Dostupni linkovi

logo-print

Kako funkcioniše pravo na reč u Srbiji?


* * * *

RADONJIĆ: Upravo gledam prenos Skupštine koja raspravlja o budžetu. Kroz taj direktan prijenos treba da steknemo neku predstavu o tome da je ovde politika otvorena i javna i da građani imaju uvid u sve informacije. Istovremeno, negde u prostorijama zgrade vlade Srbije, se priprema novi Ustav Srbije. Priprema ga ekipa koja ja tajna. Ono oko čega se dogovaraju je maksimalna tajna. Oko Ustava se prave veliki ustupci, očigledno pogodbe i trgovine. Da bi bio opšte prihvaćen, zadovoljavaju se različiti apetiti i zahtevi različitih stranaka. O tome, naravno, javnost ne zna ništa. Mislim da nikakav poverenik za informacije ne bi mogao da doprinese da se i ta rasprava otvori. Vidimo već da se mnogi stručni krugovi i udruženja oglašavaju i traže da bar neko vreme imaju priliku da kažu šta misle o novom Ustavu Srbije kao države. Neću sada da ulazim u političke implikacije. Pričam o otvorenosti, posebno onih pitanja koja su od javnog interesa. Mislim da nema važnijeg pitanja, u tom smislu, u ovom trenutku od ovog o kome govorim, ali je on potpuno skriven od očiju javnosti. To podseća na ona vremena kada su na nekim planinama donosili Ustav u nekom krugu ljudi.

Imamo jednu manifestnu situaciju u kojoj je sve otvoreno i ceo dan direktan prenos prazne skupštinske sale i upornih govornika, a s druge strane totalnu zatvorenost u koju ne može niko da prodre. Osim te situacije postoji još jedna koja je za Srbiju specifična, a ona se tiče posledice i kada se dođe do neke informacije. Ovde možete da saznate šta hoćete, ali nikome ništa neće da bude. Niti će javnost preterano da se uzbudi, niti da reaguje, niti ima neke organizovane prave javnosti. Sve će da se svede na dve ili tri naslovne strane u novinama i da se završi. Nikada niko nije zbog neke informacije, koja je doprla do javnosti, podneo ostavku, bio smenjen ili pretrpeo bilo kakvu konsekvencu, za razliku od nekih drugih zemalja gde se konsekvence sasvim opravdano očekuju i dešavaju. U Mađarskoj, ipak, imate proteste posle onoga što je premijer izjavio. U Češkoj imate trgovinu - glasaj, budi većina, pa ćeš dobiti takve i takve položaje. Iza toga sledi javna reakcija, pa ako hoćete i međunarodna. Kod nas se ne pomera ništa i kada se dođe do neke informacije. Poslednji primer je ovo što se događalo u hitnoj pomoći.

Svi smo digli ruke od toga da ćemo drmnuti suštinske centre moći i naterati ih da nešto od informacije daju. Mislim na one silne službe, koje su oformljene da bi čuvale državne, lične, porodične, poslovne i ostale tajne. Tajnama se bave, na tajnama napreduju, tajnama ucenjuju, bez tajni ne mogu. Mislim da je to jedna zabranjena zona koju smo svi prihvatili i svi se prema njenim pravilima ponašamo, od vojske, do policije, preko službi koje su opstale netaknute, možda malo prodrmane, ali ipak netaknute u smislu sadržaja kojim se bave i u smislu tom da su sve tajne i dalje kod njih, i one od nekada, i Brozove, i Miloševićeve, i one za vreme Đinđićeve vlade, i ove današnje. Sve je kod njih. Dok se tu negde ne napravi neki rez i jedan prostor u kome možemo da očekujemo da ponešto saznamo, neće se mnogo proslaviti ni poverenik za informacije. Mislim da nije loše što je ovaj ministar dobio tu nagradu, ali ne znam koliko je on posla imao sa novinarima i medijima. Nemam utisak da je bio otvoren i mislim da ga je manje bilo od bilo koga po medijima. Moguće je da je odgovarao na zahteve poverenika. Možda je to bio razlog da se nagradi.

