Dostupni linkovi

logo-print

Višak novca ili višak siromaštva?


Devizne rezerve Srbije prelaze 11 milijardi dolara, i to je najaveći iznos koji je država zabeležila. Ostaće upamćeno i da su monetarne vlasti nedavno ponudile međunarodnom monetarnom fondu prevremenu otplatu dugovanja. Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić okarakterisao je finasijsku situaciju u Srbiji najboljom do sada:

„Naravno, Narodna banka Srbije ima u svojim rezervama 10,7 milijardi dolara, poslovne banke dodatnih 0,6, dakle ukupne rezerve bankarskog sistema iznose 11,3. Dakle, još jedanput, nikad viši nivo deviznih rezervi nije bio ni u Jugoslaviji, a ova zemlja je ipak mnogo manja od one koju smo imali 1990. godine.“

S druge strane, ove podatke zasenjuje činjenica da Srbija ima najveću stopu nezaposlenosti u Evropa koja se kreće oko 30 procenata, dok se 10 osto stanovništva nalazi ispod granice siromaštva, a trećina na ivici armije gladnih. Od toga što državni funkcioneri izjavljuju da ime je državna kasa prepuna obični građani nemaju ništa. Posebno je to izraženo u Kragujevcu, ističe Jugoslav Ristić, predsednik sindikata Zastava-namenska. Ristić smatra da bi novac od privatizacije država trebala staviti u funkciju revitalizacije privrede i stvaranja uslova za otvaranje novih radnih mesta:

„U privredi, tamo gde se dohodak stvara, plate su najmanje. Tu su takođe ljudi najugroženiji, dobijaju otkaze i preti se otkazima. Dok imamo primere da se za državnu administraciju grade stanovi, što je svakako presedan, da se razmišlja o vojsci, da se tamo grade stanovi. Tamo izgleda da ne važe evropski tržišni standardi, već oni postaju jedna posebno zaštićena kasta.“

Ekonomista Jurij Bajec ne slaže se sa ovim mišljenjem i ističe da je obaveza države stvaranje zakonodavne i investicione tržišne klime, a ne da deli novac državnim preduzećima:

„Položaj jednog značajnog broja zaposlenih jeste slab, ali to ne znači da sredstva koja su se dobila iz privatizacije sada treba da se potroše na veštačko povećanje lične potrošnje. U redu je da ona putem raznih aranžmana, recimo privatnog ili javnog partnerstva, troši deo para dobijenih od privatizacije za takvu vrstu investicija, ali da sada država gradi fabrike, to više ne postoji.“

Na samom početku tranzicionog procesa u Srbiji beleženi su svakodnevni protesti radnika, ali nakon pet godina, radnici kao da su svesni da je tranzicija proces koji podrazumeva transformaciju vlasništva, promenu načina razmišljanja, ali i gubitak radnih mesta. Milenko Smiljanić, predsednik samostalnog sindikata Srbije:

„Mislim da država nema nikakvog prava da se hvali budžetskim suficitom, jer te pare moraju da budu uložene da bi ,radile‘, donosile nešto. Nas zabrinjava da možemo da skrenemo putevima, kako ja to obično kažem, tranzicionog sloma, a to je gubljenja ekonomske, političke, pa i teritorijalne samostalnosti.“

Iz vlade često podsećaju da javnost zaboravlja koliko godina se propadalo i koliko se nije investiralo, i da je za oporavak potrebno duplo više vremena. Koliko to može da izdrži prosečan srpski radnik u državi u kojoj je trećina stanovništva na ivici siromaštva, dok se mali broj može pohvaliti da mesečno prima državni prosek od oko 250 evra:

„Malo bolje se živi, odnosno vraćamo se u neku normalu.“

„Čini mi se da je sve isto.“

„Građani ne osećaju nikakvu promenu. Jedino se primećuje da se malo nešto radi oko asfaltiranja, što nije loše. Ali treba tu još mnogo više i mislim da bi moglo više.“
XS
SM
MD
LG