Dostupni linkovi

logo-print

Nije se Cetinju vratilo na pravi način


Jedini profesionalni političar u našoj anketi izabran s toga što se, iako danas pripadnik vladajuće elite, često kritički zna osvrnuti na učinke vlasti je funkcioner Socijaldemokratske partije Miodrag Iličković. Na pitanje da li je nezavisna Crna Gora onakva kakvu je želio prije sedamnaest godina, odgovara:

„Pa, jeste to. Ja, naravno, ne mogu reći da nije to, ali ljudi koji su od početka u tome imaju jednu povećanu osjetljivost i povećanu odgovornost i kriterije strožije nego oni koji su u to kasnije ušli. Suverenost, nezavisna država nije bila krajnji cilj. To je bio uslov da mi kao slobodni ljudi pravimo nešto pošteno i svoje slobodno bez ikakvih ograničenja. Ono što mislim da se pogrešno shvata u ovih posljednjih šest mjeseci je da su stvari završene. Ne možemo tu stvar posmatrati kao plijen koga treba ubaciti u lonac, nego kao njivu oko koje treba zavrnuti rukave, kultivisati, dobro zaorati da bi očekivali da od nje bude nešto korisno i da dobijate neke plodove.“

Mnogi su, međutim, nezavisnu državu doživjeli kao plod samo za ličnu upotrebu. Jedan od vodećih crnogorskih intelektualaca Marko Špadijer ocjenjuje da se indepentistička energija rasipa, a vladajuća elita, umjesto državnih projekcija, brine isključivo o sitnim partijskim interesima:

„Došlo tako vrijeme da se ideali gube, a počinje ta partijska trgovina. Partije smatraju da je taj nacionalni ili opštenarodni ideal napravljen da bi oni mogli da iz toga prave neke ćarove, da iz toga naprave neke trgovine, da mogu među sobom tu izborenu suverenost ili taj politički odnos koji je uspostavljen mogu da krčme na svoj način. Nedostatak sposobnosti, državne mudrosti i sve ostalo, da se jedan energija suverenosti pretvori u jedan pokret koji bi stvarao Crnu Goru kako želimo. Mnogo ima tih zabrinjavajućih elemenata, mnogo te jeftine trgovine, a malo projekcije budućnosti, malo gledanja unaprijed“.

Većina naših sagovornika su osnivači ili aktivisti danas ugašenog Liberalnog saveza Crne Gore, stranke o čijem značaju za ideju nezavisnosti ponajbolje govori činjenica da joj se, iako godinama ljutom političkom protivniku, 27. aprila, uoči referenduma sa Cetinja za očuvanje nezavisnosti i obraza Crne Gore, zahvalio i dugogodišnji crnogorskih premijer Milo Đukanović. Iako je cilj ostvaren, jedan od osnivača Liberalnog saveza Stevo Vučinić zebe za budućnost države, jer jasno prepoznaje tri negativna procesa:

„Prvi proces koji se događa to su konflikti na konfesionalnoj osnovi: događaju se u okolini Tuzi, došlo je do konflikta između katolika i muslimana. I dalje je Srpska pravoslavna crkva veoma snažna i moćna, koja ima namjeru da klerikalizuje crnogorsko društvo i koja vodi jedan ustanak protiv islamske i katoličke civilizacije. Na drugoj strani, u ekonomskom smislu, zemlja trpi jedan strašan šok i pritisak takozvanih investitora koji otmu čitave provršine i milione kvadrata, vrše razaranje kulturnih dobara i dovode nas u jednu situaciju da sve ono što je bilo vrijedno u ovoj zemlji da se nalazi u rukama stranaca što ne smatram pogodnim procesom. Na trećoj strani, unutar političkih dešavanja imamo takođe jedan negativan proces. Može definitivno da se konstatuje da u ovoj zemlji politička elita nema nikakvu mogući strategiju izlaska zemlje iz krize u ekonomskom smislu, niti u političkom, već vodi jedan projekat koji će ovu zemlju da povede vjerovatno u sunovrat“.

Još jedan od prvih crnogorskih Liberala Labud Šljukić:

„To što je najžalosnije i što ja najtragičnije shvatam što sam doživio da poslije dvadeset godina u crnogorskom Parlamentu, kao najvećem zakonodavnom tijelu jedne države, niko ne izražava moje mišljenje. Došao sam ja i došli su svi Liberali, svi iskreni borci za Crnu Goru, da danas zapravo njihove interese ne zastupa niti vlast, niti opozicija. Ja nijesam lično maštao o ovoj Crnoj Gori. Ja se za ovu i ovakvu Crnu Goru nijesam borio. Kada bi me neko vratio 15 - 17 godina unazad, meni se čini da ništa ne bih radio ono što sam radio. Ustvari, ja bih se sigurno borio, ali ne za ovakvu i ovu Crnu Goru.“

Još veći pesimista je dramski pisac Ljubomir Đurković:

„Neko će možda reći ’rano je’. Ne. Prekasno je. Pokazuje se da ima sve ono što nikad niko ko je svoju državu želio, svoju slobodu, svoju ličnu slobodu. Imamo sve obrnuto. Ja lično moram neđe da odem iz ove države. Mi smo se izborili za najpoganiju stvar, DPS-ovsku tehnokratiju. Idem u Afriku. Valjda će tamo bit neko parče neba za mene i za puno drugih ljudi. Znam s Cetinja svi traže vize, svi samo žele da odu iz ove države“.

