* * * *
ATILA: Lako je nekome pričati o sadašnjem Ustavu ili o Ustavu koji bi trebalo prihvatiti ako je Srbin. Ali, ako je neko pripadnik jedne nacionalne manjine, situacija je sasvim drugačija. U Srbiji je još uvek u modi da ipak treba da imamo dežurnog krivca. Mislim da je mađarska nacionalna zajednica, Mađara koji žive u Vojvodini, u neugodnoj situaciji. Ako kažemo da treba bojkotovati Ustav, to neće biti prava stvar. Lako je to reći jednom Srbinu. Ne bih voleo da ispadne da zbog nas, zbog nacionalnih manjina, nije prihvaćen Ustav, ili da zbog ove nelojalne zajednice nešto nije prihvaćeno onako kako većina zahteva. Teško je nešto prihvatiti kada su u tom Ustavu navodi nešto tipa da je ovo nacionalna država jedne nacije, a druga nacija spada među ostale. Ima mnogo teza koje treba da prihvatimo i ozbiljno uzmemo u obzir. Mi Mađari imamo jednu veliku težnju, a to je da što pre budemo na beloj listi, da bi mogli da putujemo u šengenske države. Ako nemamo ni Ustava, kako će onda naša država Srbija biti priznata.
U Vojvodini je zaista teško doneti pravu odluku. Pravnici i ekonomisti kažu da ovaj Ustav znači napredak, a sa političke strane gledano, naša težnja, naši zahtevi za autonomijom nisu uzeti u obzir. Govorim kao pripadnik jedne manjine i pripadnik jedne manjinske stranke, nacionalne stranke, SVM. Mi smo doneli takav zaključak da treba da izađemo i da glasamo, a kako će ko da glasa, to je njegova lična stvar. Ima jedna šala o starom Mađaru koji je jednom rekao da nije najveća greška što se ove promene sporo događaju, nego je najveća greška što idu u krivom smeru. Sada bar možemo reći da ove promene i reforme sporo idu, ali bar idu u dobrom smeru. Mislim da to treba priznati kod ovog Ustava. Ali treba uzeti u obzir i to da nisu stavili sva ta manjinska prava i kolektivna prava koja smo mi zahtevali.
Ako je reč o vojvođanskoj platformi, SVM je bio jedan od najvećih nosilaca da se napravi vojvođanska platforma, da se prihvati na Izvršnom veću Vojvodine, da se napravi na Skupštini Autonomne pokrajine, a na kraju od toga ništa nije ušlo u Ustav. Mi smo, kao nacionalna stranka, a ne nacionalistička, imali par zahteva u vezi manjinskih i kolektivnih prava. Od toga su samo neke sitnice ušle u ovaj Ustav i zbog toga bi trebali da budemo zaista uvređeni. Ali sada, u ovoj situaciji, ima mnogo stvari zbog čega bi trebali da glasamo za ovaj Ustav, ali ima mnogo stvari zbog čega ne bi trebali da glasamo za njega. Za mene je najgadnije u svemu ovome to, da ako mi sada ne izrazimo bojkot, to ništa neće nama doneti. Ima jedna mađarska izreka koja kaže da nemog dečaka ni njegova majka ne razume. Ne znam kako ću da glasam i šta bi bilo najbolje za nas, ali sigurno je to da treba da izađemo i da damo svoj glas.
Ovde u Senti je obrnuta situacija. Ovde je manjina u većini. Ovde u Senti lako je ljude nagovarati na bojkot, ali će biti teško opet ih, na sledećim lokalnim ili republičkim izborima, nagovarati da ipak izađu i da glasaju. Takvu situaciju smo već imali. Nikada nismo bili za bojkot, ni za vladavine Miloševića. I tada smo na svake izbore izašli i izrazili našu želju i naše zahteve. Mislim da će ovde negativno proći ovaj referendum jer će većina glasati protiv, a izlaznost neće postići ni 50 posto. Mislim da su ljudi hendikepirani i ne primećuju stvar koja bi za njih donela konkretno dobro. Zato sve manje i manje veruju politici, sve manje veruju sadašnjim političarima, a time, i mi regionalni političari, gubimo svoj kredibilitet. Ljudi su već izgubili poverenje u politiku i u političare. Sa ovim Ustavom još su ogorčeniji i to je neugodno za nacionalne manjine. Kako da se oporavimo i kako to da popravimo kada nemamo nikakvu dobru varijantu. Primećujem da ni srpska vlada, pa ni Evropska unija, nemaju njuh za to kako bi to trebalo raditi ovde u srednjoj Evropi.
Mislim da je SVM napravio najbolje što je mogao jer smo napravili javne skupove na kojima smo objasnili ljudima koja je dobra strana ovog Ustava, a koje je loša. Neka sami za sebe izaberu za koju će stranu da glasaju.
