Dostupni linkovi

logo-print

Balkanske telenovele


Nakon oluje latinoameričkih telenovela koja se sručila u poslednje vreme na televizijske ekrane u zemljama bivše Jugoslavije, ovdašnji producenti ubrzo su naučili jednu novu lekciju: jeftini ljubavni zapleti, intrige, uzajamna podmetanja i neverovatni obrati sudbine, kao da su iznikli na balkanskom tlu, pa je valjalo krenuti istim putem. Na tom tragu su nastale i prve hrvatske, srpske i bosanske sapunice – „Vila Marija“, „Jelena“ i „Viza za budućnost“. No te serije kojima su uglavnom prekraćivali vreme oni koji su najviše posvećeni kućnim poslovima, ostale bi na margini, da nije krenula njihova intenzivna razmena između nacionalnih televizija. Tu, naravno, nije bio kraj, pa je u poslednje vreme postalo uobičajeno da u hrvatskim sapunicama igraju glumci iz Srbije, dok se u srpskim sitkomima pojavljuju njihove kolege iz Bosne i Hrvatske. S obzirom da je saradnja u ovom žanru, po mnogima niske vrednosti, daleko nadmašila ostale oblike kulturne saradnje, ovaj fenomen je i tema naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: • Glumac iz Beograda Aljoša Vučković koji trenutno igra jednu od glavnih uloga u hrvatskom serijalu „Obični ljudi“ • Zagrebački pisac i prevodilac Borivoj Radaković • Bosanski glumac Zijah Sokolović koji glumi u popularnom srpskom sitkomu „Ljubav, navika, panika“ • Sociolog kulture iz Beograda, inače profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, Milena Dragićević-Šešić

No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo o čemu se zapravo radi u telenoveli „Obični ljudi“ koja se prikazuje na Hrvatskoj televiziji a koju, putem kablovskih operatera, masovno prati publika u Srbiji i Bosni i Hercegovini:

Dramska serija „Obični ljudi“ zasniva se na priči koja prati život tri sestre i njihovih roditelja – glumaca, od kojih svaka ima sasvim različit životni put. U njihovim životima i životima ljudi koji ih okružuju, prelamaju se i njihove frustracije iz djetinjstva koje su uzrokovane pre svega odlaskom njihove majke Karoline. Priča prati njihove živote u trenutku kada svaka ima svoj život ili porodicu. Paralelno pratimo i život te hercegovačke porodice. Najmlađa sestra je diplomirala na medicinskom fakultetu i počela da radi na zagrebačkoj Pesčenici. U trenutku početka priče, njihova majka, koja je napustila porodicu, dobija veliku glumačku šansu – ulogu žene svog bivšeg supruga i oca tri sestre u obnovljenoj seriji koja je njemu donela slavu.

* * * * *
RSE: Mada u poslednje vreme ima sve više glumaca koji učestuvuju u ozbiljnim filmskim ili pozorišnim projektima u nekoj od susednih zemalja, još uvek je teško reći da u tom segmentu postoji neka ozbiljnija saradnja. Nastanak takvih umetničkih dela pre svega je plod ličnog entuzijazma i rediteljske želje da se ne obaziru na nacionalne granice. Stoga se svaki od tih projekata pretvara u svojevrsne poduhvate, dok se najintenzivnija razmena odvija u sferi televizijskih sapunica.

VUČKOVIĆ: Tačno je, nažalost, da se možda samo na tom planu to događa. Tu je nekako lakše da dođete kao gost, nije važno ko kome dolazi. Ne postoji neka globalna komunikacija, mislim da je sve to na nivou nekih prošlih, prijateljskih relacija koje postoje, i ima nekih komunikacija s jedne i druge strane. Međutim, kakva je nekad produkcija bila i koliko je nekad to živelo, mislim da ovo nije dovoljno i da bi trebalo više raditi na tome.

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: Ta uzajamna saradnja u popularnoj kulturi je uvek jako dobro funkcionisala. Na isti način sada, čitave emisije popularne kulture koje dolaze iz nama susednih konteksta, znači vrlo bliskih i razumljivih, predstavljaju osveženje u moru banalnih, stereotipnih, domaćih proizvoda. I ova naša je isto tako banalna i stereotipna, ali kad ode u Hrvatsku, ona je prosto drugačija. I obrnuto, hrvatska „Vila Marija“ je ovdje drugačija od domaćih proizvoda.

