Dostupni linkovi

logo-print

Mora se definisati šta je zločin, a šta politika


Gošća Press kluba je advokat Biljana Kovačević Vučo, predsednica JUKOM-a.

RSE: Oni koji vas ne trpe, zovu vas Divlja Vučica, Veštica i slično. Niste jedini i niste usamljeni u tome. Tako nazivaju i druge žene koje su na čelu nevladinih organizacija. Na čelu nekih nevladinih organizacija se nalaze i muškarci, ali se nikada sa njima, na takav način, ne obračunavaju njihovi protivnici. Da li je to zbog mačoizma?

KOVAČEVIĆ-VUČO: Ne znam. Više ni ne pratim kako me sve nazivaju. To je postalo besmisleno sa stanovišta lične uvrede. U početku vas to pogodi jer je to sve neosnovano i demonizuje ljude na način koji je bezprizoran. Posle se čovek navikne i počinje da živi sa tim. Demonizacija je i jako opasna jer to ljudima svakodnevno ulazi u uši, negde se to smešta i na kraju to može da dovede do nekog fizičkog nasilja jer ljudi misle da izvršavaju neku božansku ili ljudsku pravdu kada se razračunavaju sa takvim osobama kao što smo mi. Naravno da su žene meta napada jer se lakše koriste ti stereotipi o ženama koji nose sa sobom i razne seksualne uvrede. Stalno ti neki stereotipi koji ponižavaju ženu kao ženu i njenu seksualnost dobro prolaze u javnosti. Što se tiče žestine nastupa, Nataša, Sonja, Borka i ja smo potpuno različite, ali nas oni uvode u jedna šablon kako mi imamo potpuno istu reakciju na sve pojave u društvu. Nas četiri proglašavaju osobama bez identiteta tako da ljudi ne razlikuju ko je Sonja, ko je Nataša, ko je Borka, a ko sam ja. Namerno se uništava identitet. Žene su pogodnije zbog stereotipima o ženama.

RSE: Pokušavate da suočite sa realnošću sve one koji neće da čuju, po ko zna koji put, šta smo radili u Srebrenici, oko Dubrovnika, u Vukovaru, na Kosovu i slično. To vas povezuje.

KOVAČEVIĆ-VUČO: Ja ni nemam taj prosvetiteljsko-misionarski nastup jer mislim da se ne treba obraćati masama i javnom mnijenju. Mislim da su političari ti koji moraju da promene svoj govor i da su oni ti koji moraju da naprave jedan vrednosni ambijent u kome će ljudi prepoznavati šta je društveno opasno ponašanje, a šta je društveno prihvatljivo. Političari su ti koji ne smeju da koketiraju sa takvim opasnim stvarima kao što je zločin. Ne može se u to ime dodvoravati jednom, već zagađenom, biračkom telu, zbog ratova i svega što smo proživeli. Jasno se mora definisati šta je zločin, a šta politika. Stalno se raspravlja o činjenicama, što je potpuno besmisleno. Činjenice su činjenice i o njima se ne raspravlja. Pre svega od političara počinje govor negiranja, pa čak i pravdanje zločina. Ljudi koji su organizovali skupove na Pravnom fakultetu su, čak i od predsednika Tadića, koji je nekako najliberalniji u celoj toj sadašnjoj garnituri političara, ocenjeni kao ljudi koji izražavaju svoj demokratski politički stav. Neke stvari se ipak moraju znati. Neke stvari se ne smeju dovoditi u pitanje. Ne zato što je to dogma, već što ni u jednom sređenom političkom društvu zločin ne može da se pravda u bilo koje ime. Čak ni feministkinje ne pravdaju zločine koje su počinile žene žrtve nasilja pošto više nisu mogle da pretrpe razne torture. Feministkinje za njih traže samo olakšavajuće okolnosti. Zločin ni u jednom trenutku ne smije da se pravda. Ovde se zločin, ili pravda, ili negira. Ne zna se šta je opasnije. Negiranje zločina je zatvaranje očiju, ali to jednom mora da izbije na površinu. Pravdanje zločina je uterivanje ljudi u nasilje. Naša organizacija se bavi jednim stalnim, permanentnim, pritiskom na političare koji se vrši na različite načine, i preko međunarodnih organizacija i preko međunarodne zajednice. Smatramo da na naše političare mora da se vrši pritisak sve dok ne prihvate jedan vrednosni okvir koji je sada dominantan u Evropi.