Svaki punoletni građanin može da donese odluku po tome šta piše u Ustavu. Najveće zlo u svemu ovome je to što tekst Ustava uopšte nisu preveli na mađarski jezik, niti na bilo koji jezik nacionalnih zajednica koje žive na teritoriji Srbije i Vojvodine. To je najveća greška gospode u Beogradu jer uopšte nisu uzeli u obzir specifičnost Vojvodine. Ljudi su dobili samo interpretacije. Kao bivši novinar uvek kažem da istina ne postoji, već postoje samo interpretacije. Po tim interpretacijama će ljudi doneti odluku. Na kraju će nešto i ispasti, ali to neće biti ono pravo.
Dosta mi je neugodno jer sam u takvoj situaciji. Ako kažem DA, nije dobro, a ako kažem NE i onda sam u lošoj situaciji. Za mene najneugodnije u svemu ovome je što ljudi neće da shvate da ovaj Ustav donosi mnoge dobre stvari, ali mnogi naši zahtevi će nestati sa ovim Ustavom. Ne znam da li ćemo biti jednom u prilici da to popravimo. Ako 2000. godine nismo neke stvari napravili, sada smo već u zakašnjenju i ne znam da li ćemo ikada neke stvari moći da rešimo jer sadašnja politika ne ide u tom smeru. Malo sam i ogorčen. Ono što je važno je to što sam u suštini optimista i trudim se da iz ove neugodne situacije izvučem nešto korisno za nas.
Nadam se da će u Senti izaći oko 40 posto i glasaće sa NE, ali ne zbog toga što nema u tom Ustavu ništa dobro za nas, ali zato što sa manjinskim pitanjem nije ozbiljno rađeno i što manjinske zahteve nisu ozbiljno uzeli u obzir. Mi, SVM, smo imali neke predloge oko toga. Neki nisu ništa ni predali, nikakav amandman, nikakav zahtev prema Ustavu nisu imali. Moj prijatelj Tamaš je izradio ozbiljnu platformu, a sada Ligaši svima šire da su oni najveći Vojvođani, a njihova stranka nema ni svoj program. Jednostavno, nisu ozbiljni ljudi.
Ako pogledamo šta kažu ekonomisti o ovom Ustavu, šta kaže zapadna Evropa, Evropska unija, šta kažu ostali, onda bi trebalo to prihvatiti, ali iz našeg ugla, iz manjinskog ugla, trebalo bi da kažemo NE. Zaista je suština u tome. Nije loše što stvari idu sporo, nego je najlošije kada stvari idu sporo, a u lošem smeru. Sada bar stvari idu u dobrom smeru, bar mi se tako čini.
*****
PAL: O Ustavu mislim sve najnegativnije. To misli i Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara. Rekli smo izađite i glasajte protiv. Zašto?
Zato što je Ustav, pre svega, politički, a ne pravni akt. On je smišljen da odbrani Kosovo preambulom, a Kosovo se preambulom ne može odbraniti. Može da se brani oružjem, ako braća Srbi hoće da se bore. To je Ustav na silu. Donet je na brzinu pod okolnostima koje su bile nepredvidive. To je Ustav krnje države koja je prisilno osamostaljena. Niko Srbima još nije saopštio zašto je država krnja kada je izgubljena, a prisilno je osamostaljena jer su Crnogorci otišli i ostavili nas da moramo da budemo samostalni. Mi nismo hteli baš mnogo da odrastemo, pa smo odrasli. Oktroisanje stranaka na vlasti i opozicije, a sve zbog toga da niko zbog gubljenja Kosova ne bi bio kriv, znači jedan potpun dogovor.
Mogli bi smo da kažemo da je to jedan neuspešni retuš onog prethodnog Ustava. Po onom Ustavu iz 1974. godine svi su uveli pravo na samoopredelenje do otcepljenja, osim Srbije. Mi nismo ništa od toga uradili i niko nikada građane države nije pitao u nekom referendumu šta misle o državnom i društvenom uređenju, da li bi želeli da žive u republici, kraljevini ili tome slično. Ustav je donet na brzinu. Nije poštovana nikakva procedura. Ovi svi, koji su samozvane demokrate i samozvane demokratske snage, su to zaboravile i donose taj Ustav u saradnji sa onima sa kojima nikada saradnje ne sme i ne može biti. Oni su sada krenuli da sarađuju i smišljen je tako da partijske elite spašavaju sopstvenu vlast.
