Dostupni linkovi

logo-print

Nigde u svetu ne cvetaju ruže


Gost Press kluba je Svetozar Cvetković, pozorišni, filmski i televizijski glumac i upravnik Ateljea 212.

RSE: Atelje je pre nekoliko dana proslavio 50 godina rada. Bilo je svečano, bilo je gala. Videli smo sve ljude koji su zaslužni za uspeh tog pozorišta, od glumaca do scenografa, kompozitora, kostimografa, dramaturga, pisaca, celi urbani Beograd. Da li je bilo teško napraviti tu proslavu?

CVETKOVIĆ: Iza same centralne proslave stoji jedan višemesečni rad. Ta proslava ipak na neki način sublimiše sve to o čemu ste govorili i sve te ljude. Lepo je kada tako nešto vi kažete i lepo je kada kod jednog velikog broja ljudi nailazimo na slične reakcije. Istovremeno, moji saradnici i ja, žalimo što smo u svemu tome ipak imali izuzetaka koji potvrđuju pravilo i što moram priznati da smo imali, po mom saznanju, do sada dve greške, u smislu ljudi koje nismo pozvali, koji možda nisu presudno uticali na rad, ali koji su se osećali delom tog kolača i kojima je bilo krivo što i oni nisu bili tu.

RSE: Nije bilo ni reči o Lili Altman, koja je bila značajna u pozorištu, mada nije bila glumica. Nije bila Vesna Trivalić, ni mlada kompozitorka Anja Đorđević, čija muzika je išla ispod vašeg govora. To su, pretpostavljam, slučajne omaške?

CVETKOVIĆ: To nisu slučajne omaške. To je neka vrsta nesporazuma između nas i tog mesta njihovog bivanja u tom trenutku. Moji saradnici su saznali da je Vesna Trivalić na snimanju filma i da trenutno ne može biti tu, a u toku večeri smo saznali da je sedela kući i gledala televiziju. Za Anju nisam siguran da je bila tu. Sa nama je u poslednje vreme radila intenzivno i sigurno je da je bila pozvana kao i svi kompozitori koji su sa nama radili. Javljali su nam se ljudi iz Minhena koji su rekli da bi došli da su znali, ali da ih se nismo setili, a žive već 20 godina u Minhenu.

RSE: Bio je Relja Bašić, Bora Ćosić.

CVETKOVIĆ: Uglavnom su nam se odazvali svi ljudi koje smo zvali. Što se tiče spoljnih saradnika i onih koji su bili u ovih 50 godina angažovani u Ateljeu, onih koji su presudno uticali na to kako će ovo pozorište izgledati, onih koji su živi, onih koji su bili spremni da dođu, onih koji su bili osnivači pozorišta, onih koji su bili potpisnici povelje o osnivanju pozorišta Ateljea 212, niko nam nije odgovorio negativno. Svi koji su bili u mogućnosti da dođu, su došli. Mi smo im omogućili da dođu, da borave dva dana ovde sa nama i da se vrate.

RSE: Pratim Atelje od početka, od te njegove fenomenalne uloge koju je odigrao u pozorišnom životu Beograda, to forsiranje avangarde, nečega što je bila novina, počev od Radoša Novakovića, Bojana Stupice, Mire Trailović, Mucija, Vas. Vi ste na tom mestu 15 ili 16 godina?

CVETKOVIĆ: U Ateljeu sam 25 godina, a 10 godina radim ovaj posao.

RSE: Šta vam je bilo najteže u tom periodu?

CVETKOVIĆ: Najteže mi je bilo da prelomim da uđem u taj posao. Najteže mi je bilo saznanje, kada sam krenuo u taj posao, da o tome ništa ne znam. Svaki dan učite sve više i više i verovatno onog časa kada budem spoznao da ne bih mogao to da radim, odatle ću otići.

RSE: Koliko je teško biti upravnik posle Mire Trailović? Sećam se da je u jednom francuskom časopisu izašla njena slika na naslovnoj strani u jednoj lepoj bundi. Naslov je bio - Buldožer u bizonskoj bundi. Ona je bila jedna preduzimljiva žena, koja je otvarala sva vrata u svetu, bila pojam i najviše proslavila u to vreme Atelje 212, počev od Stokholma, pa do Karakasa i Mexiko sitija.