RSE: Meni se čini da su oni nedodirljivi. Premijer Vojislav Koštunica je rekao da se Srbija neće odreći Kosova radi ulaska u Evropsku uniju.

KOVAČEVIĆ-VUČO: To jeste politički stav koji nekome može da se dopadne, ili ne. To je pogrešno jer svi mi znamo da će se Srbija odreći Kosova. Ko će da plati tu cenu odricanja je ono što me brine. Bojim se da će opet da je plate žene koje se bave ljudskim pravima, pošto su već proglašene za izdajnike. Mora da se nađe neko ko će biti obeležen.

RSE: Platiće cenu i oni Srbi koji su na Kosovu.

KOVAČEVIĆ-VUČO: Oni je već plaćaju jer se o Srbima, i o njihovom položaju na Kosovu, ne govori na jedan istinski način. Njihov položaj je izuzetno težak. Postoje razni institucionalni i vaninstitucionalni mehanizmi, razne vrste pregovora i mehanizama da se njihov položaj poboljša, da i oni žive kao ljudi. Sada je prilika da se pravi pritisak na albanske i UNMIK-ove institucije na Kosovu da omoguće Srbima da žive bolje. Čini mi se da se mi sada više bavimo skupljanjem dokaza protiv Albanaca i međunarodne zajednice da bi pokazali kako Srbi loše žive, a manje se bavimo brigom za život Srba na Kosovu. To je ono što me pogađa. Sada postoji jedan zabran koji se zove zaštita Srba. Znam sigurno da ne bih smela da odem u Kosovsku Mitrovicu jer sam tamo do krajnje granice demonizovana, iako bi bilo sasvim normalno, prirodno, logično i pravedno da se tamo ode i da se snimi situacija, da pokuša da se pomogne tim ljudima. Postoji zabran političara dok su pregovori u toku, tako da se Kosovo svelo na jedno geopolitičko pitanje koje mene uopšte ne zanima. Tim stvarima se ne bavim. Bavim se tim da ti ljudi žive loše i da su oni neka vrsta taoca Beograda. Oni se više ne ljute na one koji ih drže kao taoce, ali na one koji ukazuju na to da ti ljudi ne bi trebali da se drže kao taoci. Taj tvrd stav o Kosovu, koji sada ima naša vlada i koji je nerealan, će nam se obiti o glavu i to je cena koju ćemo opet mi plaćati.

RSE: Vlast u Srbiji je ljuta na Dimitrija Rupela jer je rekao svoj stav o Kosovu. To je sada jedan diplomatski skandal.

KOVAČEVIĆ-VUČO: Dimitrije Rupel kaže svoj stav oko Kosova, koji ne odgovara ovoj sredini ovde. Savetnik premijera kaže da Slovenci ne shvataju šta pričaju. Slovenija je član Evropske unije. Oni su država koja u velikom broju slučajeva upravo lobira za nas, za bolji položaj Srbije. Oni su ti koji su stalno bili na strani Srbije i podržavaju Srbiju za ulazak u Evropu.

RSE: Koliko u tom svemu ima i neke autističnosti? Naša vlast se uopšte nije oglasila oko sukoba između Libana i Izraela.

KOVAČEVIĆ-VUČO: Ljilja Smajlović za Politiku piše: "Zvala sam sve borce za ljudska prava da mi kažu nešto o Libanu i Izraelu i niko nije hteo da se javi". Zaključak u Politici je: "Niko nije hteo da se izjasni jer primaju strane pare". To je jahanje stereotipa da smo mi strani plaćenici. Tužili smo Ljilju Smajlović za govor mržnje. Mene lično nije zvala. Pretpostavljam da nije zvala ni druge. Naša država se ne izjašnjava o ratu između Izraela i Libana. Onda koristi taj jedna uličarski stereotip da bi pokazala kako su nevladine organizacije vrlo bučne kada se brane ljudska prava onih koji odgovaraju Amerikancima, ali pošto su američki plaćenici, onda neće da reaguju na Liban i Izrael. To je podlo i dovodi do daljnjeg pujdanja protiv nevladinih organizacija, i to u listu kao što je Politika.

RSE: JUKOM je objavio knjigu koja se zove Vojislav Koštunica - jedna karijera. Dva istoričara su skupila sve ono što je pisano o njemu. Bilo je reagovanja u javnosti. NIN se u nekoliko priloga obrušio na taj izdavački potez.