RSE: Tako su laki televizijski žanrovi, koji su poprimili neki specifičan balkanski kolorit, postali mesta na kojima se sve češće ukršataju putevi scenarista, reditelja, glumaca i producenata sa čitavog prostora nekadašnje Jugoslavije:

SOKOLOVIĆ: Raspadom bivše Jugoslavije se tržište iscjepkalo i došlo je do stvaranja mnogo malih država, koje su u nekom svom nacionalnom naboju postale zatvorene. Naranvno, za zatvorenost odgovara nacionalistima do određenih granica, ali tržište nekako diriguje da se te granice razdvajaju.

RADAKOVIĆ: To se rado gleda na cijelom tom prostoru, dakle ono što je proizvedeno u Srbiji ili u Hrvatskoj. Televizijske sapunice, to je nešto što zadovoljava određeni građanski sloj, prije bih rekao jedan polugrađanski, pomalo još uvijek ruralan, koji je identičan i u Srbiji i u Hrvatskoj. Osim toga, identičan je i jezik; sasvim je sigurno da Balkan pulsira na svoj neki način, tu je razumijevanje najizravnije.

RSE: Prethodnicu televizijskim sapunicama, u svakom slučaju je napravila folk muzika. Nakon prvobitnog zgražavanja javnosti u Hrvatskoj, folkoteke i nastupi narodnjačkih zvezda iz Srbije, postali su deo svakodnevice. Ali tu očigledno nije kraj, jer jedna novoformirana diskografska kuća iz Osijeka uskoro kreće sa distribucijom i reizdanjima najpoznatijih srpskih folk pevača:

RADAKOVIĆ: Neovisno o nacijama, neovisno čak i o prošlosti, o onome što je bilo, ljudi posežu za CD-ima, kazetama, slušaju, kupuju, dolaze na koncerte… Znam da veoma mnogo izvođača narodne muzike iz Srbije dolazi u Zagreb. Svjedokom sam, recimo, devedesetih godina, kad je na ovim prostorima, nažalost, bio rat, da su s hrvatske strane, čak i oni najekstremniji, bez ikakvih problema i vrlo rado slušali Cecu. Dakle, unatoč i idejnoj i suprotstavljenosti naroda, to se ovdje slušalo. Koliko znam, i u Srbiji su se slušali neki ovdašnji pjevači koji su možda imali neku negativnu auru po tu sredinu, ali na toj razini je to bilo prihvaćeno. To je taj jedan balkanski ritam koji je identičan i za jedne i za druge; oni ga čuju i na njega reagiraju, dalje im više ništa nije bilo važno.

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: Folk i pop muzika, čak i pre nego što su granice bile otvorene, nalazila je svoje kanale; pre svega preko satelitskog prenosa TV Pinka, ali i kroz čisto privatne kanale. Sada se tržište pokušava da dovede u red, otvaraju se predstavništva i uspostavljaju različiti oblici saradnje, a ta saradnja počinje da daje prihod. Do sada popularnost muzike na našim uzajamnim prostorima nije donosila prihod producentima, ni izvođačima. To je prosto bilo uglavnom crno tržište. Sada, međutim, oni imaju jasan ekonomski interes da to tržište legalizuju, znači da se spreči piraterija. Ta vrsta uzajamne saradnje u popularnoj kulturi je uvek jako dobro funkcionisala i na našim radio stanicama. Pa čak i u kafanama počinje, ako ne da dominira, ali jako je prisutan recimo Džiboni, dalmatinska muzika i tako dalje.

RSE: Folk muzika, uz negovanje mafijaško-glamuroznog imidža nekih glavnih protagonista i tekstovima koji vređaju dobar ukus, vrlo brzo se stopila sa televizijskim sapunicama u jedan osoben konglomerat. Tako je nastao jedan kvazi-kulturni amalgam koji se u poslednje vreme valja Srbijom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom:

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: Oni su uvek bili amalgam. TV Palma je počela sa jednom epizodom telenovele „I bogati plaču“, pa onda 15 minuta folk muzike, i to je bio recept za uspeh. Ono što je bilo u domenu neke privatne, komercijalne, marginalne televizije, danas postaje tržišna dominanta masovne popularne produkcije.