Ono što mene kao Vojvođanina malo više interesuje jeste status Vojvodine u toj priči gde demokratske stranke, odnosno samozvane demokratske snage, kažu da će se taj budžet povećati za 700 posto, a to znači sa jednog procenta na sedam procenata, pri čemu pokrajina daje 44 procenta bruto nacionalnog dohotka, a od toga će dobiti možda sedam, možda nešto više, što je neprirodno i neprihvatljivo. S druge strane je neprihvatljivo to da će dokumente, koji se odnose na Vojvođane i njen statut, donositi Skupština Srbije, pri čemu poslanici vojvođanske Skupštine neće imati pravo podnošenje amandmana na akt na koji da saglasnost Republička skupština. Nema nikakvog mehanizma međunarodne kontrole ostvarivanja i sprovođenja prava nacionalnih manjina. To znači da građani imaju pravo na informisanje, ali ne piše da građanin ima pravo na informisanje na svom maternjem jeziku. To znači da neko može da odluči da nas informiše na kineskom, pošto ovde ima Kineza. Piše i da svako ima pravo na školovanje. Ali ne piše da ima pravo na školovanje na maternjem jeziku. Za mene je, kao pripadnika nacionalne manjine, vrlo važno da se to pravo zakonom garantuje i ostavi kao mogućnost. Šta će neko od pripadnika nacionalnih manjina u konkretnom slučaju izabrati i da li će se koristiti svojim pravom da se školuje od zabavišta do fakulteta na svom maternjem jeziku, to je pitanje njegovog ličnog izbora. Država, ako je ozbiljna, ako hoće da uđe u Evropsku uniju, mogućnost izbora mora da garantuje. Ono što je najneprihvatljivije je prvi član u kojem se kaže da je Srbija država srpskog naroda i ostalih građana. Ako su braća Srbi definisani kao narod, kao kolektivitet i kao građani, onda je vrlo neprirodno da ostali pripadnici nacionalnih manjina ne budu definisani kao kolektivitet, a to znači da se tamo iza onih reči, da je Srbija država srpskog naroda, stavi zarez, pa treba da sledi i pripadnika drugih ili autohtonih nacionalnih manjina koji tu žive: Rumuni, Rusini, Mađari, Slovaci i dalje redom.
Ovo je onako na brzinu sklepan Ustav od strane stručnjaka koji nisu stručnjaci za ustavno pravo. Gospodin Lončar predaje na Pravnom fakultetu neke druge predmete koji se ne zovu ustavno pravo. Gospodin Lončar je doktorirao sa tezom odgovornost ministra, a mislim da je on najneodgovorniji ministra u ovoj vladi jer to što radi i kako radi po lokalnim samoupravama će biti predmet razgovora na sudu. Ovo je na brzinu sklepan Ustav od strane prilično nekompetentnih ljudi kojima ustavno pravo nije struka.
Mislim da se ovde definitivno potvrđuje razlika između retrogradnih, desnih, i klero-nacionalističkih snaga i samozvanih demokratskih snaga. Mislim da je to sve jedna politička opcija. Ono što je za mene posebno neprihvatljivo jeste da predstavnici verskih zajednica učestvuju u referendumskoj kampanji, pozivajući narod da glasa ZA. To bi bilo isto kao kada bih ja sada stao pred oltar i počeo da sudim o stvarima božje prirode. Očigledno je da jedan gospodin Koštunica sagovornik kontinuiteta sa onim što nije dobro, do pravnog diskontinuiteta, bi Ustavotvornom skupštinom mogao to da reši na drugi način, uključivanjem drugih demokratskih snaga. Iskreno se nadam da ovaj Ustav na referendumu neće proći, bez obzira što će ustavne dokumente i materijal čuvati one snage koje su za referendum, za njegov uspeh. Kada ne prođe, imaćemo novu situaciju i onda ćemo da stanemo na loptu, kao na fudbalu, da se osvrnemo levo-desno, da vidimo šta nam je činiti i kuda treba ići napred, u nove radne pobede.
****
GRUBAČKI: Što se tiče mog ličnog stava po pitanju referenduma o Ustavu, naravno da neću izaći na taj referendum. Ne osećam nikakvu obavezu, kao jedan pristojni Vojvođanin, da se izjašnjavam o jednom oktroisanom Ustavu koji ima za cilj da sačuva političku nomenklaturu i političke odnose na političkoj sceni Srbije.
Kao glavni argument ovde se spominje to što će ovaj Ustav biti bolji od Miloševićevog. Ne mislim da je ovaj Ustav spektakularni napredak u odnosu na Miloševićev Ustav. Kao neko ko nije izašao ni devedesete godine na referendum, koji je trebalo na neki način da ovekoveči ovu poziciju u kojoj će Vojvodina izgubiti autonomiju, a koju će sada, 2006. godine, definitivno i zakucati, ne nalazim prevashodno da izađem ni sada.