CVETKOVIĆ: O tome sam govorio i te večeri. Onog časa kada uđete u to pozorište, osećate jedno breme odgovornosti, pre svega prema tim ljudima koji su nas zadužili svojim postojanjem i koji su nas zadužili time što stojimo na tom mestu, što možemo i dan danas da nosimo to ime i što to ime, čak i u našim padovima, ipak nas brani, a brani nas isključivo njihovim radom. Mira Trailović je imala jedan fantastičan ugled na svakom mestu gde bi se pojavila, bilo da je u pitanju zemlja ili inostranstvo, a koja je, ne samo po mojim saznanjima, već po onome i čime raspolažemo unutar same kuće, za svog mandata i unutar ovoga grada bila dovedena do krajnje neprijatnih situacija. Ni njen odlazak nije bio njen svojevoljni odlazak, ni njeno povlačenje nije bilo svojevoljno. Ona je bila oterana odatle.

RSE: A šta je bio razlog?

CVETKOVIĆ: Kada se čovek previše zadrži na jednom mestu i kada postiže neke velike uspehe, kada njegov značaj prestane da biva značaj samo jednog pozorišnog upravnika, već nekoga ko se pojavljuje na naslovnim stranicama francuskih novina, kao neko ko je buldožer koji sve ruši pred sobom, u jednom pozitivnom smislu, onda to krene da smeta jednoj sredini koja je ipak mala.

RSE: Znači – ko štrči, njega seci?

CVETKOVIĆ: Mislim da je to bio razlog. To se vrlo brzo pokazalo pogrešnim. I dan danas se Mira Trailović u našem pozorištu poziva i proziva kao rodonačelnik zlatnog perioda Ateljea 212, što ona u istinu i jeste bila.

RSE: Vi ste postali upravnik, čini mi se, u ono najteže vreme izolacije ove zemlje. Za vreme Miloševićevog režima se niste epigonski ponašali prema ljudima iz tog režima da bi bolje prošli i dobili neku kartu za izlaz. Zato sam vas pitala koliko je bilo teško posle tog zlatnog vremena Ateljea, kada je bilo i puno para.

CVETKOVIĆ: U pravu ste kada kažete da je ceo taj moj mandat delom prošao i kroz taj pakleni ratni period koji smo ovde doživeli, tog ni rata, ni mira, a više rata, nego mira i jedne situacije u kojoj, uz jedan nenormalni odnos prema svemu što je zdravo, ljudski i prirodno u ovoj sredini, treba da se izborite za nešto što je pozorišna umetnost, koja u tom času počinje da biva, u običnom, svakodnevnom životu, sve manje važna. Ipak smo se izborili da ljudi u tom vremenu nađu u sebi trag slobode koji je uvek postojao u tom pozorištu i nešto što se na drugom mestu ne može, ni čuti, ni videti. Zbog toga smo, verujem, uspevali i kroz ratni period i kroz period ovoga što se zvalo bombardovanje i Beograda i Srbije, tadašnje Jugoslavije. Nekako smo uspeli da skrenemo pažnju. Nikako ne mogu da zaboravim jednu scenu iz onog doba nesretnih privatnih banaka koje su davale velike kamate. Davali smo penzionerima da jedanput mesečno besplatno ulaze u Atelje 212. Napravio bi se veliki red jer su penzioneri dolazili da uzmu te karte. Sećam se da sam prolazio ulicom. Jedan prolaznik je rekao svom kolegi da nije znao da su i ovde otvorili Dafina banku. Unutar Ulice Ivo Lola sam tada shvatio, pa i kada je krenulo bombardovanje i kada smo pozvali ljude iz komšiluka da, ako nemaju u svojim zgradama skloništa, dođu u podrum Ateljea 212, da su neki ljudi, te prve komšije, prvi put ušli u to pozorište. Na neki način stalno primate neke nove stvari i nove podatke koji oplemenjuju i vas i one koji tu dolaze. A što se tiče teškoća koje su bile objektivne i vezane za teškoće materijalne prirode, produkcione prirode, zahvaljujući Skupštini grada, koja me je postavila na to mesto nakon prvih demokratskih izbora na kojima je demokratska opcija dobila vlast, imao sam vrlo veliku podršku, pa i kasnije kroz sve to kroz šta smo prošli. Ono što je bitno bilo je da je grad uvek, na neki način, u budžetu bolje stajao nego cela država. To je dan danas tako.