VUČKOVIĆ: To je sad sve na nivou hipotetičnih razmišljanja – da li to jeste ili nije. Zašto bi sit-kom i folk bili na istoj strani? Po čemu?

RSE: Nikome, verovatno, ne bi zasmetalo što neko voli da sluša neobičnu mešavinu harmonike i elektronskih instrumenata, ili provodi sate prateći serijale koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću, da postoji normalna kulturna razmena na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U odsustvu te vrste saradnje, popularna kultura najnižeg ranga postala je glavni izvozni proizvod:

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: Nažalost je to tako. Naravno da je taj vid saradnje postojao i pre, međutim postojala je i saradnja u domenu elitne kulture.

RADAKOVIĆ: Taj sloj koji gleda sapunice je isti onaj sloj koji sluša turbo-folk. To je polururalni sloj koji tek sad stasava u malograđanski rang. I eto, time se zadovoljavaju. A društva nisu toliko različita da jedna priča ne bi bila aktualna na drugoj strani i obrnuto. U svakom slučaju, takav tip muzike je pripremljen za konzumente koji troše, ne kritički, nego na drugi način, pa je onda sasvim logično da takav tip muzike, tu narodnu ili turbo-folk muziku, polufolklornu, u svim dijelovima Balkana prihvaćaju na isti način. Čim dođe do nekog svjesnijeg razmišljanja o tome kakav je to umjetnički proizvod, onda, očito, dolazi i do zazora i kočnica. Ovdje gdje se reagira izravno – kožom, tu mislim da su i jedni i drugi isti, koliko god su željeli biti različiti.

RSE: Domaće telenovele nisu donele nešto radikalno novo u odnosu na „Dinastiju“ ili „Kolbijeve“, koji su ovde već utrli put ovom žanru sredinom osamdesetih. Koliko god je bilo očigledno da su američke sapunice prilagođene malograđanskom moralu, one su ovde ostavile dubok trag, s obzirom da su se u arhitekturi domova novobogataša, pa i u stilu odevanja, mogli primetiti jaki uticaji ovih serija. Poput svojih uzora, i ovdašnje sapunice prate klišeiziranu porodičnu ili ljubavnu priču, ali u čemu je pre svega tajna popularnosti ovdašnjih proizvoda tog žanra?

VUČKOVIĆ: Tajna je možda u tome da su u ovim zemljama, koje su prošle i prolaze sve te ratne i tranzicijske muke, ljudi nekako više okrenuti toj čudnoj maloj kutiji i tu možda nalaze nešto što ne bi našli ni u jednom drugom vidu umetnosti. To je psihološki dobro odrađena stvar – nudim ti ono što želiš da vidiš. Telenovela nema ni početka, ni kraja, može da traje 30 godina, može se izmeniti hiljadu ljudi, hiljadu likova i to je nešto što traje u nedogled. Publika nekako ne želi da zaustavi taj neki svoj užitak, želi da se nikad ne završi, a to telenovela upravo na neki način pruža.

SOKOLOVIĆ: Ta jedna lakoća komunikacije u idejama upravo nosi taj jedan površinski odnos.

RSE: Naravno, većina glumaca koji su pojavljuju u domaćim serijama ovog tipa, imaju angažmane u ozbiljnim pozorišnim kućama u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu. Oni stoga vrlo dobro znaju u šta se upuštaju svojim učešćem u TV sapunicama, obrazlažući to profesionalnom radoznalošću ili željom da se okušaju u svim žanrovima. Da li su Zijah Sokolović ili Aljoša Vučković imali bilo kakvih rezervi pre nego što su prihvatili ovakve uloge?

SOKOLOVIĆ: Ne, mislim da ne. Kada smo se dogovarali da radimo, prvo mi je ekipa koja je na tome radila jako odgovarala. Nisam imao tih predrasuda i nisam dalje razmišljao od onoga šta bi moje učešće, moja umjetnost mogla u tome da učini. Bio sam, dakle, potpuno na neki način čist sa te strane, posmatrao sam to isključivo iz ugla umjetnosti.

VUČKOVIĆ: Ja se snalazim dobro. Radio sam šta sam radio i pokazao koliko znam.