Ta pozicija jedne vlade koja je izgubila svoju većinu i koja traži spas u jednom ovakvom Ustavu, je vređanje zdravog razuma. Svako ko je na ovaj ili onaj način kohabitirao sa tom odlukom o donošenju Ustava, mislim da čini jednu neoprostivu grešku i jedan neoprostivi greh, prvenstveno prema građanima Vojvodine i uopšte prema građanima Srbije, koji znaju da se takav najviši zakonski akt ne donosi na taj način i naravno da se ne donosi sa ljudima koji se trenutno nalaze u Skupštini Srbije, kao nekima koji trebaju da donesu neki eventualni boljitak ovoj državi. Ne moga da prihvatim, kao bivši poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine, a trenutni politički apstinent, da mene ovo društvo, i ljude koji razmišljaju na ovaj način na koji ja razmišljam, dovodi u poziciju nekih antidržavnih i nenarodnih elemenata, što nije ništa novo. A što se tiče Srbije iz 2006. godine, malo mi je mnogo da se Socijalisti i Radikali uvode kao neki politički mainstream. Ne mogu ni na koji način da se pomirim sa činjenicom da je praktično ovim Ustavom bitka za Vojvodinu izgubljena. Bez obzira na to što znam ko su politički protivnici Vojvodine, ja bih na neki način morao da kažem i to da je ta bitka izgubljena iz razloga što autonomaške stranke, koje su zastupale interese takvih građana koji su bili za veći stepen autonomije od onoga koji je dao Ustav iz 1990. godine, a posebno one stranke koje su svoje delovanje u Skupštini dovele do onih zakona koje je pomerilo to klatno prema nečemu što je veća autonomija, su vrlo zaslužne, kao i njihove vođe, za ono što nam se sada događa.
Ovo je jedan poraz vojvođanskih stranaka i vojvođanske opcije. Mislim da će to imati vrlo dalekosežne posledice na opštu političku klimu u celoj Srbiji. Ovaj Ustav je jedan veliki zločin prema građanskoj opciji. Sama procedura donošenja Ustava, gde ni Skupština Vojvodine, kao najviši organ na teritoriji Vojvodine, nije ni konsultovana, u kojoj platforma pokrajinskog Izvršenog veća, u kojem većinu imaju Demokratska stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Savez vojvođanskih Mađara, koji su sarađivali dugo godina u toj autonomaškoj priči, nisu imali priliku ni da vide osnovni tekst Ustava, je ispod svakog nivoa političkog dostojanstva i delovanja.
Mislim da ta "nesuštinska autonomija", kako se u novom Ustavu kvalifikuje Vojvodina, obzirom da je za Kosovo predviđena "suštinska autonomija" i to licitiranje sa raznim postotcima koje će se iz budžeta republičkog davati Vojvodini za razvoj, naravno sve regulisano posebnim zakonima u kojima će Vojvođani imati priliku da vide u novinama ili na vestima javnog servisa RTS-a, je ispod svakog nivoa i da je nemoguće za pristojnog Vojvođanina da učestvuje u toj raboti.
Ovo je jedna prilika za ozbiljnu političku katarzu, gde će se mnogi procesi pokrenuti i bez volje glavnih protagonista, kako sa ove proreferendumske, tako i sa antireferendumske strane. Mislim da ni građani Vojvodine ne bi trebalo na sledećim izborima olako da shvate i taj antireferndumski blok kao nešto što je Bogom dato i jedino zaštitnički orjentisano za neke njihove interese, nego da bi trebalo dobro da porazmisle i da artikulišu jednu novu poziciju građanske Vojvodine koja bi na bolji način zaštitila te interese. Kao bivši poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine osećam delimičnu odgovornost što u poziciji kada je 2001. godine formirana vlada onog najboljeg, Zorana Đinđića, nije se učinilo više od tog omnibus zakona. Ali se mora reći da je i tada bila zaista velika opstrukcija u Republičkom Parlamentu i da je taj omnibus usvojen sa 119 poslanika, sa vrlo minimalnom većinom. Ni tada nije postojala jedan politička volja da se Srbija jasno izrazi prema poziciji Vojvodine. Mislim da Srbija sama ne razume do kraja Vojvodinu.
Ipak ovaj Ustav otvara jednu mogućnost. I Milošević je 2000. godine išao na izbore sa željom da svoju poziciju političku zakuca i da celu Srbiju zakuca za sopstveno ludilo, ali je te izbore izgubio. Moguće je čak, i pored nezrelosti biračkog tela, da je ipak suviše potcenjivačka pozicija donosioca i predlagača Ustava i da je moguće da oni budu zaista kažnjeni na izborima koji će se desiti posle toga. Preduslov za to je jedna ozbiljna reorganizacija u građanskom, autonomaškom, nevladinom, svesnih pojedinaca, sektoru, gde bi se artikulisala jedna nova politička nomenklatura koja može da iznese nešto što je nova Srbija, sa novim Ustavom. Ta pozicija se ne može bazirati na istim ljudima, na negativnoj kadrovskoj politici. Iako je ovo prilično depresivna pozicija za građansku Srbiju, a posebno za Vojvodinu, mislim da je ipak moguće i u novonastaloj situaciji naći izlaz iz ovog galimatijasa. Naravno, za to su potrebne zaista vanredne snage, novi ljudi, mladi ljudi. Verujem da oni ipak postoje.
* * * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
ATILA: Lako je nekome pričati o sadašnjem Ustavu ili o Ustavu koji bi trebalo prihvatiti ako je Srbin. Ali, ako je neko pripadnik jedne nacionalne manjine, situacija je sasvim drugačija. U Srbiji je još uvek u modi da ipak treba da imamo dežurnog krivca. Mislim da je mađarska nacionalna zajednica, Mađara koji žive u Vojvodini, u neugodnoj situaciji. Ako kažemo da treba bojkotovati Ustav, to neće biti prava stvar. Lako je to reći jednom Srbinu. Ne bih voleo da ispadne da zbog nas, zbog nacionalnih manjina, nije prihvaćen Ustav, ili da zbog ove nelojalne zajednice nešto nije prihvaćeno onako kako većina zahteva. Teško je nešto prihvatiti kada su u tom Ustavu navodi nešto tipa da je ovo nacionalna država jedne nacije, a druga nacija spada među ostale. Ima mnogo teza koje treba da prihvatimo i ozbiljno uzmemo u obzir. Mi Mađari imamo jednu veliku težnju, a to je da što pre budemo na beloj listi, da bi mogli da putujemo u šengenske države. Ako nemamo ni Ustava, kako će onda naša država Srbija biti priznata.
U Vojvodini je zaista teško doneti pravu odluku. Pravnici i ekonomisti kažu da ovaj Ustav znači napredak, a sa političke strane gledano, naša težnja, naši zahtevi za autonomijom nisu uzeti u obzir. Govorim kao pripadnik jedne manjine i pripadnik jedne manjinske stranke, nacionalne stranke, SVM. Mi smo doneli takav zaključak da treba da izađemo i da glasamo, a kako će ko da glasa, to je njegova lična stvar. Ima jedna šala o starom Mađaru koji je jednom rekao da nije najveća greška što se ove promene sporo događaju, nego je najveća greška što idu u krivom smeru. Sada bar možemo reći da ove promene i reforme sporo idu, ali bar idu u dobrom smeru. Mislim da to treba priznati kod ovog Ustava. Ali treba uzeti u obzir i to da nisu stavili sva ta manjinska prava i kolektivna prava koja smo mi zahtevali.
Ako je reč o vojvođanskoj platformi, SVM je bio jedan od najvećih nosilaca da se napravi vojvođanska platforma, da se prihvati na Izvršnom veću Vojvodine, da se napravi na Skupštini Autonomne pokrajine, a na kraju od toga ništa nije ušlo u Ustav. Mi smo, kao nacionalna stranka, a ne nacionalistička, imali par zahteva u vezi manjinskih i kolektivnih prava. Od toga su samo neke sitnice ušle u ovaj Ustav i zbog toga bi trebali da budemo zaista uvređeni. Ali sada, u ovoj situaciji, ima mnogo stvari zbog čega bi trebali da glasamo za ovaj Ustav, ali ima mnogo stvari zbog čega ne bi trebali da glasamo za njega. Za mene je najgadnije u svemu ovome to, da ako mi sada ne izrazimo bojkot, to ništa neće nama doneti. Ima jedna mađarska izreka koja kaže da nemog dečaka ni njegova majka ne razume. Ne znam kako ću da glasam i šta bi bilo najbolje za nas, ali sigurno je to da treba da izađemo i da damo svoj glas.
Ovde u Senti je obrnuta situacija. Ovde je manjina u većini. Ovde u Senti lako je ljude nagovarati na bojkot, ali će biti teško opet ih, na sledećim lokalnim ili republičkim izborima, nagovarati da ipak izađu i da glasaju. Takvu situaciju smo već imali. Nikada nismo bili za bojkot, ni za vladavine Miloševića. I tada smo na svake izbore izašli i izrazili našu želju i naše zahteve. Mislim da će ovde negativno proći ovaj referendum jer će većina glasati protiv, a izlaznost neće postići ni 50 posto. Mislim da su ljudi hendikepirani i ne primećuju stvar koja bi za njih donela konkretno dobro. Zato sve manje i manje veruju politici, sve manje veruju sadašnjim političarima, a time, i mi regionalni političari, gubimo svoj kredibilitet. Ljudi su već izgubili poverenje u politiku i u političare. Sa ovim Ustavom još su ogorčeniji i to je neugodno za nacionalne manjine. Kako da se oporavimo i kako to da popravimo kada nemamo nikakvu dobru varijantu. Primećujem da ni srpska vlada, pa ni Evropska unija, nemaju njuh za to kako bi to trebalo raditi ovde u srednjoj Evropi.
Mislim da je SVM napravio najbolje što je mogao jer smo napravili javne skupove na kojima smo objasnili ljudima koja je dobra strana ovog Ustava, a koje je loša. Neka sami za sebe izaberu za koju će stranu da glasaju.