RSE: Beograd ima dva miliona stanovnika, koliko i cela Slovenija. Vrlo često sam i u pozorištu i u bioskopu i zapazila sam jedna fenomen. I u to Miloševićevo vreme i danas pozorišta su krcata. Vrlo često za neke predstave i ne možete da dobijete kartu. Bioskopi su totalno prazni. Bude 10-15 posetilaca. U pozorište, koje je dosta skupo za naš prosečan džep, jer karte su od 800 do 1300 dinara, ipak ljudi idu. Kako tumačite taj fenomen?

CVETKOVIĆ: Pre svega živa je umetnost u pitanju. Gledate nešto što ćete u jednom trenutku videti, a sledećeg trenutka se to više neće ponoviti, čak i ako se bude ista predstava igrala u narednih nekoliko dana, to više nije taj trenutak. Ljudi, verujem, još uvek imaju želju za živom umetnošću, za nečim što se događa pred njima i za živom reči. Ono što jeste problem kod nas je pad publike u bioskopima, koji je uslovljen, čini mi se, pre svega uslovima u kojima se naši bioskopi gase, više nego što se rađaju. Mislim da bi trebalo u neko naredno vreme očekivati otvaranje neke vrste ekskluzivnih kompleks bioskopa, koji bi na neki način animirali mladu publiku da dođu zaradi onih okolnih aktivnosti koje postoje. To je jedna vrsta atrakcije koja je američka subkulturna atrakcija, koja vas vezuje uz masu stvari okolo i uz eventualno dobar film. Piraterija, ili ono što danas omogućava Internet, da u roku od tri-četiri dana skinemo na ilegalan način film koji je upravo izašao s one strane oceana, je učinila svoje. Internet, koliko god omogućavao maksimalno dobru komunikaciju danas u svetu, zapravo na ovoj strani omogućava i pirateriju. Mislim da je pozorište još uvek neka vrsta prirodnog i pozitivnog zabrana za ljude koji žele da se odvoje od te stvarnosti koja ih okružuje, a ta stvarnost nigde više nije tako ružičasta da bi čovek mogao bezbrižno da plovi. Nigde više danas u svetu ne cvetaju ruže i nigde nije lako dobro živeti, nigde nije lako jednostavno živeti i probijati se, a da čovek u tom surovom društvu nije stalno u borbi za to kako će sutra i kako će izdržavati svoju porodicu.

RSE: Igrali ste u preko 30 filmova. Šta vam je draže - gluma na filmu ili gluma u pozorištu?

CVETKOVIĆ: To jeste isti zanat u različitim okolnostima. Najpresudnije u toj odluci šta bih radio su ljudi. Pre svega mislim na partnere, na reditelje i na to šta izgovaram, ili šta ne izgovaram u tome u čemu sam. Nije mi najbitniji medij, ljudi su bitni.

RSE: Atelje je počeo kao jedno super avangardno pozorište. Onda je počeo BITEF koji je bio vezivan za Atelje. Tu je bio i Bob Vilson i La mama i dolazili su mnogi drugi svetski poznati ansambli. Danas je BITEF na svim stranama. Nije vezan isključivo za Atelje. I danas je ostao avangarda, ali u mnogo manjoj meri. Danas ima dosta remake-a. To neki ljudi zameraju. Dugo putovanje u noć, nije vaš remake jer to niste igrali do sada, ali sam gledala Sašu Pešić u Narodnom pozorištu pre nekoliko godina, a nekada davno je ista predstava igrala i u Beogradskom dramskom pozorištu. U čemu je stvar? Da li ima malo dramskih tekstova? Da li je malo dramskih tekstova koji bi odgovarali beogradskom shvatanju pozorišta?