I u novinarstvu postoji jedna pasivizacija. Čini mi se da, osim ovih tabloidnih naslova i tema, nema nekog ozbiljnog pokušaja da se razdrma ova atmosfera i ovo jednoglasje. Imam utisak da to što se zove istraživačko novinarstvo zamire. Ovde je imperativ neki rejting, posebno kada je televizija u pitanju, a rejting znači da te narod voli. Narod voli i dobra istraživanja, što pokazuje i gledanost serije Jedinica, koja je bila na B92, ali nemam utisak da postoji volja kod urednika, kod kreatora našeg medijskog prostora da takve serije i takva istraživanja rade. Pravdaće se time da je to skupo, ali i takva vrsta pokušaja može da nam pokaže koliko su neki centri moći nemogući za dodirivanje, otvaranje i propitivanje. Uvek imamo samo jedan izvor i samo jednu stranu, pa i u toj seriji. Pošto znam autore, znam da je bilo govora i svedočenja samo sa jedne strane. Ova druga, koja je bila involvirana u celu priču, nije dala ni jednu izjavu. Mnogi su se ovde odlučili da ćute.

Posebno me nerviraju biznismeni. Ne možete da dođete ni do jednog tajkuna u Srbiji sa bilo kakvim pitanjem vezanim za poreklo njegovog novca, ili za njegove poslovne namere. Imate jedan skoro mudrački stav da on ne daje intervjue, on ćuti. I tako redom svi ćute i onda novinari nagađaju. To se odnosi na najbogatije ljude koji pokupovaše Srbiju i koji su se opredelili za ćutanje. Ćutanje je para vredno. To je živa istina. Novinari su prihvatili tu odluku i ne vidim da iko nasrće na jednog Miškovića, ili njemu sličnog, koji bi, verovatno, imao razloga da odgovori na po neko pitanje.

*****

ŠABIĆ: Danas smo i u Srbiji, na jedan pristojan način, obeleželi 28. septembar, Dan prava javnosti da zna. I ranije sam obeležavao taj praznik kao javni radnik. Danas je to urađeno na jedan krajnje seriozan način, sa ozbiljnim prisustvom ekscelencija. Bio je ovo jedan ozbiljan praznik koji je pokazao da polako razumevamo da ta priča o pravu javnosti da zna, nije samo priča neke manje ili veće skupine ljudi koja se bori za ljudska prava, nego i priča nekog sistema na vlasti. Moje duboko ubeđenje je da bilo koji sistem koji pretenduje na to da zasluži epitet demokratskog ne treba da ima bilo kakav problem sa tim da u bilo kom trenutku kada neko, koji ima pravo, zatraži polaganje računa i dobije ih. U demokratskom društvu su to svi, ti što daju legitimitet drugima i ti što plaćajući porez. Plaćanjem poreza daju novac za finansiranje projekata koji znače vršenje vlasti. Po logici, imaju pravo da znaju šta se s tim biračkim glasovima i s dinarima dešava. Danas je taj skup bio dobar, žešći nego bilo kada u Srbiji u poslednjih pet godina. Bili su i američki ambasador i drugi ambasadori i predstavnici raznih međunarodnih organizacija i gomila nekih laskavih komplimenata, za koje ne mogu da kažem da mi nisu prijali. Dobar deo tih komplimenata je išao i ka povereniku i ka službi koju je on uspostavio. To je lepo ćuti. To je dobar povod da razmislimo o tome šta se zapravo na tom planu kod nas dešava.

Duboko sam ubeđen da moramo raditi mnogo više i brže nego do sada. Kada razmišljam o tome šta se zapravo krije iza te ideje da ima smisla maksimalno eksploatisati taj slobodan pristup informacijama, da ima smisla stimulisati što je moguće veći broj građana i što je moguće više novinara i medija i što je moguće više bilo koga iz demokratskog civilnog sektora da iskoristi to svoje pravo da pita, onda razmišljam o dve stvari. Srbija je još uvek tranziciona zemlja. Postoji još jako mnogo rezultata koje nismo ostvarili.

