u poslednjih nekoliko sedmica je registrovano osam napada na novinare. Napadi na novinare su se dogodili tokom obavljanja njihovog posla. Poslednji slučajevi koji su uzbudili javnost su napadi na kolegu Šaponjića i Cvetkovića u Novom Pazaru. Uz sve moguće primedbe da sahrana može biti privatna stvar, mada je nekada u pitanju osoba koja je određena kao terorista, policija je morala da radi svoj posao i da obezbeđuje događaj visokog rizika. Kolegi Šaponjiću, koji izveštava za Glas javnosti, je razbijena kamera i dobio je šamar. Kolega Šaponjić je sam po sebi profesionalac i u tom trenutku je samo obavljao svoj posao. Kolega Cvetković, koji radi za Večernje novosti, jedan je od najuglednijih fotoreportera u Srbiji. On se pametno sklonio na vreme. Glupo je da čovek mora da se sklanja dok obavlja svoj posao da ne bi dobio batine. Bilo je i nekih upada u studija po unutrašnjosti.

Privatizacija lokalnih medija je u završnoj fazi, kada su u pitanju štampani mediji, a kada su u pitanju elektronski mediji, načeta je Studijom B. Druga tema je bio položaj tih ljudi koji dolaze, kako pokazuje iskustvo, sve više pod vlasništvo lokalnih tajkuna i moćnika, tako da su sa te strane onemogućeni, ili će biti onemogućeni, da rade svoj posao. Treće je opšta situacija, atmosfera u kojoj novinari u Srbiji, kao i ostali ljudi u Srbiji, moraju da rade.

RSE: Da li vam je Boris Tadić nešto konkretnije rekao o slučaju Studio B, obzirom da je za nekoliko dana određen rok za tender?

JOVANOVIĆ: Zahvaljujući gospodinu Šabiću, koji radi profesionalno svoj posao, imamo više podataka i više informacija nego što ih ima institucija predsednika Srbije. Razgovor je bio vrlo opsežan i trajao je duže od sat vremena. Institucija predsednika Srbije često, zbog nekih ustavnih ograničenja, nije u poziciji da bude dovoljno informisana. Izgleda malo blesavo da predsednik traži pomoć poverenika. O svim stvarima o kojima smo razgovarali predsednik je iskazao vrlo visoki interes i volju da pomogne. Jedna od tema, koja uključuje taj opšti okvir, je izveštavanje i način rada jedne stanice sa nacionalnom frekvencijom. Reč je o Radio Fokusu i o pisanju listova tipa Pravda. To je jedan korpus radikalnog izveštavanja i obaveštavanja u Srbiji, koja potpuno vraća Srbiju unazad, u neke godine koje smo želeli da zaboravimo. Novinarstvo u Srbiji, kao i sama Srbija, je u tranziciji i ne može biti mnogo bolje, nego što je Srbija sama. Ono je neka vrsta ogledala. Smatram da i dalje moraju postojati mediji, kakav je u dobroj meri list u kojem radim, medij kao što je Studio B, B92, Vreme, bez obzira na to što su dometi tih medija danas možda čak i manji nego što su bili u vreme Miloševića, kada je to bio neki glas razuma koji se slušao i u Srbiji i van Srbije. Mislim da i danas moraju postojati mediji koji insistiraju na profesionalnim i visokim moralnim vrednostima, na vrednostima modernog civilizovanog društva, inače nam se ne piše dobro.

RSE: Da li slušate Radio Fokus?

JOVANOVIĆ: Nemam želudac da to slušam, ali s vremena na vreme ljudi signaliziraju da čujem način na koji jedan dobar deo Srbije komunicira sa stvarnošću oko sebe. Poslednje što sam bila prinuđena da slušam bile su pretnje i pozivi na linč upućeni našem kolegi Milošu Vasiću, koji se prethodne večeri, u televizijskoj emisiji Replika, usudio da vrlo otvoreno i jasno kaže šta misli i o napadima na novinarstvo i o haškom lobiju i o organizovanom kriminalu i o ubicama Đinđića. Nastupao je kao i uvek, vrlo samouvereno i sa mnogo informacija, a to je zasmetalo nekoj vrsti publike koja ne želi Srbiju koja je u stanju da bude u Evropi i da komunicira sa svetom.

RSE: Mislite li da je demokratski da oni dobiju nacionalnu frekvenciju?