CVETKOVIĆ: Ne, sigurno je da nema malo dramskih tekstova. Mi kao pozorište dobijamo sasvim sigurno između 20 i 30 tekstova mesečno novije produkcije koja podrazumeva ove jezike koji se razumeju. Imamo jako kvalitetnih autora koji su u velikoj manjini. Imamo ljude koji mnogo pišu, ali koji isključivo svoje neke lične refleksije prebacuju na svoje dramske tekstove i koji u dobroj meri nisu nešto što bi vezivalo reditelje i glumce da u tome učestvuju. Bitno je da se rodila jedna potpuno nova generacija pisaca nakon pojave Biljane Srbljanović, koji bi već sada mogli da budu njeni đaci i koji u dobroj meri to i jesu. Ona je bila u toj komisiji koja je primala tada studente na fakultet. Značajno mi je da smo uspeli takve autore da vežemo za Atelje, pre svega preko scena u podrumu Ateljea 212. Remake je jedna smišljena akcija na koju mi je svojevremeno još Muci Draškić ukazao. Naše pozorište je već toliko toga preturilo preko glave da bi se sada trebalo okrenuti tim tekstovima koji su se pojavili u prve dve decenije života ovog pozorišta, a koje mlada publika, koja nosi oko 50 posto naše publike, nije čula, nije videla, nije pročitala, ne zna da postoje. I zbog toga smo se odlučili na povratak Čuda u Šarganu, na Radovana III jer on ostaje da živi u sećanjima ljudi kao što ste vi, ili u percepciji mlade publike koja to gleda na kasetama ili na DVD-ima.

RSE: Da li dolazi publika na remake predstave?

CVETKOVIĆ: Da, dolazi. Oni ne bi trebalo da postanu pravilo, ali mislim da su pisci, kao što je Bora Ćosić, potpuno nepoznati javnosti. Za 20 godina neko, ne samo da poraste, nego se rodi pa poraste. Na proslavi 20. godišnjice Korešpodencije u Ateljeu, pozvao sam nekog sa Fakulteta dramskih umetnosti koji je student glume i koji je rođen tog dana kada je bila prva premijera Korešpodencije. Pre nekoliko dana smo na Velikoj sceni Ateljea imali premijeru komada Zmijsko leglo, Vasilija Sigareva. Glavnu ulogu u tom delu igra glumica Jelena Ilić, koja se tada pojavila na Korešpodenciji i koja je upravo završila Fakultet dramskih umetnosti. Od rođenja do jednog umetničkog početka možete da pretpostavite šta se sve u jednom pozorištu dešavalo i šta se sve dešavalo sa publikom i repertoarom. Zbog toga je važno da te neke jako značajne tekstove ipak vraćamo na repertoar.

RSE: Ima li novih stvari do kraja sezone?

CVETKOVIĆ: Kako da ne. Bitno je da cela ova naša proslava, koja traje tri meseca (oktobar, novembar i decembar) podrazumeva gostovanja, kako naša van granica ove zemlje, tako i naših stalnih saradnika u pozorišnom smislu, pozorišta sa kojima sarađujemo, pre svega na tlu ovog dela Balkana - Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine.

Putujemo u Beč gde ćemo u Akcent teatru, 24. novembra, izvesti predstavu Tomasa Bernharda - Trg heroja, koju je režirao Dejan Mijač, kao jedan kuriozitet. To je poslednje delo Tomasa Bernharda koje je nakon premijere u Burgtheatru bilo zabranjeno, a nakon toga je gotovo i on bio prognan iz zemlje. Ubrzo je umro, ali je u svom testamentu ostavio svoju želju i oporuku da se u austrijskim teatrima, u njihovoj produkciji, 20 godina nakon njegove smrti ne mogu izvoditi njegova dela. Zbog toga je jako zanimljivo kakva se korelacija tu može uspostaviti između onoga šta se dešava u jednom svetu u kome mi živimo i u svetu koji je bitno drugačiji, a koji nam je tu na domak, u Evropi, u Austriji, kakve ljudske, političke i društvene paralele. Zato nam je značajno da upravo Bernharda možemo da igramo u Beču.

U decembru mesecu nam dolaze gosti iz Sarajeva sa dve predstave. Dolazi Kameni teatar 55 sa predstavom Velika bela zavera, našeg autora Dimitrija Vojinova i sa predstavom Januša Glovackog u režiji Dina Mustafića, Četvrta sestra.

