Dostupni linkovi

logo-print

Treba sanjati o boljem...


* * * *

HORVAT: Želim da 2007. godina bude zaista nova godina, da ne bude nastavak 2006. godine. Želim da se Srbija konačno probudi, pa i da padne na svoju zadnjicu, da oseti dno, da se spusti sa ove veštački održavane visine koja je samo za internu upotrebu. Svima koji nas gledaju sa strane je potpuno jasno gde nam je mesto, samo nama još uvek nije. Želim da se u novoj godini otreznimo, propudimo i pogledamo oko sebe. Onda ćemo, valjda, videti da, dok mi mislimo da sve stagnira jer mi tapkamo u istom mestu, naše okruženje se u istant varijanti menja, menja se region, menja se Evropa, a tek da ne govorimo o nekom svetskom kontekstu. Želim da nam godina počne sa izborima koji će rešiti ljudi, kojima je zaista stalo do ove zemlje zato što žele upravo ovde da žive bolje. Želim da racionalno i odgovornost budu ideje vodilje za novu vladu i da se konačno odredi vektor kretanja. Želim da ljudi koji su na odgovornim mestima, koji će biti određeni da vode ovu zemlju, budu konačno iskreni prema odgovornim građanima i da nas na taj način uključe u proces koji će nas odvesti u neki bolji život. Želim da predstojeća godina bude ta tokom koje ćemo progutati sve žabe, najveću prvo, kako je rekao pokojni premijer, a ionako ćemo dogodine zaboraviti na sve te muke. Želim da konačno stignemo taj poslednji voz, koji se, čini mi se, zbog nas zadržava još uvek na stanici, a mi to jednostavno ne želimo da znamo i ne želimo da prihvatimo i mislimo da je ceo svet protiv nas, a u stvari još uvek ima mnogih koji žele da nam pomognu i mi treba da iskoristimo tu priliku. Želim da u novoj godini počnemo da radimo na nekim konkretnim stvarima, na onim po kojima će građani najlakše videti i osetiti neka pozitivna dešavanja. Teško je obećavati lakši život koji neće doći još dugo godina i zato moramo krenuti u onom pravcu koji jedini i može da nas odvede u neki bolji život, moramo da krenemo sa reformama koje su neophodne. Treba konačno raditi na određenim problemima koji su vrlo konkretni i opipljivi, a tu bih spomenula jedan od onih problema kojima se bavimo ja i moja organizacija, a to je problem viza. Ako bi konačno naša vlada to stavila kao jedno od prioritetnih pitanja, verujem da bi se mnogo toga moglo uraditi.

Nasuprot svemu tome mislim da nam sledi još jedna izgubljena godina i da ćemo jednostavno ponovo gubiti vreme koje nemamo jer svi oko nas galopiraju u jednom pravcu ka kojem mi, još uvek, nismo krenuli. Prvo ćemo krenuti već početkom godine s izborima i biti izmoreni od izborne kampanje i od izbornog ludila koje će nas možda pratiti i cele godine, ako dođe do još nekih izbora, kao lokalnih ili pokrajinskih. Mislim da ćemo odugovlačiti rešavanja nekih vrlo teških pitanja za koja se govori da su presudna i da moraju da budu rešena ove godine. Mislim da će problemi, kao što je Hag ili pitanje Kosova, i dalje biti korišćeni samo u svrhu demagogije i da nećemo rešiti ništa od toga na onaj način koji bi nas pravovremeno rasteretio i jednostavno usmerio na neka vrlo konkretna pitanja koja se mnogo više tiču naših svakodnevnih života.

Kada sve vidim tako crno, šta je ono što mene tera da i dalje radim? To što će mene terati je želja da ova zemlja, gde ja živim i gde živi mnogo ljudi za koje znam da su odgovorni, koji žele i mogu puno toga da urade, zaslužuje da uložimo još napora i da se nadamo da će jednog dana doći i taj moment kada ćemo se izbaviti iz te teške situacije koja nas samo zadržava. Mislim da moramo aktivno krenuti u novu godinu. Ne smemo pustiti da nas sprečava to što se na dnevnopolitičkom planu dešava. Moramo da vidimo neki viši cilj, da imamo neku širu viziju i da jednostavno idemo ka tom pravcu.

****

GLOVACKI: Na žalost, iza svega što živimo stoje ipak političke odluke. Možda u nekim mirnijim, sređenim društvima, to nije tako, možda se to ne vidi toliko, koliko se kod nas vidi, ali iza svega, iza naših bolnica, iza naših škola, iza naših sudova, tako je očigledno da stoje političke odluke, da, na žalost, ne mogu da krenem da pričam ni o čemu drugom sem o našoj politici.

