U zemlji u kojoj su se u nedavnoj prošlosti pretnje ubistvom najavljivanim u medijima pretvarale u čin ubistva, za očekivati je da se nijedna pretnja više ne smatra vešću za jedan dan, ali nije tako, jer za jednu od vladajućih stranaka tekst u „Kuriru“ s slikom tri aktivistkinje i tvrdnjom da su one navodno meta stranih obaveštajnih službi jeste vest za samo jedan dan.
Na petarde koje su odjeknule kao pucnji iz vatrenog oružja u trenutku kad je Nataša Kandić izlazila iz zgrade Televizije B92 nakon nedeljne emisije u kojoj je iznosila svoje stavove o važni nacionalnim temama kao što su Kosovo ili Hagu, a koji su oduvek iritirali većinsku javnost u Srbiji, policija je reagovala relativno brzo. Naravno, ona je već bila licu mesta jer je procenjeno da je ta emisija „emisija sa visokim rizikom“, nešto kao fudbalske utakmice između hrvatskih i srpskih timova.
Vlada Srbije se oglasila saopštenjem koje je jedan komentator ocenio kao arhaično obećanje da će obezbediti pravo na javnu reč. Nataši Kandić je zazvonio i telefon:
„Zvali su me iz Kabineta predsednika Republike, i on lično, da pita šta se dogodilo, s uverenjem da će sve učiniti što je i njegovoj moći kao nekoga ko je predsednik.“
Kako nam je potvrdio Slobodan Janković, republički tužilac, dat je nalog da se taj slučaj ispita:
„Republičko tužilaštvo je uputilo organima unutrašnjih poslova zahtev da oni preduzmu sve operativne radnje da bi se otkrio počinilac tog događaja.“
Da li zato što su pucnjevi bili glasni, da li zato što je medijska kuća čiji je gost bila meta napada digla frku u javnosti onakvu kakvu zaslužuje takav čin, su se Vlada i policija, a vidimo i Tužilaštvo oglasili? Ali kad je o tekstu u „Kuriru“ reč, država je do danas ćutala. Pucnji iz teksta nisu glasni, ali da mogu biti ubitačni to se videlo u slučaju premijera Zorana Đinđića ili nešto ranije ubijenog novinara Slavka Ćuruvije.
Na pitanje šta se preduzima povodom teksta u kome Siniša Vučinić, inače nekadašnji visoki funkcioner nekada veoma obaveštene partije kad je o pripremanim ubistvima reč u Miloševićevoj Srbiji, sa nevinim nazivom JUL, tvrdi da je obavestio nadležne, među njima i Tužilaštvo, da se pripremaju tri ubistva. Tužilac Slobodan Janković je za naš radio sinoć rekao sledeće:
„Ne mogu ovako napamet bilo šta da vam pričam. Izvinjavam se, ali stvarno sam malo zatečen tim pitanjem. Sutra me opet nazovite, pa ću biti malo konkretniji.“
Danas u podne, Janković nam je saopštio da su u međuvremenu preduzete neke mere, što između ostalog možda potvrđuje da interesovanje medija može u ovakvim slučajevima biti podsticajno:
„Što se tiče Republičkog tužilaštva, mi smo već preduzeli određene mere u našoj nadležnosti, a i tužilaštva koja su mesno nadležna, dakle niža tužilaštva, preduzeće sve potrebne zakonske mere u vezi te izjave koju ste pomenuli.“
Profesor Jovan Bajfort iz Britanije za Radio Slobodna Evropa kaže da država Srbija praktično daje zeleno svetlo za ovakve javne pretnje. Bajfort istovremeno podseća kako je Vlada, policija, ali i intelektualna javnost u Britaniji reagovala jednom prilikom. Nemojte se čuditi što je primer koji on navodi iz daleke 1988. godine jer, kako kaže naš sagovornik, takvi pozivi na linč preko medija, ma oni bili i tabloidi, teško su zamislivi u zapadnim društvima. Evo šta je preduzeto kada je poznatom piscu, nobelovcu Rušdiju, stigla pretnja smrću:
„Jako mnogo istaknutih javnih ličnosti zapravo iz celog sveta, od Tarika Alija preko Mičnika, Artura Milera, Suzan Zontag, Jevgenija Jevtušenka, svi su oni potpisali jednu peticiju koja je bila objavljena u medijima širom sveta.“
Da li je reagovala država i kako?
„Jedino što je zapravo u tom slučaju mogla da uradi, to je da zaštiti Salmana Rušdija i on je zapravo više od deceniju proveo uz policijsku pratnju. Dakle, dala mu je podršku i svojim diplomatskim aktivnostima je radila na tome da se ta fatva povuče, što je na kraju i učinjeno.“
Prozvane aktivistkinje iz Srbije nisu dobitnice Nobelove nagrade, ali jedna nagrada, još nedodeljena, danas je na naslovnoj strani beogradskog tabloida plasirana kao da je Nobelova. Ogromnim slovima, uz sliku Nataše Kandić, naslov je: „Hrvatska heroina“, podnaslov: „Predsednik Hrvatske će uskoro beogradskom ,borcu za ljudska prava‘ uručiti odlikovanje. Čitaocima tabloida je valjda time sve rečeno.