Svaki punoletni građanin može da donese odluku po tome šta piše u Ustavu. Najveće zlo u svemu ovome je to što tekst Ustava uopšte nisu preveli na mađarski jezik, niti na bilo koji jezik nacionalnih zajednica koje žive na teritoriji Srbije i Vojvodine. To je najveća greška gospode u Beogradu jer uopšte nisu uzeli u obzir specifičnost Vojvodine. Ljudi su dobili samo interpretacije. Kao bivši novinar uvek kažem da istina ne postoji, već postoje samo interpretacije. Po tim interpretacijama će ljudi doneti odluku. Na kraju će nešto i ispasti, ali to neće biti ono pravo.
Dosta mi je neugodno jer sam u takvoj situaciji. Ako kažem DA, nije dobro, a ako kažem NE i onda sam u lošoj situaciji. Za mene najneugodnije u svemu ovome je što ljudi neće da shvate da ovaj Ustav donosi mnoge dobre stvari, ali mnogi naši zahtevi će nestati sa ovim Ustavom. Ne znam da li ćemo biti jednom u prilici da to popravimo. Ako 2000. godine nismo neke stvari napravili, sada smo već u zakašnjenju i ne znam da li ćemo ikada neke stvari moći da rešimo jer sadašnja politika ne ide u tom smeru. Malo sam i ogorčen. Ono što je važno je to što sam u suštini optimista i trudim se da iz ove neugodne situacije izvučem nešto korisno za nas.
Nadam se da će u Senti izaći oko 40 posto i glasaće sa NE, ali ne zbog toga što nema u tom Ustavu ništa dobro za nas, ali zato što sa manjinskim pitanjem nije ozbiljno rađeno i što manjinske zahteve nisu ozbiljno uzeli u obzir. Mi, SVM, smo imali neke predloge oko toga. Neki nisu ništa ni predali, nikakav amandman, nikakav zahtev prema Ustavu nisu imali. Moj prijatelj Tamaš je izradio ozbiljnu platformu, a sada Ligaši svima šire da su oni najveći Vojvođani, a njihova stranka nema ni svoj program. Jednostavno, nisu ozbiljni ljudi.
Ako pogledamo šta kažu ekonomisti o ovom Ustavu, šta kaže zapadna Evropa, Evropska unija, šta kažu ostali, onda bi trebalo to prihvatiti, ali iz našeg ugla, iz manjinskog ugla, trebalo bi da kažemo NE. Zaista je suština u tome. Nije loše što stvari idu sporo, nego je najlošije kada stvari idu sporo, a u lošem smeru. Sada bar stvari idu u dobrom smeru, bar mi se tako čini.
*****
PAL: O Ustavu mislim sve najnegativnije. To misli i Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara. Rekli smo izađite i glasajte protiv. Zašto?
Zato što je Ustav, pre svega, politički, a ne pravni akt. On je smišljen da odbrani Kosovo preambulom, a Kosovo se preambulom ne može odbraniti. Može da se brani oružjem, ako braća Srbi hoće da se bore. To je Ustav na silu. Donet je na brzinu pod okolnostima koje su bile nepredvidive. To je Ustav krnje države koja je prisilno osamostaljena. Niko Srbima još nije saopštio zašto je država krnja kada je izgubljena, a prisilno je osamostaljena jer su Crnogorci otišli i ostavili nas da moramo da budemo samostalni. Mi nismo hteli baš mnogo da odrastemo, pa smo odrasli. Oktroisanje stranaka na vlasti i opozicije, a sve zbog toga da niko zbog gubljenja Kosova ne bi bio kriv, znači jedan potpun dogovor.
Mogli bi smo da kažemo da je to jedan neuspešni retuš onog prethodnog Ustava. Po onom Ustavu iz 1974. godine svi su uveli pravo na samoopredelenje do otcepljenja, osim Srbije. Mi nismo ništa od toga uradili i niko nikada građane države nije pitao u nekom referendumu šta misle o državnom i društvenom uređenju, da li bi želeli da žive u republici, kraljevini ili tome slično. Ustav je donet na brzinu. Nije poštovana nikakva procedura. Ovi svi, koji su samozvane demokrate i samozvane demokratske snage, su to zaboravile i donose taj Ustav u saradnji sa onima sa kojima nikada saradnje ne sme i ne može biti. Oni su sada krenuli da sarađuju i smišljen je tako da partijske elite spašavaju sopstvenu vlast.
Ono što mene kao Vojvođanina malo više interesuje jeste status Vojvodine u toj priči gde demokratske stranke, odnosno samozvane demokratske snage, kažu da će se taj budžet povećati za 700 posto, a to znači sa jednog procenta na sedam procenata, pri čemu pokrajina daje 44 procenta bruto nacionalnog dohotka, a od toga će dobiti možda sedam, možda nešto više, što je neprirodno i neprihvatljivo. S druge strane je neprihvatljivo to da će dokumente, koji se odnose na Vojvođane i njen statut, donositi Skupština Srbije, pri čemu poslanici vojvođanske Skupštine neće imati pravo podnošenje amandmana na akt na koji da saglasnost Republička skupština. Nema nikakvog mehanizma međunarodne kontrole ostvarivanja i sprovođenja prava nacionalnih manjina. To znači da građani imaju pravo na informisanje, ali ne piše da građanin ima pravo na informisanje na svom maternjem jeziku. To znači da neko može da odluči da nas informiše na kineskom, pošto ovde ima Kineza. Piše i da svako ima pravo na školovanje. Ali ne piše da ima pravo na školovanje na maternjem jeziku. Za mene je, kao pripadnika nacionalne manjine, vrlo važno da se to pravo zakonom garantuje i ostavi kao mogućnost. Šta će neko od pripadnika nacionalnih manjina u konkretnom slučaju izabrati i da li će se koristiti svojim pravom da se školuje od zabavišta do fakulteta na svom maternjem jeziku, to je pitanje njegovog ličnog izbora. Država, ako je ozbiljna, ako hoće da uđe u Evropsku uniju, mogućnost izbora mora da garantuje. Ono što je najneprihvatljivije je prvi član u kojem se kaže da je Srbija država srpskog naroda i ostalih građana. Ako su braća Srbi definisani kao narod, kao kolektivitet i kao građani, onda je vrlo neprirodno da ostali pripadnici nacionalnih manjina ne budu definisani kao kolektivitet, a to znači da se tamo iza onih reči, da je Srbija država srpskog naroda, stavi zarez, pa treba da sledi i pripadnika drugih ili autohtonih nacionalnih manjina koji tu žive: Rumuni, Rusini, Mađari, Slovaci i dalje redom.
Ovo je onako na brzinu sklepan Ustav od strane stručnjaka koji nisu stručnjaci za ustavno pravo. Gospodin Lončar predaje na Pravnom fakultetu neke druge predmete koji se ne zovu ustavno pravo. Gospodin Lončar je doktorirao sa tezom odgovornost ministra, a mislim da je on najneodgovorniji ministra u ovoj vladi jer to što radi i kako radi po lokalnim samoupravama će biti predmet razgovora na sudu. Ovo je na brzinu sklepan Ustav od strane prilično nekompetentnih ljudi kojima ustavno pravo nije struka.
Mislim da se ovde definitivno potvrđuje razlika između retrogradnih, desnih, i klero-nacionalističkih snaga i samozvanih demokratskih snaga. Mislim da je to sve jedna politička opcija. Ono što je za mene posebno neprihvatljivo jeste da predstavnici verskih zajednica učestvuju u referendumskoj kampanji, pozivajući narod da glasa ZA. To bi bilo isto kao kada bih ja sada stao pred oltar i počeo da sudim o stvarima božje prirode. Očigledno je da jedan gospodin Koštunica sagovornik kontinuiteta sa onim što nije dobro, do pravnog diskontinuiteta, bi Ustavotvornom skupštinom mogao to da reši na drugi način, uključivanjem drugih demokratskih snaga. Iskreno se nadam da ovaj Ustav na referendumu neće proći, bez obzira što će ustavne dokumente i materijal čuvati one snage koje su za referendum, za njegov uspeh. Kada ne prođe, imaćemo novu situaciju i onda ćemo da stanemo na loptu, kao na fudbalu, da se osvrnemo levo-desno, da vidimo šta nam je činiti i kuda treba ići napred, u nove radne pobede.
****
GRUBAČKI: Što se tiče mog ličnog stava po pitanju referenduma o Ustavu, naravno da neću izaći na taj referendum. Ne osećam nikakvu obavezu, kao jedan pristojni Vojvođanin, da se izjašnjavam o jednom oktroisanom Ustavu koji ima za cilj da sačuva političku nomenklaturu i političke odnose na političkoj sceni Srbije.
Kao glavni argument ovde se spominje to što će ovaj Ustav biti bolji od Miloševićevog. Ne mislim da je ovaj Ustav spektakularni napredak u odnosu na Miloševićev Ustav. Kao neko ko nije izašao ni devedesete godine na referendum, koji je trebalo na neki način da ovekoveči ovu poziciju u kojoj će Vojvodina izgubiti autonomiju, a koju će sada, 2006. godine, definitivno i zakucati, ne nalazim prevashodno da izađem ni sada.