RSE: Koliko god u zemljama bivše Jugoslavije i dalje postojala rezereve prema onome što dolazi od suseda, ovi serijali veliki deo svog uspeha duguju upravo gostujućim glumcima. Pri tom njima nisu namenjena neke sporedne uloge stranaca, već mnogi od njih, poput Aljoše Vučkovića u „Običnim ljudima“, glume ključne likove koji svojim karakterom pripadaju sredinama u kojima su glumci gosti:

VUČKOVIĆ: To je nešto što je interesantno i normalno. U svesti ludi ostaju neka sećanja, publika nije samo ona koja ne pamti prethodnu produkciju u bivšoj Jugoslaviji, već na neki način pamti prošla vremena i to povećava gledanost i interesantnije je. Stalno se priča o tome kakvu je ko imao produkciju pre toga, ko je u čemu bio dobar i tako dalje, i to na neki način povećava gledanost.

RADAKOVIĆ: Producenti znaju svoj posao i njih više ništa ne zanima, i dobro je što ih više ništa ne zanima – nacionalno pitanje i ne znam šta, njih zanima samo novac. Ako, recimo, hrvatska sapunica želi biti gledana u Srbiji, dakako da će pozvati dva-tri glumca otamo, i obrnuto, jer će se time malo lakše penetrirati u potencijalnu publiku, i to je razumljivo s njihove strane. Što se mene tiče, draža mi je takva jedna komunikacija nego komunikacija kakvu smo, nažalost, svi skupa prošli.

RSE: Glumci iz susedstva ne uzimaju se samo zbog kvaliteta, jer nijedna od zemalja u tome toliko ne oskudeva, već upravo zbog toga šta takve glumačke podele povećavaju gledanost ovih serijala, što pre svega ukazuje na marketinške pobude za ovakve podele:

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: Tržišno motivisana popularna kultura uvek je nastojala da privuče zvezde iz neke druge sredine, prosto zato da se malo uneobiči, učini interesantnijom. Kao što je nekada, recimo, Boris Dvornik bio pozvan da igra u „Boljem životu“. To prosto predstavlja jednu vrstu osveženja i otvara neke nove mogućnosti pribavljanja neke nove i različite publike.

SOKOLOVIĆ: Naravno, u svakom slučaju je pozitivno da takva saradnja postoji, bez obzira što je vođena nekim marketinškim elementima. Ali mislim da još uvijek nije ona prava koja bi trebala da postoji, u razmjeni umjetnosti, u razmjeni ideja i iskrenom gledanju šta druge sredine stvaraju, kako umjetnost posmatra vrijeme koje je bilo, vrijeme koje je sada i ono koje će doći.

RSE: S obzirom da u zemljama bivše Jugoslavije sve veći proboj beleže komercijalne televizije, koje su i glavni finansijeri domaćih sapunica, u plodnoj saradnji oko nastanka i razmene serija ne treba zanemariti finansijski momenat:

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: Ja mislim da je tu osnovni razlog novac, a ne nostalgija. Da je nostalgija, onda bi dovodili i pozorišne predstave. Ali očito da se ne radi o tome, već da je u pitanju veliki novčani interes naših producenata. Prvo, nijedan producent nema dovoljno sredstava da proizvodi, da popuni celu programsku shemu. Drugo, širenjem broja TV stanica, došlo je do zasićenja latinoameričkim telenovelama. Prosto, tržište stalno traži nove i druge stvari. A ovo je idealna varijanta – serije iz Bosne, serije iz Hrvatske, znači jezik se razume, ne mora da se prevodi. A drugo, postoji jedan interes publike da vidi šta se desilo s „onim tamo“ glumcima i šta „oni tamo“ to rade.

RADAKOVIĆ: Ništa nije važno nego kupnja i prodaja. Jedni nude drugi kupuju, pa se onda uloge zamijene. A mnogo mi je draže da se komunicira preko novca, pa se onda može ravnopravnije razgovarati, nego preko oružja. Ali ne mislim da se radi niti o suradnji, niti o nekom projektu, nekom programu koji je osmišljen, ali na toj spontanoj razini se stvari događaju i, eto, neka se događaju.

