Dostupni linkovi

logo-print

Priča bez naslova

  • Dejan Radulović

Devojčica Svetlana Nikolić iz Ravne banje nedaleko od Medveđe, na administrativnoj granici sa Kosovom boluje od cerebralne paralize. Ona ne može da se kreće sama a želi da se igra i druži. Želi da ide u školu koja je dva kilometra udaljena od njene kuće. Želju joj je ispunio Fadilj Sulja, vaspitač isturenog odeljenja predškolske ustanove u Ravnoj banji. On gotovo svakodnevno Svetlanu na rukama nosi i vraća iz škole. Ovo je priča o njihovom životu. Priča o jednom čoveku albanske nacionalnosti i jednoj devojčici iz srpske porodice.

Ona je tek na početku života. Zove se Svetlana, ima osam godina i želju da bude kao i njeni vršnjaci. Ona za razliku od druge dece nije u mogućnosti da se kreće sama, jedan oblik dečije cerebralne paralize to joj ne dozvoljava. Majka Zorica i otac Novica Nikolić kažu da je bolest njihovu devojčicu zaustavila na početku:

Majka Zorica: ”Kako da vam opišem da je problem težak – jeste težak ali šta da se radi, mora sve da se izdrži. “

Otac Novica: “Kod nje je problem bio ukočene tetive i slabi razvitak. To je kod nje neka, kako je zovu, paraliza.”

Majka Zorica: “Bili smo 2 meseca prošle godine u Nišu na rehabilitaciji. Vidi se da joj je bolje. Posle smo bili i 10 dana u banji. Ide na bolje, kući sama sa njom radim vežbice, šetam je, vodim je.”

Otac Novica: “Krenula je malo da hoda ali u ortopedskim cipelama, pomagalima, neke plastične ortoze drži na nogama uveče.”

Dok su se na livadama Sijerinske banje, nedaleko od Medveđe mališani radovali novom danu, Svetlana je maštala o tome da i ona sedne u školsku klupu, da sastavi slagalicu, raduje se sa drugom decom i kako kaže direktorica predškolske ustanove Mladost iz Medveđe Dobrila Andrejević, jednostavno druži:

“Svetlana Nikolić je sedmogodišnja devojčica koja boluje od dečije cerebralne paralize i živi u veoma teškim uslovima. Ona ima neodoljivu želju da boravi sa svojim vršnjacima i da se druži sa drugom decom, što je sasvim normalno za dete njenog uzrasta.”

Jedan naizgled običan san malene Svetlane u stvarnost je pretvorio nastavnik predškolske ustanove, isturenog odeljenja u Ravnoj banji, Fadilj Sulja. Njemu nije smetala planinska staza dugo gotovo dva kilometra, ni vremenske prilike. Fadilj na rukama gotovo svakodnevno Svetlanu nosi u školu i vraća kući. To je most i put od dva kilometra koji devojčicu čini srećnom:

“Ja počinjem sa radom u 7.30, dolazim ovde u 7.30 pošto počinjemo sa radom od 8.00. Moram da pođem po malu Svetlanu Nikolić, pola sata ranije moram imati, dok izađem gore i dok se vratim, za to vreme dođu i deca. Znači, ostaje od 8.00 do 12.00-12.30. Moje radno vreme je do 14.00 zato što moram da je vratim kući.”

On je otac troje dece ali i čovek koji je po rečima direktorice predškolske ustanove posvećen i poslu i drugim ljudima:

“On je sam došao na tu ideju, da bi ipak Svetlanu uključio u rad naše grupe u Ravnoj banji, da ode do njihove kuće, da donese Svetlanu – u rukama je nosi – do vrtića, da je posle nastave, koju imaju u vrtiću, vrati roditeljima. Samim tim zadovoljan je i on a posebno Svetlana.”

Porodica Nikolić živi u 24 kvadrata. U kućici od blata su pored Novice i majke Zorice još pet mališana. Zoran je zaposlen u rehabilitacionom centru Sijerinska banja i ova mnogočlana porodica zavisi od njegovih skromnih prihoda:

“Da se teško živi - teško. Eto, mi živimo tu, nas sedmoro članova porodice u 24 kvadrata. Voda je najveći problem. Kad je bilo klizište srušio se bunar koji smo koristili pa nekih 500 – 600 metara odozdo nosimo vodu za sve upotrebe – za kuvanje, spremanje, pranje....”

Majka Zorica vodi računa o domaćinstvu i deci tako da je vaspitač iz predškolske ustanove njihov život učinio daleko lakšim:

”Volim i ja i dete da ide u školu. Vaspitač je dobro prihvatio, on dođe, uzme je, nekad je ja odnesem. Voli da ide u školu. Zahvalna sam vaspitaču što je tako prihvatio naše obaveze, da odvede i dovede dete.”

Nedaleko od kuće Nikolića je administrativna granica sa Kosovom, ovo je multietnička sredina ali to za junake ove priče ne predstavlja problem.
Otac Zoran je bio školski drug sa Fadiljom a njihove porodice se tradicionalno druže i pomažu:

”On je stvarno sad dobar drug. Šta ima veze ko je Albanac, ko je Srbin – ja delim ljude samo na dve nacije – čovek i nečovek, da li je Srbin, Rom, Albanac... takav sam od malena. Da li sam tako vaspitan, da li zato što sam mnogo bio na strani pa sarađivao sa ljudima... kod mene samo ima – čovek i nečovek. A on je čovek i nemam reči za njega.”

Novi dan za malenu Svetlanu danas je zahvaljujući vaspitaču Fadilju Sulji potpuno drugačiji. Ona se bori sa osmehom, ona se igra, recituje sa vršnjacima i pobeđuje:

“Svetlana je devojčica uvek raspoložena, brzo uči pesmice, voli da crta, nasmejana je uvek, raspoložena.”

“Eci peci pec
ti si mali zec
a ja mala prepelica
eci peci pec”

“Kad ona može da odluči da dođe dovde u tom stanju kako ja da ne pomognem?”

I svi sagovornici priče iz Ravne banje slažu se da je danas mnogo bolje nego juče, da je jedan korak njihovog Fadilja nekom promenio život:

“Promene su velike u odnosu na period kada je pošla u vrtić. Od septembra do danas velika je razlika i u njenom ponašanju, socijalizovala se, jer to što pruži društvo vršnjaka veoma retko može šta da zameni.”

“Veliki je uspeh da dete ide u školu, da je sa decom, da nije u kući odvojena. To je za nas veliki uspeh.”


Svetlana radosno čeka novi dan, sa osmehom gleda niz padinu čekajući svog nastavnika.

I to je priča, iskreni zagrljaj njenog vaspitača Fadilja Sulje iz za mnoge daleke školske ustanove sakrivene kraj Sijerinske banje. To je znak i to je putokaz, jednog čoveka i jednog deteta.
XS
SM
MD
LG