KOVAČEVIĆ-VUČO: Vrlo je zanimljivo da su se ovog puta manje obrušavali na izdavače, a više na autore. Knjiga medijski nije pokrivena. Ona je medijski prećutana i stalno se prećutkuje jer je dramatična. Svako ko pročita tu knjigu neće moći da se otme utisku o Koštunicu o kojem govore samo njegove izjave. Više ne može da se napada izdavač zbog ostrašćenosti i mržnje prema Koštunici jer nikakvog udela u knjizi nema, osim kao izdavač. U predgovoru piše da smo izdali tu knjigu protiv zaborava jer neke stvari ne mogu da se zaborave. Mislim da nikada ne sme da se zaboravi da je Vojislav Koštunica rekao da je Srebrenica oslobodilačka akcija Vojske Republike Srpske. Ne sme nikada da se zaboravi da su taoci UN-a, po njemu, bili ratni zarobljenici. To su neke stvari kojih on mora da se odrekne, ako hoće da bude premijer jedne evropske Srbije. Te stvari ne smeju da se zaborave u Srbiji koja želi da uđe u Evropu. Možemo da oprostimo, ali taj koji je dao takve izjave mora da se ogradi od njih. U Srbiji se permanentno prećutkivalo o knjizi, osim u NIN-u, kada je Radoš Ljušić istrčao sa jednim tekstom koji je branio Vojislava Koštunicu, na način, za koji verujem, da mu ne odgovara. On je pravdao te izjave. Nije ih smeštao u kontekst, već se pitao šta tu ima pogrešno, pa je ponavljao neke njegove izjave koje on ne bi želeo da vidi. U tu polemiku je utrčao istoričar Perišić, koji je napao autora. Jedan autor je odgovorio i krenula je polemika koja se apsolutno nije ni osvrnula na sadržaj knjige.

RSE: Jedna visoka funkcionerka, Ivana Dulić Marković, za kojom se ne vuku nikakvi repovi, je ponovno napadnuta od strane jednog Radikala, koji je kandidat za budućeg gradonačelnika Leskovca. I on je ponovio, kao i prethodni, da su njen otac i brat ustaše koji su klali Srbe. Mislim da je počeo da opada rejting te stranke. Narod voli žestoke reči, ali ne voli nešto što je bez argumenata.

KOVAČEVIĆ-VUČO: Ivana Dulić je prvi put napadnuta u Skupštini od strane Krasića na isti način kako napadaju žene sa nevladine scene. Izdavali su i poternicu za Sonjom Biserko. Za moga oca su pisali da je ratni zločinac koji je ubijao Srbe po Hrvatskoj. Ne mogu da se bavim time da branim svoga oca. Očekivala sam da će neko drugi da ga brani, ali nije niko. Tu se onda odmahne rukom i kaže da nema veze. Svojevremeno su napadali i Natašu Mičić na najgori mogući način. Žene su zgodne za napadanje i napadaju ih iz najtežeg oružja. Kada se prvi put desio napad na Ivanu Dulić Marković, bio je pravi moment da ova vlast pokaže moć i da kaže da više tako ne može. Ta žene je napadnuta na najgrublji mogući način, diskvalifikovana. Umesto da G17 Plus pozove obezbeđenje Skupštine da izbace Radikale napolje, a tek onda bi im pao rejting, i da im kažu da ne mogu tako da se ponašaju, da niko u ovoj državi to više nikada neće koristiti, da pokrenu postupke protiv njih, G17 Plus uvređeno napušta Parlament, iako je vladajuća stranka. Odlaze na ulicu da skuplja potpise. Pri tome su oni obavezni da preduzmu mere protiv takvih ispada. Svi su potpisali njihovu tadašnju peticiju, ali to nije bilo dobro sa stanovišta politike. Oni su sve vreme davali poruku da hoće da koriste sredstva koja, kao vladajuća stranka, imaju na raspolaganju, da zabrane Radikale i da nateraju DSS da se izjasni o tome, da ta ministarstva sile konačno nešto preduzmu, iz tog arsenala moći koje imaju, protiv jednog nasilničkog i siledžijskog zločina mržnje prema osobi, koja nakon toga postaje potpredsednik vlade. Ona je bila toliko uzbuđena da me je njena emotivna reakcija jako potresla. Ali, da li je dobro pokazivati tu vrstu nemoći u odnosu na Radikale? Nisam sigurna da jeste. Mislim da ljudi glasaju za Radikale jer im nekažnjeno prolazi njihovo ponašanje. Ne postoji državni instrument koji bi ih sprečio u njihovom kriminalnom ponašanju. Moraju da se preduzimaju mere, koje je država dužna da poduzima, uz sve rizike, protiv nasilnika bilo koje vrste, protiv onih koji institucionalizuju nasilje, a to su uradili vrlo javno. Mislim da su Radikali preterali i da je ovaj narod ipak senzibilisan, mnogo više nego što vlast misli, na tu vrstu nepravde koju takve stranke proizvode. Njima Radikali mogu da deluju duhoviti kada se jaše po tim pričama kao što je geopolitika i ugroženost Srbije, ali kada krenu na tu vrstu napada na ženu koja se potom rasplače, onda će neki građani, koji glasaju za Radikale jer im deluju moćniji i daju izjave koje su neodgovorne, verovatno početi da odustaju od toga.