RSE: Dok razmena u sferi popularne kulture buja bez bilo kakvih prepreka i teškoća, dela elitne kultura, bilo da je reč o pozorišnim predstavama, filmovima ili knjigama, retko se mogu sresti izvan državnih granica matične zemlje. Ima, naravno, sporadičnih gostovanja i u ovoj sferi, ali je ta vrsta razmene koja traži institucionalnu podršku, daleko skromnija nego što bi se to moglo očekivati:

RADAKOVIĆ: Da su stvari pomalo jenjale, jesu. Moram priznati da imam neku averziju prema institucijama, naročito državnim, pa uvijek mislim da se sve lakše i prirodnije događa mimo njih. Državna institucija uvijek izaziva neku odbojnost. Tražio bih podršku, ali ne da se na razini ministarstava dogovara neka suradnja.

SOKOLOVIĆ: Kada bi došlo do saradnje visoke kulture, onda bi se i svijest ljudi promijenila. Onda bi ova politička struktura koja vlada i koja će, mislim, još dosta dugo vladati, nažalost, morala da ode. Ona bi sama sebi podsjekla granu na kojoj sjedi. Institucije upravo i drže političke strukture koje su na vlasti. Mislim da je umjetnost danas prepuštena apsolutno pojedincima, da one stare puteve komunikacije, koji su nekada postojali, na neki način asfaltiraju, da ih ponovo otvaraju. Zato što se na ovim prostorima na kojima je bio ovaj osvajački, teritorijalni rat, na neki način politika nije promijenila, još uvijek su na vlasti nacionalisti koji na neki način vrlo lukavo sprovode ili sakrivaju svoje ideje koje su bile u prvobitnom planu ratne, a sada su nekako kao mirnodopske, ali se ideologija nije promijenila.

RSE: I dok se dela elitne kulture već godinama spotiču o državne granice, pred sapunicama i folk muzikom više nema barijera. Pomalo paradoksalno, upravo ova muzika čiji su protagonisti bili i nosioci širenja nacionalnog kiča i mržnje prema drugim narodima, prihvata se bez bilo kakvih rezervi. Da li ti i takvi kulturni proizvodi, ipak doprinose doprinose nekakvom otopljavanju otopljavaju odnosa između zemalja bivše Jugoslavije?

SOKOLOVIĆ: Nažalost da, na neki način, ali ne na onaj pravi način na koji bi umjetnost trebala da vrši svoju funkciju, na koji bi trebalo da se stvara i izgrađuje. Ali ona, bez obzira na to, ima neku svoju funkciju, ipak to ljudi na neki način gledaju. Premda je to mnogo sporije od onog pravog zadatka koji bi umjetnost trebalo da ima.

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: Ja mislim da je to jako značajno. Ja to gledam i po tome što ćemo, u krajnoj liniji, čuti različite jezike, različite dijalekte i bićemo senzibilisani za to, što je jako značajno. Naša deca će proširiti svoj rečnik rečima koje su nama bile normalne, pa će im biti lakše da čitaju veliki deo zajedničke dramske baštine, recimo Marina Držića.

RSE: Podstiču li ova dela s druge strane, s obzirom na njihovu nisku umetničku vrednost, već postojeće stereotipe o navodnoj primitivnosti susednih naroda? Ne retko se i dalje u pojednim krugovima može čuti, kako ima već dosta domaćeg kiča i da nema nikakvog razloga, niti potrebe da se uvozi šund iz susedstva:

RADAKOVIĆ: U nekim krugovima, poluinteligentnim, reagira se na taj način. Ali na ovoj izvornoj razini, koja to prihvaća, oni, naravno, neće govoriti da su „pod invazijom“. Samo ovi neki, malo iznad njih, koji pokušavaju biti jako odvojeni, oni govore da se tobože radi o nekom, tobože, kulturnom imperijalizmu koji je upravo na djelu. Naravno da ja tako ne gledam i ne bih rekao da oni koji se bave kulturom na taj način razmišljaju. A svakako jeste činjenica da je bilo kakva komunikacija dobra, proizvodi neku radost, neko veselje, da ne govorim oo nekim plemenitijim, suptilnijim emocijama.

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: Što se treša i šunda tiče, čini mi se da je tu Srbija producent bez premca i da je to naša velika i značajna kulturna industrija. Tako da to može da izazove, recimo, revolt jednog dela zagrebačke kulturne javnosti, zbog toga što su preplavljeni produktima srpske masovne kulture. Ali čini mi se da obrnuto teško da bi se moglo postaviti to pitanje, jer će proizvodi s drugih strana – Hrvatske, Slovenije i Bosne – kod nas ipak ići znatno slabije od domaćih proizvoda masovne kulture.

