Dostupni linkovi

logo-print

Referendum je zapravo o Kosovu


Gost Press kluba je doktor sociologije, Božidar Jakšić, čovek koji je poznat po tome što nema dlaku na jeziku i što ume vrlo objektivno da oceni svaku situaciju u kojoj smo se kao zemlja našli.

RSE: Koji je period u razvoju ovog društva posle Drugog svetskog rata do danas za vas bio najteži period? Da li je to Miloševićev, Titov ili ovaj period tranzicije?

JAKŠIĆ: Najteži i najtragičniji period je svakako treći balkanski rat, nadam se i posljednji. To stradanje građana bivše Jugoslavije na svim njenim meridijanima je za mene najtragičniji, najupečatljiviji i najteži događaj. Kao dijete sam preživio jedan rat i znam šta je rat. Nema teže optužbe protiv onih koji su rat inicirali, koji su rat vodili, koji su rat propagirali od te ogromne tragedije koja je zahvatila sve građane bivše Jugoslavije. To je za mene apsolutno najteži i najdramatičniji trenutak. Stidim se onih koji su taj rat vodili, koji su ga propagirali i koji od zločinaca prave heroje.

RSE: Da li je to bio građanski rat?

JAKŠIĆ: Taj rat je imao čitav niz pomalo neobičnih obilježja. Može se tvrditi i da je bio građanski rat. Može se tvrditi i da su ateisti vodili jedan vjerski rat. Može se tvrditi i da je to bila agresija. Za svaku tvrdnju, u pogledu karaktera tog rata, neko može da pronađe neki primjer, pa čak i neki dokaz. Znam da su razmjere ljudske tragedije ogromne i da za taj rat, prije svega, odgovara jedna nesposobnost, nedoraslost političkih i kulturnih elita u svim našim narodima i narodnostima, kako se nekada govorilo, mada taj izraz upotrebljavam ironično, jer nisu imali odgovore na izazove vremena. Političke elite u bivšoj Jugoslaviji nisu shvatale značaj pada Berlinskog zida. Smatrale su da ta priča ne govori o nama. Ta priča je veoma govorila o nama. Mi smo bili daleko bliži socijalističkom lageru i realnom socijalizmu, nego što bi to i u svojim najkošmarnijim snovima htjeli da priznamo. Odatle ta jedna nedoraslost, nerazumijevanje situacije, a prije svega jedna ogromna žeđ za vlašću, za moći, za bogatstvom. Ogromna žeđ tih elita da dominiraju društvom je dovela građane ove zemlje, da u ime nekih nacionalnih ciljeva, zagaze duboko u zločin. Nemojmo zatvarati oči pred tom banalnom činjenicom da su iz Srbije u Bosnu išli ljudi za vikend, navodno da se bore, a išli su da pljačkaju. Nemojmo da zatvaramo oči pred činjenicom da su mladi ljudi skoro dvije decenije gurani u to da zločine smatraju herojstvom. Zašto se onda čuditi kada danas mladi ljudi urliču po ulicama ili po stadionima "Nož, žica, Srebrenica". Da li je iko od tih velikih akademika, političara, predsjednika, potpredsjednika, lidera političkih stranaka izašao i rekao - Stanite mladići. Znate li vi šta znači parola "Nož, žica, Srebrenica"? To znači da bi ste bili spremni da vezanog čovjeka zakoljete. Da li je to vaše herojstvo? Niko to u ovom društvu ne čini i nemojmo se čuditi što nam je situacija takva kakva jeste.

RSE: Vi ste rođeni u Bosni?

JAKŠIĆ: Jesam.

RSE: Kada kažu "Nož, žica, Srebrenica" to doživljavate kao udarac na Bosnu?

JAKŠIĆ: Smatram da su sve nacionalne elite, srpska u prvom redu, pogotovo srpska elita u Bosni, ali isto tako i hrvatska i bošnjačka, odgovorne za tragediju koja se desila u Bosni. Neću da izjednačavam zločine. Znam da su zločini sa srpske strane najobimniji jer su jednostavno imali najveću vatrenu moć, ali nisam siguran da su drugi imali vatrenu moć da bi ti zločini bili manji. Svako je počinio onoliko zločina koliko je mogao. Sve te elite su govorile ljudima, koji su normalno živjeli u sirotinjskim uslovima i nisu se međusobno klali – opljačkaj komšiju, ubij komšiju koji je druge vjere, druge nacije jer će ti pripasti njegova kuća, njegovo auto, njegovi fildžani za kafu, a pri tome nećeš odgovarati, nego ćeš biti heroj koji se bori za nacionalne interese. Takva matrica je ponuđena ljudima i masa ljudi je zagazila u zločin.

