Dostupni linkovi

logo-print

Haljina za uspeh


* * * * *

ĐILAS: Mislim da je ova vrsta performansa jedan vrlo efektan način da se skrene pažnja na to koliko je nekada teško ući u zemlju Evropske unije. Mi znamo koliko je teško dobiti vizu, a teško je i u zemljama Evropske unije studirati. To je jedan način da se skrene pažnja na ono što često vidimo kao jednu rigidnost u uključivanju u Evropsku uniju, veliku birokratizovanost, koja čini da ceo ovaj naš put, ovo naše usmerenje ka Evropskoj uniji i sve ono čime zagovaramo taj put jer će nam biti bolje, sve te reforme, određene vrednosti, da je to sve ono što naši građani inače žele da podržavaju. Ovakva rigidnost i ovako teško ulaženje u Evropsku uniju i osećanje da gubite neko dostojanstvo kada se trudite da tamo uđete, čini teže shvatljivim i težim za objašnjavanje našim građanima.

S jedne strane to razumem jer sam završila doktorat u Velikoj Britaniji i sećam se silnih dokumenata koje sam podnosila, i kada sam se prijavljivala za fakultet, i kada sam se prijavljivala za stipendiju. Posle prve godine studija, i kada sam već jednom dobila stipendiju, to je išlo lakše i nekako se nastavljalo na ono što sam već u prvom trenutku učinila. Čini mi se da to jeste težak put, ali svi mladi ljudi koji su se opredelili da idu tim putem svesni su da u to ulaze zbog nekog kvaliteta obrazovanja, komunikacije, razmene, zbog svih mogućnosti koje im to stavlja na raspolaganje.

Ono o čemu ima smisla razgovarati jeste šta Srbija može da učini za svoje mlade ljude koji žele da stiču takvu vrstu iskustva, obrazovanja, da im bude lakše? Šta Srbija može da učini da oni posle tog stečenog obrazovanja i stečenih iskustava u Evropi, ili drugde, požele da se vrate u Srbiju? Šta može Srbija da učini da olakša nekome ko je već rešio da stekne obrazovanje, ili bilo koju vrstu iskustva kojom će obogatiti neki svoj životni put u zemljama Evropske unije? Za početak, šta može da učini da olakša bar to dobijanje viza i da kvalifikovanjem za neki bezvizni režim ublaži tu rigidnost i birokratizovanost odlučivanja Evropske unije?

I mi, kada govorimo o tome da treba da se vrate neki naši građani koji sada ilegalno borave u zemljama Evropske unije, govorimo, pre svega, o troškovima koje će nam nametnuti njihov povratak i njihova integracija u naše društvo. Pa tako i u zemljama Evropske unije, kada neki ljudi žele da uđu u nju, i oni razmišljaju koliko će Evropsku uniju koštati ukoliko oni nelegalno u njoj i ostanu. Mislim da je to oblast u kojoj Srbija može nešto da učini da pomogne tim mladim ljudima, da im pomogne provodeći reforme u zemlji, pre svega one koje se odnose na bezbednost granica i pouzdanost putnih isprava, na borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije i stvaranjem slike o Srbiji kao jednoj pouzdanoj, i politički i ekonomski stabilnoj zemlji, iz koje ne prete veliki migracioni pritisci. To bi doprinelo lakšem ulasku naših građana u Evropsku uniju, a samim tim i lakšem odlasku onih koji žele tamo da studiraju i da se usavršavaju.

Sa druge strane, šta Srbija može da učini da motiviše mlade ljude, kada su već jednom otišli u Evropsku uniju, da se vrate? Bez komunikacije nema reformi, a bez reformi nema svega onoga o čemu govorimo i onoga ka čemu smo se uputili. I u zemlji kroz proces reformisanja treba stvoriti uslove da se vrate oni koji su otišli, da mogu da primene to svoje iskustvo koje su stekli jer njihovim povratkom i pokazivanjem nekih drugačijih iskustava opipljivo se vidi kako nešto funkcioniše drugačije u svetu, šta je to bolje i šta je to kod nas što možda treba zadržati i pokušati nametnuti kao neki model. Postoji nekakva komunikacija, postoji želja i mogućnost onih koji se vraćaju u Srbiju da nešto u Srbiji, time što su stekli i naučili, i promene. Mislim da to iz pozicije nekog ko se vratio znači da kada se vraćate u svoju zemlju treba da imate osećanje da vašoj zemlji treba to znanje koje ste stekli, da vas neko tu želi i da su za vas vrata otvorena, da ima mesta za vas. Mislim da to jeste i pitanje nekih materijalnih uslova i mogućnosti da zasnujete porodicu i mogućnosti da svoju decu opet školujete na način na koji mislite da im otvarate neka vrata za budućnost. Ali puno znači jedno osećanje da su u vašoj zemlji ta iskustva i to obrazovanje koje ste stekli dragocena i da imate mogućnosti u zemlji da ih primenite. Mislim da je to važno.