Druga ozbiljna stvar, koja je krajnje opterećujući problem, je korupcija, koja je na zastrašujući način prisutna u našim uslovima. Moramo da shvatimo da je jako važno da percipiramo rezultat Slovenije, Slovačke ili drugih tranzicionih zemalja, koje su na jedan krajnje egzaktan način razumele da je jako važno da demokratska javnost, da javnost zemlje zna sve o tome, ili što je moguće više o tome šta javnost radi. Bio sam u prilici da slušam ljude koji se bave politikom i u Sloveniji i u Slovačkoj, koji krajnje ozbiljno respektuju konsekventne rezultate primene jednog takvog zakona. Slovačka je možda tipičan primer situacije u kojoj se nalazimo. To je jedna mala, relativno siromašna, zemlja, opterećena svim problemima post socijalističke zemlje i brutalnom korupcijom. Ona je instalirala jedan ovakav zakon, ali ga je i primenila krajnje konsekventno. I ta mala zemlja, koja je bila opterećena ovakvim problemima, danas je članica Evropske unije. Ta je zemlja na svetskom indeksu korupcije za 50 ili 60 mesta bolje plasirana od Srbije. Mislim da o tome treba krajnje ozbiljno da razmišljamo.

Kad sam prihvatio ovu funkciju, rekao sam da ću je raditi onako kako mislim da treba da je radim. Po pitanju stava o bilo kakvom pitanju izjašnjavam se nezavisno od toga ko šta misli. Danas sam povodom 28. septembra objavio neku priču u jednoj našoj dnevnoj novini povodom toga šta to zapravo opterećuje moj rad. Prije nekoliko dana su mi iz SAD-a, sa univerziteta Džordž Vašington, zatražili neki autorski tekst o bilo kom zanimljivom problemu kojim sam se bavio, a koji govori o problemu implementacije ovog zakona. Priča o tome se svodi na to da će oni objaviti zbirku iz celog sveta ko je i kako doprineo implementaciji tog zakona. Jedna je priča ona famozna pljačka na autoputu i čoveku koji je tu pljačku otkrio. Druga priča je o onbucmanu iz jednog srpskog grada koji je pokušao da dokaže da tamo neka vladajuća struktura zapošljava svoje partijske kadrove. Treća je bila priča o nekom klincu iz srednje škole koji je uporno pokušao da dokaže pljačku u nekoj ustanovi za zaštitu studentskog standarda. Sva trojica su bila u pravu i svoj trojici sam pomogao. Sva trojica su dokazali svoju tezu.

Ono što me ispunilo potpunim zadovoljstvom je to što sam iz Amerike dobio priznanje za svoju sjajnu priču koju sam im poslao o ovom trećem klincu koji mi je bio najsimpatičniji. Ono što me brine je to da ipak treba znati - prvi je ostao bez posla, drugi je razrešen dužnosti, a treći je ostao bez stipendije. Ako mi uopšte ozbiljno razmišljamo o putu u Evropu, mnogo je važnije da ima takvih građana ovog društva koji se trude, bore i pokušavaju, da šanse koje im ovaj zakon nudi, iskoriste za neko daleko poštenije i lepše društvo.

Generalno me ništa ne može zaustaviti u ovom procesu. Naš problem nije u tome da li ćemo stići tamo gde smo krenuli, naš problem je u tome da li ćemo tamo stići brže ili sporije, a već kasnimo.

****

MARKOVIĆ: Mislim da smo mi daleko od bilo kakvog sveta u kome bi ljudi uživali ili koristili informacije. Mi smo, posle izlaska iz jednog totalitarističkog sistema i jedne morbidne kontrole informacija i manipulisanja medijima, koji su u pojedinim trenutcima bili patološki, rekao bih, a govorim o Miloševićevom vremenu, upali u jedno drugo vreme koje nije donelo ništa naročito bolje. Štampa je, umesto služenja jednom diktatoru, ili jednom režimu, počela da služi nečemu što su niske strasti ili loš ukus.