RSE: U svakom slučaju telenovele i folk muzika omiljeni su konzumentima bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, s obzirom da je senzibilitet ovih proizvoda vrlo blizak generacijama koje su odrasle u sistemu potpuno urušenih vrednosti:

RADAKOVIĆ: O tome se radi – oni su odrasli u sistemu urušenih vrijednosti i urušene vrijednosti ih konzumiraju. Ti konzumenti su svugdje jednaki i to je njihova muzika, njihov svijet.

SOKOLOVIĆ: To je isto kao kad slomijete nogu ili ruku pa vam ona pogrešno zaraste, i da bi ponovo bila normalna, morate ponovo da je slomijete i da je ponovo stavite u gips. Tako da će svijet ili Evropa, ako su sposobni za to, morati ponovo da nam polome ruku ili nogu i da je ponovo stave u gips da bi srasla onako kako treba, da bi bila normalna. Ako mi uopšte imamo potrebu da imamo jednu normalnu nogu ili ruku s kojom ćemo hodati ili nešto raditi.

RSE: Nema nikakve sumnje da je razmena u nekim oblicima popularne kulture koja ima dosta poklonika, ali i nemali broj kritičara, postao glavni glavni oblik saradnje između zemalja bivše Jugoslavije. Da li je reč samo o prolaznom trendu, ili će ova zabava za mase vremenom ustupiti mesto kulturnim dobrima nesporne vrednosti?

RADAKOVIĆ: Nemam neki optimizam ako govorimo o velikim brojevima. Ta popularna kultura, ona naprosto ima širu konzumentsku populaciju. Nepopularna kultura ima užu, zapravo samo u tome da jedna drugu ne priječi. Ako se dogodi velika knjiga, velik roman ili dobra predstava u Srbiji, mislim da u ovom trenutku zbilja više nema nikakvog prijepora da se ta knjiga objavi u Hrvatskoj ili da se uveze, sasvim je svejedno, ili da se dovede predstava u bilo koji hrvatski grad i obrnuto. Mislim da smo, ipak, na svu sreću, prevladali razne od tih stvari.

VUČKOVIĆ: Mislim da je to proces koji se neće moći zaustaviti, da će on biti sve intenzivniji i intenzivniji i da će to zaživeti na neki način na radost svih. To je nešto što vreme odredi i to se ne može zaustaviti, samo je pitanje kakvim će to tempom ići. Mislim da to već živi. To će se događati i događa se.

RSE: Može li se nakon ovog populističkog talasa očekivati i nešto što će susedne narode predstaviti u nešto boljem svetlu nego što to čini folk muzika ili televizijske sapunice?

SOKOLOVIĆ: Sigurno da. Zato to ova vrsta napetosti i jednog pritiska koja je izvršena na ljude, nekako još uvijek tinja u ljudima, pogotovo u mlađim ljudima, i ona mora da eksplodira na način umjetnosti, a to je najispravniji način, da umjetnost progovori o vremenu i posljedicama vremena u kojem živimo. I ja vjerujem u to da će to doći, sigurno.

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: Ustupiće neko mesto formama visoke kulture, ali ja moram priznati da će te forme visoke kulture biti izrazito marginalizovane. Elitna kultura se i dalje ponaša s jedne strane kao uvređena mlada, a sa druge je u stresu da joj se ne otme neki tako tanak i mali deo kolača koji ima u svojoj sredini, znači da bi uvidom u to šta bolje ima ona sredina, to prosto bilo problematizovano. Znači, nažalost, čini mi se da nekih značajnijih i većih prodora u kulturnoj saradnji, unutar domena elitne kulture neće biti dok se ne promene kulturne politike, a nešto ne izgleda da će se one skoro promeniti.

RSE: Stoga se stiče utisak da mnogim akterima sa kulturne scene, koji se zgražavaju zbog poplave šunda i kiča iz susedstva, zapravo odgovara ta situacija. Taj vakuum koji koji je nastao u ozbiljnoj kulturnoj saradnji, poslednja je prilika da se održi iluzija o vlastitoj veličini, jer još uvek nema prave konkurencije iz susedstva.
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG