Dostupni linkovi

logo-print

Ruski faktor u kosovskoj krizi!


O tome govore:

* Doktor Sanda Rašković-Ivić, čelnica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju.
* Doktor Milica Delević-Đilas, docentkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
* Ljiljana Smajlović, glavna urednica beogradskog lista Politika i politički komentator.

****

RAŠKOVIĆ-IVIĆ: Uloga Rusije u rešavanju kosmetskog pitanja je zaista veoma velika. Možemo da kažemo istorijska, ne samo zbog pretnje ruskim vetom, nego i zbog postavljanja Rusije i zbog velike podrške koju Rusija sve vreme daje Srbiji. Svaka izjava ruskih zvaničnika, od Putina pa na niže, govorila je o vetu, samo na drugačiji način i drugačijim rečima. Govorila je o suprotstavljanju sili. Govorila je o tome da će štititi međunarodno pravo, da će Kosovo i Metohija biti presedan, a to i jeste jedna pretnja jer ako Kosovo i Metohija nije presedan, onda to znači, ne samo da se međunarodno pravo ne poštuje, nego da su sve rezolucije u stvari konvencije velikih sila i da služe za jednokratnu upotrebu. To znači da male zemlje mogu samo da drhte i da ne smeju ni sa čim da računaju.

Ono što sam doživela u Rusiji pre nedelju dana je bilo nešto što može da nas ispuni zadovoljstvom i nadom, a to je potpuna podrška Srbiji i potpuna podrška stavu Srbije, podrška pregovorima, podrška našem identitetu i integritetu, bilo kao nacije, ili kao države. Kod nas postoje veoma veliki strahovi od veza sa Rusijom. Postoji jedno klišeizirano mišljenje gde se stavlja znak jednakosti između svega što je rusko i svega što je sovjetsko. Znamo kakav je bio SSSR. SSSR je jedna priča, a Rusija danas je druga priča. Stalno se interpretira približavanje Srbije Rusiji kao neki prekid evropskih integracija, ili neko anti-evropsko ponašanje. To nije tako. Naše približavanje Rusiji, oko pitanja Kosova i Metohije, i približavanje Rusiji uopšte, nema anti-evropski karakter. Naše evropske integracije su naš normalan i prirodan put. To ne znači da mi treba da razvijemo fobiju, ili čak i paranoju, od svega onoga što je rusko i što znači Rusija.

Niti je naše približavanje Rusiji anti-evropsko, niti je naše približavanje Evropi i naše stremljenje ka Evropskoj uniji antirusko. Verujem da će Rusija sada da uradi mnogo za nas jer je prešla onu crvenu liniju posle koje više nema povlačenja. Sada bi povlačenje Rusije više naštetilo ugledu Rusije, nego ugledu Srbije. Rusija sada, braneći Srbiju, brani princip međunarodnog prava, ali ona brani ujedno i princip jednog normalnog i civilizovanog svetskog poretka, onog kakvo bi trebao da bude, kako ljudi očekuju i kako Bog zapoveda.

Ljudi se često pitaju šta to Rusija traži za uzvrat za pomaganje Srbiji? Imam česte kontakte sa ruskom stranom jer se intenzivno bavim Kosovom i Metohijom. Rusija ništa ne traži za uzvrat. To je nešto čemu se svi čude. Ne treba da se čude. Rusija nas nikada nije bombardovala. Nikada nije tražila od nas da predamo 15 posto ili pet posto svoje teritorije. Kada dođete u Rusiju, niko vas ne pita za saradnju sa kosovskim institucijama. Ne grdi vas što kritikujete Čekua. Ne grdi vas što pravite paralele između Kosova i Metohije i Republike Srpske. Ne treba na sve stvari gledati potpuno merkantilno. Ruski stav ne mora da se interpretira kao stav iz ljubavi. On to i nije. Ono što Rusija zaista u ovom trenutku brani to je civilizovani međunarodni poredak, onakav kakav bi trebao da bude, i zaista ne traži ništa za uzvrat.

Mogu vam reći da i u depešama koje čitam, i u izveštajima, postoji velika začuđenost, koja ide do zgranuća, različitih zemalja i ljudi koji stalno očekuju šta će to Rusija da traži, a Rusija ne traži ništa. Svi se čude zbog toga. Zar je moguće da se zgranjavamo nad tim kada se neko ponaša normalno? Srbija nema nameru da bude kamen spoticanja, niti ona to jeste. Kada Rusija brani srpske interese, ona brani principe koji se ujedno tiču i nje.