RSE: Da li tako tumačite i to što dobar deo ljudi ovde ne vidi Ratka Mladića kao zločinca, već kao heroja?

JAKŠIĆ: Ratka Mladića su ovdje krili, i to su ga krili državni organi, a ti isti državni organi su ubili Zorana Đinđića. Ne treba nikakva posebna ni politička, ni sociološka, ni nikakva druga pamet da to uoči. Oni su od njega pravili heroja. Za tu propagandu novinarska profesija snosi veliku odgovornost. Znam časne izuzetke, ali je ogromna odgovornost novinarske profesije koja je učestvovala u kreiranju ratne propagande, ne samo u njenom širenju. Odgovornost ljudi iz kulturnog života, tih korifeja srpske nacionalne kulture je još veća, nego što je novinarska. Oni su podsticali novinare. Sve to je to išlo zajedno sa političarima. Onda se stvorio jedan krug gdje je rat postao način privređivanja. Obični građani su švercovali iz Sofiji ili Budimpešte, a veliki ratni profiteri su velike državne fondove proglašavali za privatne, državne novce su proglašavali za privatne. Onda su se odjednom pojavili kao uspješni bankari, privrednici, biznismeni i slično.

RSE: Kako Vi kao sociolog tumačite to što su ljudi iz SPS-a, koji je uveo Srbiju u ratove, zajedno sa Radikalima, ponovo na javnoj političkoj sceni?

JAKŠIĆ: Partijski život u Srbiji je toliko bijedan da o njemu ne bih razgovarao. Mislim da je to bacanje riječi u prazno. Pogledajte nivo rasprava u našem Parlamentu. To je uvreda za bilo kog građanina koji ima osjećanje ličnog dostojanstva i samopoštovanja. O partijskom životu nemam šta da kažem. Gubljenje je vremena govoriti o današnjem partijskom životu u Srbiji. Nije SPS izuzetak. Nisu ni druge partije puno različite od SPS-a. Oni taj zajednički politički kolač žele što više da podijele. Onda se svađaju oko tog političkog kolača. Zašto njima treba vlast? Da uđu u upravne odbore, da svoje tajkune dobro pritisnu da im daju više novaca. Zemlja u kojoj živimo ima toliko nezaposlenih, ima toliko ljudi koji su formalno zaposleni, a nemaju šta da rade, i zbog toga primaju neku mizernu crkavicu od koje jedva preživljavaju. Naravno da u takvoj situaciji svaki demagog može da širi priče o tome da nas čitav svijet mrzi, da bi nam bilo sjajno kada nas svijet ne bi pritiskao. Nas svijet pritišće samo toliko da nam kaže da moramo da se uozbiljimo i da moramo da počnemo nešto ozbiljno da radimo.

RSE: Koliko smo daleko od Evropske unije?

JAKŠIĆ: Nisam oduševljeni pristalica tog jednog olakog iskaza da sam za Evropsku uniju. Treba prvo vidjeti šta je Evropska unija. Treba vidjeti šta je Evropa. Po mom mišljenju ne postoji jedna Evropa. Postoji Evropa koja me oduševljava, ali to svakako nije Evropa velikih birokratija. Pogledajte kakve nam predstavnike Evropa šalje. To su najčešće trećerazredni ljudi. Ali druge, bolje ljude, nismo ni zaslužili jer su takvi otišli boljima. Treba vidjeti šta je to u Evropi što je zaista vrijedno i za šta bi se morali boriti, hvatajući se čak i zubima za vjetar.

RSE: Mislite li na civilizacijske i demokratske vrijednosti?