Ako pukušam da sumiram sve što sam rekla, razumem da je to teško i pokazuje jednu rigidnost i birokratizovanost. Teško je hteti da idete negde, a morati proći čitavu proceduru, a znamo kako to izgleda kada se prijavljujete za vizu. To vas obeshrabri da otputujete negde. Ima puno toga što bi i sama Srbija mogla da učini da pomogne da se Srbija nađe u boljem položaju kada su u pitanju putovanja njenih građana. Kada govorimo i o usavršavanjima, ima puno toga što može da učini da ti koji su stekla neka iskustva požele da se vrate, pa makar i ne ostali u Srbiji do kraja svog života, ali bar neki period da tu provedu i na neki način da za njihovu zemlju budu korisna ta iskustva koja su stekli na svojim usavršavanja.

Puno puta sam u situaciji da me studenti pitaju za neku preporuku. Jednom sam srela svog starog profesora koji me je pitao gde radim. Rekao mi je da su bila dva divnih studenta na letnjoj školi sa mog fakulteta. Pošto mi je rekao imena, rekla sam mu da sam im ja napisala preporuku. Vrlo brzo se primeti da je svet mali, da i ti studenti koji su se opredelili za ovu vrstu uspeha i za kretanje ovim putem ostaju u nekom istom krugu i da se ipak srećete.

Na šta me asocira kada se neko opredeli da ovim putem krene ka uspehu? Pa da je to jedan dugotrajan put, ali mi se čini da vredi, barem za one koji vole da se time bave. Ne kažem da se isplati za svakoga. Nikada se nisam pokajala za sve što sam uložila u obrazovanje. Bilo je toga dosta i dosta dugo je trajalo to školovanje. Povremeno mi se činilo da je moglo da bude i kraće i lakše. Pošto sam deo svog školovanja završila u inostranstvu, mislim da je to bilo dobro i da mi je otvorilo oči za neka nova iskustva. Verujem da mogu bolje da ih prenesem studentima. Različiti su motivi tih koji se opredele da studiraju u drugoj zemlji. Neko želi da ima bolje mogućnosti za zapošljavanje, neko želi da se usavršava i da se bavi naukom, drugi žele da odu iz Srbije jer im se ne čini da je perspektiva takva da ne mogu da ostanu u njoj i osnuju porodicu. Iz pozicije nekoga ko je otišao i vratio se, i ko sada predaje studentima, od kojih mnogi žele da odu, razumem ih i čini mi se da to jeste jedan put koji donosi mnoge mogućnosti. E sada, na kojoj raskrsnici će ko da skrene, ne znam, ali da otvara mnoga vrata, otvara.

*****

MIŠČEVIĆ: Taj performans izgleda mnogo interesantan. Verovatno bi mnogi mogli da, ne samo haljinu, već i odela i pune kofere svih dokumenata koji su im bili neophodni da se pojave u Evropi, pokažu javnosti. Ima malo ljudi koji su spremni da svoje probleme iznesu tako javno, kao što je ova naša mlada umetnica uradila, a ima nas jako puno, barem u ovoj zemlji Srbiji, ali i čitavom regionu zapadnog Balkana, koji se gotovo svakodnevno susreću sa nekim od ovakvih, ili sličnih problema. Pre neki dan sam dobila jedno pismo jedne žene iz okoline Beograda koja upravo o tome govori u nadi da će se njene četiri kćerkice uskoro probuditi u Evropi. To otvara jedno drugo pitanje - zašto bi smo se budili u Evropi, a ne u Srbiji koja je u Evropi?