Na petarde koje su odjeknule kao pucnji iz vatrenog oružja u trenutku kad je Nataša Kandić izlazila iz zgrade Televizije B92 nakon nedeljne emisije u kojoj je iznosila svoje stavove o važni nacionalnim temama kao što su Kosovo ili Hagu, a koji su oduvek iritirali većinsku javnost u Srbiji, policija je reagovala relativno brzo. Naravno, ona je već bila licu mesta jer je procenjeno da je ta emisija „emisija sa visokim rizikom“, nešto kao fudbalske utakmice između hrvatskih i srpskih timova.
Vlada Srbije se oglasila saopštenjem koje je jedan komentator ocenio kao arhaično obećanje da će obezbediti pravo na javnu reč. Nataši Kandić je zazvonio i telefon:
„Zvali su me iz Kabineta predsednika Republike, i on lično, da pita šta se dogodilo, s uverenjem da će sve učiniti što je i njegovoj moći kao nekoga ko je predsednik.“
Kako nam je potvrdio Slobodan Janković, republički tužilac, dat je nalog da se taj slučaj ispita:
„Republičko tužilaštvo je uputilo organima unutrašnjih poslova zahtev da oni preduzmu sve operativne radnje da bi se otkrio počinilac tog događaja.“
Da li zato što su pucnjevi bili glasni, da li zato što je medijska kuća čiji je gost bila meta napada digla frku u javnosti onakvu kakvu zaslužuje takav čin, su se Vlada i policija, a vidimo i Tužilaštvo oglasili? Ali kad je o tekstu u „Kuriru“ reč, država je do danas ćutala. Pucnji iz teksta nisu glasni, ali da mogu biti ubitačni to se videlo u slučaju premijera Zorana Đinđića ili nešto ranije ubijenog novinara Slavka Ćuruvije.
Na pitanje šta se preduzima povodom teksta u kome Siniša Vučinić, inače nekadašnji visoki funkcioner nekada veoma obaveštene partije kad je o pripremanim ubistvima reč u Miloševićevoj Srbiji, sa nevinim nazivom JUL, tvrdi da je obavestio nadležne, među njima i Tužilaštvo, da se pripremaju tri ubistva. Tužilac Slobodan Janković je za naš radio sinoć rekao sledeće:
„Ne mogu ovako napamet bilo šta da vam pričam. Izvinjavam se, ali stvarno sam malo zatečen tim pitanjem. Sutra me opet nazovite, pa ću biti malo konkretniji.“
Danas u podne, Janković nam je saopštio da su u međuvremenu preduzete neke mere, što između ostalog možda potvrđuje da interesovanje medija može u ovakvim slučajevima biti podsticajno:
„Što se tiče Republičkog tužilaštva, mi smo već preduzeli određene mere u našoj nadležnosti, a i tužilaštva koja su mesno nadležna, dakle niža tužilaštva, preduzeće sve potrebne zakonske mere u vezi te izjave koju ste pomenuli.“
Profesor Jovan Bajfort iz Britanije za Radio Slobodna Evropa kaže da država Srbija praktično daje zeleno svetlo za ovakve javne pretnje. Bajfort istovremeno podseća kako je Vlada, policija, ali i intelektualna javnost u Britaniji reagovala jednom prilikom. Nemojte se čuditi što je primer koji on navodi iz daleke 1988. godine jer, kako kaže naš sagovornik, takvi pozivi na linč preko medija, ma oni bili i tabloidi, teško su zamislivi u zapadnim društvima. Evo šta je preduzeto kada je poznatom piscu, nobelovcu Rušdiju, stigla pretnja smrću:
„Jako mnogo istaknutih javnih ličnosti zapravo iz celog sveta, od Tarika Alija preko Mičnika, Artura Milera, Suzan Zontag, Jevgenija Jevtušenka, svi su oni potpisali jednu peticiju koja je bila objavljena u medijima širom sveta.“
Da li je reagovala država i kako?
„Jedino što je zapravo u tom slučaju mogla da uradi, to je da zaštiti Salmana Rušdija i on je zapravo više od deceniju proveo uz policijsku pratnju. Dakle, dala mu je podršku i svojim diplomatskim aktivnostima je radila na tome da se ta fatva povuče, što je na kraju i učinjeno.“
Prozvane aktivistkinje iz Srbije nisu dobitnice Nobelove nagrade, ali jedna nagrada, još nedodeljena, danas je na naslovnoj strani beogradskog tabloida plasirana kao da je Nobelova. Ogromnim slovima, uz sliku Nataše Kandić, naslov je: „Hrvatska heroina“, podnaslov: „Predsednik Hrvatske će uskoro beogradskom ,borcu za ljudska prava‘ uručiti odlikovanje. Čitaocima tabloida je valjda time sve rečeno.
