Ðorde VOJNOVIC
Mesto nesporazuma ili zločina je Zrenjanin, 1979. godine. Ondašnji Viši sud izrekao je tri drastične presude za verbalni delikt, čije su žrtve bili ugledni intelektualci. Evo podsećanja na te slučajeve aktiviste za ljudska prava, politikologa Miroslava Samardžića.„Profesor Zrenjaninske gimnazije, Marko Višić, osuđen je na dve i pol godine zatvora jer je pred učenicima, navodno, govorio da omladina nema moralne norme i slično. Slikar iz Kikinde, gospodin Berbakov, koji je na žalost umro, je osuđen zbog toga što je u pauzi sednice Opštinskog komiteta u Kikindi rekao da je država prezadužena. Dobio je dve godine zatvora, koje je odležao u Sremskoj Mitrovici. Najdrastičnija presuda je bila protiv profesora hemije u jednoj zrenjaninskoj srednjoj školi, Milorada Novakovića, koji je osuđen na pet i pol godina zatvora zbog toga što je u razgovorima, najčešće u četiri oka, govorio banalne stvari o našem političkom i ekonomskom sistemu.“
Milorad Novaković je bio profesor u zrenjaninskoj Hemijskoj školi:
„Taman ja došao iz laboratorije u zbornicu da nešto uzmem, kada me pozvao direktor da dođem do njega. Kad tamo - Papić Miloš iz SUP-a. Reče mi da dignem ruke u vazduh. Prepipao mi je džepove. Morao sam da krenem sa njim. Ispred škole su nas čekala milicijska kola. U kolima je bio još jedan i dopratili su me u zatvor u Zrenjanin.“
U kafkijanskom sudskom procesu koji je usledio, Novaković je optužen za širenje neprijateljske propagande, za izazivanje nacionalne i verske mržnje, razora ili netrpeljivosti i za povredu ugleda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Josipa Broza Tita:
„Da sistem nema budućnost, da se može raspasti, da može doći do odvajanja republika i pokrajina i da može doći do krvoprolića među republikama.“
Pokušaj Novakovića da ospori optužbe bile su bezuspešne i viša sudska instanca, nakon njegove žalbe, samo je neznatno umanjila izrečenu kaznu. Miroslav Samardžić:
„Profesor Novaković je odležao četiri godine i četiri meseca u Mitrovici. Presuda protiv njega jedna je od najskandaloznijih sudskih presuda donetih poslednjih decenija socijalističke vlasti u Jugoslaviji. To je jedna divljačka presuda. Nekoliko godina posle izricanja presude profesoru Novakoviću, dva svedoka iz tog procesa, koji su bili bivše kolege i prijatelji profesora Novakovića, su izvršili samoubistvo.“
Sudiju zrenjaninskog Višeg suda, koji ga je osudio, inspektora tadašnje UDBA-e, koji ga je uhapsio, kao i svedoke koji su ga, neki svesno, a neki nehotice, teretili u istražnom postupku, Novaković je sretao nakon izdržavanja kazne:
„Pravim se da ih ne vidim. Osetim da im nije prijatno.“