Ta pozicija jedne vlade koja je izgubila svoju većinu i koja traži spas u jednom ovakvom Ustavu, je vređanje zdravog razuma. Svako ko je na ovaj ili onaj način kohabitirao sa tom odlukom o donošenju Ustava, mislim da čini jednu neoprostivu grešku i jedan neoprostivi greh, prvenstveno prema građanima Vojvodine i uopšte prema građanima Srbije, koji znaju da se takav najviši zakonski akt ne donosi na taj način i naravno da se ne donosi sa ljudima koji se trenutno nalaze u Skupštini Srbije, kao nekima koji trebaju da donesu neki eventualni boljitak ovoj državi. Ne moga da prihvatim, kao bivši poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine, a trenutni politički apstinent, da mene ovo društvo, i ljude koji razmišljaju na ovaj način na koji ja razmišljam, dovodi u poziciju nekih antidržavnih i nenarodnih elemenata, što nije ništa novo. A što se tiče Srbije iz 2006. godine, malo mi je mnogo da se Socijalisti i Radikali uvode kao neki politički mainstream. Ne mogu ni na koji način da se pomirim sa činjenicom da je praktično ovim Ustavom bitka za Vojvodinu izgubljena. Bez obzira na to što znam ko su politički protivnici Vojvodine, ja bih na neki način morao da kažem i to da je ta bitka izgubljena iz razloga što autonomaške stranke, koje su zastupale interese takvih građana koji su bili za veći stepen autonomije od onoga koji je dao Ustav iz 1990. godine, a posebno one stranke koje su svoje delovanje u Skupštini dovele do onih zakona koje je pomerilo to klatno prema nečemu što je veća autonomija, su vrlo zaslužne, kao i njihove vođe, za ono što nam se sada događa.
Ovo je jedan poraz vojvođanskih stranaka i vojvođanske opcije. Mislim da će to imati vrlo dalekosežne posledice na opštu političku klimu u celoj Srbiji. Ovaj Ustav je jedan veliki zločin prema građanskoj opciji. Sama procedura donošenja Ustava, gde ni Skupština Vojvodine, kao najviši organ na teritoriji Vojvodine, nije ni konsultovana, u kojoj platforma pokrajinskog Izvršenog veća, u kojem većinu imaju Demokratska stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Savez vojvođanskih Mađara, koji su sarađivali dugo godina u toj autonomaškoj priči, nisu imali priliku ni da vide osnovni tekst Ustava, je ispod svakog nivoa političkog dostojanstva i delovanja.
Mislim da ta "nesuštinska autonomija", kako se u novom Ustavu kvalifikuje Vojvodina, obzirom da je za Kosovo predviđena "suštinska autonomija" i to licitiranje sa raznim postotcima koje će se iz budžeta republičkog davati Vojvodini za razvoj, naravno sve regulisano posebnim zakonima u kojima će Vojvođani imati priliku da vide u novinama ili na vestima javnog servisa RTS-a, je ispod svakog nivoa i da je nemoguće za pristojnog Vojvođanina da učestvuje u toj raboti.
Ovo je jedna prilika za ozbiljnu političku katarzu, gde će se mnogi procesi pokrenuti i bez volje glavnih protagonista, kako sa ove proreferendumske, tako i sa antireferendumske strane. Mislim da ni građani Vojvodine ne bi trebalo na sledećim izborima olako da shvate i taj antireferndumski blok kao nešto što je Bogom dato i jedino zaštitnički orjentisano za neke njihove interese, nego da bi trebalo dobro da porazmisle i da artikulišu jednu novu poziciju građanske Vojvodine koja bi na bolji način zaštitila te interese. Kao bivši poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine osećam delimičnu odgovornost što u poziciji kada je 2001. godine formirana vlada onog najboljeg, Zorana Đinđića, nije se učinilo više od tog omnibus zakona. Ali se mora reći da je i tada bila zaista velika opstrukcija u Republičkom Parlamentu i da je taj omnibus usvojen sa 119 poslanika, sa vrlo minimalnom većinom. Ni tada nije postojala jedan politička volja da se Srbija jasno izrazi prema poziciji Vojvodine. Mislim da Srbija sama ne razume do kraja Vojvodinu.
Ipak ovaj Ustav otvara jednu mogućnost. I Milošević je 2000. godine išao na izbore sa željom da svoju poziciju političku zakuca i da celu Srbiju zakuca za sopstveno ludilo, ali je te izbore izgubio. Moguće je čak, i pored nezrelosti biračkog tela, da je ipak suviše potcenjivačka pozicija donosioca i predlagača Ustava i da je moguće da oni budu zaista kažnjeni na izborima koji će se desiti posle toga. Preduslov za to je jedna ozbiljna reorganizacija u građanskom, autonomaškom, nevladinom, svesnih pojedinaca, sektoru, gde bi se artikulisala jedna nova politička nomenklatura koja može da iznese nešto što je nova Srbija, sa novim Ustavom. Ta pozicija se ne može bazirati na istim ljudima, na negativnoj kadrovskoj politici. Iako je ovo prilično depresivna pozicija za građansku Srbiju, a posebno za Vojvodinu, mislim da je ipak moguće i u novonastaloj situaciji naći izlaz iz ovog galimatijasa. Naravno, za to su potrebne zaista vanredne snage, novi ljudi, mladi ljudi. Verujem da oni ipak postoje.
* * * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.