„Moj slučaj je da sam imao veliki pad imuniteta. Nezdrav život, nespavanje, dosta pušenja, ne zna se kad jedem, kad spavam, i posle dva-tri meseca je to dovelo do nekog gripa, slabosti organizma, pada imuniteta i završio sam u bolnici.“
„Malo sam slabije jela pre nego što sam se razbolela. Bila sam uz bebu i nisam stizala da jedem. Jela sam, ali nedovoljno.“
Šta mislite otkud tuberkuloza?
„Imali su je i moj muž i otac i brat. Ne znam od čega.“
Da li su vam u kući loši uslovi za život?
„Ima vlage. Sirotinja smo.“
„Bez posla sam, morao sam da radim sve i svašta, uglavnom fizičke poslove.“
To je priča sa bolničke postelje onih koji se na početku 21. veka leče od tuberkuloze, bolesti koja je, nažalost, i danas aktuelan problem. Sve do devedesetih pojava opake bolesti drastično je opadala, a onda je, po rečima direktora Instituta za plućne bolesti i tuberkulozu, prof. dr. Dragane Jovanović, došlo „vreme zla“:
„Sa tim ratovima, sa izbeglicama, sa ljudima koji žive u lošim socio-ekonomskim uslovima, pada imunitet naroda, i zbog toga više nema opadanja broja novih obolelih, nego se održava konstantan broj.“
Da problem bude veći radi se o obliku tuberkuloze koga dugo nije bilo:
„Ono što je novo i što viđamo u tim godinama krajem devedesetih, ti koji su oboleli imaju mnogo teže kliničke oblike nego što su bili recimo prethodne decenije, znači oblike koji nisu viđani dugo vremena.“
Gradski sekretar za socijalna pitanja i dečiju zaštitu Ljiljana Lučić ističe da se radi o kategoriji ljudi koji nisu u mogućnosti da sebi priušte elementarne zdravstvene usluge, a kao početak borbe za njihov bolji status vidi zbrinjavanje dece:
„Za mene je najvažnije da pre svega imamo veći obuhvat dece iz tih porodica u predškolskim ustanovama. Predškolske ustanove, dakle vrtići, obezbeđuju ne samo ishranu po nekim normativima i standardima, nego i zdravstvenu zaštitu, određene obrazovne i vaspitne programe, i mislim da je to jedna velika brana nekoj i zdravstvenoj i svakoj drugoj patologiji. A treba krenuti od najmlađih.“
Priču o našoj surovoj realnosti i ljudima sa dna socijalne lestvice najcrnje ilustruje primer iz Subotice gde su majka i sin, čekajući socijalnu pomoć, umrli od gladi. Tako kažu i susedi koji su ih poznavali:
„Može biti da su umrli od gladi. Ali ne bi trebalo da je tako.“
Humanost društva, možemo slobodno reći, u celini, možda je najbolje definisao Aleksandar Kerekeš, zadužen za socijalna pitanja u lokalnoj samoupravi Subotice:
„Propust je dakle definitivno svih nas, pre svega zbog toga što onaj stepen solidarnosti se ne iskazuje na pravi način. Zaista smo se otuđili jedni od drugih.“
„Malo sam slabije jela pre nego što sam se razbolela. Bila sam uz bebu i nisam stizala da jedem. Jela sam, ali nedovoljno.“
Šta mislite otkud tuberkuloza?
„Imali su je i moj muž i otac i brat. Ne znam od čega.“
Da li su vam u kući loši uslovi za život?
„Ima vlage. Sirotinja smo.“
„Bez posla sam, morao sam da radim sve i svašta, uglavnom fizičke poslove.“
To je priča sa bolničke postelje onih koji se na početku 21. veka leče od tuberkuloze, bolesti koja je, nažalost, i danas aktuelan problem. Sve do devedesetih pojava opake bolesti drastično je opadala, a onda je, po rečima direktora Instituta za plućne bolesti i tuberkulozu, prof. dr. Dragane Jovanović, došlo „vreme zla“:
„Sa tim ratovima, sa izbeglicama, sa ljudima koji žive u lošim socio-ekonomskim uslovima, pada imunitet naroda, i zbog toga više nema opadanja broja novih obolelih, nego se održava konstantan broj.“
Da problem bude veći radi se o obliku tuberkuloze koga dugo nije bilo:
„Ono što je novo i što viđamo u tim godinama krajem devedesetih, ti koji su oboleli imaju mnogo teže kliničke oblike nego što su bili recimo prethodne decenije, znači oblike koji nisu viđani dugo vremena.“
Gradski sekretar za socijalna pitanja i dečiju zaštitu Ljiljana Lučić ističe da se radi o kategoriji ljudi koji nisu u mogućnosti da sebi priušte elementarne zdravstvene usluge, a kao početak borbe za njihov bolji status vidi zbrinjavanje dece:
„Za mene je najvažnije da pre svega imamo veći obuhvat dece iz tih porodica u predškolskim ustanovama. Predškolske ustanove, dakle vrtići, obezbeđuju ne samo ishranu po nekim normativima i standardima, nego i zdravstvenu zaštitu, određene obrazovne i vaspitne programe, i mislim da je to jedna velika brana nekoj i zdravstvenoj i svakoj drugoj patologiji. A treba krenuti od najmlađih.“
Priču o našoj surovoj realnosti i ljudima sa dna socijalne lestvice najcrnje ilustruje primer iz Subotice gde su majka i sin, čekajući socijalnu pomoć, umrli od gladi. Tako kažu i susedi koji su ih poznavali:
„Može biti da su umrli od gladi. Ali ne bi trebalo da je tako.“
Humanost društva, možemo slobodno reći, u celini, možda je najbolje definisao Aleksandar Kerekeš, zadužen za socijalna pitanja u lokalnoj samoupravi Subotice:
„Propust je dakle definitivno svih nas, pre svega zbog toga što onaj stepen solidarnosti se ne iskazuje na pravi način. Zaista smo se otuđili jedni od drugih.“