Ne bih krivila bilo koga drugog. Dovoljno smo sami krivi jer nismo stvorili dovoljno uslova da svi ti mladi ljudi koji žele bolji život i bolje obrazovanje to ne mogu da nađu ovde kod nas. To je osnovni cilj - stvoriti takve uslove koji bi nam omogućili da živimo život dostojan čoveka, ovde u našoj kući, a taj život dostojan čoveka bi podrazumevao i bolji ugled za državu i bolji ugled svih nas u Evropi. Onda ograničenja ne postoje. Nije to samo putovanje, nisu to samo vize, to je školovanje, upoznavanje novih sredina, upoznavanje novih ljudi, sticanje novih prijatelja. Na sve to me asocira ova haljina o kojoj večeras govorimo. Interesantno je, novo je i pokazuje da i dalje imamo puno duha i puno razumevanja za naše probleme, da znamo kako da ih iskažemo svetu, a time da i sebe predstavimo malo drugačije od onoga kako nas svet poznaje. Zato pozdravljam sve ove i buduće haljine, ali se nadam da neće biti sašivene od materijala u kojima se pokazuju naše muke, već sašivene od pravih materijala koje pokazuju naše znanje i umeće.

Nisam imala priliku da studiram u inostranstvu. Sve svoje obrazovanje od osnovnih studija do postdiplomskih i doktorata sam stekla na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, ali za razliku od mojih kolega i koleginica koji su studirali u inostranstvu i koji su tokom devedesetih otišli iz ove zemlje, ja sam, čini mi se, odabrala teži put, a to je da ostanem u ovoj zemlji i da se suočavam sa svim problemima koje je nosilo živeti u ovoj zemlji devedesetih, a posebno studirati i nadograđivati svoje znanje. Možete zamisliti kako je izgledalo raditi magistarsku ili doktorsku tezu tamo negde 1995., 1996. godine o pridruživanju Evropskoj uniji tadašnjih zemalja centralne i istočne Evrope, u momentu kada se zemlja nalazila pod sankcijama, u momentu kada je pristup knjigama i dokumentima bio potpuno ograničen, a vama izlazak iz zemlje bio u velikoj meri ograničen. Onda smo svi mi koji smo ovde studirali morali da koristimo svoje prijateljske i rodbinske veze, veze naših profesora da bi smo dolazili do literature i knjiga. Tada ni Interneta nije bilo. Još je bila gora situacija kada sam radila doktorsku tezu. Doktorska teza je rezultat bombardovanja Srbije, tako se obično šalim. Radila sam je i u najvećem delu je bila završena kada se odvijala NATO intervencija nad Srbijom 1999. godine. U tom momentu nismo imali ništa pametnije da radimo, pa smo radili na naučnom usavršavanju. Tada je postojao Internet, ali samo dok je bilo struje.

Onda je došlo već neko malo drugačije vreme kada je postalo već mnogo lakše. Sada se mojim studentima otvaraju mnoge mogućnosti, ali i jedna druga vrsta problema. Sada već imaju mogućnost velikog izbora. Kada imate mogućnost velikog izbora, onda vam je vrlo teško da napravite pravi izbor. Jedna od stvari koja im je dosta ograničavajuća jesu sredstva za odlazak i studiranje u inostranstvo i nalaženje stipendije. To je i dalje jako teška stvar, iako moramo biti vrlo zadovoljni kvalitetom naših studenata. Nikada nije lako odabrati kao svoj put obrazovanje, bilo da radite u vašoj zemlji, bilo da radite negde u inostranstvu, ali je uvek jako dobro kombinovati učenje ovde, odlazak u inostranstvo, dopunjavanje ili specijalizaciju u nekim oblastima. Ma koliko to bilo teško, mislim da se sve prepreke mogu savladati. Kada bih opet morala da biram, uvek bi izbor bio ovakav, a to znači teži put, put obrazovanja, znači haljina uspeha.

*****

MILIVOJEVIĆ: Sama ideja performansa je fascinantna, sa jedne strane, koliko je sa druge strane i tragična, ne samo za naše građane i ne samo za neki naš mentalni sklop, već generalno za mentalni sklop celog ovog regiona. Koliko sam se obradovala kada sam videla tu vest i kada sam videla fotografije sa samog performansa, toliko sam se setila svih onih nus-efekata i svega onoga na šta je sam performans trebao da upozori. Tu zaista ima toliko tužnih primera da ih je vrlo teško nabrojati, ali ono na šta je posebno bila skrenuta moja pažnja je upravo doticanje vrednosti koje je tu pomenuto, a to je ljudsko dostojanstvo.