Čemu se mogu nadati oni koji ostaju u Crnoj Gori? Ne u sopstvene snage, konstatuje Marko Špadijer:

„Nade su u tome da bi ta Evropska unija mogla svojih tjeranjem i primoravanjem Crne Gore da stvori institucije i pravila igre i stanje institucija koje ne dozvoljavaju da se tako na taj sitni način krčmi jedna ideja državnosti ili suverenosti.“

Uz reformske snage koje su iznjedrile Liberalni savez i Socijaldemokratsku partiju, za ideju nezavisne Crne Gore, slobodnog multietničkog, multikonfesionalnog i ekonomski prosperitetnog društva borili su se sa cetinjskih trgova i ulica takozvani obični cetinjski momci, nerijetko izloženi brojnim maltretiranjima od strane vlasti. Poruka iz vremena sramnog pohoda na dubrovačko ratište „Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče“ odzvanjala je i Cetinjem i Crnom Gorom iz njihovih grla i neke od njih smo pitali kako im izgleda nezavisna država. Bobo Vučković:

„Sjutradan ujutro poslije one fešte ja sam od sreće ono veče zaplakao u Cetinje. Međutim, sjutradan, kada sam vidio jednu družinu koja je otprilike prevrnula ćurak i prikopčala se sve iz ličnih interesa u meni je počela da se stvara neka zebnja. Inače, ja ne bih još trčao. Ipak je svega prošlo malo više od pola godine. Sigurno je da će se tu dešavati neke stvari. Međutim, nijesam ni za taj koncept privatna je država, treba da je mrzimo bez obzira što je suverena i treba da je unižavamo. Jednostavno, treba da se razvijaju institucije sistema, demokratija i treba zaustavljati organizovani kriminal. Mene je savršeno jasno da nikad ljudi koji su pokrenuli te procese, koji su iskreno to radili od srca, teško da će dobit neku satisfakciju za to. Za mene je dovoljna satisfakcija što je ta država napravljena“.

Saša Berkuljan:

Današnja Crna Gora je daleko od toga da odgovara nekom našem idealu i projekciji kojima smo bili vođeni početkom devedesetih godina. U prvom redu zbog toga što sama više ne raspolaže resursima, jer mjera nečije nezavisnosti su upravo mogućnost i sposobnost upravljanje sopstvenim resursima. Današnja Crna Gora je bukvalno stavljena na doboš, faktičku vlast će imati onaj koji bude upravljao njenim resursima i koji bude držao konkretne konce ekonomskih procesa u svojim rukama, a kako stvari stoje Crnogoraca ili oni koji se tako osjećaju biće sve manje i manje.“

Nešo Jablan:

„Kod mene preovladavaju dva osjećaja. Osjećanje zadovoljstva zbog toga čina poslije 86 godina povratka crnogorske nezavisnosti, a i osjećanje nezadovoljstva, jer sam potpuno zamišljao da će na drugi način sve to ići. Druga stvar je odnos crnogorske vlasti prema neprijateljima u Crnoj Gori koji definitivno i dan danas rade, možda i više nego što su radili zadnjih 17 godina, vi vidite njihov odnos prema državnim simbolima, konkretno, himni, zastavi. Njihovo nipodaštavanje, neustajanje prilikom intoniranja himne. Sve su to stvari koje me apsolutno čine nezadovljnim i nesrećnim i lično mislim da, ako se tako nastavi, da neće Crna Gora dugo trajati kao nezavisna država“.

Momo Vujanović:

„Posebnu zamjerku bih imao na odnos Crne Gore prema Cetinju, koje je uvijek imalo jedan iskren i iz srca odnos prema Crnoj Gori, ali sad ta Crna Gora nema pravedan odnos prema Cetinju. Taj njen odnos prema Cetinju nije kako treba. Nije se Cetinju vratilo na pravi način.“
  • 16x9 Image

    Biljana Jovićević

    U novinarstvu je od 1998. godine. Radila tri godine na Radiju Crne Gore. Od septembra 2001. je izvještač iz Podgorice za RSE, a od jula 2009. je stalni član redakcije u Pragu.

XS
SM
MD
LG