Evropski put i put u NATO su dva puta koja su različita, iako svi vole da kažu euro-atlantske integracije. Evropski put Srbije ne stoji u koliziji sa bliskošću sa Rusijom i obrnuto. Put Srbije u NATO nije tako u napred određen. Mi jesmo u Partnerstvu za mir, ali u Partnerstvu za mir su i zemlje koje nisu u NATO. NATO nas je bombardovalo pre osam godina i ulazak u NATO je jedna velika odluka. To je odluka koju svako demokratsko društvo treba da rešava na drugačiji način. To ne rešava ni jedna vlada, to ne rešava ni pregovarački tim, ni predsednik republike. Zna se da se to rešava na najdemokratskiji mogući način, a to je referendumom.

U svakom slučaju, na Kosovu postoji već postavljena infrastruktura nasilja koja samo čeka neki mig. Ta infrastruktura nasilja može da se odapne u svakom trenutku. Može da se odapne na veto i na to, kako Albanci vole da kažu, srećno pucanje i u slučaju nezavisnosti Kosova. Ona može da se odapne u bilo kojoj situaciji. To pitanje bi trebalo okrenuti ka onima koji plaše svetsku javnost ruskim vetom, koji može da proizvede krvoproliće na Kosovu i Metohiji. Nije bilo nikakve reči ni o vetu 1999. godine. Nije bilo reči ni 2004. godine, kada su tamo bile međunarodne snage, pa smo videli šta se desilo. Kako to da se pred očima tako impozantno naoružanog NATO pakta dese toliki zločini? Kako to da jedan narod, koji bi trebalo da je razoružan, može da preti nasiljem, a da to zaista bude pretnja, kada znamo da tamo ima 17 hiljada maksimalno najmodernije naoružanih vojnika NATO pakta?

****

DELEVIĆ-ĐILAS: Spoljno-politički prioriteti Srbije su, pored njene želje da se priključi evropskim integracijama, i balansiran odnos sa svetskim silama, što podrazumeva i dobar odnos sa Rusijom. Čini mi se da nema kontradiktornosti između želje Srbije da se pridruži Evropskoj uniji i da razvija balansirane odnose sa Rusijom, kao i sa ostalim svetskim silama. Može da nastane neki problem ukoliko Srbija očekuje podršku Rusije za neke spoljno-političke, ili druge planove, koji ne moraju da imaju uporište u realnosti. U tom slučaju, cena takve podrške bi mogla da bude nešto što bi Srbiju udaljilo od evropskih integracija, ili na dugi rok stavilo Srbiju u lošu poziciju, da bude nešto što deli Rusiju sa Evropskom unijom i što je kamen spoticanja u odnosima Rusije i Evropske unije.

Čini mi se da traženje saveznika u Rusiji, za neke spoljno-političke ciljeve, nije loša stvar, ali da ima smisla razmisliti kakvim se spoljno-političkim ciljevima teži, za koje se podrška očekuje. Kada govorimo o Kosovu, čini mi se da ima mesta iskoristiti neku rusku podršku. Ukoliko Srbija ima jasnu i konkretnu diplomatsku inicijativu, koja ima neko uporište u realnosti, a to uporište u realnosti bi se zasnivalo na činjenici da su u ovom trenutku trendovi, kada je Kosovo u pitanju, vrlo nepovoljni i da taj cilj koji Srbija očekuje, da ih Rusija podrži, on mora da bude takav da može u nekom kratkom periodu da donese neki rezultata za Srbiju. Da li bi to bilo ono o čemu je Goran Svilanović govorio kao o faznoj podeli Kosova, ili nešto što ima neko uporište u ovom trenutku u prihvatanju Ahtisarijevog predloga i njegove modifikacije, a u sledećoj fazi bi dovelo do neke profilisanije podele između ta dva identiteta, ili neka druga varijanta, to ne mogu da pretpostavim. Čini mi se da je ovde više problem cilja koji se u Srbiji postavlja, nego što je problem same ruske podrške.

Kada govorimo o odnosima Rusije i Evropske unije, čini mi se da Rusija i Evropska unija u ovom trenutku imaju puno zajedničkih interesa. Većina ruskog izvoza, više od 60 posto, odlazi u Evropsku uniju. Rusija je najznačajniji snadbevač Evropske unije energijom. Mislim da čak jednu petinu energetskih potreba Evropske unije zadovoljava Rusija. Ako zanemarimo ove ekonomske interese, oni imaju i neke zajedničke političke interese. Zemlje koje su sada ušle u Evropsku uniju, u neposrednom su okruženju Rusije. Verujem da Rusija i Evropska unija dele želju da vide neko stabilno i prosperitetno okruženje. Vidimo da zemlje koje se nalaze u njihovom susedstvu vrlo dobro sarađuju u krizi, u vezi sa Iranom i borbi protiv međunarodnog terorizma. Dugoročno, bez obzira na neku samouverenost Rusije u spoljnoj politici, čini mi se da Evropska unija i Rusija imaju puno zajedničkih interesa i da dugoročno pozicija Srbije ne bi trebala da se gradi na tome da bude kamen spoticanja u odnosima između Rusije i Evropske unije.