JOVANOVIĆ: Mislim da su to stvari koje nemaju nikakve veze sa demokratijom. Reći ću sada jednu otvorenu kritiku na račun moga lista, koji će kroz nekoliko sedmica obeležiti 10 godina izlaženja u vrlo teškim uslovima, i političkim i ekonomskim. Prošle sedmice moj list je objavio jedan intervju sa predsednikom opštine Svilajnac, Dobrivojem Budimirovićem Bidžom. Gospodin Bidža je jedan od ljudi na kojima je Milošević izrastao. On je pevao u Skupštini dok su momci odlazili, ni krivi ni dužni, da ginu na ratište, dok su kolone izbeglica dolazile u Srbiju. On je čovek zahvaljujući čijoj je podršci i ekonomskim manifetlucima i moći, pošto je reč o jednom izuzetno bogatom kraju Srbije, Milošević crpeo svoju ekonomsku i političku moć. Takav čovek je dobio nekritički prostor u mom listu. Mislim da je to isto kao i sa Fokusom, da to nije stvar demokratije. Postoje ljudi kojima je mesto iza brave.

RSE: Jeste li to rekli i u svojoj redakciji?

JOVANOVIĆ: Jesam. Na žalost, više nisam urednik jer sam sama podnela ostavku na to mesto i o tome više ne mogu da odlučujem. Za mene je porazno da većina ljudi ne shvata koliko je to opasno, koliko je opasno danas veličati jednog Bidžu i davati mu status građanstva. Potpuna je ista stvar i sa Radio Fokusom. Radio Fokus je rak rana na tkivu moderne Srbije. To je prizmeno, jeftino, vulgarno, opasno. To je govor mržnje, obnavljanje i poziv na novu vrstu linča svih koji misle drugačije. Svi treba da mislimo kao da živimo na početku XVIII veka. Ne želim tako da živim, ne želim da slušam Radio Fokus i mislim da Srbija, u obliku njene nezavisne institucije, kako sami sebe nazivaju u Savetu Radio-difuzne agencije, mora da reaguje. Taj Radio Fokus vodi Goran Kozić. On je osoba koju znam sa fakulteta, ali su se naši novinarski i profesionalni putevi davno razišli. On je bio urednik Politike, ali i urednik onoga što su svi normalni ljudi zvali Krici i jauci, a to je čuvena rubrika Odjeci i reagovanja u Miloševićevoj Politici, koja je izazvala onoliko mnogo traumatičnih stvari i veličala onoliko mnogo zločina koji su se desili u Srbiji i van Srbije.

RSE: Gde ste bili 5. oktobra 2000. godine?

JOVANOVIĆ: Bila sam u redakciji. Radila sam od ranog jutra do kasne večeri i imala sam pauzu samo od sat vremena da svoju kćerku bezbedno sprovedem na Senjak kod tate i bake i da se vratim na posao. Prva stvar koja mi pada na pamet je bila jedna divna poseta koja se dogodila naveče, pošto smo ceo dan bili u redakciji. Naš redakcijski prijatelj, doktor Braca, je uveče sa svojom suprugom, posle celodnevnih šetnji po ulicama, došao sa gomilom ponuda sokova i viskijem da nazdravimo, da zajedno odahnemo i proglasimo, kako smo mislili tog trenutka, novi put svih nas zajedno u novu i drugačiju Srbiju. Tu je bila gomila nekog sveta, što političkog, što novinarskog. Mnoge kolege, mnogi dopisnici stranih listova su dolazili, telefoni su nam non-stop zvonili i morali smo da se javljamo u studije širom Evrope, a pre svega na području bivše Jugoslavije. Jedan blesav dan.

RSE: A danas, koliko smo se odmakli od 5. oktobra?

JOVANOVIĆ: Ja sam od onih koji misle da je 6. oktobar bio neophodan. Mislim da i dalje ima prostora u Srbiji za lustraciju i da će ona, pre ili kasnije, morati da bude sprovedena. Svedoci smo šta se dešava u Evropi i zemljama bivšeg real-socijalizma, koje su sve, pa i Bugarska i Rumunija, ušle u Evropsku uniju, ali su one sa zadrškom od 30 i 40 godina prinuđene da se obračunavaju i da raščiste račune sa mangupima u svojim redovima. Radi se o slugama režima. Svaki režim ima svoje sluge, ali postoje zločinački režimi i njihove sluge, potkazivači, špijuni, oni koji ih hrane. Jednog dana moraju da polože račun jer rade suprotno interesima celokupnog društva. Ne mogu da kažem da osećam gorčinu što neki ljudi nisu sklonjeni. Ali osećam užasnu prazninu i mislim da je to opasno. Čujem da je Kormakov, ona osoba koja je vodila RTS u vreme žrtvovanja onih 16 mladih ljudi tokom bombardovanja, još uvek glavni urednik Stankoma. Stankom je u vlasništvu čuvenog Žike Muštikle, koji je i u vreme Slobodana Miloševića mračio i vedrio Srbijom, gradio Beograd, gradio sopstvenu imperiju. Samo je Milanović platio, iako ne do kraja. Slobodnjak je i šeta se. Njegova supruga je jedan od stalnih saradnika Pravde, pa pretpostavljam da će njega čekati jedno zgodno mesto kada odsluži kaznu.