JAKŠIĆ: Mislim i na civilizacijske i demokratske vrijednosti. Znam da Evropa ima svoju ksenofobiju, svoj autizam, svoj rasizam i da to nije nikakva balkanska izmišljotina. U tom pogledu ne vidim velike razlike između Balkana i Evrope. Time sam se jako mnogo bavio. U najcrnje vrijeme sam sazivao ljude iz Evrope, i to na svoj lični poziv. Mi smo ovdje pravili neke konferencije o interkulturalnosti, da ustanovimo da te razlike između Evrope i Balkana nisu tako drastične kao što izgledaju. Jeste Balkan u ekonomskom i u političkom smislu, u jednom elementarnom nedostatku političke kulture, jedna evropska kloaka. Isto tako znam da na Balkanu žive drugačiji ljudi. I u Evropi ima ljudi koji će takvim uvijek pružiti ruku. Treba biti vrlo selektivan i u prihvatanju i u odbacivanju onoga što je Evropa, i u jednom i u drugom pravcu. Znam ovdje jednu političku grupaciju koja je oduševljena Evropom Žirinovskog i Le Pena. Ta Evropa nije moja Evropa, a mislim da nije ni za većinu Francuza Le Penova Evropa njihova Evropa. Moramo graditi jednu zajedničku Evropu, sa nekim drugim usmjerenjima, Evropu kulture, Evropu razumijevanja, Evropu otvorenog duha. Ja sam za tu Evropu. Takvu Evropu nalazio sam i u Albaniji i u Grčkoj i u Švedskoj i u Britaniji, kao što sam ovu drugu Evropu prepoznavao i u Britaniji i u Francuskoj i u Italiji i u Austriji i u Njemačkoj. Meni se u jednom njemačkom hotelu desilo nešto što mi se desilo prije toga samo u jednom ruskom hotelu pod Brežnjevem. To sam Nijemcima otvoreno rekao. Imao sam uplaćenu sobu, a zatekao sam u sobi svoje stvari spakovane. To je bio znak da treba da idem iz tog hotela. Rekli su da se to dogodilo greškom. Ali čak i da je bila greška u pitanju, mogli su me pozvati i reći mi da je vrijeme isteklo, da moram da spakujem svoje stvari i da odem. To da su mi sami spakovali moje stvari, bilo je moguće samo u Brežnjevovo vrijeme. Za takvu Evropu ja nisam. Nisam za Evropu takve kontrole građana i takvog poniženja građana. Jesam za jednu drugu Evropu koja se takođe gradi i koja, prije svega, poštuje čovjekovu ličnost. Smatram da smo mi svi odgovorni da tu Evropu prvo izgradimo ovdje, u Srbiji, pa će nam onda ta čitava priča o Evropi biti pomalo i pase, biće nam suvišna.

RSE: U jednom društvu postoji politička elita, biznis elita, crkvena, vojna i slične elite. Imamo li mi sada elitu?

JAKŠIĆ: Kako da nemamo. Samo što se ja te elite stidim, i kulturne i političke i poslovne elite. Imamo nešto što neki sociolozi zovu kvazi-elitom. U najvećem broju slučajeva radi se o ratnim profiterima, čak i u slučajevima da nisu sticali enormna bogatstva na račun osiromašenja svih ostalih društvenih slojeva. Jer ako jedan čovjek od kulture, jedan pisac, ništa drugo ne radi nego nariče po Beogradu i širi retrogradne ideje, a pored toga je i akademik i predsjednik upravnog odbora, onda vidim da se ta pozicija dobro unovčava. Šta tu ostaje od pisca? Šta tu ostaje od kulture? Šta tu ostaje od elite? Dozvolite – ništarija.

RSE: Raslojili smo se kao društvo. Kažu da se to uvek dešava u zemljama koje su u tranziciji. Veliki je jaz između vrhunskih tajkuna i gubitnika tranzicije, koji su uglavnom nekvalifikovani radnici, penzioneri, nezaposleni.

JAKŠIĆ: Mislim da ta stvar ne stoji tako kao što je predstavljate. Ta stvar stoji malo drugačije. Ovih posljednjih, skoro 20, godina doveli su do toga da u društvu ima najviše pet posto ljudi koji mogu da plaćaju jaja, ako treba, i sto eura. Ostalih 95 posto stanovništva živi u bijedi i siromaštvu. To nije prirodna piramida raslojavanja, gdje postoje različiti društveni slojevi. Srednja klasa je u ratnim godinama, u godinama tih sankcija, bila uništena. Tek sada, u posljednje vrijeme, osjećam da se nešto malo ona obnavlja. Srednja klasa je u svakom društvu temelj na kojem počivaju društvene institucije. Niko neće da se bavi time koliko je profesora beogradskog univerziteta izvršilo samoubistvo zbog toga što nije moglo da prihvati ponižavajuće uslove siromaštva u koje su upali.

RSE: Znate li te podatke?