Želim u 2007. godini da posle ovih izbora bar dve partije uđu u Skupštinu. Sa tim partijama nemam nikakve veze, niti tamo volim neke ljude, pa hoću da ih gledam i da navijam za njih, ali mislim da bi bilo jako pametno kada bi koalicija sa LDP-om na čelu i Čedom Jovanovićem, kao i G17 Plus, prešli cenzus i ušli u Skupštinu jer se nadam da bi se čuli neki drugi tonovi u Skupštini. Nadam se da bi ova dominacija tri najveće partije, koje su godinama na sceni, godinama sa istim ljudima, prestala. Verujem da oni, svesno-nesvesno, javno-nejavno, počinju itekako da rade jedni za druge i svi pričaju jednu te istu priču u kojoj se tačno zna gde je kome mesto i da se tako održava ravnoteža. Nadam se da bi se ulaskom ove dve partije koje pominjem čuli neki drugačiji tonovi, neke drugačije reči i da bi se malo razbucalo to suštinsko jedinstvo svih tih glasova koji se čuju u Skupštini. Ne vidim gde bi se drugo mogla menjati politika, nego u Skupštini. To je način u koji verujem i za koji navijam.

Na žalost, sve ono što slušamo je zaista ispod svakog ljudskog dostojanstva i mene vređa kao ljudsko biće. Ne razmišljam čak ni o tim ljudima koji se pojavljuju za skupštinskom govornicom, koliko konstantno razmišljam o ljudima koji su ih izabrali. Svi mi možemo da pogrešimo i ne možemo znati unapred šta je iza koga, ali kako je moguće da oni koji nas kradu, da oni koji nas lažu, da oni koji nas tako vređaju i ponižavaju ponovo budu izabrani, da se ponovo isti ljudi pojave pred govornicom i da nam pričaju iste priče, da nas vređaju. To nikada neću shvatiti.

Zato u 2007. godini Srbiji na prvom mestu želim da njeni birači, njeni građani koji će izaći na izbore 21. januara, počnu malo više da misle svojom glavom. Verujem da to nije teško i da svako od nas treba da razmišlja onako kako bi razmišljao o svojoj sopstvenoj kući. Ako ti komšija nešto uradi jedanput, pa i drugi put, hoćeš li posle toga pokušati da ga zaustaviš u tome, ili ćeš i dalje nastaviti da gajiš iste odnose? Mislim da smo svi mnogo pametniji kada razmišljamo o kući i sebi, ali kada razmišljamo o državi, čini nam se da su to neki neverovatni magličasti mitovi ili legende kojima se ne može ući u trag. U tom smislu verujem da je moguće mnogo bolje razmišljati i mnogo bolje birati i da odatle treba sve da počne.

Preko politike dolazimo i do škole, bolnice, kulture. Jako bih želela da se u 2007. godini donese Zakon o pozorištu i da se na nivou Republike Srbije ustanovi kulturna politika koju nemamo. Imam utisak da neki ljudi, koji bi o tome trebalo da odlučuju, čak i nemaju predstavu šta to znači kulturna politika. Na nivou grada to sve mnogo bolje funkcioniše, ali ne može Beograd funkcionisati bez republike.

Gospodo u Republičkom sekretarijatu za kulturu - počnite u 2007. godini da malo bolje radite svoj posao.

Meni je počela 2007. godina 25. decembra, i neka lepa nada se probudila u meni kada sam na većini naših televizijskih kanala videla prenos iz crkava povodom katoličkog Božića, kada sam videla da se najnormalnije obeležava, bez ikakve pompe, bez ikakvog bojenja, niti nekim našim napadnim okretanjem susedima. Mislim da je to jedan najnormalniji način, onakav kako smo nekada navikli da živimo, da je katolički Božić bio konačno na mala vrata obeležen u ovoj sredini. Drago mi je jer mislim da je to pitanje suživota, jer mislim da je to važno pitanje ovog regiona. Samo tako, okrećući se nekim pozitivnim emocijama, možemo da idemo dalje.

****

ĆOROVIĆ: Kakvu Srbiju želim? Čini mi se da je to malo teško pitanje. Kada malo bolje razmislim, ne znam više da li bilo šta želim vezano za Srbiju. Osećam se kao žena koja je uložila puno emocija u neki rezon ljubavi, pa su je te ljubavi mnogo puta razočarale i više ne zna da li ima snage za želje kada je Srbija u pitanju. Mislim pre svega na ljude koji Srbiju vode, na one koji su na čelu Srbije, koji su paradigma u ovom trenutku.