Srbija se ulaskom u Partnerstvo za mir još ranije opredelila da taj put u evropske integracije bude i put u euro-atlantske integracije. Čini mi se da bi vrsta ruske podrške, čija bi cena bila odustajanje od atlantskog dela euro-atlantskih integracija, sužavala neki manevarski prostor Srbije i u tom smislu bi mogla da bude nešto što ne bi bilo kompatibilno sa nastavkom onoga što je i Srbija delimično zacrtala kao svoj cilj. Taj put su prošle i zemlje koje su se 2004. i 2007. godine priključile Evropskoj unije. Možda se neće opredeliti da ide putem euro-atlantskih integracija, ali mi se čini da je mudrija ona spoljna politika koja izbor u tome, da li Srbija treba da ide putem euro-atlantskih integracija, ili ne, ostavlja građanima Srbije, a ne isključuje tu mogućnost kao rezultat podrške za neke spoljno-političke ciljeve.

Kada su Srbija i Kosovo u pitanju, Srbija je uvek govorila: "Ako dođe do nepovoljnog razvoja situacije, možemo smatrati da proces demokratizacije ili tranzicije u Srbiji nije nepovratan i mogu se vratiti snage koje su povezane sa prošlošću". Na Kosovu su govorili: "Ako ne dođe do povoljnog razvoja događaja možemo videti nemire na Kosovu". Mislim da je odgovornost političke elite, i u Srbiji i na Kosovu, da upravlja očekivanjima svojih građana i da čitavo to dešavanje stavlja u neki kontekst. To je ono što za Srbiju predstavljaju evropske integracije – stavljanje u neki širi kontekst i smeštanje u neku dalju perspektivu koja postoji i nakon rešavanja tog problema. Ako Srbija u pogledu Kosova samo zna koje rešenje želi da izbegne, a mnogo je manje definisano šta tačno želi da postigne, mislim da je to problem i za saveznike Srbije. Onda može da se postavlja pitanje cene takve podrške.

****

SMAJLOVIĆ: Postoji tumačenje po kojim je bombardovanje Jugoslavije 1999. godine na neki način bila poruka Rusiji da ona više nije evropska sila. U neku ruku bi se moglo reći da je to donekle i tačno. Činjenica da to Rusija nije mogla da spreči je nešto govorilo o tome da li je Rusija u tom momentu bila evropska sila, ili ne. Pretpostavljam da Putinovo lično zalaganje da spreči rasplet kosovske situacije, koji ne odgovara Beogradu, ima veze sa njegovim povratkom na scenu.

Ne strahujem od toga da ovo zatvara za Srbiju vrata evropskim integracijama, pa čak ni vrata euro-atlantskim integracijama. Mislim da je Srbija važna i Evropi i Americi, kao što su Evropa i Amerika važne Srbiji.

Ljudi koji uočavaju trenutnu opasnost i koji osećaju strah da situacija može da krene u pogrešnom pravcu, to ne osećaju jer su paranoični, već zato što postoji plan sa Zapada da se Srbi dozovu pameti, da im se kaže da izbor koji oni sada čine bi mogao da bude naš dugotrajan ili konačan izbor. To nam se sugeriše i iz Brisela i iz Vašingtona. To čine američki i evropski ambasadori u Beogradu svaki dan. Sugeriše nam se da sada biramo između Zapada i Rusije, kao da je to neki konačan izbor, kao da je svet još uvek podelen, kao da jedan potez, ili jedno vezivanje, jedno partnerstvo na jednoj temi može da znači gubitak ostatka sveta i gubitak veza sa ostatkom sveta. Mislim da to ne može biti tačno. To se vidi na tome da je Rusija uspela da ima vrlo komplikovane odnose sa mnogo zemalja, i sa onima sa kojim je bila saveznica, i sa onima sa kojima je bila protivnik. Ovaj svet je sada mnogo složeniji nego što je bio. Sada se neke forme savezništva i prijateljstava i trenutnih partnerstava ispoljavaju u stvarima koje ranije nismo znali.

Mislim da Srbija ne sme da bira između Zapada i Rusije. Mislim da Srbija mora da sarađuje i sa Zapadom i sa Rusijom. Činjenica je da je u ovom važnom trenutku za Srbiju Rusija ta koja ne pokušava da joj oduzme teritoriju, već pokušava da joj pomogne da joj se ne oduzme teritorija. U tom slučaju je Rusija ta koja u sadašnjem momentu može biti bolji saveznik Srbiji, konkretno kada je Kosovo u pitanju. Mislim da Beograd mora da kaže Zapadu da mi ne odustajemo od približavanja. Na mestu Beograda bih čak slala poruke i Briselu i Vašingtonu – ne verujem da ćete da odbacite našu zemlju i da usporite njenu integraciju samo zbog toga što ona ne pristaje da se odrekne dela svoga teritorije. Vlast u Beogradu ne sme da napravi taj izbor i da se odluči samo za jednu stranu. U ovom složenom svetu imamo pravo da koristimo sve svoje komparativne prednosti i sve mane drugih kako bi smo izdejstvovali za sebe neku povoljniju poziciju. Ovo sa naše strane nije ideološki izbor. Ova zemlja nije antizapadno raspoložena.

Srbija uglavnom čini sve što se od nje sa Zapada očekuje. Kada je iz Vašingtona traženo da Beograd protera četiri iračka diplomata uoči bombardovanja Iraka, Beograd je to poslušao. Kada bi Beograd na taj način poslušao nešto što bi tražila Moskva, svi bi smo bili konsternirani. Tada su Švedska i Nemačka odbile da proteruju iračke diplomate. Mi smo tada popustili. Čini mi se da bi smo se trebali u takvim stvarima suprotstavljati i Moskvi i Vašingtonu, ili bilo kome ko traži takve ustupke. U svakom slučaju, mislim da je moguće i iz ove situacije izaći i kao prijatelj Zapada i kao prijatelj Moskve.

Bila sam žestok pristalica ulaska u Partnerstvo za mir. To je odlično za našu vojsku. Tu se stiču iskustva, a ne morate da kupujete skupo tuđe oružje. Nisam pristalica ulaska u NATO i mislim da bi Srbija morala da ima referendum o ulasku u NATO. Mislim da ne ulazak u NATO ne bi bio nikakav znak antizapadne orjentacije Srbije. Nije mi nepodnošljiva ni pomisao da na referendumu pobedi opcija ulaska u NATO. U svakom slučaju, nema potpune jednakosti između evropskih integracija i euro-atlantskih. Mada kombinovano, i Brisel i Vašington, vole da proizvode utisak da ta veza postoji i da je lakše ući u Evropsku uniju ako ste prethodno ušli u NATO.

Stvarno činimo ustupke i nalazimo se pod pritiskom nekih zemalja. Amerika i zemlje Zapadne Evrope su ipak najrazvijenije i najdemokratskije zemlje na svet. To ne znači da je njihov pritisak prijatniji, ali barem znate da ako nekom preterano popuštate da to nisu neki diktatori i totalitarni ludaci. Zašto je ovde tolika sumnjičavost prema Rusiji? Nisam sigurna da je to ideološka, rasna ili neka druga netrpeljivost prema Rusiji, nego da se tu malo kalkuliše i sa tim naučenim strahom u Beogradu. Ima tu i zlih namera onih koji su ovde istureno odelenje 5. flote, pa misle da treba da udaraju čim se pojavi na horizontu približavanje Rusiji. Mislim da se kod nas ljudi plaše da ćemo popuštati svakom pod pritiskom. Mislim da ovde postoji strah od servilnosti, a u stvari malo smo postali previše popustljivi i premalo držimo do svog dostojanstva.

Ni jedan rat na našim prostorima nije počeo spontano. Rat je uvek počinjao zato što je neko imao plan da ide u rat pod određenim okolnostima. Ne verujem ni u kakav spontani otpor na Kosovu. Nisam verovala ni 2004. godine da je bilo ičega spontanog u onom napadu na Srbe. Oni koji prete tim svojim proricanjima da bi mogli Albanci da se pobune, je zaista zveckanje oružjem i to su jako ružne stvari. U tom smislu sam lično veoma ogorčena kada zapadni političari, pogotovo zapadni vojnici, govore o haosu koji će nastati na Kosovu ako se plan Vašingtona i Brisela brzo ne sprovede u delo. To su opasne igre. Ta namera da se Rusima pripiše odgovornost za albansko nasilje je i intelektualno nepoštena i nepoštena u političkom smislu.

Malo me plaše ta zloslutna proricanja nasilja na Kosovu, ali teško će se odgovornost za to pripisati Rusiji. Mislim da su u NATO ljudi suviše inteligentni da dozvole oružanu pobunu Albanaca na teritoriji koju su preuzeli radi čuvanja mira na njoj 1999. godine.
XS
SM
MD
LG