RSE: Verovatno će dobiti neko smanjenje kazne.

JOVANOVIĆ: Kažu da se uzorno ponaša, pa je sve moguće.

RSE: Da li ste očekivali da će nova demokratska vlast trgovati funkcijama i ljudima i da će dozvoliti da zemlja nema ni Ustavni sud, ni Skupštinu, ni Vladu?

JOVANOVIĆ: Ne. Mislim da to čak ni oni sami nisu očekivali. Nisu očekivali da će tako brzo, od ljudi razvoja, legaliteta i legitimiteta, postati oni koji se bore isključivo i pre svega za vlastite pozicije i zadržavanje vlastitih pozicija. Danas je uoči 5. oktobra, da je imao papira, mogao da se štampa i prodaje u 100 hiljada primeraka. Vukli su nas za rukave, tražili su, molili su, zvali su nas na sve strane. Politika, koja je izvršila unutrašnju mini revoluciju u noći između 4. i 5. oktobra, mesec dana posle tog prevrata, dobila je najvišu državnu posetu. Tadašnji predsednik Savezne republike Jugoslavije, Vojislav Koštunica, posetio je Politiku da je podrži. Nije mu palo na pamet da dođe u Danas. Došao je u Danas tek prošle godine, pet godina kasnije. Vreme je pokazalo zbog čega sve to. Politika je bila na njegovoj strani, danas je na njegovoj strani i to u istoj meri koliko je bila na strani Miloševića. Ona će verovatno jednoga dana, ako opet dođe do promene vlasti, biti na strani i tog novog vlastodržca. Jedna takva poseta, koja je usledila toliko brzo, bila je praćena jednom šokantnom izjavom da je on oduvek čitao Politiku i da je srećan što može ponovo da čita Politiku. Nemam ništa protiv toga da ljudi čitaju Politiku. Ozbiljne novine treba da se prodaju i svake novine treba da imaju svoje čitaoce i svoje kupce i to je u redu, ali nije u redu jednim potezom izbrisati prošlost koja, ne da nije slavna, nego je izazvala potoke znoja i krvi. Možda smo u tom potezu mogli da naslutimo da neće biti drugačije ni kroz šest-sedam godina. Neću da govorim o 12. martu 2003. godine i o ubistvu premijera Zorana Đinđića, kada je cela Srbija, i mi sa njom, vraćena mnogo vremena unazad.

RSE: Da li svojoj kćerki kažete da živi ovde, ili da ode odavde čim završi školu?

JOVANOVIĆ: Tokom protesta 1996./1997. godine, moja kćerka je imala nepunih osam godina. Jedne večeri, bio je sneg do kolena, rekla je: „Bože kako sam ja srećno dete – mama na demonstracijama, tata na demonstracijama, učitelj na demonstracijama i ja sa njima“. Bilo je to vreme građanskih protesta, koji su nosili jednu pozitivnu snagu, ali ta gorčina sa kojom se i dan danas setim te njene detinje izjave me povremeno proganja. Ona je pametna devojka i trudi se, koliko je u našim tranzicionim uslovima moguće, da bude obrazovana. Dosta je putovala, zahvaljujući činjenici da joj je tata to mogao da obezbedi. Mislim da ne treba da bude u ovakvoj Srbiji. U noći između 17. i 18. marta pratila je celu noć prenose i šta se događalo ispred džamije u Beogradu i u Nišu. Onda me je, negde pred jutro, u četiri sata, probudila i rekla: "Sada mi je jasno zašto mi govoriš da ne treba da ostanem u ovoj zemlji". Nadam se da će se to promeniti i da će sva pametna deca moći da ostanu u Srbiji, na zadovoljstvo Srbije i na sreću Srbije. Nadam se da neću morati, njoj i njenoj deci, da govorim da treba da odu iz Srbije.
XS
SM
MD
LG