Uvek se u ovakvim trenucima setim jednog dela iz Biblije koji posebno volim: "Teško vama licemernima što ste kao okrečeni grobovi koji se s polja vide lepi, a unutra su puni mrtvačkih kostiju i svake nečistote". Tako se i vi s polja pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezzakonja. Ne mogu više da gledam Koštunicu. Tako smo ga teško naterali da bude predsednik, a sada ne možemo ni motkom da ga oteramo, koji sve čini da ostane na toj poziciji. Ne mogu više da gledam Dinkića, koji priča o korupciji, a pri tom sam radi neviđene lopovluke. Ne mogu da slušam sve te licemere i ta obećanja. Bojim se da više ne vidim nadu za Srbiju. Možda nisam najbolji sagovornik. Možda sam posle dugo vremena postala preveliki pesimista. Bojim se da ne vidim Srbiju u svome životu kao nešto što može da bude pozitivno, nešto što može da nam se desi kao dobro.

Šta je to što nam se događa? Zašto sam pesimista? Srbija me mnogo puta izdala. Previše snage i previše emocija sam uložila u Srbiju i zaista ne vidim da može nešto dobro da nam se desi. Ljudi su postali depresivni. Toliko je malo snage. Dopuštaju gorima od sebe da nas vode. "Ljudi bi hteli da uzmu reč pred nemom gomilom iluzija. Nema drugog imama do razuma. On nas jedini vodi danju, kao i noću". Bojim se da smo ostali bez razuma, bez tog korektiva i zaista puštamo one gore od sebe da nas vode.

Mislim da nam se ništa spektakularno neće desiti u 2007. godini. Mislim da će nas i dalje voditi oni koji su najgori među nama. Bojim se da ćemo i dalje biti siromašni, ili čak siromašniji, bez obzira koliko nas ubeđuju suprotno. Bojim se da ćemo i dalje biti jedno usamljeno, tužno mesto koje niko ne voli, a mi smo tako ubeđeni da nam se čini grozna nepravda i ne želimo da vidimo šta mi to drugima poradismo ovih nekoliko godina. Ne želimo da sarađujemo sa svetom i te priče da želimo u Evropu su zaista besmislene. To što govore naši političari, vređa i pileći mozak, a ne mozak prosečnog čoveka. Ne vidim šta može dobro da nam se desi u 2007. godini.

Već dugo godina ne radujem se Novim godinama. I ova Nova godina meni će samo da služi kao neki mali predah za moje poslove i mali odmor. Malo je stvari koje me raduju. Ali da bi svako od nas mogao da živi svoj mali život i da se ne oseća potpuno promašeno, mora da ima nešto čemu se raduje. Jedinu radost koju nalazim, i koju sam svih ovih godina nalazila, jeste moj posao jer radim, pre svega, sa mladim ljudima. Opčinjava me ta divna energija koja čeka da bude oslobođena, koja je fantastična, koja je ponekada razbarušena. To i odgovara tim godinama. Govorim o ljudima koji imaju 15, 16, 17, 18 godina i veruju da mogu nešto da poprave i da učine nešto dobro za svoju školu, svoj grad, svoju zemlju. To je nešto što me jedino drži da ostanem ovde.

Dugo godina me je neki inat terao da se borim, da nešto popravim, da možda ne krenemo u nazad. Mi ponekada krenemo unazad, pa onda krenemo napred, pa se vratimo, na žalost, opet nekoliko koraka u nazad. Onda sam shvatila da imam loše pogonsko gorivo koje me mnogo troši. Koliko god da su namere dobre, inat nije na duge staze dobro pogonsko gorivo. Zato sam se opredelila da moje pogonsko gorivo u narednim godinama bude ljubav prema tim mladim ljudima s kojima radim i to mi se višestruko vraća. Žao mi je što ne možemo da radimo s većim brojem mladih ljudi jer ih je premalo da bi uradili sve što želimo da uradimo, ali je čak i taj mali broj ljudi za mene fantastičan i oni su nešto u šta vredi ulagati i oni mi vraćaju to osećanje. Oni su me u mnogim stvarima naučili da budem bolja, da bolje razmišljam, da budem kvalitetnija. Nisu samo učili od mene i od nas matorih, itekako smo mi učili od njih. To je dragoceno iskustvo za ceo moj život i to je nešto što me definitivno promenilo. Nadam se da će i ova godina, i naredne godine koje dolaze, biti ispunjene tim prijateljskim energijama i tim emocijama koje ti mladi ljudi daju.

Nikada ne propuštam da kažem nešto što je najvažniji deo mog života, a to je moja porodica zbog koje se radujem svakom novom danu, svakom jutru i svakom ustajanju. To je konstanta koja je najvažnija u mom životu. Nadam se da će oni živeti još dugo godina, pre svega mislim na moje roditelje, i da će mi tu sigurnost i te emocije pružati. Postoje dve lepe stvari kojima se radujem i koje ispunjavaju moj život - moja porodica i moj posao.

* * *

Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.

To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
XS
SM
MD
LG