Dostupni linkovi

logo-print

Srbijanska kinematografija bez prolazne ocene


Reditelj Gorčin Stojanović, upravo ova dva naslova izdvaja kao filmove koji mogu da izdrže konkurenciju na regionalnom nivou:

„Ta dva filma su uspela da se ,pomuvaju‘ tim festivalskim okrugom, da se prosto ljudi podsete da srpska kinematografija još uvek postoji.“

Kinematografija su Srbiji nalazi se u ogromnim teškoćama i uveliko zaostaje za filmovima iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije, kaže reditelj već pominjanog ostvarenja „Sedam i po“ Miroslav Momčilović. Prema njegovo mišljenju, hronični nedostatak novca ne može biti opravdanje za loš kvalitet domaćeg filma:

„Ne možemo da pariramo Evropi i svetu po budžetu, ali po ideji, talentu, glumcima i dovitljivosti svakako možemo. Ono što mislim da je jako bitno i gde vidim budućnost srpske kinematografije, koja je dospela u vrlo jadnu poziciju, u kojoj se nalazi već nekoliko godina, to su mali, jeftini i dobri filmovi.“

Činjenica da su se u produkciji u 2006. godini našli i naslovi poput filma Radoša Bajića „Selo gori, a baba se češlja“ ili „Ljubavni sabor u Guči“ Dušana Milića sa bljutavim prizvukom dnevnopolitičkog brenda, koji, i uz najbolju volju, ne opravdavaju svrhu postojanja, otvara i pitanje finansiranja ovakvih projekata. Dramaturg Aleksandar Kostić kaže da u određivanju koji će projekat podržati država, uvek prevladava improvizacija, i da oni koji ne prođu konkurs uvek imaju razloga za ljutnju:

„Govorilo se o klanovima, o raspoređivanju novca po privatnim linijama, o kuloarskim dogovorima i takvim stvarima. Meni se čini da naprosto nije moguće pobeći od tog duha improvizacije.“

Gorčin Stojanović tim povodom ističe da se prilikom nabavljanja novca za film sve svodi na producentsku snalažljivost:

„Kakvi crni kriterijumi. Pre dve godine smo imali situaciju da je nekakva tročlana komisija zaključila da ne valja nijedan jedini scenario u Srbiji da se snimi. Posle toga smo imali nekog ministra, koji je na volšeban način opstao kao ministar kulture, a koji ima svoje nahođenje šta treba da bude ili ne treba da bude snimljeno; sebi je zadržao to diskreciono pravo da sam dodeljuje sredstva. I na kraju, ono što uspe da se izmuva, ne zadovolji nijedan od dva kriterijuma – niti umetnički, niti komercijani.“

„Znam da je moj film dobio novac na konkursu, da je se scenario kvalifikovao kao najbolji tekst u ponudi.“

Kaže Miroslav Mimčilović i naglašava da ga ne zanima novac koji je utrošen na filmove poput „Ljubavnog sabora u Guči“, finansiranog u najvećoj meri novcem unostranih producenata.

Ocenu da se srpski film nalazi na potpunoj margini pojačava i činjenica da u Beogradu rade praktično samo dva multipleks bioskopa, a da je u unutrašnjosti potpuno zamrla bioskopska mreža. Naši sagovornici se slažu da više ne postoji totalitet kinematografije, a to znači sadejstvo distributera, prikazivača i proizvođača.

Uprkos svemu, reditelj Miroslav Momčilović smatra da bi 2007. godina mogla doneti pozitivne pomake za srpski film:

„Mislim da će narednu godinu obeležiti nekoliko dobrih filmova. Ja sam čitao scenarija filmova koji su sada ili snimljeni ili će se snimati u januaru-februaru. Mislim da ćemo nastaviti uzlaznom putanjom. Što i nije neki podvig, jer gore od ovog nije moglo.“
XS
SM
MD
LG