Dostupni linkovi

logo-print

Ko nije gledao nije ništa propustio


****

BODROŽIĆ: Juče sam gledao Skupštinu, a i da nisam, znao bih već unapred ko će šta da kaže i kako će se svi prati od konkretnih poteza. Niko ne želi da preuzme odgovornost za tešku situaciju i da kaže da smo stvarno u problemu i daj da učinimo nešto da taj problem rešimo.

Gledajući Skupštinu Srbije, u izdanju nekadašnje Savezne Skupštine, sve mi je ličilo na devedesete godine. Prvo zato što me ta zgrada podseća na sve one dugačke sednice, kada su se prvo svađali predstavnici Komunističke partija iz raznih republika, potom kada su Socijalisti, uz pomoć Radikala, gazili sve oko sebe tokom devedesetih godina, ne slušajući nikoga drugog i terajući po svome. Tako je bilo i jučer. Sednicom je predsedavala Borka Vučić, što je za svakoga, ko se seća devedesetih, poražavajuće, ali bilo je i simpatično gledati bakicu koja je u nekim stvarima izgledala mlađa od većine šefova poslaničkih grupa i poslanika u novom Parlamentu Srbije.

Gledajući Radikale, koji sada dolaze u majicama sa likom svoga vojvode u Skupštinu Srbije, može se reći da je onda bilo bolje. Bio je samo jedan Vojislav Šešelj, a sada ih ima 81. Njegovi nastavljači se ponašaju kao da je svet stao još pre 100 godina i kao da ceo svet samo raspravlja o Srbima, samo raspravlja o Kosovu i samo gleda kako nama da pomogne, ili, kako oni kažu, odmogne. Oni mi nisu najtragičniji.

Čak mi nije najtragičniji ni SPS, od koga znaš već dugo godina šta da očekuješ i znaš šta će pričati.

Ali ono što slušaš od ljudi koji su se nekada zvali demokratski blok i koji danas, u 2007. godini, pričaju priče koje je Slobodan Milošević ispričao još početkom devedesetih godina, dođe ti da uzmeš pasoš i da bežiš iz ove zemlje glavom bez obzira. Imamo stranku koja je bila u kampanji sa sloganom "Živela Srbija". I kada takvi osvoje samo 600.000 glasova, onda možete da kažete kako je jadna ta Srbija, kao da je već pokojna. U ono vreme Slobodan Milošević je imao istu takvu parolu, ali je on otkidao po dva miliona glasova na takvim parolama, a ovi naši jadni državotvorni demokrati jedva osvoje 600.000 glasova, i to uz pomoć Velje, kojemu ideologija uopšte nije bitna, bitni su metri asfalta i palme, i koji svoju stranku vodi kao što je Arkan vodio svoj kriminalni gang. Danas, u 2007. godini, imate demokratski blok koji je u mnogim stvarima rigidniji i gori od Slobodana Miloševića i Socijalističke partije Srbije u ono najcrnje vreme devedesetih godina.

Što je još gore od toga je DS, koja je osvojila nikada više glasova, ali koja svojom politikom svakog mladog čoveka u ovoj zemlji, koji je spreman da ostane ovde, da ćuti i trpi, svojim stavom obeshrabruje. Verujem da je mnogo njih koji su se sinoć uverili da su debelo pogrešili kada su mislili da je DS ta koja će Srbiju barem približiti Evropi. Videli smo da su njihovi govori prazni i potpuno bezlični, da se svode na isto, da se svode na podilaženje najnižim ukusima i da se ne želi reći istina da je to Kosovo 1999. godine prestalo da bude sastavni deo Srbije i da sada pošto poto želimo još jednom da ga izgubimo, iako je ono već sedam godina faktički izgubljeno.

Šta me kod mojih favorita, stranke okupljene oko LDP-a, uvek bunilo? To su ti koji su tu upali, a nikako nisu zaslužili. Onda i tu priču koja je ubedljivo najbolja na današnjoj političkoj sceni Srbije kvare ljudi poput Vladana Batića, koji je tu upao, a da ni sam ne zna zašto je dobio mandat od građanske Srbije.

Danas je evidentno da smo mi zemlja koja je na repu Evrope i da će biti potrebno još mnogo vremena da se ovde politička elita nekako urazumi, da mi u Skupštini Srbije ne gledamo priče koje smo već jednom gledali i slušali i da konačno dobijemo neki odgovor od političara koji će moći da donesu nešto novo Srbiji, a ne da se zabija glava u pesak. To je očigledno najbolje za svaku od tih stranaka jer se ne boje da će na izborima totalno propasti, da će nešto uzeti na tu praznu priču, da će zadovoljiti uši nekih ljudi koji su tako naučeni tokom devedesetih godina i da će time zaraditi 20-30-40 mandata za svoje funkcionere koji će imati lepu platu, lepe nadoknade, a istovremeno neće se mnogo truditi da poprave život svim svojim sugrađanima koji to tako žudno očekuju.

Meni je to definitivno bilo jasno još pre tri-četiri godine kada je Srbija ponovo skrenula sa nekog svog puta, kada je ubijen premijer. Od tada Srbija, ne da tapka u mestu, nego se vraća nazad, onako brzim koracima. Ništa drugo i ne zaslužuje nego da joj Borka Vučić presedava Parlamentom, da joj Toma Nikolić i Aleksandar Vučić dele lekcije iz morala i da iz svake priče izađu kao pobednici. Vlada ludilo i oni žele da na njihovom terenu budu veći radikali od Radikala, a to se ne može. Mi danas imamo političku scenu na kojoj, teme koje se ponavljaju, idu na ruku onima koji su te probleme i proizveli. Mi danas nemamo ljude koji će da preseku te čvorove i da kažu - Vreme je za neku novu Srbiju, modernu Srbiju.

Svako ko Skupštinu nije gledao, nije ništa propustio. Svako ko ne bude gledao ni sledeće sednice Skupštine Srbije, neće ništa propustiti. Može da pretpostavi i da zna da će se i dalje poslanici "demokratskog bloka" vrtiti u krug. Možda će ih iznenaditi neki predlog eksperata iz G17 koji će smisliti neki genijalni recept za rešenje pitanja Kosova. Sve ono što drugi budu rekli već je dežavi i već je više puta ispričano i već je toliko dosadno da, i oni koji su možda verovali da će se nešto promeniti, više ne verujem da ima imalo nade da će se to desiti. Nadam se da će ovaj saziv kratko trajati jer verujem da su mnogi koji su glasali 21. januara za neku od tih stranaka iz demokratskog bloka već na ovoj konstutivnoj sednici videli, da ako već misliš da je Kosovo Srbija, i da 1999. godina nije postojala, pa ti glasaj za Radikale. Oni su iskreniji i oni bolje pričaju tu priču i od Koštunicinih i od Tadićevih demokrata. Barem su mnogo iskreniji i sposobniji u svoj toj politici. A ovi koji žele da ih imitiraju, to loše rade, i tom svojom politikom uništavaju i ono malo nade.

****

LUČIĆ: Nisam gledao sednicu Parlamenta, a nekako sebi dopuštam da govorim o tome, zbog toga što mogu da pretpostavim šta se dešavalo na toj skupštini. Stvari se ponavljaju, i to se predugo ponavljaju. Bojim se, ukoliko ne dođe do nekih važnih promena, koje moraju prvo da budu u našim glavama, da ćemo se stalno vrtiti u tom krugu i da u našim životima neće biti ničega novog. Iako nisam gledao sednicu, mogu da potpišem da na njoj ništa novo nije rečeno, da nema svežih misli, da nema novih ideja, da nema novog načina za rešavanje bilo kog problema sa kojim se mi sudaramo. Konstutivnu sednicu Parlamenta nisam gledao iz nekoliko razloga.

Prvi je što imam užasno mnogo posla u poslednje vreme. Pokušavam da napravim analizu izbornih rezultata poslednjih parlamentarnih izbora. Pokušavam da razumem šta je htelo biračko telo da kaže političkoj eliti i na koji način su se prebijali glasovi sa jedne na drugu stranu i zašto se to tako dogodilo. To je problem koji me muči već nedeljama.

Malo sam se i umorio od Kosova. Sećate se one rečenice Slobodana Miloševića: "Ovaj narod više niko ne sme da bije"? To se završilo katastrofalno po nas. Predugo je to trajalo. Ponovo se otvorila ta tema koja je nekako bila zaboravljena od 2000. godine i nekako smo krenuli napred, koliko god nam je ta tema bila ključna tema koju treba da rešimo. Reč je bila, ne samo o srpskom narodu koji živi na Kosovu, nego i o drugim krajevima bivše Jugoslavije. Rešavajući te probleme, rešavajući ih na najpogrešniji mogući način, brutalnom silom, mi smo se zapleli u neko vrzino kolo iz koga ne znam kako ćemo se iščupati.

Mislim da su poslednje dve vlade bile dobre vlade, vodile su zemlju u nekom ispravnom smeru, ali vratila se ta ista tema. Ono čega se najviše plašim u ovom trenutku to je da smo ponovo nad onim ponorom nad kojim smo bili početkom devedesetih godina kada je sve to započelo. Tema Kosova je jedna vrlo bolna tema i mislio sam da smo to nekako ostavili iza sebe, ali se plašim da to nije tako. Jedini je Zoran Đinđić razumeo važnost te teme i važnost rešenja tog problema i jedini je on razmišljao unapred, jedini je on mislio o tome da taj problem mora da se reši zato što je to kamen oko vrata.

Moramo da naučimo da živimo u zemlji kojoj znamo granice i morao da naučimo da živimo u zemlji u kojoj se živi normalnim životom, kao i u svim ostali zemljama. Na žalost, Zoran Đinđić je ubijen. Na žalost, nije stigao ni da napravi prvi korak u tom smeru, ka nekom pokušaju iniciranja rešenja problema Kosova. Sada smo ponovo došli do zida. Ne znam kako ćemo sada, kada treba ponovo da se suočimo sa tim istim problemima i ponovo da prođemo kroz one iste bolove kroz koje smo prolazili devedesetih godina. Moram priznati da sam veoma uplašen zbog toga.

Sa druge strane, u meni ima nekog optimizma i očekujem da pred vladom koja treba da bude formirana postoji nekakva budućnost. Prošao je taj najteži deo tranzicije. Ostalo je još toga da se učini. Čini mi se da pred budućom vladom stoje neki uspesi i očekujem da su okolnosti takve da će buduća vlada moći nešto da učini za sopstveni narod i da će to biti jedna uspešna vlada. Sve se namestilo tako da to bude jedna veoma uspešna vlada. Odjedanput, na samom početku celog tog procesa i prelaska na novu vladu, privođenja tranzicije kraju, smo se sudarili ponovo sa istim problemima i ponovo smo nad istim ponorom i ponovo treba da trpimo bol u našim dušama i da se svađamo oko stvari koje su, mislim, već odlučene.

****

PANČIĆ: Naravno da nisam gledao televizijski prenos zasedanja Skupštine. Nisam čak ni znao da ima prenosa, pošto se pričalo o tome da li to još da se radi, ili ne. U svakom slučaju ga nisam gledao jer mi to nije ni palo na pamet, po istoj onoj matrici po kojoj ne gledam novogodišnji televizijski program, čak i ako se zateknem u novogodišnjoj noći negde u blizini televizora. Ako si video jedan novogodišnji program pre 30 godina, onda si ih video sve. To vredi i za našu skupštinu, kao žanr. To je nešto što se ponavlja, sa minimalnim varijacijama, još nakon prvih višestranačkih izbora 1990. godine, pa do sada. Nekada je malo živopisnije, nekada malo dosadnije, ali u osnovi to je uvijek jedna te ista matrica. To degradira smisao tog parlamentarnog života kod Srba, koji i onako nije baš razvijen, niti je razvijena ta demokratska kultura i shvatanje zašto je to uopšte važno i zašto Skupština nije, ili ne bi trebala da bude, samo neka brbljaonica. Taj gro našeg parlamentarnog sastava se u ovih 15 godina i svih tih, ne znam koliko, saziva izmenjao, autodegradirao tu Skupštinu i pretvorio je upravo u ono što ona ne bi trebala da bude. Na taj način je tu autoritarnu, antiparlamentarnu, mentalno kulturološku matricu, samo ojačao, umesto da je negde gurne u aut.

Naravno da mi nije palo na pamet to da gledam i razume se da me zanima ono što je bitno, šta se tamo dogodilo, ali to mogu da saznam i iz televizijskih i radijskih izveštaja, to mogu da saznam iz novina, sa Interneta. Razume se da sam pokupio ono što je bitno u vezi sa tim, šta je ko rekao u vezi te famozne rezolucije oko Kosova. To da gledam te ljude, mislim da odavno nema nikakvog smisla. Nisam ni bio u iskušenju. Pretpostavljam da je to nešto što nije samo moje osećanje, već osećanje većine, čak i među profesionalcima koji prate politiku, možda intenzivnije nego drugi ljudi, a kamoli među onim građanima koji nisu s time neposredno povezani. To se pretvorilo u neku vrstu španske serije, ali one serije u kojoj smo svi već sve videli. Više te ne zanima ni šta radi Esmeralda, ni šta radi Kasandra, ni svi ostali papirnati likovi. Da sam slučajno pomislio da bih možda ipak trebao da pogledam neki fragment te skupštine, to bih mogao samo iz jednog razloga, a to je zbog pojave novog faktora u parlamentarnom i političkom životu Srbije, a to je koalicije oko LDP-a, da vidim kako će da izgleda to kada se Čeda ili Nataša suprotstave sa govornice tom tobožnjem nacionalnom konsenzusu u odbijanju nečega što nema nikakve veze, što nas niko i ne pita. To je nešto što bi mi moglo da bude interesantno, ali me čak ni to nije dovoljno zainteresovalo da to pogledam. Posle sam čitao neke komentare u vezi sa tim, ali eto, njih na delu nisam ni video, ni čuo.

Možda nama treba neka vrsta odmora i od tih famoznih direktnih prenosa i od svega što je tako neposredno. Možda je bolje da to pratim onako medijski posredovano. Devedesetih je to bilo nekako drugačije. Tada smo živeli u nekim paralelnim medijskim svetovima u kojim smo imali tu režimsku propagandu, koja je bila dominantna, i kroz koju nije prodiralo ništa što je neki oponirajući glas. S druge strane, imali smo neke nezavisne medije koji su bili sa neuporedivo manjom snagom. Onda je moglo da bude interesantno gledati te prenose i ćuti neku kritičku reč, pa makar manje-više i neartikulisanu.

Danas, nakon svega, imamo dovoljno drugih, boljih i artikulisanijih vidova bilo koje vrste otpora i oponiranja bilo čemu, bilo kojoj vlasti i bilo kojoj njenoj odluci, da bi sada imali potrebu da gledamo te likove u Skupštini. Mislim da to nije samo moj osećaj, nego da je to postalo do te mere irelevantno, da ne verujem da bi to moglo bilo koga da privuče. Taj ceo ritual pripada devedesetim godinama. To gledanje skupštinskih prenosa, bez obzira da li ih gledamo strašno ozbiljno i zabrinuti za sudbinu nacije, ili ih gledamo kao neku vrstu cirkusa i performansa, i u jednom i u drugom slučaju mislim da je on potpuno out i ne vidim da išta može da ga vrati u život.
XS
SM
MD
LG