Odjednom se sve prešaltovalo i preorjentisovalo na neku vrstu žute štampe. Danas ima jako malo medija koji nisu žuta štampa. Sve u svemu, ljudi čak ni to ne uzimaju u obzir. Rekao bih da se narod opredelio za jednu žutu varijantu svega. To je za mene veliko razočarenje. Kada vidite kako izgledaju kiosci, kakvi su naslovi i sadržaji štampe i medija, to je najniži nivo. Mislim da smo daleko od bilo kakvog izvještavanja ili korišćenja informacija za nešto što bi bilo ljudski i korisno za čoveka. Možda sam osobenjak, ali od 1990. godine nisam kupio ni jedne novine. Kada se desio puč u Politici i kada je počela Politika da se srozava, a sa njom i RTS, deceniju nisam ušao u RTS, ali ni kupio novine. Od tad, još uvek, nemam razloga da kupim novine. Tu i tamo pogledam novine kod mog oca i majke, tek da vidim kako to sada izgleda, ali mi ne daju informacije koje će mi nešto značiti. Mislim da je to još uvek na veoma niskom nivou. Nismo otišli daleko od onoga gde smo bili.

Nemam utiska da postoji nešto što se zove standard informacija, da postoji nešto što bi moglo da liči na objektivnu istinu ili faktičku istinu. Danas sam čuo da postoji neki poverenik za štampu, a ne znam čemu bi ta funkcija služila. Prvi put čujem da tako nešto postoji. Šta to znači? Čije je poverenje on stekao? Vidim da je danas dobio neke pohvale i delio neke nagrade. Nekom ministru je dao neku šipku, neki predmet kao neku nagradu. Ljubili su se tri puta, kao što se kod nas svi muškarci ljube. Sve je to neka ikebana, sve je to nešto jako sumnjivo. Nemam utisak da ono što viri sa kioska i ono što curi sa televizijskih ekrana predstavlja nešto na šta bih mogao da se oslonim.

Više se oslanjam na Internet i na privatne informacije, na blogove. Ti ljudi iznose nepristrastna stanovišta jer nemaju od toga nikakve koristi, niti rade za neke organizacije, niti dobijaju za to pare. Oni to rade iz svog ličnog ugla. Mislim da je blog sada, na neki način, zamenio nešto što se zove javno mnijenje, javnu reč, koja je nekada bila rezervisana za medije. Blog je sada alternativni medij koji zamenjuje manipulisane, prodane, nižerazredne medije, koji pomalo globalno liče na neku pornografiju.

Mislim da svi ti visokotiražni ili polu-visokotiražni časopisi, naročito ti koji stvaraju standard života, nešto što nam pokazuje kako treba da se živi, šta treba da se voli, a šta ne, su jako licemerne novine. Moram priznati da mi, s vremena na vreme, liče na neke porno stvari. Gledam na televiziji sve osim onoga što bi trebalo da bude informacija. Sto puta više volim da gledam Ligu šampiona, nego da pogledam TV Dnevnik, ili neke, kao emisije, sa nekim voditeljkama koje pokušavaju da animiraju sebe kao porno zvezdu. Stalni gosti su neki Toma Nikolić, Vučić, Vučelić i ostali. Jedna od glavnih zvezda na tim talk-show-ima je Milorad Vučelić, koji ne znam kako nije zaglavio u Hagu. Vidim da su na svakom snimku haških optuženika svi na broju, uključujući i Milorada Vučelića, jedino što je on sada neka velika zverka i neki veliki faktor. Pojavljuje se u odelima od 1000 eura, deli facke i savete, postao je glavni saobraćajac. Još malo će trebati vremena da on postane i nešto u vlasti. To su ti mediji koji forsiraju taj porno svet. Vučelić je, po meni, porno zvezda. Ako je on tu glavni, to je u neku ruku sveopšti pornić.
XS
SM
MD
LG