Imaćemo u decembru mesecu i premijeru jednog novog mladog autora iz Valjeva, Dušana Spasojevića, koji je napisao komad Odumiranje, koji, čini mi se, nakon skoro 30 godina od pojave Milice Novković, tretira problem ljudi na selu kod nas i to na jedan vrlo urban način, na jedan vrlo socijalno zanimljiv način, dramatičan. Tu predstavu režira Egon Savin. U njoj igraju Dara Đokić i Boris Isaković. Okupila se sjajna ekipa autora oko tog projekta. Mislim da će to biti otkrivanje još jednog mladog i značajnog pisca u domaćoj dramaturgiji.

RSE: Kako žive glumci danas - i ono koji su još na pozorišnim daskama i oni koji su u penziji. Čkalja je umro gotovo u siromaštvu. Male su plate pozorišnih glumaca, pa su im, samim tim, i male penzije. Kakav je njihov status danas?

CVETKOVIĆ: Mislim da potpuno dele status onoga što se zove narod, prosečan građanski sloj u ovom gradu i u ovoj zemlji. Ne znam gotovo ništa o statusu glumaca koji su u provinciji. Mi nikada nismo živeli od toga što je bio naš rad u pozorištu, u jednom egzistencijalnom smislu, mislim finansijskom. Postoji jedan drugi egzistencijalni smisao. To je onaj ljudski, to je onaj duhovni. Od toga smo uvek živeli. Od toga i danas žive glumci ovde. Kako je pozorište Atelje 212 gradsko pozorište, i počiva na gradskom budžetu u poslednjih, ako ne deset, bar osam godina, Skupština grada bitna sredstva, mnogo veća sredstva, odvaja na održavanje pozorišta i na maksimalnu moguću rekonstrukciju pozorišta. Čini mi se u ovom okruženju da ni jedan grad u Hrvatskoj, u Sloveniji, Bosni ili Makedoniji ne može da se pohvali time da mu pozorišta tako izgledaju kao što izgledaju beogradska. Činjenica je da je u Sloveniji, koja je članica Evropske unije, status glumaca ekonomski mnogo bolji nego što je ovaj ovde kod nas. Isto tako je činjenica to da su čvršće vezani za svoja pozorišta, nego što su glumci kod nas. Njima nije, u okviru njihovih teatara, dozvoljeno da rade sve te poslove koje rade glumci kod nas. Slušali smo u filmu koji je bio prikazan te večeri reči Mucija Draškića, bivšeg upravnika Ateljea, da dolaze mlade generacije koje su rastrzane zaradi pojave novih medija, zaradi pojave mogućnosti da na drugom mestu nešto zarade, što ne mogu da zarade od svog posla u pozorištu. Ta činjenica se odražava na kvalitet onoga što radimo. Voleo bih kada bi smo mogli da dođemo bar do tog statusa koji glumci imaju u Sloveniji jer smo na neki način, još uvek, bar u sećanjima, priključeni jedni na druge, pa nam je to najbliža instanca. Mislim da se tim putem krećemo i da još nismo ni blizu toga da se to realizuje.

RSE: Nacionalne penzije za vrlo istaknute glumce bi bile više od 1000 eura. Da li to podržavate, ili ne?

CVETKOVIĆ: Podržavam u svakom slučaju nešto što može da poboljša život ljudi koji su nas zadužili tim što su se u našim životima bavili jednom plemenitom umetnošću i što su ostavili trag na nama, bar u našim sećanjima. U svakom slučaju to podržavam. Ljudi su različiti karakteri i imaju različito razmišljanje i teško će se tu doći do toga ko je taj, a ko ne. Postoji jedan, da li veliki, da li premali, broj nacionalnih penzija koje treba raspodeliti. U svakom slučaju mi je drago da se neko toga setio i da će se to sada sistemski provesti. To u svetu postoji. Poklanja se pažnja ljudima koji su zbilja ostavili značajnog traga u umetnosti. Da to neće ostati mrtvo slovo na papiru, to je sasvim izvesno.
XS
SM
MD
LG