Nedavno, pre par meseci, sam bila učesnik jedne konferencije u Briselu gde se razgovaralo o evropskim vrednostima. Govorilo se o tome da bez obzira odakle dolazimo, pošto nas je tu bilo iz zemalja koje nisu članice Evropske unije, da je ključno to da svi delimo zajedničke evropske vrednosti. Onda je nas nekoliko, upravo sa zapadnog Balkana, pokrenulo pitanje viza i postavili smo pitanje kako to da mi delimo zajedničke evropske vrednosti, ukoliko smo uskraćeni za osnovno ljudsko pravo, a to je sloboda kretanja. Dobili smo odgovor koji nam se u tom momentu učinio vrlo brutalnim, a to je da nismo u Evropskoj uniji, pa prema tome na to nemamo pravo. Postavlja se pitanje - gde je granica ljudskih prava? Ako pričamo o ljudskim pravima, da li ona zaista moraju važiti za sve, ili se i tu radi o grupi privilegovanih, koji ta prava uživaju i onih drugih koji, ne svojom krivicom, ta prava ne mogu da uživaju. To je večito pitanje koje se iznova ponavlja i koje je naišlo na zid odgovora i političkih elita i političke volje i ispunavanja određenih kriterija i tako dalje. Te se stvari izuzetno teško, komplikovano i sporo menjaju. U tom smislu je pitanje o ljudskom dostojanstvu ključno pitanje koje se odnosi, kako na slobodu kretanja, tako i na mogućnost obrazovanja, na mogućnost usavršavanja, na mogućnost pristupa informacijama, ne samo iz oblasti politike, već i kulture, umetnosti, nauke. Uvek pomislim koliko se predivnih izložbi ove godine desilo u svetu, koliko predivnih performansa, koliko sjajnih seminara, koliko sjajnih skupova na kojima naši ljudi, naši obrazovani i izuzetno stručni ljudi, na žalost, nisu mogli da prisustvuju i na kojima nisu mogli da učestvuju.

Onda se postavlja pitanje šta je zapravo cilj - da li je cilj da mi budemo deo Evrope, ili je cilj da ostanemo izolovani u tom nekom svom mikro svetu kojeg uopšte ne zanimaju sve te informacije i sve te vrednsoti. Ako je cilj da te vrednosti delimo, onda moramo imati mogućnost da za njih saznamo. U tom smislu, sam performans, čini mi se da ima izuzetno kreativnu ulogu, da pokreće određena pitanja koja izlaze iz okvira pitanja politike i koja izlaze iz okvira pitanja birokratskog odlučivanja, što je najčešće slučaj kada se o ovoj problematici radi.

Suština problema se svodi na ono ključno pitanje - da li mi pričamo o svesnom i namernom maltretiranju naših ljudi, ili pričamo o određenim greškama koje su ovde napravljene, a koje su onemogućile mlade ljude da imaju pristup Evropi u svakom smislu. Kao i svugde, istina je negde na sredini. S jedne strane činjenica je da je vizni režim prestrog i da definitivno nije adekvatan zasluzi, dok sa druge strane, ono što je poražavajuće, što mi je nekada depresivno, je činjenica da i pored svesti da za famoznu Belu Šengen listu postoje vrlo objektivni kriteriji, koje svaka zemlja treba da ispuni i postoje vrlo jasni uslovi koji u tom smislu treba da budu ispunjeni, deluje kao da nema nikakve političke volje da se ispunjavanju tih uslova i pristupi. Radi se o stvarima poput integrisanog upravljanja granicom, propisa o azilu, propisa o migracijama, regulisanje pitanja korupcije i organizovanog kriminala, putnih isprava koje su zaista u katastrofalnom stanju. Ništa od ovoga još uvek nije ni pokrenuto, u pravo smislu te reči, da bi smo jedan po jedan uslov polako počeli ispunjavati. Nije pitanje Bele Šengen liste pitanje isključivo političke volje Brisela, ili želje da nas neko muči ili maltretira, već je to pitanje i odgovornosti i sposobnosti države koja na Belu Šengen listu želi da dospe. Stiče se utisak da u Srbiji te odgovornosti i te ozbiljnosti, a radi se o jednom od najvažnijih pitanja za naše građane, očigledno za sada nema.

* * * * *

Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.

To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
XS
SM
MD
LG