JAKŠIĆ: To je nekada bilo stidljivo objavljivano u štampi, ali nikada to nije ispitivano. Koliko je časnih ljudi umiralo u bijedi, da bi neki ljudi, koji su "obrnuli" šleper cigareta ili cisternu nafte, preko noći bili za naše prilike bogataši. Kao direktor Instituta sam za decembar 1992. godine primio platu od sedam njemačkih maraka, koju sam odmah razmijenio za marke, inače bih za nekoliko sati to bila još niža suma. Tada su ljudi na jednom šleperu cigareta dizali stotine hiljada maraka. To je znak jednog potpuno smutnog vremena. To vrijeme se kao takvo održava i dalje da prave teme nikada ne bi došle u javnu raspravu. Šest godina su imali prilike da donesu Ustav. Kao građanin ove zemlje sam začuđen da je morao biti donijet preko noći. Vrlo rado ću glasati za Ustav ako mi ustavotvorci zagarantuju da će nakon prihvatanja tog Ustava sa Kosovom, Kosovo zaista i ostati u Srbiji. To je nešto potpuno apsurdno. Tu je Kosovo zloupotrebljeno na najružniji način. Taj referendum je zapravo referendum o Kosovu, gdje se potura Ustav kao formalna tema. Naravno da će građani reći da smo za to da Kosovo ostane u Srbiji, kao što će albanski građanin na Kosovu reći da su za nezavisnost, obzirom na iskustva koja imaju sa srpskim vlastima, ne samo u Miloševićevo vrijeme. Tu njihovu reakciju na neki način i razumijem. To je jedna podla igra sa građanima ove zemlje. Ovaj referendum mi liči na onaj Miloševićev, ne ustavni, nego onaj kada je pitao narod da li je za miješanje stranih sila u unutrašnju politiku Srbije. Naravno da će ljudi odgovoriti da nisu. Onda smo došli u situaciju da živimo pod protektoratom. Pogledajte kako se država raspala. U Bosni i na Kosovu imate formalne protektorate. U Makedoniji je formalni, ali neproklamovani protektorat. I u Srbiji i u Hrvatskoj su protektorati koji su pola formalni. Tu neke ličnosti iz međunarodnih krugova ipak određuju šta je to što se u državi radi. Bio sam apsolutno protiv takve situacije da nam neko sa strane govori šta da radimo. Ako nismo sposobni, neka propadnemo. Mislio sam da ove zemlje imaju sposobne ljude za vođenje jedne uspješne politike. Bio sam potpuno protiv toga, ali sada nisam siguran da sam u pravu jer možda ti ljudi koji dolaze sa strane vide nešto bolje i hoće nešto bolje od onih koji ovdje hoće samo golu moć, bez ikakve odgovornosti. U Srbiji je partija koja je zaista htjela da ima svu moć, ali da nema nikakvu odgovornost. Onda je zgrabila finansijski sektor ove zemlje.

RSE: Nekadašnja Ulica Narodnog fronta se danas zove Ulica Kraljice Natalije. Imam utisak, po mnogo čemu, da se sada vraćamo crkvi, tradiciji i omalovažavamo sve što je bila antifašistička borba, borba za nešto što je građansko i moderno.

JAKŠIĆ: To je jedna sramota o kojoj ne vrijedi ozbiljno ni razgovarati. Kraljica Natalija i njeno vrijeme je takođe bilo jedno smutno vrijeme. U tom pogledu kraljica Natalija je zadužila ovu zemlju. Ljudi ne znaju da je ona umrla u dubokoj starosti kao katolička dumna, da je ostavila svoju imovinu beogradskom univerzitetu i da bi bilo lijepo da neka institucija beogradskog univerziteta nosi njeno ime i da se beogradskom univerzitetu vrati ona imovina koju je kraljica Natalija njemu i ostavila. To bi u jednoj normalnoj državi bila normalna stvar. Ja, koji sam ubjeđeni republikanac, protiv toga nemam ništa. Ti beogradski glavari izbacuju Ulicu Narodnog fronta iz Beograda, ne shavatajući da time izbacuju Beograd i Srbiju iz antifašističke koalicije iz Drugog svjetskog rata. Trabunjaju o antikomunizmu i pri tom zaboravljaju koliko je komunista dalo svoje živote protiv fašista. To da su i komunisti imali svoje zločine je nesporno, ali to je jedna druga priča. Samoinicijativno isključuju Srbiju iz antifašističke koalicije iz Drugog svjetskog rata, a to može samo jedna primitivna i arogantna pamet, niko drugi.

RSE: Napisali ste dve knjige o Romima. Bavili ste se istraživački romskom populacijom. Kakve su njihove šanse?

JAKŠIĆ: Njihove šanse mislim da nisu male. To će vas iznenaditi. U doba sankcija, kada sam se najviše bavio Romima, ustanovio sam da su Romi naši sjajni učitelji. Oni vjekovima žive u siromaštvu. Mi došli u siromaštvo i ne znamo se snaći, a oni se u njemu znaju snalaziti i preživljavaju. Svoju knjigo o Romima u Srbiji sam nazvao Umjetnost preživljavanja. Upravo zbog toga da pokažem kako sirotinja može i u najtežim okolnostima da preživi. I normalnim građanima Srbije, koji nisu okrvavili ruke, koji nisu zavukli ruke u tuđe džepove, koji nisu opljačkali javne fondove, Romi su veliki učitelji kako preživjeti. U tom pogledu imam veliko poštovanje za naše sugrađanine Rome i podržavam ih gdjegod i koliko god mogu.
XS
SM
MD
LG