RSE: Zapad insistira na tome da se DS, DSS, G17 Plus i sve što bi činilo demokratski blok udruži kako bi se suprotstavili Radikalima na sledećim izborima.

KOVAČEVIĆ-VUČO: Mislim da je DSS bliža Radikalima nego demokratskom bloku, a pogotovo posle knjige o Koštunici. Ne kažem da je cela DSS jedno homogeno telo, ali njihova politika je bliža radikalskoj. Vidim iz dana u dan kako se promoviše govor nasilja, sa kojim nikako da se raščisti. Setimo se samo nezavisnosti Crne Gore i celog užasa koji su DSS, vlada, pa i G17 Plus radili u Crnoj Gori, onih izjava, pretnji, nošenja spiskova. Gledala sam jednu emisiju na TV Novi Sada u kojoj su gosti bili Aligrudić, Terzić i Mirčić. Ne zan se šta je bilo gore, pitanja ili odgovori. U jednom trenutku javlja se gledalac i kaže: "Pitam sve u studiju, dokle će šiptarski i srpski glas u Crnoj Gori isto da vredi?" Na to ne reaguje ni Terzić, ni Mirčić, ali Aligrudić je predsednik poslaničkog kluba DSS-a. On ne prepoznaje u tom pitanju rasizam. On je pravnik i predsednik najveće stranke demokratskog bloka. Trebao je da mu kaže da ne postavlja takva pitanja jer će uvek isto vredeti glasovi svih ljudi. Umesto toga, on se upušta u raspravu o jednom rasističkom pitanju i tako ostavlja gledaoca u uverenju da legitimno ne može albanski i srpski glas isto da vredi. To je čist rasizam na koji ne reaguje predsednik poslaničkog kluba jedne stranke koja slovi za demokratsku. To tako ne može.

RSE: Koliko je visoka cena koju plaćate zato što se bavite ovim poslom?

KOVAČEVIĆ-VUČO: Nije visoka. Ponekada me vređa jer mi je malo ograničeno kretanje, pošto nikada ne znam da li će neki ostrašćeni srpski patriota da me napadne.

RSE: Krećete se slobodno, bez obezbeđenja?

KOVAČEVIĆ-VUČO: Naravno. Ne pada mi na pamet da imam obezbeđenje koje će da mi određuje kuda treba da idem. Nije da mi nisu nudili obezbeđenje, ali to nisam htela da prihvatim. Živim jako kvalitetan život u jednoj sredini kao što je Srbija, koja je jako duboko kriminalizovana, koja je u užasno teškoj situaciji, koja je izolovana na neki svoj način. Ne bih mogla da preživim a da se ne borim za ono što smatram da je vrednosni sistem, primeren civilizacijskim zemljama, da se borim za jednakost ljudi, da se borim za ljudska prava, da se borim da niko ne može da bude vređan i maltretiram, da niko ne može da bude pod torturom. Ova država ne sme da toleriše nasilje. Moraju da se kriminalizuju Miloševićeve službe i da ljudi koji su izvršili najteže zločine odgovaraju, da država Srbija plati cenu za politiku ratova i zločina koju je vodila. Kritična sam i prema politikama drugih država, ali sam državljanka države Srbije i borim se za to da se ovde napravi jedan sistem koji će od Srbije napraviti jednu finu, demokratsku i civilizovanu zemlju, što mi sada nismo i nećemo biti dok god su siledžije dominanta kategorija.
XS
SM
MD
LG